Ulogujte se / Kreirajte profil

Stalker – Andrej Tarkovski

Pored najvećeg broja autora o kojima je, više-manje moguće govoriti racionalno, dakle empirijski obrazloživo, Tarkovski je autor koji ne trpi mnogo reči, koji se otima svakome sudu, koji zahteva metaforu da bi se svet u kome živi i duhovno egzistira pojasnio, koji jednostavno od gledaoca očekuje specifični duhovni, misaoni pa i fizički napor ukoliko ovaj naravno želi da prodre u strukture njegovih filmova, da oseti njihovu oniričnost i snoviđajnost, da sa njima, konačno postane intiman, da im se ponovo vrati i prigrli ih kao nešto sto je deo njega samoga.

f9d93dcc-616e-4576-adbc-11ce5f52c6ed-1023x975

Kada govorimo o Stalkeru, reč je o autentičnom remek-delu, koje se samo načelno oslanja na svoj praizvor, fantastiku braće Strugacki, i koji od njih crpi isključivo okvir same priče, likove i karakteristične odnose u koje stupaju, pa i nešto od scenografije u kojoj se film događa. Sve ostalo, što se racionalno podvodi pod pojam “nadgradnja” zamišljeno u srcu i glavi jednog izuzetnog stvaraoca, rezultat je rada koji je na terenu izvršio sam Tarkovski, forme koju je, kako materijalno tako i duhovno, kako svedoče očevidci, sam obelodanio ne dozvoljavajući da mu se ma ko sa strane meša u posao, što je vidljivo gotovo u svakom trenutku njegovog trajanja, u svakom kadru ponaosob, u svakom rezu, u svakoj sekvenci, dakle u filmu kao celini, njegovoj atmosferi, pitanjima i nedoumicama kojima nas zapahnjuje ali ne u tom smislu sto ih racionalno podastire pod nas koliko u tom smislu sto ih neposredno vizuelizira. Vođen tom linijom razvijanja osnovne atmosfere, hermetičan do ekskluzivnosti, postavlja se pitanje šta je dakle Stalker kao film i šta je i u čemu je njegova osobenost?

Pre svega, Stalker je metaforična priča o putovanju trojice ljudi u neizvesnost “tajanstvene zone” u kojoj je pojam sreće nešto sto je nadohvat ruke, poput izazova, dakle neka vrsta zapisa o putovanju i njegovim posledicama. Ali samim tim jer je u film uveo dve reprezentativne ličnosti nase civilizacije, naučnika i umetnika, koji zajedno sa Stalkerom zalaze u nepregledne prostore sveta za koji nisu ni znali da postoji, Tarkovski priči dodaje dimenziju traktata, kako o odnosu umetnika i sveta u kojem živi, tako i o odnosu pojedinaca, oblikujući na taj način žestoku nedoumicu koja bi trebalo da ozakoni ili relativizira proboj u “tajanstvenu zonu”, proboj s onu stranu datog i postojećeg, tamo gde je sve, verovatno, na dohvat ruke i izvesno. U poslednjoj instanci stvari se opet izvrću na glavu jer Tarkovskog gotova rešenja malo ili gotovo nimalo ne interesuju ili ga interesuju tek kao nešto što je motivacijski uključeno u tokove filma kao moguće celine.

Stalker je pre svega auditivni i vizuelni pokušaj proboja kroz koru velikog mozga ovog našeg sveta, oličenog u nekim od svojih simboličkih projekcija, pokušaj da se eventualno otvore sve vijuge na njemu, lavirint u koji se može ući ali izaći, da li je to uopste moguće? A samim tim, bez da će odgovor nametnuti sam po sebi, Tarkovski svoje ambicije sa plana naracije neposredno prebacuje na plan vizuelne transpozicije, kojoj sama priča služi kao relativno spokojan putokaz koristeći se pritom čudesnim mogućnostima koje mu je sama scenografija pružala a čija izuzetno složena simbolička svojstva Tarkovski koristi kao reperne tačke razumevanja problematike. Tako struktuiran Stalker je film u kojem materijalni, čulni simboli zauzimaju značajno pa i presudno mesto, u kome se vlaga. osećanje truleži, miris i određeno stanje raspadanja susreću na svakom mestu i na svakom koraku a najneposrednije u trenucima kada Tarkovski svoje likove dovodi do sobe u kojoj se nalazi ljudska sreća i koja je naizgled nadohvat ruke.

Ali da li ju je moguće i dohvatiti, da li je uopšte moguće preći njen prag ukoliko smo i dalje ostali ono sto jesmo, ono cega se ne možemo osloboditi, ukoliko je naša potreba za prodiranjem u “tajanstvene zone ” nas samih pokazuje isključivo kao trenutni hir, kao granica preko koje ni materijalno ni duhovno nismo u stanju da pređemo? I, uostalom ne liči li ta mogućnost koja se junacima Tarkovskoga pružila kao nešto nadohvat ruke, na sve moguće ideologije, na sve što se propoveda sa propovedaonica ovog našeg sveta i svega što on jeste ili što bar svi mi koji ga živimo mislimo da jeste?

 

Strašna kao mora, nedoumica o kojoj je reč prepliće samu sebe sa ljudskim gestovima i reakcijama da bi se, porazivši čoveka u nama, iznova vratila u ono prvobitno stanje u kojem jesmo kao ljudi ali ne u onoj meri u kojoj to zamišljamo koliko u onoj meri u kojoj smo to ljudsko u sebi izgubili. Svestan te nemogućnosti Tarkovski film završava na zakonit način i stavlja sve nas u prostor u kome se kao nemoguć pokazuje svaki od naših individualnih pokušaja da pređemo granice sveta koji nas objašnjava po meri svojih principa a sa kojim je verovatno i lepše i stvarnije komunicirati.

za P.U.L.S.E: Boban Savković

Bcinema287

Tarkovski:

“šta je, dakle, tema koja odzvanja kroz Stalkera? Najopštije govoreći, to je tema ljudskog dostojanstva; šta je dostojanstvo i na koji način covek pati ukoliko nema samopoštovanja.

Dozvolite mi da podsetim čitaoca da se likovi u filmu nalaze na putu u Zonu, njihov cilj je jedna soba u kojoj će, kao sto nam je rečeno, svakome biti ispunjena njegova najtananija želja. I za vreme rizičnog probijanja preko čudnih prostranstava Zone, predvođeni Stalkerom, Pisac i Naučnik u jednom trenutku slušaju istinitu priču ili samo legendu koju im priča njihov vodič, o jednom drugom Stalkeru, kome je dat nadimak Bodljikovac. On je otišao na tajno mesto da moli da mu brat, koji je ubijen njegovom krivicom, bude vraćen u život. Međutim, kada se vratio kući, Bodljikavac shvata da je postao basnoslovno bogat. Zona je ispunila onu želju koju je on u stvarnosti poželeo svim srcem, a ne onu za koju je mislio da mu je najdragocenija.

I Bodljikavac se obesio.

I tako su dva čoveka postigla svoj cilj. Prošli su kroz mnogo toga, razmišljali o sebi, došli do nove samoprocene: i nemaju hrabrosti da prekorače prag sobe do koje su, da bi došli, rizikovali živote. Shvatili su koliko su nesavršeni na tragičnom, najdubljem nivou svesnosti. Oni su skupili snagu da pogledaju u same sebe – i bili užasnuti; ali im je nedostajalo duhovne hrabrosti da u sebe poveruju.

Dolazak Stalkerove žene u kafanu u kojoj se odmaraju, suočava Pisca i Naučnika sa zagonetnom i njima neshvatljivom pojavom. Tu, pred njima je žena koja je prosla kroz nečuvenu bedu zbog svoga muža a ima sa njim i bolesno dete; ali ga ona i dalje voli istom nesebičnom, nepromišljenom odanošću kao kada je bila mlada. Njena ljubav i njena odanost su ono poslednje čudo koje može biti postavljeno nasuprot neverovanju, cinizmu, moralnom vakuumu koji truje moderni svet, čije su žrtve i Pisac i Naučnik.”

 

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *