Strah od javnog mnjenja – Bertrand Rasel: Osvajanje sreće

Vrlo malo ljudi je u stanju da doživi sreću, sem ako ceo njihov način života i gledište na svet nisu u saglasnosti s onima s kojima imaju društvene veze, a pogotovu s onima s kojima žive. Osobenost je modernih zajednica da su podeljene u grupe koje se duboko razlikuju među sobom u svom moralu i verovanjima. Ovakvo stanje počelo je s reformacijom ili bi se pre trebalo da kaže: s renesansom, i od tada se sve više razlikovalo. Bilo je protestanata i katolika čiji su se putevi razilazili ne samo u teologiji, nego i u mnogim drugim praktičnim stvarima. Bilo je aristokrata koji su sebi dozvoljavali razne postupke koji nisu bili trpljeni u građanskom staležu. I onda su se pojavili slobodoumi vernici i mislioci koji nisu priznavali dužnost verskih obreda. I u našim danima evropski kontinent je duboko podeljen na socijaliste i druge i ta podela se ne odnosi samo na poltiku nego gotovo na sve grane života. U zemljama engleskog jezika razlike su mnogobrojne. U nekim krugovima ceni se umetnost, dok se u drugim smatra đavoljom rabotom, u svakom slučaju, ako je moderna. U nekim krugovima odanost imperiji vrhovna je vrlina, u drugima se smatra porokom, a u trećim čak kao neka vrsta blesavosti. Obični ljudi preljubu smatraju jednim od najvećih zločina, dok veliki deo to smatra za oprostivo, ako ne čak i pohvale dostojno.

Među katolicima razvod braka je potpuno zabranjen, dok većina nekatolika u tom vidi ublažavanje bračnog tereta.

S obzirom na sve te razlike u gledištima, neko lice izvesnih ukusa i ubeđenja može da se nađe u položaju da praktično bude otpadnik u jednoj grupi, dok će ga druga prihvatiti kao sasvim obično ljudsko biće. Veliki deo nesreće iz toga proizlazi poglavito među mlađima. Mlad čovek i devojka nekako se vežu za ideje koje su u vazduhu, ali otkriju i to da su te ideje prokazane u osobenom krugu u kome on ili ona žive. Mlad svet lako dolazi do utisaka kao da je ona sredina koju poznaju, predstavnik celog sveta. On jedva može da veruje da bi u drugom mestu i u drugom krugu njegova gledišta, koja ne sme sebi da prizna iz straha da ga ne smatraju potpuno izopačenim, bila prihvaćena kao obična stvar doba. Tako, zbog nepoznavanja sveta, čovek mnogo jada ima da otrpi, neki put samo u mladosti, a neretko tokom čitavog života. Ta usamljenost nije samo povod za bol, ona čini da se rasipaju energije u nepotrebnom naporu da se očuva mentalna nezavisnost uprkos neprijateljske sredine, i u devedeset i devet slučajeva od stotine stvara izvesnu plašljivost da se ideje proprate do svojih logičnih zaključaka. Sestre Bronte nisu srele srodne duše sve dok im se knjige nisu pojavile. To nije imalo dejstva na Emiliju[i], koja je bila junačka duša velikog zamaha, ali je svakako učinilo utisak na drugu sestru, Šarlotu, čiji je stav, uprkos njenog talenta, uvek u velikoj meri ostajao na visini jedne guvernante. Blejk[ii], kao i Emilija Bronte, živeo je u krajnjoj duhovnoj usamljenosti, ali kao i ona, on je bio dovoljno velik da savlada loše posledice toga, jer nikad nije posumnjao da nije na pravom putu i da njegovi kritičari ne greše. Svoj stav prema javnom mnjenju izrekao je u ovim redovima:

Jedini čovek koga sam poznavao,

Koji me nije naterao da skoro bljujem,

Bio je Fjuzeli: bio je i Turčin i Jevrejin.

I tako, dragi moji hrišćani, kako ste?

Ali nema mnogo takvih koji su do tolikog stepena snažni u svom unutrašnjem životu. Za sreću gotovo svakoga čoveka potrebna je saosećajna sredina. Za većinu, dabogme, sredina u kojoj žive, saosećajna je. Oni se zadoje svakojakim predrasudama još u mladosti i nagonski se prilagođavaju verovanjima i običajima koji postoje oko njih. Ali za jednu veliku manjinu u koju ulaze praktično gotovo svi koji imaju bilo kakvu intelektualnu ili umetniičku zaslugu, taj stav slaganja je nemogućan. Uzmimo da se neko lice, rođeno u nekom malom mestu u provinciji, nađe u ranoj mladosti okruženo neprijateljstvom prema svemu što je potrebno za mentalne vrline. Ako bi hteo da čita ozbiljne knjige drugi dečaci bi ga prezirali i učitelji govorili da takva štiva ne vode ničemu. Ako se odaje umetnosti, njegovi vršnjaci bi ga smatrali mekušcem, a odrasli nemoralnim. Ako bi izabrao karijeru, ma koliko ona poštovana bila, koja ne bi odgovarala krugu kojem pripada, prigovarali bi mu da se pravi važan, i da ono što je bilo dosta za njegovog oca, dosta je i za njega. Ako pokaže ikakvu naklonost da podvrgava kritici verska shvatanja ili političke veze svojih roditelja, vrlo je verovatno da će zapasti u veliku nepriliku. Iz svih tih razloga, za mnoge mlade ljude i devojke izuzetnih odlika mlado doba je doba velike nesreće. Za njihove običnije drugove to može da bude vreme veselosti i radosti, ali za njih je potrebno nešto ozbiljnije, što ne mogu da nađu ni među odraslima ni među svojim vršnjacima one određene sredine u kojoj su se slučajno rodili.

Kad takvi mladi ljudi pođu na univerzitet, oni obično pronađu srodne duše i nekoliko godina prožive u velikoj sreći. Ako su srećni, posle napuštanja univerziteta, može da im pođe za rukom da dobiju neki posao u kome će im se ukazati prilika da mogu da proberu srodno društvo; inteligentan čovek koji živi u velikom gradu kao što su London ili Njujork, većinom će naći srodnu sredinu u kojoj mu neće biti potrebno da govori skučeno i licemerno. Ali ako ga posao nagna da živi u manjem mestu i naročito takvom u kome valja sačuvati naklonost prostog sveta, kao što je u slučaju lekara ili advokata, onda se može naći u položaju da gotovo čitavog života mora da sakriva svoje stvarne navike i ubeđenja pred Ijudima s kojima se sreta svaki dan. To je naročito tačno za Ameriku, zbog veličine zemlje. U najneverovatnijim mestima na severu, jugu, istoku i zapadu nalaze se usamljena lica, koja iz knjiga znaju da ima mesta u kojima ne bi bila tako usamljena, ali nemaju sreću da žive u takvim mestima i samo im se najređe ukazuje prilika srodnog razgovora. Stvarna sreća u takvim okolnostima je nemogućna za one koji su građeni u manje sjajnim razmerama Blejka i Emilije Bronte. Ako je ikako mogućno, treba naći neki izlaz da se despotizam javnog mnjenja smanji ili izbegne i da članovi inteligentne manjine uzmognu da se upoznaju i uzajamno uživaju u svome društvu.

U mnogo slučajeva nepotrebna plašljivost čini nevolju težom nego što treba. Javno mnjenje je uvek despotskije nastrojeno prema onima koji ga se očigledno pribojavaju, nego prema onima koji su ravnodušni prema njemu. Pas će bučnije da zalaje i da ujede kad vidi da ga se plašite, nego ako s preziranjem prolazite mimo njega; čovečje krdo ima slične karakteristike. Ako pokažete da ih se bojite, podmećete im se da vas gone kao divlju zver; a ako ste ravnodušni počinju da sumnjaju u svoju moć i skloni su da vas ostave na miru. Ja, dabogme, nemam u vidu preterane oblike izazivanja. Ako se u Kensingtonu držite mišljenja koja vladaju u Rusiji, ili u Rusiji mišljenja koja vladaju u Kensingtonu, valja da se pomirite s posledicama. Ne mislim na takve krajnosti, nego na sitnija spoticanja o uhodani red stvari kao što su odevanje ne baš sasvim korektno, pripadanje nekoj crkvi ili čitanje inteligentnih knjiga. Ako se izvode veselo i bezbrižno, ne izazivački nego prostodušno, takva spoticanja biće podnošljiva čak i u najkonvencionalnijem društvu. Takvi postepeno mogu da dođu do stepena povlašćene budale kojima su neke stvari dozvoljene koje bi drugom čoveku bile neoprostive. Ovo sve spada u oblast neke dobronamernosti i prijaznosti. Konvencionalni ljudi razjare se od besa na odstupanja od pravila najviše zbog toga što ta odstupanja smatraju kao kritiku sebe samih. Oprostićete mnoge nekonvencionalnosti čoveku koji odaje mnogo veselja i dobroćudnosti da čak u očima najglupljega isključuje mogućnost da nastupa kao njihov kritčar.

Međutim, ovakav način izbegavanja osude je nemogućan za mnoge koji su upravo zbog ukusa i mišljenja pošli u raskorak s krdom i izgubili njegovu naklonost. Lišenost simpatija izaziva u njima nelagodnost i nagoni ih na ratoboran stav, i ako se po spoljašnjem držanju saobražavaju, ili izbegavaju da stvar dovedu do otvorenog sukoba. Ljudi koji nisu u saglasnosti s konvencijama, skloni su da budu preosetljivi, nelagodni i lišeni vedrog raspoloženja. Da ih prevedete u drugi krug, gde se njihovo mišljenje ne smatra neobičnim, isti ovi ljudi izgledaće kao da su potpuno izmenili karakter. Od ljudi ozbiljnih, plašljivih i povučenih mogu da postanu veseli i samopouzdani ljudi; od nakostrešenih, umiljatih, i od sebi okrenutih, druževni i svetski.

Otuda, gde god je to mogućno, mladi ljudi koji se osećaju u suprotnosti sa sredinom, treba da se postaraju da izaberu takvu karijeru pomoću koje će doći do novih drugova, čak ako bi to povlačilo za sobom znatan gubitak u prihodima. Često oni jedva znaju da je tako šta uopšte mogućno, pošto malo poznaju svet, i mogu lako da uobraze da su predrasude na koje su navikli kod kuće, opšte u celom svetu. U ovoj stvari bi stariji ljudi trebalo da priteknu mladima u pomoć, pošto je neophodno šire poznavanje čovečanstva.

Kad mlado lice nije u saglasnosti sa svojom okolinom, uobičajeno je da se pretpostavi u ovim danima psihoanalize da uzrok tome mora da se traži u nekoj psihološkoj smetnji. Po mom mišljenju, to je savršeno pogrešno. Pretpostavimo, na primer, da roditelji nekog mladog lica veruju da je teorija o evoluciji zabluda. Dovoljno je da to mlado lice bude inteligentno pa da se s njima raziđe u tom mišljenju. Razilaženje s okolinom dabogme da je nevolja, ali nije uvek nevolja koju valja izbegavati po svaku cenu. Gde je okolina glupa, puna predrasuda ili svirepa, to je znak da zaslužuje da se čovek s njom raziđe. I do izvesne mere ove karakteristike postoje gotovo u svakoj sredini. Galilej i Kepler imali su “opasne misli“, (kako ih zovu u Japanu), kao što ih imaju najinteligentniji ljudi i u same naše dane. Nije dobro da se društvena svest razvije u tolikoj meri da kod ovakvih ljudi izazove strah od društvenog neprijateljstva zbog njihovog mišljenja. Poželjno je da se iznađe način da to neprijateljstvo bude što manje osetljivo i, ukoliko je mogućno, bez uticaja.

U modernom svetu najvažniji deo problema izlazi na videlo u mladosti. Ako neki čovek pođe putem prave karijere i u pravoj sredini, on u najviše slučajeva može da izbegne društveno gonjenje, ali dok je mlad i njegove vrednosti još nisu ispitane, podložan je da bude na milosti nemilosti neznalica koje sebe smatraju pozvanim da donose sud o stvarima o kojima ništa ne znaju, i koje se razbesne na pomisao da tako mlado lice zna nešto bolje od njih, s tolikim iskustvom. Mnogi koji su konačno izbegli despotstvo neznanja, preživeli su tako tešku borbu i toliko dugotrajan pritisak da su na kraju ogorčeni i oslabljeni u svojoj energiji. Postoji podesna teorija da će genije uvek da se probije i, pozivajući se na tu teoriju, mnogi smatraju da gonjenje mladih talenata ne može da napravi veliku štetu. Nema nikakvog osnova da se prihvati takva teorija. To je kao i ona teorija da će na kraju svako ubistvo da se otkrije. Očigledno je da su ubistva za koja znamo, otkrivena; ali ko zna koliko ih ima a da se o njima nikad i ništa nije doznalo? Na isti način, svi genijalni ljudi koje poznajemo kao takve, probili su se kroz nepovoljne uslove, ali to nije razlog za pretpostavku da ih nije imalo bezbroj koji su propali u mladosti. Povrh svega, to nije samo pitanje genija, nego i talenta,koji je isto tako potreban zajednici. I tu nije u pitanju samo da se nekako probiju, nego da se probiju bez ogorčenja i s neokrnjenom energijom. Iz svih razloga mladićka staza ne bi smela da bude suviše trnovita.

Dok je poželjno da stari poštuju želje mladih, nije poželjno da mladi s poštovanjem prate želje starih. Razlog je prost, naime, u oba slučaja u pitanju su životi mladih a ne starih. Kad mladi pokušavaju da upravljaju životim starih, na primer, prigovarajući udovom roditelju što hoće ponovo da se ženi, onda su isto tako na pogrešnom putu kao i stari kad hoće da određuju kako mladi treba da žive. Kad dođe vreme pune zrelosti, mladi i stari podjednako imaju prava da donose odluke i, ako je potrebno, i da čine greške. Mladi su nerazmišljeni ako popuste pod pritiskom bilo u kom pitanju od životne važnosti. Uzmimo, na primer, da ste mlada devojka koja hoće da bude glumica i da vas roditelji sprečavaju u tome: ili na osnovu da je pozorište nemoralno, ili da je društveno na nižem stepenu. Mogu da vrše razne pritiske; mogu da vam kažu da će da vas izbace na ulicu ako se ne pokorite njihovim naredbama; mogu da kažu da ćete se pokajati za koju godinu; mogu da vam ispovrte čitav svežanj strašnih primera mladog sveta koji se zatrčao kao što vi sad hoćete da se zatrčite, i da se svršilo rđavo. Doduše, možda imaju pravo kad misle da pozorište nije karijera za vas; možda nemate talenta za glumu ili nemate dobar glas. Ako stvar tako stoji, vi ćete to brzo doznati od pozorišnih ljudi i biće dosta vremena na raspolaganju da izaberete drugu karijeru. Roditeljski dokazi ne moraju da budu dovoljan osnov da ne pokušate. Ako uprkos svega što govore, vi izvedete svoju zamisao, ubrzo će se s tim pomiriti, u stvari brže nego što vi ili oni pretpostavljate. Međutim, ako utvrdite da mišljenja profesionalaca o vašim sposobnostima nisu povoljna, to je druga stvar, jer početnici uvek treba da poštuju mišljenja stručnjaka.

Ja uopšte mislim, izuzev stručnog mišljenja, da se suviše mnogo obraća pažnja na mišljenja drugih u velikim kao i malim stvarima. Po pravilu treba se pokoravati javnom mnjenju ukoliko se želi da izbegne lična propast i ne dospe u zatvor; ali sve što ide preko toga je dobrovoljna pokornost nepotrebnom despotstvu i podložno da sreću omete na razne načine. Uzmimo, na primer, pitanje trošenja. Mnogi ljudi troše novac sasvim drugačije nego što bi to bilo saobrazno njihovim ukusima, prosto zato što osećaju da poštovanje suseda prema njima zavisi od toga kakva kola imaju i kakve večere daju. U stvari, čovek koji bi očigledno mogao da kupi kola, ali koji kolima pretpostavlja ozbiljnija putovanja i dobru biblioteku, na kraju će doživeti daleko veće poštovanje nego da je postupio kao drugi. Dabogme, ovde nije u pitanju da se namerno ruga javnom mnjenju; i dalje će sve da bude u smislu javnog mnjenja, samo malo drugačije. Ali da bude stvarno ravnodušan, u isto vreme je znak snage i izvor sreće. I jedno društvo sastavljeno od ljudi i žena koji se ne klanjaju primljenim pravilima, mnogo je zanimljivije društvo od onoga u kome se svi ponašaju istovetno. Gde se svačiji karakter razvija individualno, sačuvaju se razlike tipova, pa je i vredno da se čovek nađe s novim ljudima zato što nisu dvojnici onih s kojima se već sastao. To je bilo jedno od preimućstava aristokratije, pošto tamo gde položaj zavisi od rođenja, ponašanje može da bude različito.

U modernom svetu, s obzirom na brzinu putovanja, ljudi su manje zavisni od svojih najbližih geografskih suseda nego što su nekad bili. Oni koji imaju kola mogu mirne duše smatrati da im je sused svaki onaj koji stanuje u domašaju od trideset kilometara. Otuda imaju daleko veću mogućnost nego ranije da biraju svoje društvo. U svakom jače naseljenom susedstvu veoma je jadan onaj čovek koji u okviru od trideset kilometara ne može da nađe srodnu dušu. Pojam da čovek mora da poznaje svoje neposredne susede, potpuno je izumro u većim centrima stanovništva, ali još dotrajava u manjim gradovima i selima. Čak je to postao smešan pojam, pošto za društveni život nije više potrebno da zavisimo od neposrednih suseda. Sve više se ukazuje mogućnost da biramo društvo na osnovu srodnosti duša nego prostog susedstva. Sreća se uvećava druženjem s licima sličnih ukusa i sličnih mišljenja. U izgledu je da će se u ovom smislu proširivati društveni dodir i postoji nada da će se pomoću toga postepeno sasvim umanjiti usamljenost koja sada pogađa mnoga nekonvencionalna lica. To će nesumnjivo povećati njihovu sreću, ali će svakako smanjiti sadističko uživanje koje konvencionalni nalaze u tome što nekonvencionalni zavise od njihove milosti. Ne mislim da bi valjalo da se postaramo da ovo uživanje i dalje traje.

Strah od javnog mnjenja, kao svaki drugi vid straha, pritiskuje i guši razvitak. Nemogućno je izvesti ništa veliko sve dok strah takve vrste ostane moćan i nemogućno je imati onu slobodu duha od koje je sazdana prava sreća, jer je za sreću od suštinske važnosti da naš način života izbije iz naših dubokih pobuda, a ne od slučajnih ukusa i želja onih koji su slučajno naši susedi ili čak naši rođaci. Strah od neposrednih suseda je nesumnjivo manji nego što je bio, ali je došla neka nova vrsta straha, naime od toga šta bi mogle da kažu novine. To je isto tako stvarno kao što je bila hajka na veštice u srednjem veku. Kad se neke novine okome na nekoga koji je možda sasvim nedužan, posledice mogu biti strašne. Srećom, takvoj sudbini izmiču mnogi zbog svoje beznačajnosti, ali postoji opasnost da se novim i savršenijim metodama iz toga ne iskuje nov metod društvenog gonjenja. Isuviše je to ozbiljna stvar da bi o njoj s preziranjem govorila žrtva toga i ma šta da se misli o velikom načelu slobode štampe, ja mislim da bi se moralo zadreti dublje nego što to čini danas zakon o kleveti. Sve treba da se zabrani što bi bilo nepodnošljivo za nevine pojedince, čak i ako bi uradili ili kazali nešto što, zlonamerno prikazano, može da ih predstavi u ružnoj svetlosti pred javnošću. Jedini osnovni lek za to je povećanje trpeljivosti u krilu javnosti. Najbolji način da se poveća trpeljivost jeste povećanje broja srećnih ljudi koji uživaju stvarnu sreću, a ne da glavno zadovoljstvo nalaze u izazivanju bola svojim sa drugovima.

“Osvajanje sreće” – Bertrand Rasel

Predgovor

Prethodni nastavak

Sledeći nastavak

[i]  Emlllja Bronte (Emily Bronte>, (1818—1848) i Sarlota (Charlotte), <1816—1855) sestre, engleski pisci. (Prim. prev.)

[ii] Vilijem Blejk (William Blake), engleski umetnik, pesnik i mističar, (1757—1827). (Prim. prev.)

  “Osvajanje sreće”, Bertrand Rasel, Feljtoni, Filozofija