Ulogujte se / Kreirajte profil

Stenli Kjubrik – o smrtnosti

Mnogo toga u našim životima potiče iz zastrašujuće svesti o smrtnosti. Naša sposobnost, da za razliku od životinja, zamislimo sopstveni kraj stvara u nama ogroman psihički pritisak; bilo da to hoćemo da priznamo ili ne, svakom čoveku se stegne u grudima od straha kada ova konačna spoznaja počne da nagriza njegov ego i osećaj smisla. Na neki način smo sretni što naše telo i zadovoljavanje njegovih potreba i funkcija imaju tako zapovedničku ulogu u našim životima. Ovaj fizički oklop predstavlja tampon zonu između nas i spoznaje koja parališe um, spoznaje da samo nekoliko desetina godina postojanja deli naše rođenje od smrti.

Kada bi čovek zaista seo i počeo da razmišlja o svom bliskom nestanku i svojoj zastrašujućoj beznačajnosti i usamljenosti u kosmosu, sigurno bi poludeo ili pokleknuo pred parališućim osećajem besmisla. Zašto bi se uopšte, mogao bi da se upita, bavio bilo čime u životu, težio da zaradi za isti, čak da voli nekoga, kada nije ništa više od trunke prašine koja se kreće kroz nezamislivu nepreglednost kosmosa?

I, onda, ako je život tako besmislen, kako je moguće doći do toga da je, ipak, vredno živeti. Jedino ako uspemo da se suočimo sa sopstvenom smrtnošću. Potpuna besmislenost tera čoveka da stvori sopstveni smisao. Deca počinju život sa nezatamnjenim osećajem za čudo, sa sposobnošću za potpunu radost zbog najjednostavnijih stvari….međutim, kako rastu, spoznaja smrti i raspadanja počinje da prodire u njihovu svest i suptilno izjeda njihovu radost življenja, njihov idealizam i njihovu predstavu o besmrtnosti. Kako dete odrasta, vidi svuda oko sebe smrt i bol i počinje da gubi veru u suštinsku dobrotu čoveka.Ali, ako je umereno jako, i ako ima sreće, dete može da izađe iz tog sutona duše sa preporođenim osećanjem životnog elana.

Zbog svesti o besmislu života i uprkos njoj, ima mogućnost da iskuje novi osećaj smisla i afirmacije. Možda neće biti u stanju da ponovo postigne onako čist osećaj za čudo sa kakvim je rođeno, ali će moći da uobliči nešto daleko trajnije i čvršće. Činjenica koja najviše ispunjava strahom, kada je u pitanju univerzum, jeste to što on nije neprijateljski već ravnodušan;  ali ako možemo da se pomirimo sa tom ravnodušnošću i prihvatimo izazove unutar granica smrti – koliko god da je čovek u stanju da ih učini pomerljivim – naše postojanje kao vrste,  ima istinski smisao i ispunjenje. Koliko god da je ogromna tama, mi moramo da stvorimo sopstveno svetlo.

Stenli Kjubrik 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *