Ulogujte se / Kreirajte profil

Strah nevernika od smrti

Jedno je sigurno – Džulijan Barns se plaši smrti. U svojoj knjizi pod nazivom „Ništa zastrašujuće”, šezdesetdvogodišnji Barns otkriva svoju tanatofobiju i ulazi u poduži diskurs sa argumentima za i protiv postojanja Boga. Uprkos tome što sam tvrdi da knjiga nije autobiografskog karaktera, ona sadrži mnoge elemente porodične ispovesti.

julian-barnes-illo_2429925b

Barns se osvrće na detinjstvo, opisuje ličnosti roditelja i njihov uticaj na sinove – starijeg Džonatana i mlađeg – Džulijana. (Džonatan, „glas razuma”, profesor je antičke filozofije koji živi u seocetu u Francuskoj i koji ne veruje u„suštinsku verodostojnost uspomena”. Njegova viđenja članova porodice se često drastično razlikuju od Džulijanovih.) „Ne verujem u Boga, ali mi nedostaje”, kaže Barns.

Prava porodica

Barns koji je strah od smrti (le reveil mortel, kako ga je nazvao francuski kritičar Šarl di Bo) – buđenje straha od smrti – doživeo već u trinaestoj godini, piše, da odonda bar jednom dnevno pomisli na svoju konačnost. Razmišljanja, često protivrečna, ponekad i konfuzna, kroz celu knjigu propraćena su citatima, kako tvrdi – „članova svoje prave porodice” – mrtvih pisaca i kompozitora čije je delo proučavao i kojima se divi. To su pretežno francuski filozofi i pisci, poput Montenja koji je pisao da „baviti se filozofijom znači – učiti se umiranju”. Nasuprot tome je „lek običnih ljudi” – pretvaranje da do smrti nikad neće doći.

Iškrabano lice žene sa korica Barnsove knjige "Ništa zastrašujuće“

Iškrabano lice žene sa korica Barnsove knjige “Ništa zastrašujuće“

 

Barns čisto filozofskom pristupu u izvesnoj meri pretpostavlja konkretno iskustvo pisca na koga se kroz celokupnu knjigu poziva – Žila Renara. Renar (umro u 46. od arterioskleroze) u svom dnevniku opisuje samoubistvo oca, neobičnu smrt majke i preuranjenu smrt brata. Barns to naziva „praktikovanjem zurenja u rupu” i navodi primer Flobera čije je otac bio hirurg. Porodica je živela iznad amfiteatra u kome su obavljane obdukcije, tako da je Flober od malih nogu imao ovo jezivo iskustvo.

Barns primećuje kako su se „ljudi nekad okupljali i diskutovali o smrti i nepostojanju”. U dvadesetim godinama prošlog veka u restoranu u Helsinkiju, Sibelijus i nekoliko prijatelja su se redovno nalazili za stolom sa limunom (limun je kineski simbol smrti) i razgovarali o konačnom. Nekoliko decenija ranije isto je činila i slavna petorka – Flober, Turgenjev, Edmon d’Gonkur, Dode i Zola. „Zbog čega je danas na okupljanjima smrt daleko manje zastupljena tema za razgovor nego razglabanje o kolima, plati, ženama ili problemima u seksu”, pita se Barns.

julian-barnes121_b
On sa istom žestinom ulazi u samopolemiku sa hrišćanskom dogmom kao i sa hladnim, suvim materijalizmom Ričarda Dosona koji ljude svodi na genetičke pakete. On, međutim, smatra da je od razlike između religioznih i nereligioznih važnija podela na one koji se plaše i one koji se ne plaše smrti. Pri tom u gubitničku kategoriju, u koju je uvrstio i sebe, spadaju oni koji ne veruju u postojanje Boga, a plaše se smrti.

Mnogi pisci, kao Stendal i Flober, vide umetnost kao psihološku supstituciju religije. Barns se pita da li umetnici ateisti univerzum i kreacije u okviru njega doživljavaju s istim divljenjem kao vernici. On duhovito opisuje pseudoepizodu Stendalovog „religioznog uzbuđenja” i onesvešćivanja pred umetničkim delima u crkvi Santa Kroče u Firenci, koje je jedan firentinski psihijatar 1979. prozvao „Stendalov sindrom”, dok je časopis „Firence spektakolo” naveo listu „najopasnijih” umetničkih dela pred kojima se posetioci redovno onesvešćuju (pomenuta crkva Santa Kroče, Mikelanđelov „David” i Botičelijevo „Proleće”).

Umetnost kao religija

Psihijatar, nažalost, tvrdi Barns, nikad nije saznao da je Stendal čitav događaj predimenzionirao, a možda i izmislio. Problem je što se u sekularnom svetu, metaforički gledano, „krstimo” pred umetničkim delima i verujemo da umetnost govori istinu, te da će nas ta istina kroz katarzu uzdići i spasti od osećanja praznine. Pisci, koji u svojim knjigama imaju slične pretenzije, u životu, po oceni Barnsa, nisu ništa pametniji od drugih ljudi već se „obično ponašaju kao da su sve shvatanje sveta i ljudskog ponašanja ostavili u pisaćoj mašini”. Njihov strah od nestajanja je čak dvostruk, jer razmišljaju kako o fizičkom nestanku bića tako i o „poslednjem čitaocu” posle koga će njihovo delo i život zaista potpuno pasti u zaborav.

review-barnes-90722_183396c

Iako je od dvojice braće Džulijan taj koji je „osetljiv” i sanjalica, cela knjiga odiše neverovatnom emotivnom suzdržanošću. Retko da ima i tračka topline u sećanjima i anegdotama vezanim za roditelje („otac nikad nije rekao da me voli, to se valjda podrazumevalo”) koji, kako Barns piše, nikad nisu ispoljavali bilo kakve jače emocije. Interesantna je i njegova vezanost za ličnost pisca Žila Renara čiji otac četrdeset godina nije progovorio ni reči sa svojom ženom i koji se ubio iz puške, te koji (u pomenutom Dnevniku) tvrdi: „Najistinitija, najtačnija reč s najviše smisla je reč ’ništa’.” Čitaocu se nameće pitanje da li je porodična sredina (otac agnostik, majka ateista) zaslužna za potonji strah od smrti i misli o ništavilu. Najjači izraz emocija, ali i simbolične smrti, Barns u svojoj porodici pronalazi u dedinom foto-albumu u fotografiji misteriozne žene iz 1915. (koja je reprodukovana na koricama knjige). Lice žene je iškrabano do neprepoznatljivosti u očiglednom napadu nečijeg besa. Naziru se samo usne i ćebasta, gusta kosa. „Brisanje, utiranje, koje je za mene jači simbol smrti od uobičajene predstave lobanje”, piše on.

Knjigu završava u melanholičnom tonu, osvrćući se na moderni život u kome se nema vremena za posete grobljima. „Kao što postoji poslednji čitalac, tako za mrtve postoji i poslednji posetilac.” On nikad nije posetio grobove članova porodice (majka i otac su kremirani, pepeo razvejan u Normandiji), ali zato odlazi na grob zaboravljenog Renara i pita se da li je za njega i jedno i drugo.

Autor: Slavka Jovanović

Politika online

TwitterGoogle+

3 komentara na tekst Strah nevernika od smrti

  1. Julijana

    26/08/2016 at 16:44

    odličan tekst i definitivno tema o kojoj treba raspravljati u više dimenzija.

  2. Peki

    26/08/2016 at 17:42

    Aj da prodajom ove knjige uhvatimo koju kintu na onima koji se naslađuju spregom svog ateizma i straha od smrti, pa da lovu potrošimo na drogu, kurve i lagodan život.

  3. Душко Јевтовић

    06/09/2016 at 14:00

    Можемо бити неозбиљни и спрдати се колико нам је воља, али смрт ће неумитно доћи и прекинути лудило које нас је обузело. Зато се треба сетити Светог Николаја Охридског и Жичког и истине коју нам је открио да бисмо је усвојили и постали свесни слободе која је у нама:
    “Читав човечији живот на земљи (је) једно продужено рађање тако, да тек на смрти може се рећи за једног човека да је потпуно рођен.”
    Дан светитеља је дан његове смрти, јер се тога дана родио за вечност.
    Уметност је један од путева који води спасењу.
    “Уметничка дела ће нас бранити на страшном суду. Читајући, гледајући и слушајући уметничка дела, уздижемо душу на висине заноса који их је створио и изједначујемо се са ауторима јер диживљавамо истоветне радости и патње као и они кад су их обликовали. Прожимају нас истоветна осећања. Њихове мисли струје нашом свешћу постајући саставни део нас, усмеравајући наше мисли у правцу ка коме се не би пружале да нису упиле у себе лепоту која зрачи из њих.
    Разумевање уметничких дела, надахњивање њиховим смислом, је пут ка Богу, на коме већ осећамо Његову благодат. Душа се пуни благословом као соба свежим ваздухом кад отворимо прозор.
    Уметност је пречица, најкраћи пут до Божјег присуства. Настала у присуству Божјем, уметничка дела су Га сачувала за сва пролазна времена (на Земљи) и за вечност (на Небу).
    То присуство вечности у нашем пролазном животу је плодоносно. Оно шири вечност нашим венама и струји у нама као шум грана који разноси ветар.” (Одломци из књиге “Хвалоспеви смислу”)

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *