Ulogujte se / Kreirajte profil

Šta Frojd zaista nije rekao?

Proučavajući Frojdovu teoriju i istoriju psihoanalize poznati psiholog, prof. dr Žarko Trebješanin uočio je da naši i svetski stručnjaci koji se bave ovim temama mnogo toga pripisuju ocu psihoanalize, a da on to uopšte nije kazao. Otud je Trebješanin odlučio da napiše knjigu “Šta Frojd zaista nije rekao”, čija su dva izdanja odavno rasprodata; novo, treće prošireno upravo je objavio “Službeni glasnik”. To svojevrsno prosvetiteljsko delo odlikuje pristupačni stil kojim autor pobija i ispravlja neke tipične, dosta uvrežene i rasprostranjene zablude o tome šta je Frojd tvrdio.

Foto: Stefana Savić

Koliko je Frojdova misao danas relevantna?

– O relevantnosti Frojdove misli možda ponajbolje govore činjenice. Pre svega, mnogi termini koji označavaju pojmove iz Frojdove teorije – potiskivanje, projekcija, Edipov kompleks, libido, transfer, nagon smrti itd, odavno su prešli granice psihoanalitičke teorije i postali su deo svakodnevnog jezika ljudi širom sveta. To veoma mnogo i vrlo ubedljivo govori koliko je njegova misao živa i upotrebljiva. Teško da ima psihologa koji se može pohvaliti takvom ekspanzijom vlastite teorije i prodorom u vokabular gotovo svih jezika civilizovanih naroda.

Zatim, što je teorijski važno, Frojdova misao je i danas u plodnom dijalogu sa svim značajnijim filozofskim pravcima (fenomenologija, hermeneutika, postmoderna, analitička filozofija, egzistencijalizam, marksizam, strukturalizam itd), od kojih je neki osporavaju, drugi nalaze u njoj inspiraciju za razvoj sopstvenih ideja, dok treći sa njom ulaze u neku vrstu simbioze.

Svakako da Frojdova misao, baš kao i bilo kog čoveka, ne može biti u celini nesporna (inače bi to bila božanska objava). Ali ono što je u njoj najšire prihvaćeno svakako je njen dubinski metod istraživanja, ukazivanje na iracionalne korene ljudskog duha i dinamičko shvatanje nesvesnog.

Koja je najveća zabluda o onome šta Frojd (ni)je rekao?

– Jedna od najvećih zabluda je široko rasprostranjeno i duboko uvreženo mišljenje da psihoanalitičar leči pacijenta tako što mu odmah, čim sasluša njegovu životnu priču, ekspresno tumači njegove skrivene motive i nesvesne komplekse. Tako, recimo, analitičar pacijentu koji ima fobiju od oštrih predmeta, već tokom prve seanse “sruči istinu u lice”: “Vi, zapravo, imate potisnutu agresivnu želju i nesvesno želite da ubijete svog oca”! Razume se da bi ovakvo grubo “lečenje” mentalnom zdravlju pacijenta donelo više štete nego koristi. Frojd ovu karikaturu od psihoterapije s pravom naziva “divljom psihoanalizom”.

Otkuda i u 21. veku toliko predrasuda o psihoanalizi?

– U ovoj knjizi i nastojim da prodrem u psihološku pozadinu, u sam koren zabluda o Frojdovoj teoriji. Naime, potpuno pogrešno razumevanje osnovnih Frojdovih pojmova i teorija o nagonima, nesvesnom, potiskivanju, seksualnosti, destruktivnosti, snovima i neurozama, nije samo rezultat prostog nerazumevanja složenih pojava, već je mnogo više izraz nesvesnih averzija i otpora prema psihoanalizi. Ti nesvesni otpori menjaju svoj pojavni vid (ignorisanje, podsmeh, prezir, strasno negiranje, moralistička kritika), ali njihova suština je ostaje ista: snažan, afektivan, iracionalan animozitet prema psihoanalizi koja povređuje čovekov narcizam jer u njemu otkriva sve ono što on ne bi želeo da vidi u sebi samome (sebičnost, pakost, zavist, sadizam, incestuozne želje, voajerske težnje itd), i zato je uveren da to i ne postoji. Zato Frojda mnogi egzistencijalistički, hrišćanski i marksistički kritičari, zastupnici “ružičaste antropologije”, optužuju da je dao preterano mračnu sliku o čoveku, da je bio isuviše pesimističan u pogledu ljudske prirode. Sam tvorac psihoanalize smatrao je da je on “vedri pesimista”, tačnije, da je neumoljivi realista koji nije robovao iluzijama i dogmama.

Posebno ističete Frojdovo mišljenje o agresivnosti i nagonu smrti. Da li je smatrao da je zlo urođeno čoveku?

– Nagon smrti i agresivnost Frojd uvodi relativno kasno (1920) i mada zaista mnogi smatraju da su to isti pojmovi, to je pogrešno. Oni jesu povezani, ali se suštinski razlikuju. Agresivnost je derivat nagona smrti, ona je samo jedan vid ispoljavanja pranagona koji je antagonističan erosu. Nagon smrti primarno se javlja u vidu autodestrukcije. Ali kad se težnja za samorazaranjem pod uticajem erosa okrene od vlastitog ega na spoljašnje objekte, javlja se agresivnost kao izdanak nagona smrti. Dakle, kako kaže Frojd, mi “moramo da uništavamo druge stvari i druge ljude da ne bismo uništili sebe, da bismo se zaštitili od težnje ka samouništenju”. S obzirom da se čovek ne može osloboditi poriva za samorazaranjem već ga može samo transformisati u težnju za razaranjem i ubijanjem, agresivnost je urođena i neiskorenjiva. U tom smislu “zlo” je konstitucionalni deo ljudske prirode, što je neprijatno, žalosno i veoma bolno otkriće psihoanalize, ali istinito.

Da li je Frojd zaista rekao da je san “kraljevski put do otkrića nesvesnog”?

– Zanimljivo je da tu zabludu zajedno sa poluobrazovanim svetom dele čak i neki dobri poznavaoci psihoanalize. Frojd tako nešto nikad niti je rekao niti bi mogao da kaže, jer bi time protivrečio svojoj osnovnoj tezi kad je reč o prirodi sna. Naime, po Frojdu, san je prikriveno ispunjenje jedne potisnute želje. To znači da je san koga se sećamo, manifestni san, samo fasada, maska koja tendenciozno skriva neku potisnutu, davno “zaboravljenu” infantilnu želju oko koje se pletu latentne misli skrivenog sna. Prema tome, sam tekst sna, koji je šifrovan, deformisan, može samo da nas udalji od nesvesnog sadržaja i da nas navede na pogrešan put. Da bismo došli do prave, skrivene suštine sna, do latentnog sna, potrebno nam je tumačenje koje poništava mehanizme (pomeranje, simbolizacija, sažimanje, vizuelizacija, dramatizacija) i efekte rada sna. Prema tome, Frojd je rekao tumačenje snova je “via regia” (kraljevski put) do nesvesnog. Nekome to može izgledati kao nebitna, sitna razlika. Ona je zbilja naoko sitna ali je veoma bitna, drastična, jer san (manifestni) skriva, dok tumačenje otkriva pravo značenje sna koje je nesvesno.

Napisali ste i knjigu “Šta Jung zaista nije rekao”. Je li i njega prate zablude?

– Slično kao i o Frojdovoj psihoanalizi, postoji čitavo mnoštvo poluistina i uprošćenih shvatanja o Jungovoj analitičkoj psihologiji. Čak i o onim najpoznatijim i najznačajnijim pojmovima i teorijama – o ličnom i kolektivnom nesvesnom, o smislu individuacije, arhetipovima, kompleksima, o Sopstvu, egu, Personi i Senci, Animi i Animusu – u široj javnosti su rasprostranjene pogrešne predstave. Pošto sam napisao knjige i o jednom i o drugom psihologu, i zabludama koje prate njihova dela, mogu reći da se oni ne razlikuju, makar ne bitno, po broju pogrešno pripisanih tvrdnji.

Oni se razlikuju po nečem drugom. Želim da istaknem da suštinska razlika u pogrešnoj recepciji njihovih teorija nije kvantitativna, već kvalitativna. Dok je Frojdovo delo u svesti široke publike često izopačeno i krivotvoreno prevashodno pod uticajem otpora, predrasuda i mehanizama odbrane, dotle je Jungovo, pre svega, iskrivljeno usled nedovoljnog razumevanja. Kraće rečeno, Frojdovo delo je prevashodno žrtva predrasuda, a Jungovo stereotipa. Stoga verujem da je lakše ispraviti pogrešna mišljenja i nerazumevanje Junga, nego Frojda.

Piše: Anđelka Cvijić

Danas online

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *