Ulogujte se / Kreirajte profil

“Stop Making Sense”

 

Prva asocijacija na rad Marianne Marić “Devojka-lampa’ bila mi je, neodoljivi Duchamp. Ima humora, ima sličnu Duchampovu poruku da umetnost može da bude i ideja i prepoznatljivi sarkazam. Radovi Levi van Veluwa su me asocirali na Rene Magritte. Imaju istu onu opskurnost i očiglednost maestra Magritte sa jakim umetničkim iskazom. 

  

I Marianne i Levi prave racionalno iracionalnim i iracionalno racionalnim u sličnom manerizmu njihovih prethodnika.
Jaki individualci, spremni za neustrašive eksperimente.

 Marianne Marić

Marianne Marić je konceprualni umetnik, fotograf i režiser. Ona vidi ljude na jedan jedinstven način što se može videti u njenim radovima.
Kada je imala deset godina, Marianne je pobegla od kuće kroz prozor u mrklu noć pošto je odgledala “Divlje dete” od Truffaut-a na TV.  Posle nekoliko sati u bajkovitoj Hardt šumi, umorna, zaspala je pored malog potoka. Šumar ju je pronašao bez svesti sledećeg dana u cik zore.  Povratio je u zžvot i vratio kući. Roditelji nisu ni  primetili da je nema. Posle tog vrlo značajnog dogadjaja, Marianne  je obećala sebi da će sve da uradi što je u njenoj moći da postane umetnik kako bi  sve svoje najludje fantazije mogla da ostvari i da nikome i nikada ne dozvoli da je vrate u normalno stanje. 

Petnaest godina kasnije, samo sat vremena kasnije posto je diplomirala na Likovnoj akademiji, učinilo joj se da je prepoznala šumara koji joj je spasio život na naslovnoj stranici jednog porno časopisa. U šoku, Marianne je odlučila da se vrati u  svoju šumu iz bajke sa kamerom, ovoga puta spremna da upozna surov svet muškaraca.
To je označilo početak jednog novog vida stvaranja, koji je u isto vreme bio rezultat uticaja modne fotografije, bajki za decu i duboko skrivenih ožiljaka za vreme njenog odrastanja. Otada, misteriozni karakteri su se tajno gomilali i  pretvarali u razradjene slike u glavi mlade devojke. U zadnjih nekoliko godina Marianne je okrenula ledja mračnom svetu Alzaških suma i pokušala  da nadje sebi mesto pod suncem.
Tako su se pojavile”devojka-lampa“, polu objekat, polu-žena i izazvale razdragano komešanje u galerijama. 

 

Zasićena istraživanjima primitivnih šuma i rafiniranih galerija Starog sveta, Marianne Marić je odlučila da predje Atlantski okean i ponudi suštinu svojih dijabolicnih slikovitih fantazija Los Angeles-u, Gradu Andjela. 

“Počela sam da se bavim fotografijom 2001. godine i otada stalno fotografišem svoje drugarice , prvo u vrlo sofisticiranom okruženju da bih se potom orjentisala više na trodimenzionalni, skulpturalni pristup ženskom telu. 

 

Prvo, ja koristim fotografiju kao način da zamrznem vreme, moji prijatelji gube svoje indetitete na njima, njihova lica su uglavnom skrivena.
Izgledaju kao iščašene lutke, slomljene igračke ili tužni roboti. Zamišljam ih kako se blago kreću, pokreti su im ravnomerni, ljupki i stidljivi. Ja moram da imam punu kontrolu da bih usavršila do perfekcije te objekte koje sam zamislila. S obzirom da sam prvo zamrznula ta živa bića, sada treba da oživim ta nepokretna tela.
 

 

Ja doživljavam svet kao beskrajnu montažu u koju treba da proniknem. Vidim ljudska tela na isti način kao i William Klein, kao divnu i fascinantnu arhitekturu vrednu fotografisanja. Ranije sam se plašila da udahnem život mojim fotografijama pa sam ih uništavala, danas, kada pretvorim ženu u stvar, fotografija ima svoju svrhu: tako oblikujem nju, subjekat u objekat,  kako bi ona želela da bude. 

 

Ove “devojke-lampe” su prvobitno zamišljene kao ilustracija žene kao stvar iz “sveta zabave”, ali sa jakom svešću o sebi.
Fotografije su deo šire vizije, instalacija u kojoj publika ima vrlo aktivnu i odgovornu ulogu. Model u haljini, tj lampi je na mestu gde publika u zavisnosti svog emocionalnog stanja može da ugasi devojku, tj lampu. Htela sam da ovekovečim trenutak kada žena jednostavno postaje kućni aparat. To je bila moja vizija i tako su nastale ove fotografije.” 

 

 

 Levi van Veluw

Radovi Levi van Veluwa ne mogu da nas ostave ravnodušnim, ili će nas zaintrigirati svojim fascinantnim načinom na koji stvara trodimenzionalne slike koristeći različite materijale na svom licu, ili čemo biti zatečeni opskurnim pojavama. Serija autoportreta fotografija Levi van Veluwa je samostalno ostvarenje umetnika. Njegov rad se sastoji od transformacija i oblikovanja lica u objekat, u kombinaciji sa drugim stilizovanim elementima, da bi se vizuelno stvorio treći, sa još jačim vidljivim utiskom i iskazom. Fotografije koje vidimo nisu portreti, već informativno oblikovana obličja iskazana u bojama, formi, materijalu i sadržaju, individualno , samostalno delo jednog čoveka.
Levi van Veluw dvodimenzionalne forme pretvara u 3-dimenzionalnu konturu svoga lica i ponovo stvara  svet u kome je on sastavni deo. 

 

– Prvo, kako ste počeli i zašto? 

‘ Rodjen sam u Danskoj, u malom mestu Hoevelaken 1985, diplomirao kao najbolji student na ArtEZ umetničkoj akademiji 2007. Studirao sam slikarstvo, medjutim tokom školovanja sam eksperimentisao sa drugim medijima kao što su video i fotografija. Autoportreti su bili deo moje vežbe i vremenom su se pretvorili u glavni koncept mog interesovanja. 

 

 

– Koliko dugo traju pripreme za vase instalacije-fotografije? 

– Zavisi, za crtanje po licu trebalo mi je 9 sati. Prvo sam morao alkoholom da očistim lice, a onda sam flomasterom crtao po licu, neprestano se gledajući u ogledalo. Zahtevalo je dosta strpljenja i veliku disciplinu. Naravno, ništa nije savršeno, ali upravo ta nesavršenost je i sastavni deo rada. 

 

Devet sati, kako ste se osećali? To je kao neka vrsta meditacije? Šta ste osećali dok ste crtali? 

– Ponekad je zaista frustrirajuće, sve radite sami i nema nikoga da vas usmeri, ili kaže šta da radite, ili da vas podrži. Ja ideju već imam u glavi i ceo proces nije ni blizu meditaciji. Kada je sve gotovo strašno sam iscrpljen. 

 

– Zasto ste uvek ozbiljni na fotografijama? 

– Pokušavam da budem neutralan koliko mogu, ne pravim portrete kod kojih je akcenat izraz lica. Lik treba da gleda neodredjeno, bezizražajnog lica. Samo tako se ne otkriva ništa, tako zadržavam verodostojnost ideje. 

 

U šta verujete

– U individualnost 

Na kraju, o vašoj inspiraciji. Ko su vaši omiljeni umetnici trenutno? 

– Svidjaju mi se radovi Hansa Op De Beecka, Erwina Wurma i Ervina Olafa.” 

za P.U.L.S.E /Snežana Moračić 

  

tag —> http://pulse.rs/aline-i-amy/

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *