Ulogujte se / Kreirajte profil

Stelaaaa!!!!

za kraj


Tramvaj zvani želja – Naziv za ortaka čiji apetiti poprimaju biblijske razmere. Pasivan oblik ”puko ga tramvaj zvani želja”.

Tennessee Williams je 1948 godine za svoju drugu dramu, ‘Tramvaj zvani želja,’/’A Streetcar Named Desire’ u daljem tekstu/ dobio Pulicerovu nagradu. Tri godine ranije, napisao je ‘Staklenu menažeriju’.

1947 je na Broadway-u, u Etal Barrymore Theatre, Elia Kazan režirao ‘A Streetcar Named Desire’ sa Marlon Brandom, Jessicom Tandy, Kim Hunter i Karl Maldenom u glavnim ulogama. Dve godine kasnije,1949, u produkciji West End-a u Londonu, Laurence Olivier je režirao ‘A Streetcar Named Desire’ sa Bonar Colleano, Vivien Leigh i Renee Asherson u glavnim ulogama.

1951, Elia Kazan je adaptirao i ekranizovao Tennesseejevu dramu sa Marlon Brandom, Vivien Leigh, Kim Hunter i Karl Maldenom.

3 decembra 1947 dva potpuno nepoznata glumca, Marlon Brando i Jessica Tandy započeli su svoju karijeru na broadwayskom debiju ‘A Streetcar Named Desire’ Tennessee Williamsa. Njih dvoje su glumili dva nezaboravna kompleksna karaktera, Brando kao brutalni radnik Stanley Kowalski i Jessica  njegovu jetrvu, pretencioznu, nesrećnu i neostvarenu ženu, izgubljenu lepoticu sa juga, ‘southern belle’, Blanche DuBois.

1947 brando i jessica

Kažu da je Branda, da bi dobio ulogu Stanley Kowalskog, Kazan poslao kod Tennesseeja koji je tada bio u New Englandu. Tennesseejev WC nije radio pa ga je Brando prilikom posete popravio i potpuno osvojio i fascinirao Tennesseeja.

tennessee williams

T. Williams u radnoj sobi i na snimanju ‘Streetcar’-a, 1947.

tumblr_m32l7wiubd1qis2k0o1_400

Lik Blanche je kreirao po uzoru na svoju sestru Rose koja je bolovala od šizofrenije.

Jessica Tendy kao Blanche DuBois, 1947.“Pokerska noć. Postoji jedna van Gogova slika koja prikazuje bilijardsku salu noću. Kuhinja sada ostavlja utisak takvog avetinjskog noćnog odsjaja, prepunog jakih boja dečjeg spektra. Iznad žute mušeme na kuhinjskom stolu visi električna sijalica sa zelenim staklenim zaklonom. Pokeraši – STENLI, STIV, PABLO i MIČ – imaju na sebi košulje različitih boja: izrazito plavu, skarletnu, crveno-belu kariranu i svetlozelenu. Sva četvorica su u naponu fizičke snage i muževnosti: grubi su, neposredni i jaki – kao i te osnovne boje. Na stolu se vide kriške lubenice, boce sa viskijem i čaše. Spavaća soba je slabo osvetljena svetlošću koja prodire između zavesa i kroz široki prozor sa ulice.
Za trenutak, dok se karte dele, vlada napregnuta tišina
.”

Scena iz pozorišnog komada, 1947. Stella /Kim Hunter/, Blanche/Jessica Tendy/, Mitch/ Karl Malden.

STENLI: Besno razgrće zastore i ulazi u sobu. Prilazi malom belom radio – aparatu i zgrabi ga sa stola. Uz glasnu psovku baca ga kroz prozor.

STELA: Pijana …pijana…životinjo! (odjuri do stola za kojim se igra poker)Svi…svi… molim vas, idite kući! Ako imate bar malo obzira –

BLANŠ (divlje): Stela, pazi –

STENLI poleti na STELU.

MUŠKARCI (nemoćno): Lakše, Stenli…′Ajde, smiri se, čoveče…Sad ćemo-

STELA: Samo me pipni i da znaš da ću-

Idući nazad, ona se gubi iz vidnog polja. On polazi za njom i nestaje. Začu se udarac. STELA vrisne. BLANŠ vrišti i uleće u kuhinju. Muškarci jure u sobu; odande se čuje rvanje i psovanje. Nešto se prevrće i uz tresak lomi.

BLANŠ (vrišti): Moja sestra očekuje dete!

MIČ: Strašno.

BLANŠ: Ludak, pravi ludak!

MIČ: Dovedite ga ovamo,momci!

Čvrsto ga držeći, njih dvojica dovode STENLIJA u spavaću sobu. On zamalo da im se otrgne. A onda se naglo primiri i omlitavi u njihovim rukama. Govore mu tiho i blago. On naslanja glavu na rame jednoga od njih.

STELA ( ne vidi se; visokim, neprirodnim glasom): Hoću da idem odavde, hoću da idem!”

1947 odvajaju branda od stele

STENLI (snažnim glasom koji para nebo): Ste-e-e-l-a-a-a!

Klarinet zacvili dubokim tonovima. Vrata na spratu se opet otvaraju. STELA, u domaćoj haljin,i silazi niz klimave stepenice. Oči joj blistaju od suza, kosa joj pada po vratu i ramenima. Gledaju se. A zatim prilaze jedno drugom uz tiho ječanje poput životinja. On pada na kolena na stepenicama i prislanja lice uz njen stomak, koji već pokazuje trudnoću. Oči su joj zaslepljene nežnošću dok ga hvata za glavu i podiže ga. On naglo otvara vrata, podiže je u naručje i unosi u mračan stan.”

1947 stela i brando

Stanley je smestio Blanche u instituciju za mentalno obolele.

Jessica Tendy je za ulogu Blanche dobila prestižnu nagradu Tony.

Vivien Leigh - by Laszlo Willinger

11 oktobra, 1949, posle ogromnog uspeha na Broadway-u, ‘A Streetcar Named Desire’ je postavljen u West End-u sa istim uspehom kao u Americi.

Tacno deset godina kasnije, posle jedne nezaboravne ‘southern belle’, Scarlett O’Hare iz ‘Gone With the Wind’, Vivien Leigh je dobila ulogu još jedne, Blanche.Predstavu je režirao njen muž, Laurence Olivier.

Vivien se za ulogu Blanche ozbiljno pripremala. Odigrala je svih 326 predstava i psihicki i emocionalno bila potpuno iscrpljena, pored toga, imala je vrlo slicne zdravstvene probleme kao Blanche i u privatnom životu. Imala je pocetak manijačne depresije i bipolarni poremećaj, bolesti  koje su je kasnije odvele u smrt. Prijatelji su kritikovali Oliviera zbog njegovog insistiranja da ona igra psihički poremećenu Blanche. On je verovao da će Vivien sa Blanche da se suoči i sa svojom bolešcu i prevazidje je. Nažalost, u to vreme medicina nije razumela tu vrstu bolesti pa su je podvrgli elektrošokovima. Kasnije je njen sin, u nekom intervjuu,  izjavio da se Vivien često pojavljivala na sceni sa crvenim pečatima na čelu koji su bili ustvari opekotine od elektroda.

a1951 streetcar_cast

1951, Elia Kazan, Grk po krvi, Turčin po rodjenju,  snimio je film ‘ A Streetcar Named Desire‘ posle uspešne pozorišne predstave na Broadway-u, sa malim izmenama u scenariju. Kao i u originalnoj pozorišnoj  produkciji angažovao je iste glumce, osim  Jessice Tandy koju je zamenila Vivien Leigh.

a_streetcar_named_desire_marlon_brando_brunet_stanley_kowalski_8_1600x1200

Steanly Kowalski je bila druga filmska uloga Marlon Branda u životu za koju je bio nominovan za prvog Oskara za najbolju mušku ulogu. Nažalost, Brando ga nije dobio ali su ga svi ostali glumci iz predstave dobili: Vivian Leigh za glavnu žensku ulogu, Kim Hunter za sporednu žensku ulogu i Karl Malden za sporednu mušku ulogu.

a-streetcar-named-desire2prom_

BLANŠ: On se ponaša kao životinja, ima životinjske navike. Jede kao životinja, kreće se, govori! Ima u sebi čak nešto….neljudsko….nešto – daleko od svake civilizacije! Da. U njemu ima nešto što podseća na…. majmune, one koje sam videla na slikama u naučnim knjigama. Hiljade i hiljade godina su proletele, a on je još uvek to – tvoj Stenli Kovalski – ostatak iz kamenog doba! Donosi kući sirovo meso koje je ulovio u šumi! A ti… ti ga ovde…. čekaš! Možda će da te udari ili će da ti nešto promumla i da te poljubi! To jest, ako uopšte zna šta je to poljubac! Padne noć, i svi majmuni se skupe! Tu ispred pećine, svi grokću kao on, loču, žderu i dembelišu! Ha, njegova pokerska noć!….Tako ti to zoveš!….Taj skup majmuna! Neko zareži….Neko posegne za nečim….i eto ti ….začas otpočne tuča! Bože! Možda smo još daleko od toga da budemo božja slika i prilika, ali, Stela…sestro moja….od onda je ipak došlo do nekog napretka! Nešto što se naziva – umetnost….poezija….muzika….ta nova svetlost je blesnula svetom! Kod nekih ljudi su počela da se javljaju i nežnija osećanja! A ono što imamo – moramo i da negujemo. Da čvrsto držimo i uzdižemo kao svoju zastavu! Na ovom mračnom putu, bez obzira na to kud nas vodi… nemoj….nemoj….ostajati sa životinjama!”

1951 astreetcarnameddesire_malden_leigh_lc_070109

“BLANŠ: Sjajno! Kakva divna tabakera… Srebrna?

MIČ: Da. Da. Pročitajte posvetu.

BLANŠ: Šta? Ima i posvetu? Ne vidim dobro… (On kresne šibicu i približi se.)Ah! (Čita, pretvarajući se dato čini s naporom)
„I ako Bog tako odredi…
Voleću te još više…posle…smrti!”
Vidi, molim te, pa to je iz mog omiljenog soneta od Elizabete Brauning!

MIČ: Znate ga?

BLANŠ: Kako da ne!

Mič: Ima jedna priča u vezi s tom posvetom.

BLANŠ: Neka idila, je l′ te?

MIČ: Veoma tužna idila.

BLANŠ: O!

MIČ: Ta devojka više nije živa.

BLANŠ (s dubokim saosećanjem): Oh!

MIČ: Kad mi je ovo davala, znala je da će umreti. Vrlo čudna devojka i vrlo, vrlo – mila!

BLANŠ: Sigurno vas je volela. Bolesni ljudi tako duboko i iskreno osećaju…

MIČ: Da, da. Tako je.

BLANŠ: Rekla bih da patnja rađa iskrenost.

MIČ: I iznosi na videlo.

BLANŠ: Ono malo iskrenosti jedino imaju ljudi koji znaju šta je patnja.

MIČ: Mislim da ste u pravu.

BLANŠ: I, jesam. Dajte mi nekoga ko u životu nije propatio, i ja ću…”

1951

“Ja neću – stvarnost! Hoću – iluzije! ( MIČ se nasmeje.) Da, da, iluzije! Trudim se da ih pružim ljudima. Sve im prikazujem u drugoj svetlosti. Ne govorim im istinu, nego ono što treba da je istina. A ako je to greh, nek padne na moju glavu.

… Uostalom, pedeset odsto ženinog šarma čine iluzije. Ali, da znaš! Kad je nešto važno, ja uvek govorim istinu, a istina je ovo: nikad u životu nisam obmanula ni svoju sestru, ni tebe ni bilo kog drugog.”

“MIČ: Nikad te nisam video popodne.

BLANŠ: I… ko je za to kriv?

MIČ: Ti nikad ne izlaziš popodne.

BLANŠ: Zaboga, pa ti popodne radiš!

MIČ: A nedeljom? Ponekad sam te zvao da nekud iziđemo nedeljom popodne, al′ si uvek našla neki izgovor. Nikad nećeš da iziđeš pre šest, a i onda je to uvek neko mesto gde nije dovoljno svetlo.

BLANŠ: Ti kao da na nešto ciljaš? Ne znam šta hoćeš da kažeš?

MIČ: Hoću da kažem da te nikad nisam dobro osmotrio. Hajde da upalimo svetlost!

BLANŠ (uplašeno): Svetlost? Kakvu svetlost? Zašto?

MIČ: Ovu s tim štitom od papirom. (Naglim pokretom skine papirni štit sa sijalice. Njoj, preplašenoj, zastane dah.)

BLANŠ: Što to radiš?

MIČ: Da te bolje vidim!

BLANŠ: Ne misliš valjda da me vređaš?

MIČ: Ne, samo hoću da znam šta je stvarno.”

streetcar-named-desire-4

1951 a

STENLI: I nema nikakvog milionara! I Mič ti se nije vratio s ružama, jer, znam gde je on….

BLANŠ: Oh!

STENLI: Sve su to samo izmišljotine!

BLANŠ: Oh!

STENLI: I laži, i trikovi i blefovi!

BLANŠ: Oh!

STENLI: Samo se pogledaj! Pogledaj kako izgledaš u tom karnevalskom kostimu, koji si iznajmila za pola dolara od nekog starinara! Pa još ta šašava kruna! I ti si mi neka kraljica!

BLANŠ: Oh – gospode…

STENLI: Pročitao sam te ja već prvog dana! Meni nisi uspela da baciš prašinu u oči! Dolaziš tu i seješ puder po stanu, rasipaš parfem, prekrivaš sijalicu kartonom. I, vidi ti ga sad: kuća se pretvorila u stari Egipat, a ti si kraljica od Sabe! Sediš na prestolu i ločeš moje piće! Mogu samo da ti se smejem! Ha-ha! Je l′ čuješ? Ha-ha-ha! (Odlazi u spavaću sobu)”

1951 blanche

1951 vivien

1951 vivien blanche

“BLANŠ: Da se nisi vraćao ovamo! (Na zidu oko BLANŠ pojavljuju se tamni odsjaji. Senke imaju groteksna i preteća obličja. Ona hvata dah, prilazi telefonu i zgrabi slušalicu. STENLI odlazi u kupatilo i zatvara vrata.) Centrala! Centrala? Dajte mi međugradsku, molim vas… Treba mi Dalas – gospodin Šep Hantlej. Nije protrebna adresa, dovoljno je poznat. Samo pitajte nekog ko – čekajte!!! Ne, ne mogu trenutno da nađem… Shvatite, molim vas. Da. Ne! Ne, čekajte!… Samo trenutak! Neko se… ništa! Ne prekidajte vezu, molim vas!

Spušta slušalicu, pa umorno odlazi u kuhinju. Noć je puna neljudskih glasova, što popdsećaju na krike u prašumi. Senka i tamni odsjaji poigravaju po zidovima kao plamenovi. Kroz zadnje zidove soba, koji su sad postali providni, može se videti trotoar. Jedna prostitutka je ispraznila džepove nekom pijanici. On je juri, stiže i rve se sa njom. Prekida ih policijska zviždajka. Dve figure iščezavaju. Malo zatim, iza ugla se pojavljuje crnkinja sa tašnom ukrašenom šljokicama, koju je prostitutka ispustila na trotoar. Uzbuđeno kopa po njoj. BLANŠ pritiska usne stisnutim pesnicama i olako se vraća ka telefonu. Govori promuklim šapatom.

BLANŠ: Centrala! Centrala! Otkažite tu međugradsku. Nema za to vremena. Dajte mi telegraf! Telegraf! (Zabrinuto čeka). Telegraf? Da! Htela bih – pišite; „U očajnoj, očajnoj situaciji! Pomozi! Uhvaćena u klopku. Uhvaćena u…” Oh!

Vrata od kupatila se naglo otvaraju i pojavljuje se STENLI u sjajnoj svilenoj pižami. Smeši joj se, vezujući gajtan oko struka. Njoj zastaje dah; odmakne od telefona. On je netremice posmatra dok se izbroji do deset. Iz telefonske slušalice začuje se signal, rezak i ravnomeran.

STENLI: Nisi spustila slušalicu.”

1951 brando maltretira blanche

1951 blanche 2

a_streetcar_named_desire

“Ko ste da ste – uvek sam zavisila od ljubaznosti neznanaca.”

1951 streetcar

Streetcar” je od 1951 godine imao nebrojano adaptacija. Ja sam nekako uvek zamisljala Merilyn Monroe kao savršenu, savršenu Blunche. Što rekoše jednom moji prijatelji u glas posle gledanja  ‘Streetcar’-a: “Sve ste vi  Blanche”

Svi smo mi Stanley.

za P.U.L.S.E: Snežana Moračić

Jedan komentar na tekst Stelaaaa!!!!

  1. Nevena Ilić

    12/08/2010 at 11:12

    Mnogo mi se dopada clanak ;)Nisam znala za to da je Olivije mislio da ce se ona igrajuci Blans ‘suociti sa demonima’..koliko ja znam ona je bila ta koja je insistirala da je igra. Cudno je doduse, mislim da svako ko gleda film a zna da je u to vreme bila bolesna i u stvari i sama kao Blans..opet ne misli na to vec se koncentrise na njenu glumu..bar ja ;)Pa bili su u pravu prijatelji..donekle ;)) A Merilin kao Blans? Vidis, nikad nisam pomislila na nju, alli sad kad razmislim, bila bi idealna 😉

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *