Ulogujte se / Kreirajte profil

Fridrih Niče – Stradanje Natčovekovo

Uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica napet je od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem.

(Štefan Cvajg, pisac)

Ovo je priča o sudbini čoveka koji je težinom sopstvene misli samog sebe poništio, porušivši temlje na kojima je kao biće počivao. O čoveku koji je u potrazi za istinom dekomponovao sopstveni um. O jednom od najvećih, koji je svoje vizije pronalazio silazeći u najdublje odaje ljudskih poriva, u prostore mraka, tamo tragajući za svetlošću spoznaje. Ali ne za svetlošću Boga, jer ga je On razočarao i njegove postupke nije mogao da razume niti opravda. Isti onaj Bog koga će kasnije pronaći ubijenog, iskasapljenog na sopstvenom oltaru obožavanja.

Ničeove vizije dugo će proganjati ljudski rod u decenijama nakon njegove smrti, jer mnogi neće biti u stanju da shvate pravu suštinu njegovih teških reči. Ali to je, valjda, i cena zadiranja u mrak ljudske duše, s ciljem da se razazna Smisao…

Zanimljivo je da Fridrih Niče deli sudbinu sa još jednim maestralnim umom s kraja XIX veka, s Alisterom Kroulijem koji je takodje postavio temelje jednoj novoj formi misli, umnogome različitoj od ukalupljenih ideja tog vremena. Spaja ih i potraga za Horonzonom, strašnim demonom ambisa u koji su obojica duboko bili zagledani, i koji se i jednom i drugom manifestovao jer su se usudili da ga zazovu, stanu pred Njega i urone u beskrajne tame njegovih dubina.  U tom mrklom mraku obojica su postali tragične lučonoše novog eona, čiju su misao uglavnom površno tumačili oni koji nisu umeli da je uklope u svoj uski kalup razumevanja sveta i vremena. Mnogim njihovim čitaocima falio je onaj neuhvatljivi viši smisao jer nisu bili vični da čitaju između redova, pa je tako Niče prozvan najopasnijim umom XIX veka, a Krouli najuvrnutijim čovekom.

Kula, פ

U simboličnom svetu apstrakcija i ideja, Horonzon (dweller of the abyss) je obojici poslednja velika prepreka između adepta i prosvetljenja, čijim se prelaskom  uništava smisao prizemnog ega i menja čovekova suština, dajući mu mogućnost da zakorači iza ambisa percepcije. Atu XVI.

The name of the Dweller in the Abyss is Choronzon, but he is not really an individual. The Abyss is empty of being; it is filled with all possible forms, each equally inane, each therefore evil in the only true sense of the word-that is, meaningless but malignant, in so far as it craves to become real.

(The Confessions of Aleister Crowley: An Autohagiography)

.

Fridrih Vilhelm Niče je živeo u vreme veoma turbulentnih promena u Evropi. Bio je to period najvećeg izazova za hrišćanstvo do tada, zbog velikih pomaka u nauci i razvoja društvenih odnosa, što je redefinisalo samu srž vere, neprikosnovene gospodarice starog sveta. Veliki mislioci, Frojd, Marks i Niče donosili su ideje koje su do tada bile nezamislive i usudili se da ih čovečanstvu predstave na vrlo direktan način. Tako je Niče sasvim jasno govorio o krizi društva koja je na pomolu, a koja je uzrokovana, ni manje ni više, smrću Boga. Tim ubistvom Boga pred očima ljudi tog vremena umiralo je ono što je držalo temelje dotadašnjeg sveta.

Bog je mrtav i ostaće mrtav jer smo ga mi ubili. Ono najsvetije i najsnažnije bledi do smrti pred našim očima. Ko će to obrisati krv s naših ruku, jer Njega više nema?

.

Nestankom vere u Boga nestao je i viši autoritet koji bdi nad svetom, i moralna načela koja su u kompletu s verom išla i koja su više od 2000 godina držale društvo na okupu, u kakvom-takvom balansu psihičkih, unutrašnjih snaga. Svojom objavom Niče svet oslobođa od Boga, te božanskih principa i morala, i od tog momenta čovek mora sam da se bori i izbori za sopstvene vrednosti i novi opšti moral. No, ono što je Ničea  najviše plašilo jeste to da će za ovu promenu biti plaćena strašna cena i da će je društvo, vekovima nenavikavano na promene, platiti glavom. Gubitak vere neminovno dovodi do zjapećeg vakuma smisla u glavama ljudi, ali i u samom korenu ljudske egzistencije.

To je ujedno borba  koju će Niče sam sa sobom voditi tokom čitavog života.

Oslobađanje od Boga

Jedan od ključnih dogadjaja, koji će odrediti put njegovog sazrevanja, desio se kada je imao svega 4 godine. Njegov otac Ludvig 1848. fatalno mentalno oboljeva, bolest uzrokuje galopirajući degenerativni proces na mozgu i potpuno ga uništava samo godinu dana nakon postavljanja dijagnoze. O koliko se teškom oboljenju radilo govori i činjenica da je na autopsiji utvrđeno da je Ludvigu falila čak četvrtina moždane mase. Takve očeve zdravstvene patnje kojima je prisustvovao ostavile su duboke ožiljke na mladom Ničeu i to će oblikovati njegov put karakterističnom putanjom.

Blizina smrti koju je iskusio u najranijem detinjstvu navela ga je da u kasnijim godinama sebi postavi krucijalno pitanje: zašto je Bog, kome je njegov otac, luterijanski pastor, služio s ljubavlju čitavog života, kaznio tog dobrog čoveka teškom sudbinom?

I to je bio tek začetak velike sumnje koja je rasla u mislima ovog mladog filozofa.

Niče svoj akademski put započinje dolaskom u Bon, gde s dvadeset godina upisuje teološke studije (Rheinische Friedrich-Wilhelms-Universität Bonn), još uvek nameravajući da ide očevim stopama. No, na samom početku nailazi na tada relativno novu metodu proučavanje biblijskog teksta, pod nazivom “biblijska kritika”, kojoj je cilj datiranje dela, autentifikacija autorstva, istraživanje okolnosti porekla i književnih osobenosti. Biblijska kritika oslanjala se na širok spektar naučnih disciplina, uključujući arheologiju, antropologiju, folklor, lingvistiku, izučavanje usmenog predanja i istorijske i religijske studije. Pojavila se postepeno iz racionalizma XVII i XVIII veka i razvila u pristup koji je radikalno izmenio dotadašnju praksu proučavanja biblijskog teksta i ozbiljno doveo u pitanje njegovu autentičnost. Upoznavanje s biblijskom kritikom odrazilo se na hemiju svesti mladog Ničea. Osim što je na emotivnom nivou bio duboko ranjen gubitkom oca, sada je i na intelektalnom planu dobio jak impuls da konkretno konstruiše svoju sumnju, koja je već ionako ozbiljno pretila da iz osnova promeni njegov dalji rad i život. Bibiblijska kritika potpomogla je tako Ničeov gubitak vere, što je potom uzrokovalo i otuđenje od porodice, koja Ničeovu promenu nikako nije mogla da prihvati. Za njih je to bila izdaje porodice, a za njega početak sveprožimajuće potrebe da do detalja secira moralna i religijska načela knjige uz koju je odrastao i koja ga je formirala od najranijeg uzrasta.

Tako je mladi Niče na hrišćanstvo počeo da gleda ne kao na religiju s kojom je gubio povezanost, već kao na uticaj koji je, onim što propoveda, ljude podsticao na otuđenje od sveta. Sve više je smatrao da hrišćansko učenje ima užasavajuće posledice po čoveka jer ga silom neobjašnjivih prilika i okolnosti koje mu navodno odredjuju život zapravo otudjuje od Boga i prisiljava da povratak Bogu traži tek nakon smrti. S toga za Ničea ovaj svet postaje ništa drugo do mesto bola i patnje, mukotrpnog čekanja na smrt, bez potrebe da se išta menja, gde je ljudsko biće obavezano da svoje potrebe, koje ga čine ljudskim bićem, svede na minimum.

Novi zavet

No, problem je što bez hrišćanstva više ne bi bilo ni obavezujućih moralnih načela po kojima bi svet trebalo da živi. Ni rešenja za strah od smrti. Strah koji je usadjen u najdublje pore čoveka jer je prisutan od početka sveta i veka. Takodje, ne imanje Boga znači da više nema ni žrtve za spas ljudskog roda, koja je hiljadama godina blagotvorno uticala na krhku psihu čoveka, na generacije koje su stasavale s verom u spasenje za svoje strašne grehe. Sve skupa, to znači nestajanje smisla snažno utisnutog u ljudske živote.

U jednom momentu on piše svojoj sestri:

Želiš li sreću i spokoj, onda veruj. Ukoliko hoćeš istinu, istražuj.

.

Ovakvim radikalnim razmišljanjima Niče je sebe posvetio novom smislu čoveka, ali sada u jednom bezbožnom univerzumu, bez kraja.

On zatim, apsolutno odbacujući hrišćanstvo, napušta teološke studije, ali s obzirom na to da mu je u tom periodu preko potreban mentalni fokus i akademski smisao, odmah upisuje studije filologije u Lajpcigu (Die Universität Leipzig). Tada ima 21 godinu i s velikim žarom se posvećuje izučavanju drevnih civilizacija, filozofije stare Grčke i Rima. I slično kao na studijama teologije, među morem knjiga s kojima dolazi u dodir nailazi na još jednu posebnu koja će, ponovo, u mnogome uticati na njegov život i stvaralaštvo u deceniji koja je pred njim. To je bilo delo Artura Šopenhauera ”Svet kao volja i ideja” (Die Welt als Wille und Vorstellung).

Ecce homo

Nemački filozof idealista i klasični predstavnik pesimizma Artur Šopenhauer učio je da je volja osnova svega, Kantova stvar po sebi, odnosno suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena, i zato je život beskrajna patnja, a ovaj svet najgori mogući svet od svih. Pored toga što je Šopenhauer sebe smatrao ateistom, bio je specifičan po tome što je u pesimizmu išao do apsolutno krajnjih granica. Njegov krajnji zaključak je da bi zbog patnji u životu za čoveka najbolje bilo da se uopšte nije ni rodio. Ljudi su konstantno u stanju požude, htenja i potreba, pa kada se one ne ispune onda na velika vrata stupa nezadovoljstvo. Ukoliko požude i potrebe budu u nekom momentu života ipak zadovoljene, nezadovoljstvo će svakako isplivati u nekom narednom trenutku, iz nekog potpuno drugog i novog razloga. Prema tome, ispunjenje čoveka nemoguća je misija, a najsrećniji među nama su oni koji kroz život prođu s minimumom bola.

Za Ničea su ovakvi stavovi bili fascinantni jer su reflektovali njegova sopstvena razmišljanja. Opčinjenost Šopenahauerom opisivao je s ogromnim žarom, govoreći da se u odnosu na njega našao pred ogledalom koje odražava kopiju njegovog sopstvenog bića. Jedino po čemu se ipak donekle razlikovao jeste to što ipak nije poricao sam život  i njegov značaj.

Nakon samo tri godine na filologiji u Bazelu (Die Universität Basel) Niče postaje profesor te nauke, najmlađi u istoriji univerziteta i istovremeno na sebe skreće pažnju akademskih krugova prvom knjigom radikalnih stavova i razmišljanja. U delu ”Rođenje tragedije iz duha muzike” (Die Geburt der Tragödie aus dem Geist der Musik) on počinje s uspostavljanjem sopstvenih načela promene u svetu koji je i dalje podeljen Bogom. Inspiraciju nalazi kod drevnih Grka i u još jednoj svojoj velikoj fascinaciji, muzici, posebno delima Riharda Vagnera. Njemu je Niče izražavao veliko divljenje, često govoreći da se u njegovom opusu može pronaći ta iskra življenja života punim plućima. Na Vagnera je zato gledao kao na živog genija koji će doneti kulturološki preporod muzikom, po modelu grčke tragedije. Za Ničea je život sačinjen od gomile muke i nezadovoljstva Vagnerova muzika pretvarala u potpunu suprotnost, lepotu vrednu življenja.

Vilhelm Rihard Vagner bio je nemački kompozitor, pesnik, esejista i muzički teoretičar, ličnost od presudnog značaja za istoriju muzike jer je svojim stvaralaštvom postavio osnovu ozbiljne muzike XX veka. Teorijske temelje sveukupne umetnosti postavio je esejima (Gesamtkunstwerk) u kojima obrazlaže da je muzička drama najsavršeniji oblik umetničkog izraza jer obuhvata sve ostale grane umetnosti i ima potencijal da iskupi svet, na šta su mu mnogi onovremeni kritičari odgovarali da je megaloman. Vagnerova dela kategorišu se sa WWV, što je skraćeno od nemačkog “Indeks Vagnerovih dela” (Wagner Werke Verzeichniss).

Mladi Niče

”Rođenje tragedije” Niče je napisao na osnovu serije dubokih i inspirativih diskusija sa Vagnerom, vodjenih još od prvog momenta kada su se upoznali, dok je Niče bio na studijama. Vagner je stvarao pod utiskom da umetnost treba, i može, da modeluje društvo, a Niče je tom modelu želeo da pridoda svoj karakteristočni filozofski smisao. Knjigu je oblikovao između dva velika grčka uticaja, apolonskog i dionizijskog. Izmedju Apolona kao stuba svetlosti i logike društva/čoveka, i Dionisa koji meša i magli tanku i često nejasnu nit izmedju fantazije i zbilje, otkriva ekstatičnost divljeg principaživota, talase različitih i pomešanih osećanja… Ta dva principa Niče stavlja u centar svoje tragedije.

Suštinski, on je time iskazivao suprostavljenje tada dominantnom nemačkom intelektualizmu koji je bio fokusiran isključivo na individuu, pojedinca, individualnog heroja, kroz čiju patnju biva iskupljen ostatak društva, kolektivna svest. Tu hrišćansku percepciju spasenja Niče u svom delu izvrće, jer za njega individuo volšebno nestaje u masi i gubi svoj identitet. Umesto toga, smisao pronalazi u Vagnerovoj muzici i grčkoj tragediji, jer uticajem umetnosti na čoveka patnja kao stanje duha svih ljudi biva transformisana kroz ekstatičnost umetničkog dela i alhemijski preobraćena u afirmaciju života. Danas to možemo uporediti s velikim koncertima rok/pop muzike, gde čovek u kolektivnom zanosu biva uzdignut i oslobođen stega uma. Inače, u Ničeovo vreme opera je bila ono što je u XX veku rok kultura, a Vagner, recimo to tako, rok zvezda svoje epohe. Poenta Ničeove tragedije jeste promena kroz kolektivno iskustvo, koje, potom, domino efektom može da promeni i čitav svet.

Ovi krupni filozofski uvidi ponovo Ničea navode na preispitivanje svoje trenutne životne pozicije i da li sebe i dalje vidi u Bazelu, u okolnostima u kojima se nalazi. On duboko veruje u to da oslobađanjem kreativnog dionizijskog aspekta velike stvari mogu biti postignute i da ključeve budućnosti drže genijalni pojedinci koji će svojim delima usmeravati tok civilizacijskog napretka. Niče je bio uveren da ga akademske obaveze samo sprečavaju da izrazi potencijal koji ima, da ga usavrši i preda sveukupnom civilizacijskom biću. Osećaj da mu je genijalnost sputana ubrzo prerasta u odbojnost prema povratku na mesto profesora, koje počinje da naziva “najvećim prokletstvom svog života”.

Zato se povlači s pozicije profesora i u potpunosti posvećuje filozofiji.

U periodu te krupne promene, pojavljuju se depresivne episode i sve češći zdravstveni problemi od kojih još od rane mladosti pati manje-više redovno. To su česti i jaki stomačni bolovi i zaslepljujuće glavobolje. Doktori su ga stalno upozoravali da ne čita opsesivno, kako je to znao da radi, jer bi u protivnom mogao da izgubi vid. Već tada nije u stanju da piše duže od dvadesetak minuta, pa njegovi rukopisi zato obiluju vrlo kratkim uvidima, aforizmima i stavovima, umesto dužih filozofskih izlaganja. Da sve bude još teže, stalno se plašio da ne završi kao njegov otac.

Ipak, odvažuje se da započne svoja nomadska putovanja evropskim kontinentom, koja će i obeležiti ostatak njegovog, nazovimo to tako, zdravorazumskog života. Načet bolešću, životnim komplikacijama i samoćom, sam sa svojom neutoljivom žeđi za pronalaženjem odgovora, ulazio je u presudnu fazu u kojoj će stvoriti briljantna dela, uz užasnu cenu koju će za to platiti.

Čuven je njegov misaoni eksperiment za koji je verovao da svakome može da pomogne u preispitivanju životnih odluka, ne bi li sebi poboljšao život na osnovu već proživljenih iskustava. Eksperiment je baziran na pretpostavci poznatoj pod nazivom ”večno vraćanje istog” (ewige wiederkunft), koja govori o univerzumu, odnosno celokupnoj egzistenciji baziranoj na cikličnom tipu energije koja se neprekidno ponavlja u svojoj pojavnosti. Centralna premisa zasniva se na tome da je materija u univerzumu konačna, da ona niti nastaje niti nestaje, već samo prelazi iz jednog stanja u drugo, pri čemu je broj mogućih stanja matematički beskonačan. Odnosno, svaka forma biće ponovo ispoljena u skoro pa istom obliku bezbrojno puta, širom beskonačnih prostranstava prostor-vremena. No, Niče tu premisu predstavlja u malo izmenjenijoj formi, karakterističnoj za njegovu filozofiju:

“Ukoliko bi vam neki vrag došapnuo da morate ponovo proživeti svoj život, iznova i iznova, a da se on ni malo ne razlikuje od prethodnog proživljenog, zajedno sa svakim već iskušenim bolom i patnjom, ali i sa svim lepotama i zadovoljstvima, da li bi pred tog stvora pali i prokleli ga u besu, ili bi se, pak, povukli i u njemu prepoznali svog Boga, te da su sve njegove reči, kao takve, neoborive i božanske i da oko njih nema spora i rasprave?”

Niče je verovao da stalno moramo proživljavati naše uspehe i neuspehe i da moramo biti duboko zahvalni zbog tog dara, jer je to najbolji način učenja i sticanja iskustva. To je draž života, jer jedno je uslovljeno drugim, i obratno. Kao što pijanista za klavirom uči kompoziciju neprekidnim povaljanjem deonica u kojima greši i gde pokazuje nesigurnost, postepeno ih dovodeći do savršenstva, tako i mi moramo da naučimo da inkorporiramo naše greške, promašaje i tuge, jer sve one zajedno čini lepotu jedne celine. Jednog života. Da gradimo naše živote u kojima smo mi sami najveći heroji i vrhovni autoritet, jer se on ne nalazi nigde drugde do u nama. Tako gledano patnja i greh nisu nešto zbog čega moramo biti iskupljeni ili nešto što nam mora biti oprošteno, kao što to hrišćanstvo nalaže, već naprotiv. Ili, pak, da po svaku cenu patnje moraju biti izbegnute, kako Šopenhauer veli. Već oba. Sve to je neminovno. I u tome  nema ničeg lošeg.

Celinu moramo prigrliti, jer uspešan život zahteva rizik, žrtve, gubitke i patnju. Sve to potom otključava osećaj zadovoljstva i postignuća, kada znamo kojim smo putem koračali i koje smo prepreke premostili. Patnja je sastavni deo rasta čoveka, te nema potrebe rast opraštati. Naprotiv, on se slavi. Otud čuvena Ničeova maksima da sve što te ne ubije može te samo učiniti jačim. I baš nju će u narednim godinama života imati priliku da testira do krajnjih granica na sopstvenoj koži, da proveri da li će stati iza svojih stavova i kada naiđe jedna od najtežih životnih oluja…

Lu Salome, Pol Re i Fridrih Niče

U proleće 1882. Niče biva obasjan idejom o napuštanju dotadašnjeg života u usamljenosti i potpunoj povučenosti od sveta, i to zarad ljubavi prema ženi kojom je bio, malo je to reći, opčinjen. Ona je bila Lu Salome. Inteligentna i lepa nemačka filozofkinja ruskog porekla, zavedena njegovim snažnim i svežim idejama. Izmedju njih je bila značajna razlika u godinama, Lu Salome je imala 21. kada su se upoznali, a Niče 38, ali ih je spajala stvarna ljubav i divljenje jedno prema drugom. Zaajedničko im je bilo to što su kao deca rano izgubili očeve i što ih je to navelo na slične nedoumice i sumje u veru.

Niče u Lu vidi izuzetno nadarenu ženu i u zanosu zaljubljenosti je prosi iako zna da je ona verovatno poslednja osoba na svetu koja želi konvencionalnu vezu i brak. I biva odbijen.

Lu je bila jedinstvena žena vatrenog duha koja nije želela da se, kako je govorila, ”zarobi u viktorijanskom modelu života”, te se zaklela da nikada neće biti ničija žena, što će sticajem okolnosti kasnije prekršiti.

Povrh svega, Ničeova sestra iz zavisti prenosi njihovoj majci da je Niče za tom ženom izgubio glavu, te da je zbog poniznog načina na koji se postavio pred Lu on sramota za njihovog pokojnog oca. Majka Fransiska na to odgovara gađenjem prema Ničeu, potvrđujući da je Fridrih sramota za njihovu porodicu. Tako je veza izmedju njega i Lu Salome bila razorena, a Niče još jednom skrhan i bačen u tešku depresiju. Usledio je najteži period u životu, tokom koga će testirati sopstvenu filozofiju bola i patnje i pokušati da ih prevaziđe i kanališe u nešto više, da nalet intezivnih emocija preusmeri i proba da ovlada vihorom melanholije.

Tih godina dela mu se slabo prodaju što još više pogoršava njegovo psihičko stanje i često ga dovodi na ivicu samoubistva. Govorio je da crpi poslednje atome snage u borbi da pregura najmračniji period života i da mu je hitno potrebno neko alhemijsko čudo ne bi li blato u kojem baulja u poslednjem času mogao da pretvori u zlato.

I, najzad, usred gorke patnje smogao je snagu i započeo pisanje nove knjige, što će ga uveriti da je on sam taj alhemičar koji mu je preko potreban. To delo iz perioda najveće skrhanosti danas se smatra njegovim najvećim napisanim – ”Tako je govorio Zaratustra” (Also sprach Zarathustra). Delo koje je ostavilo nemerljiv uticaj na čitav niz drugih velikih umova poput Štrausa, Džojsa, Kafke, Jejtsa, Kamija.

Tako je govorio Zaratustra

Pišući “Tako je govorio Zaratustra” Niče je, na određeni način, pisao parodiju Biblije. Mistični lik Zaratustre je koncept po kome će zauvek biti najviše upamćen, koncept – Natčoveka, (Übermensch). Knjiga govori o potrebi prvazilaženja samog sebe, kroz proces originalno nazvan – Selbstüberwindung, odnosno putem samoprevazilaženja nagona koji žele da ovladaju bićem, a potpuno je jasno da kroz lik Zaratustre Niče govori o sebi u trećem licu. Zbog razmatranja i pitanja koja su u knjizi postavljena, to je jedno od najznačajnijih svetskih filozofskih dela, a stil pisanja nedvosmisleno svrstava Zaratustru među dragulje svetske književnosti.

Zaratustra je nemačka verzija imena persijskog proroka Zoroastra (Zaraθuštra), navodnog osnivača zoroastrizma, koji je jako uticao na judaizam, a zatim i hrišćanstvo. Niče prikazuje novog i drugačijeg Zaratustru, koji tradicionalni (hrišćanski) moral orće za 180 stepeni.

Delo počinje silaskom proroka Zaratustre s planine, u nameri da sa ljudima razgovara o onome što će se uskoro neminovno dogoditi. On želi da objavi da je Bog mrtav i da je hrišćanstvo kao religija i skup normi prevaziđeno, te da je ljudima potreban novi skup moralnih načela po kojima će dalje živeti.

On naglašava krucijalno pitanje: – Ko je Čovek? – i zahteva novi pristup. Novi odgovor. Ali niko ne sluša šta Zaratustra govori.

Zaratustra razgovara sa nekim čovekom i zatim se pita: „Je li moguće da ljudi još ne znaju da je Bog mrtav?

.

Izuzetno je važno znati da Natčovek o kome se u knjizi govori nije biološki koncept, kako su neki potonji pokušali da ovu filozofiju predstave, posebno nakon njegove smrti. Nije reč o nekoj nadmoćnoj rasi, već je Natčovek neko ko više nije zavistan od spoljnjih i nametnutih uticaja i ciljeva društva. Ili, pak, roditelja, religije. To je neko ko je spreman da samom sebi postavi jasne, iskrene i realne ciljeve sopstvenog rasta. Natčovek je neko ko radost života ne vidi u transcedentnosti i uzvišenosti Boga, već tu iskru pronalazi u sebi, u svom biću. U dubini svoje duše. Do tog mesta se ne stiže nekim univerzalnmi pravcem kome bi svi trebalo da težimo, nema univerzalnih pravila i smernica na ličnom putu. Niče se gnuša potrebe čoveka da svoj smisao traži u tuđem herojstvu, jer je svako od nas heroj spreman za neverovatna dela i herojske visine. Svakodnevni čovek sreću uviđa u kontrastu s bolom, tugom, dok Natčovek sreću vidi u težnji ka višim ciljevima bića. Ciljevima pojedinca. Zato je tuga sastavni deo sreće na putu Natčoveka.

Ničeov kamen, mesto inspiracije za stvaranje Zaratustre (Surlej, Švajcarska)

Kao što sletanje helikopterom na vrh planine neće alpinisti dati isti osećaj ispunjenosti, zadovoljstva i sreće kao kada taj vrh osvaja danima, nedeljama, korak po korak, kroz nedaće i izazove koji ga prate na tom putu, tako i čovek kroz muku i istrajnost mora da generiše sopstvenu sreću. Tek prevazilažnjem prepreka on zaista postaje srećan i zadovoljan. Postaje ispunjen. Jer sreća nikako nije puko zadovoljstvo, već se kroz borbu i bol omogućava sreći da zaista prodiše.

Dve knjige koje je objavio posle Zaratustre nisu naišle na dobar prijem u javnosti, a izdavači su ih okarakterisali kao ”krajnje opasno štivo‘, pa je Niče sam morao da finansira štampanje. ”S one strane dobra i zla” (Jenseits von Gut und Böse) i ”Genealogija morala” (Zur Genealogie der Moral) oslikavaju njegovo duboko zaprepašćenje upornošću hrišćanskog morala da se održi dominantnim.

Stvar je bila u tome što su mnogi ljudi XIX veka koji su odbacili veru ipak zadržali neke njene vrednosti po kojima su i dalje živeli, što je za Ničea bilo ravno katastrofi. Jer, time što više nisu bili pod autoritetom hrišćanskih načela osećali su se apsolutno slobodni u svojim subjektivnim i proizvoljnim tumačnjima. Odbacivanjem vere izgubili su viši autoritet koji ih je do tada sprečavao da svoju volju smatraju neprikosnovenom, što ih je sada činilo izuzetno opasnima po ostatak čovečanstva.

Knjigom ”S one strane dobra i zla” Niče započinje intenzivnu kampanju protiv hrišćanstva u potpunosti, naglašavajući da se osnova hrišćanstva zasniva na mržnji i poništavanju osnove ljudske prirode, na autodestrukciji ličnosti. Čovek prirodno poseduje različite instinkte i nagone, seksualne (reprodukcija), agresivne (odbrana od opasnosti), dominantne itd; sve njih hrišćanstvo u potpunosti osuđuje, odbacuje i nagoneći čoveka da ih potiskuje I ignoriše u stvari ga konfrontira sa Bogom. To ljude često vodi do granice pucinja, do fatalnih posledica po ljudsku psihu.

Hrišćanstvo uči samokažnjavanju i autodestrukciji, mržnji prema samima sebi i prema suštini koja nas čini živim bićima, ljudima. To je centar Ničeove oštre kritike hrišćanstva.

Moral hrišćanstva za njega je moral robova, jer su robovi u vreme starog Rima bili ono slabo tkivo društva kome je bila potrebna takva religija, koja će ih održavati da izdrže u toj teškoj, potlačenoj poziciji, ali ih neće previše osnaživati. Robovima je tako slabost prodavana kao snaga. Osnovne vrednosti hrišćanstva, poput poniznosti, siromaštva i blagosti bile su isključivo predodređene za najslabije elemente društva, a onog trena kada su trijumfovale i postale univerzalne civilizacijske vrednosti, čitav svet su uvele u stanje opšteg mediokriteta.

Ovde se nalazi najtananija nijansa tumačenja Ničeovih stavova. On jasno naglašava da ne potcenjuje slabe i siromašne, niti išta ima protiv njih, ali da ih se slabost ne sme uzdizati u nebesa i da ne smeju biti postavljani kao primer svima, što upravo hrićanstvo radi. Društvo ne treba na njih da se ugleda jer se time diktira fatalni mentalitet koji se usađuje u bit društva i postaje sastavni deo bića svakog pojedinca od najranije mladosti. Tako se društvo permanentno oslabljuje i čini ranjivim, što potom otvara mnoge mogućnosti za manipulaciju masom. Zato se Niče masama obraća kao krdu životinja, kome je vizija ograničena i kojim se lako upravlja. Nasuprot tome, ukoliko čovečanstvo želi da opstane, da se razvija i prosperira, mora da generiše velike ličnosti koje ne smeju od najranijeg doba biti unazađene kompleksom niže vrednosti.

Portret Fridriha Ničea (Edvard Munk, 1906.)

Nasuprot hrišćanskom moralu, moralu potlačenog (Sklavenmoral), Niče navodi tzv. gospodarski moral, posebno još iz perioda antičke Grčke i Rima. Ljudi tih doba su kroz svoja božanstva slavili u stvari sebe i svoja dostignuća. Veliki antički ratnik mogao je obožavati Aresa, boga ratovanja, ali je time on obožavao sebe i svoje uspehe, svoju pojavu i dela. Dakle, vladari i vlastela imali su svoju afirmativnu religiju koja ih uzdiže u njihovim delima, dok su isto vreme robovi tog društva imali svoje hrišćanstvo koje im poriče sopstvenu prirodu, ne dozvoljavajući im mir sa samima sobom, degradirajući ih. Niče je zato bio apsolutno uveren da je posthrišćanskoj budućnosti neophodna revizija moralnih načela i da novi moral treba svog zakonodavca. U toj ulozi on vidi sebe, kao lučonošu novog eona, pred kojim je njegov magnum opus u nastajanju, kojim predstavlja novi sistem i popunjava zjapeća praznina koja preti da proguta čitavo čovečanstvo.

Ali to nije dočekao.

”Onaj razapeti”

Početkom 1888. zdravstveno stanje i um rapidno ga izdaju. To se najbolje vidi po sadržaju pisama iz tog perioda koja su sačuvana i u kojima se jasno uočava njegov postepeni gubitak razuma. Tu su pisma koja je slao Bizmarku, najmoćnijem državniku tadašnje Prusije, koja je potpisivao kao “Antihrist”, ili  – onaj razapeti. U drugima sebe predstavlja Dionisom.

Obuzimaju ga megalomanski porivi I gone da na sva zvona obznanjuje kako priprema finalni čin kojim će podeliti čitavo čovečanstvo. U svojoj kući u naletu ekstaze nag pomahnitalo svira klavir, oponašajući dionizijske orgije…

Krešendo ubrzo nastupa na gradskom trgu u Torinu (Piazza Carlo Alberto) kada, ugledavši kočijaša koji krvnički bičuje zaprežnog konja, pritrčava nesrećnoj životinji i oberučke je grli uzvikujući:

– Razumem te!

.

I očiju punih suza kolabira.

On koji se gnušao olakog sažaljenja, baš time okončava svoj put.

Kraj

Bio je to poslednji čin čoveka koji je tog momenta izgubio razum i koji će preostale godine života provesti prikovan za krevet, potpuno degradiranih mentalnih kapaciteta.

Uma koji više nikada nije vratio.

Sedam dana nakon umnog sloma Fridrih Niče završava u mentalnoj bolnici i u 44. godini verovatno jedan od najvećih umova ljudskog roda prestaje da postoji. Svega godinu dana nakon literalnog i kreativnog vrhunca, objavljivanja čak četiri knjige, kada je isijavao najsjajniju svetlost svog bića… Tokom naredne decenije, do 1900. kada je preminuo, ništa više nije napisao.

U bljesku otkrovenja, samog je sebe dezintegrisao.

Poslednje godine života

Pouzdan uzrok Ničeovog tragičnog i naglog pada u ambis ništavila ostao je nepoznat, iako se pominjalo da je sifilis pokrenuo lančanu reakciju koja je dovela do mentalnog kraha. Do pada onoga koji je čitavog života hrabro gledao u tamu ljudskih strahova i koje je pokušavao da razume, razveže i zabeleži za generacije koje dolaze. Na kraju, doživeo je sudbinu svoga oca, na još tragičniji način.

Igrom sudbine koja uvek ume da bude morbidna, po njegovom gašenju dela mu dolaze u žižu javnosti, ali bez njega da nad tim upravlja. Starateljica mu je bila njegova sestra Elizabeta, koja ga je pretvorila u tužnu atrakciju pozivajući ljude da ga posmatraju kako zanemoćao i besvestan mumla prikovan za krevet. Pored prikupljanja svih njegovih dela, objavljenih i neobjavljenih, ona pronalazi i rukopise koji nikada nisu bili predviđeni za štampanje. Jedan takav kasnije dobija naziv ”Volja za moć”. Delo je imalo veliku ambiciju, jer u njemu Niče pokušava da preuredi čitav kolosalni sistem vrednosti zapada, što smatra neophodnim u svojoj viziji post-hrišćanskog sveta i u sklopu svoje potrage za novim moralom novog sveta. Sveta lišenog hrišćanskog Boga, u kojem se čovek prvenstveno oslanja na sebe i svoje kapacitete. To je bio njegov konačni cilj.

Za razliku od Darvinove teorije evolucije po kojoj jedinka po svaku cenu mora da opstane, Niče s prezirom prema Darvinu govori da je čoveku potrebno mnogo više od pukog preživljavanja. Da čovek mora da gađa visoko, da teži visokim ciljevima. Veliki, izuzetni Fridrih Niče neprestano traga za izuzetnošću u ljudima.

No, u poslednjem periodu života pri zdravoj pameti Niče je uočio određene probleme u svom nedovršenom i nedorečenom delu i odlučuje da ovaj tekst ne objavi. On se oduvek snažno protivio svodjenju sveta na jedan princip, ma koji god on bio, pa je verovatno uočio da se u ovom rukopisu upravo o tome radi, o svođenju na puku moć. Za njega je to bilo intelektualno nečisto i zato ovaj rad ostaje zatrpan u gomili papira i nacrta, medju mnogim nedovoljno razrađenim idejama.

Njegovo odustajanje od skice pod radnim nazivom “Volja za moć” vidi se i po načinu na koji se ophodio prema njoj. Papir na kome su bile te beleške kasnije je koristio za pravljenje spiska namirnica za kupovinu, a kada se neko tako ophodi prema nekim svojim idejama, to dovoljno govori da li je želeo da ugledaju svetlost dana.

No, kako je poznato, taj rad kasnije je ipak objavljen. S razornim posledicama po društvo.

Volja za moć

Nakon njegove smrti 1900. godine, Elizabeta počinje da objavljuje te beleške imenujući ih, sada zvanično, ”Volja za moć” (Der Wille zur Macht). Istorijska je činjenica da je i lično intervenisala, menjala sadržaj tekstova i korigovala ih ne bi li oni bili što više po volji tadašnjoj nemačkoj političkoj vrhuški i time imali veću prođu kod izdavača kojima tekstovi Ničea nikada nisu bili omiljeni. A s obzirom na to da je Elizabeta u kasnijim godinama i otvoreno podržavala nacističku ideologiju, koja je u godinama nakon Velikog rata bila u vrtoglavom usponu, ona je strpljivo gradila kontakte s liderima nacističke partije Nemačke, da bi 1934. u svom domu ugostila čak i njenog lidera, nikog drugog do Adolfa Hitlera.

Nažalost, bila je izuzetno dobra u ulozi promoterke dela svog pokojnog brata, u čijoj je senci živela čitavog života.

Već u drugoj polovini XX veka, u predratnom Nemačkom društvu, Ničeova misao postaje dominantna, što se ponajviše ogledalo u realizaciji verovatno najozloglašenijeg nacističkog propagandnog filma koji je sam Hitler poručio. Tako u sloganima i masovnim ritualima nacističke mašinerije počinje da odzvanja Ničeova misao. ”Trijumf volje” (Triumph des Willens). Film počinje kadrovima sletanja Hitlera na tlo, što je oponašanje  simbolike Ničeovog lika Zaratustre. To je bio symbol silaska Natčoveka s visina, među ljude. Među krdo. Natčoveka koji nudi novi sistem moralnih načela…

Da je Niče to doživeo, bio bi užasnut. Jer kako je rekao:

Zlo ništa ne voli više od vakuma smisla. Praznine.

.

Apsolutno je jasno da Ničeov Übermensch nije trebalo da bude genetski uzgajan natčovek, već simbol ljudskog potencijala. Niče je otvoreno prezirao nacionalizam. Oštro se protivio antisemitizmu. Govorio je da čovek mora da prepozna svoje nagone i time nadmaši svoja ograničenja.

Nacistički Niče bio je jedna užasna parodija.

Možda nam ideja o ubistvu Boga vek kasnije deluje preuveličano, jer se naš moderni svet još nije urušio pod sopstvenom težinom, ili nam to samo naizgled tako izgleda, jer nemamo ludi Ničeov žar razmišljanja i njegovu egzotičnu maštu, pa nam gomila detalja pred očima promiče. Samim tim nismo ni svesni da uveliko buljimo u ambis koji je progutao najvećeg među nama. Njegovi poslednji uvidi govore nam da će tu zjapeću prazninu, taj vakum smisla kako ga Niče naziva, ispuniti opšti kulturološki, overload, haos društva. Nered i prezasićenje ličnim izborima, koji će nam biti servirani u udobnosti našeg nedelovanja i mentale lenjosti. Sve kroz gomilu ponudjenih (opasnih) izbora i ispraznih vrednosti. Bez konkretnog smisla i utemeljenja.

Generacije takvih ljudi Fridrih Niče naziva poslednjim ljudima i na njih gleda sa strašnim besom i prezirom, jer su to za njega ljudi koji su okrenuli leđa sučeljavanju ideja, stavova i ideala, životareći u zabludi životnog ispunjenja.

Ti poslednji ljudi daju sve od sebe da limitiraju doze tuge i zadovoljstva, jalovo pokušavajući da zauzdaju ona dva osnovna ljudska poriva i zavaravajući se da žive srećnim životima. Oni na nebu vide zvezde kao ideale i ljudske potencijale, no nemaju žara da ih dosegnu. Jedva da imaju moći i da trepnu.

Da li je ovo opis našeg savremenog sveta?

Poslednji ljudi najveći Ničeov su strah, jer:

Ukoliko dovoljno dugo gledate ambis, ambis će se zagledati u vas.

Za P.U.L.S.E / Dražen Pekušić

ARSmagine.com

8 komentara na tekst Fridrih Niče – Stradanje Natčovekovo

  1. Uzelac Dragan

    05/06/2017 at 11:05

    ,,Čovek, kao jedna mala,prenapeta životinjska vrsta koja -srećom- ima svoje vreme; život na zemlji samo jedan trenutak,neki međuslučaj, izuzetak bez posledice, nešto što za ukupni značaj zemlje ostaje nevažno; sama Zemlja,kao i svaka zvezda,je zev između dva ništa,događaj bez uma, volje, samosvesti, najgora vrsta nužnosti,ta glupa nužnost…
    Protiv takvog se razmatranja u nama nešto buni; zmija Taština bodri nas – ,,sve to mora biti laž,jer ogorčuje”…Ne bi li sve to mogao biti tek privid”. NIČE,Volja za moć
    Hvala za još jedan briljantan tekst, tako sveobuhvatan, analitičan, iscrpan u detaljima i nadahnut delom velikana Ničea. Moja je simpatija više na strani Šopenhauera, ali, laički rečeno, on i Niče su dve strane iste medalje,dve strane koje se idealno, besprekorno nadopunjuju…
    Briljantan prikaz, tako nadahnut i inspirativan!!!

  2. Dražen Pekušić

    05/06/2017 at 14:36

    Hvala Dragane.

    Niče je neko ko je na mene i moj način razmiljašnja izuzetno uticao, te pisanje teksta bilo je vrlo katarzično, ujedno me podsećajući na neke stvari koje vremenom umem da izguram van fokusa…

  3. Uzelac Dragan

    05/06/2017 at 19:49

    Nema na čemu Dražene.

    Uživanje mi je saznati nešto novo i učiti od onih koji mogu i znaju više.U svakom slučaju, na mlađima,umnijima i hrabrijima ostaje svet. A Niče i Šopenhauer će zauvek ostati svetionici u tami, putokaz onima koji tragaju za odgovorima na večne tajne univerzuma i života u njemu(svesti i samosvesti materije). Moram priznati da većina Vašeg materijala prevazilazi moje skromne mogućnosti, ali, uživajući kao klinac u delima Segana,Šklovskog i Asimova, a potom i velike trojke – Ajnštajn,Tesla i Hoking,pokušavam da ispratim svu tu lepotu duhovnosti i mistike postojanja…
    Uvek postoji nada dok postoje mladi i hrabri ljudi koji tragaju i hrabro se nose sa izazovima onoga što nam uvek za korak izmiče…Taman kad smo kao vrsta pomislili da smo na korak od rešenja kosmičke tajne, pojavila se neuhvatljiva tamna materija i energija…A šta nam tek sledi…
    Veliki pozdrav i puno sreće na PUTU…

  4. Arhimed iz Babušnice

    06/06/2017 at 17:11

    “Jer u tome je moj nauk: ko hoće jednom leteti, taj mora prvo naučiti stajati i hodati, trčati i uspuzati se i igrati; ne nauči se u letu leteti!”

    (Tako je govorio Zaratustra)

    Fridrih Niče – jedinstvo mišljenja i života; topovsko đule; poslednji prasak herojstva u odupiranju duhu vremena i lažnim idolima.

  5. Vilogorski

    06/06/2017 at 19:18

    Kada je Papa proglasio sebe za Boga, Papapa je time ubio Boga, i Niče dobro zapaza da su ljudi ubili Boga, ali za milione to je novi, odnosno stari mit samo u novom ruhu i zato se svet ne urušava pod sopstvenom tezinom, svet ima svoj mit koji ga i dalje održava i čini se vrlo stabilno. E, mislim da je tu Nice grešio, jer nije razumeo potrebe kolektiva. Ljudi i ulaze u kolektive zato što ne mogu da budu nadljudi, zato sto ne mogu da nose taj teret individualizma. A njima ni ranije nije bio potreban Hirst u svojoj originalnoj filosofiji, jer i ona baca ljude u individualizam. Ljudima je potrebno nešto konkretnije, opipljivije,ljudima je potreban nepogrešivi boziji zamenik, koji sedi na tronu Svetog Petra – Sveti Otac Papa.Jer hriscanski moral onda ima svoje otelotvorenje na zemlji i ljudi ga se i dalje drže.

  6. Dražen Pekušić

    06/06/2017 at 21:37

    Niče je potrebe kolektiva vrlo dobro objasnio time što svaki deo tog kolektiva, svaka individua, mora da prepozna natčoveka u sebi. Nije pitanje da li to neko jeste ili nije, već da probudi taj potencijal koji leži uspavan hrišćanstvom već duže od 2000 godina. Sistema koji negira osnovnu ljudsku prirodu. Zato je božija smrt važna, jer je ona okidač za buđenje Čoveka.

  7. Werner Burckard

    07/06/2017 at 11:50

    Mislim da sam razumeo sta je Vilogorski hteo da kaze. Mislim da je Niceova zamisao bila da razume kolektive kao skupove jedinki “pritegnutih” hriscanskim moralnom. Ali da li je tako? Istorija pokazuje da kolektiv nije samo skup individualaca. Koelktiv sa sobom nosi kolektivne osecaje. Zar je Nice mislio da da prosecan kolektiv ljudi iz recimo Juzne Amerike, narocito u tadasnjem vremenu, zaista razume i pociva na transcendentnim Hristovim idejama, da zaista razumeju odluke i teme vaseljenskih sabora, gde se raspravlja o Logosu, ipostasima Bozijim itd. Moje skromno misljenje je da ne. I dan danas verujem da velika vecina verujucih o tome uopste ne razmislja. Oni razumeju ono sto im govori crkva. Mislim da je to Dostojevski sjajno objasnio u Legendi o Velikom Inkvizitoru. Mislim, da Bog nije ubijen u Niceovo doba, nego mnogo pre toga. Katolicka crkva je svoj mit izgradila mnogo vekova pre Niceovog rodjenja, jer je razumela da je kolektivima potreban mit, a ne transcendentne ideje koje ih ne mogu odrzavati na okupu i kanalistati kolektivna osecanja. Slicno je u fizici, sistem koji se sastoji od mnogo cestica umnogome ima osobine koje su razlicite od osobina pojedinacnih cestica i cisto su kolektivne prirode. A, sto se tice potencijala coveka, ne bih se slozio da je on uspavljivan poslednjih 2000. godina. Covek je svoj poceo uspavljivati svoj potencijal jos poljoprivrednom revolucijom pre 12 000 godina kada je pristao da napusti nomadski nacin zivota i da formira velike grupe koje ce vise biti gladne nego site i koje ce ziveti na odredjenom prostoru. Zato nas danas ima toliko mnogo, a tako smo nezadovoljni, jer je poljoprivrednom revolucijom pocelo nase nametanje bespotrebnih potreba samima sebi. Ubrzo smo zaboravili da se moze ziveti od lova i sakupljanja u kakvom takvom skladu sa prirodom,
    kao sto danas zaboravljamo da se moze ziveti bez mobilnog telefona. Sami sebe smo napravili ranjivijima mnogo pre Hrista. Naravno, Nice to u svoje vreme nije znao, jer ti podaci jednostavno nisu bili poznati. Ali postoje indicije da su ljudi poceli da se bave poljoprivredom bas iz razloga da bi zadoboljili potrebe mitoloskih bica koja su izmislili. I tada je pocelo suzavanje Homo Sapiensa. Cinjenice pokazuju da se kolektivi ne mogu odrzati na drugi nacin nego mitom. Transcendentne ideje imaju malo vezivnog materijala da bi mogle da okupe velike mase obicnih ljudi. Tako da ubistvom Boga, papa je preziveo. Potrebe milijardi su da vide papu, nepogresivo Bozije otelotvorenje na zemlji, a ne da razmatraju o transfizici Svete Trojice. Individualci razoblicavaju mitove, kolektivi nikada. Za kraj samo bih citirao Velikog Inkvizitora koje je ubio Boga mnogo pre: I ako u ime hleba nebeskog pođu za tobom hiljade i desetine hiljada, šta će onda biti sa milionima i desetinama hiljada miliona bića koja neće biti u stanju da potcene hleb zemaljski radi hleba nebeskog? Zar su tebi drage samo desetine hiljada velikih i snažnih, a ostali milioni slabih koji te, međutim, vole, mnogobrojni kao pesak morski, treba da posluže samo kao materijal velikim i snažnim? A ne, nama su dragi i slabi. Oni su poročni i buntovnici, ali na kraju će postati poslušni. Oni će nam se diviti i smatraće nas bogovima”. I skromno mislim da ovo objasnjava zasto i sto godina posle Nicea svet se nije urusio pod sopstvenom tezinom, jer su ljudi Boga ubili mnogo pre Nicea, ali su mu nasli “dobru” alternativu.

  8. Valentin

    16/08/2017 at 12:58

    Nietzsche mi je, početkom devedesetih prošlog stoljeća, bio oklop i štit, od nacionalističkog barbarstva i političke dekadencije, a koja je gušila oko sebe svaku iole slobodnu misao, a pri tom, pogazila i mislioca zajedno sa njom.
    Kako god, tek kad sam nedavno uzeu u šake Heideggerovo predavanje o Nietzscheu, u dva toma, uvidio sam, koliko sam malo toga, od mog mentora Frica, shvatio ispravno.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *