Ulogujte se / Kreirajte profil

Studentski pokret 1968. godine u Jugoslaviji

Pomen šezdesetih godina prošlog veka budi čitav niz asocijacija na društvene fenomene, događaje i ličnosti koje su obeležile taj period. Nesumnjivo jedan od značajnijih međunarodnih fenomena šezdesetih je globalni bunt 1968. godine, a u njegovom okviru posebno studentski protesti. Slika studentskih pokreta iz šezdeset osme i danas živi kroz sećanja aktera pokreta na doživljaje i iskustvima iz tog perioda, javni diskurs u kome se nove studentske pobune neretko porede sa onima 1968. godine i filmove koji su inspirisani ovim protestima (The Dreamers, Les amants réguliers). Stvorena na osnovu varljivih sećanja šezdesetosmaša i romantizovanih filmskih prikaza, široko rasprostranjena slika studentskih pobuna iz šezdeset osme umnogome odstupa od stvarnih istorijskih događaja.

The Dreamers (2003)

The Dreamers (2003)

Studentski protesti 1968. godine su bili rasprostranjeni širom sveta,  ali je studentski pokret je u svakoj zemlji imao svoja individualna obeležja. Kontekst međunarodnog studentskog protesta uticao je i na organizovanje studentskog pokreta u Jugoslaviji. Jugoslovenski studenti dolazili su u kontakt sa idejama, simbolima i protestnim praksama koje su bile karakteristične za studentske pokrete na Zapadu, zahvaljujući većoj otvorenost Jugoslavije prema Zapadu spram drugih socijalističkih država. Studentski pokret u Jugoslaviji je bio deo međunarodnog političkog i kulturnog pokreta, ali su mu lokalne političke i ekonomske prilike dale posebne karakteristike, kako u pogledu studentskih zahteva, tako i u pogledu toka i značaja koji je imao. Pokret je nastao kao reakcija na suprotnosti između realnosti vladajućeg poretka i proklamovanog besklasnog društva, materijalnih jednakosti i jednakosti u moći kroz samoupravljanje, a studentski zahtevi su bili usmereni su na prevazilaženje ovih suprotnosti.

Protest ispred zgrade Rektorata

Protest ispred zgrade Rektorata

Do izbijanja protestnih akcija je došlo tokom prvih dana juna 1968. godine na većim i starijim univerzitetima u Jugoslaviji (u Beogradu, Sarajevu, Ljubljani i Zagrebu), a  vrhunac je dostignut u junu 1968. godine u vidu štrajka na Univerzitetu u Beogradu koji je trajao nedelju dana. Na izvestan način matrica delovanja studentskog pokreta je pripremljena ranije tokom periodičnih studentskih akcija tokom šezdesetih godina u Jugoslaviji. Za nastanak i opstanak pokreta značajna su bila i studentska glasila (Student, Bilten univerzitet) koja su predstavljala kanal putem kojeg su studenti izražavali svoje mišljenje, a ujedno i  sredstvo putem kojeg se oblikovalo studentsko mnjenje.

Povod za izbijanje sukoba između policije i studenata u Beogradu bila je priredba održana 2. juna 1968., u sali Radničkog univerziteta u neposrednoj blizini Studentskog grada. Narednog dana, policija je brutalnim nasiljem nad studentima onemogućavala organizovanje demonstracija, što je bio jedan od glavnih razloga za izbijanje blokade fakulteta. Brutalnost policijske intervencije je demistifikovala liberalnu fasadu režima, što je uticalo na omasovljavanje pokreta i radikalizaciju studentskog otpora.

Sukob sa policijom

Sukob sa policijom

.


Dokumentarni film Želimira Žilnika Lipanjska gibanja (1968)

Beogradski univerzitet je u demonstracijama, 4. juna 1968. godine, dobio naziv Crveni univerzitet „Karl Marks“. Dovoljno je osvrnuti se na novi naziv univerziteta i parole Dole crvena buržoazija, Studenti – radnici, Dole kneževi socijalizma, Posao svima, Birokratijo – sebi ruke od radnika, Samoupravljanje od dna do vrha (Popov, 1990: 66), i shvatiti da je pokret bio pro-socijalistički. Studenti nisu protestovali protiv socijalizma, kako se neretko danas interpretiraju studentski zahtevi iz ovog perioda, već protiv proklamovanih prava građana  i stvarnih mogućnosti da se njima koriste. Jedna od glavnih kritika bila je upućena birokratiji, odnosno, društvenoj snazi  koja je konzervirala vlast, braneći i opravdavajući svoj monopol ideološkim razlozima. Bili su mišljenja da je ukidanje monopola birokratije i uspostavljanje javne kontorle nad birokratijom preduslov demokratizacije i razvoja celovitijeg sistema samoupravljanja. Kritikom birokratije studenti su ukazali na to da je nasuprot proklamovanom besklasnom društvu, u stvarnosti jugoslovensko društvo bilo klasno društvo. Iz kritika birokratije i društvenih nejednakosti, proizašli su zahtevi za stvaranjem i primenom celovitog sistema samoupravljanja i  demokratizacijom društva. Studentski pokret je doneo misao o slobodnoj individui kao uslovu za slobodu svih. Za studente je demokratski socijalizam bio željeni i zahtevani poredak u kome bi bilo moguće ostvariti slobode uz poštovanje društvene pravde. Ovako formulisani studentski zahtevi uživali podršku dela profesora, kritičke inteligencije i dela građana. Tokom samog štrajka solidarnost između profesora i studenata u protestu i podrška humanističke inteligencije obezbeđivala je snažniju legitimnost studentskim zahtevima.

Govor u zgradi Rektorata

Govor u zgradi Rektorata

Štrajk je okončan nakon televizijskog obraćanja Predsednika SFRJ i SKJ, Josipa Broza Tita, 9. juna. Tito je izjavio da podržava većinu studentskih zahteva, šta više naglasio kako je lično „sretan što imamo takvu omladinu koja se pokazala zrela“ (Titov govor, prema: Popov, 1990: 70). Pošto su studenti protumačili da su njihovi zahtevi prihvaćeni i da će doći do realizacije istih, štrajk je obustavljen. Međutim, u nedeljama koje su usledile, postao je očit manipulativni karakter Titovog govora. Usledila je represivna kampanja protiv radikalnijeg dela studentskog pokreta i protiv nekih profesora koji su uzeli aktivno učešće i pokretu.


Titov govor studentima

Sećenje na događaje iz 1968. godine i dalje je živo kroz rasprostranjenu i opšte poznatu sliku otpora dogmatizmu i monolitizmu zvanične ideologije koju su pružili studenti, ukazujući svojim protestom na nedostatke i fragmentarnost samoupravljanja na način na koji je ono bilo praktikovano šezdesetih u Jugoslaviji. Međutim, ne treba zaboraviti da su studenti 1968. upravo iz leve pozicije kritikovali postojeći poredak, posledično, da zahtevi za demokratizacijom društva i oslobođenjem ljudske ličnosti nisu podrazumevali težnju za višepartijskom demokratijom po zapadnom modelu i tržišnom privredom, već da su afirmisali težnju za izgradnjom demokratskog socijalizma. Danas kada se govori o „lipanjskim gibanjima“ akcenat se stavlja na  spremnost studenata da kritikuju režim, ali se lako „zaboravljaju“ socijalni uzroci neslaganja studenata 1968. sa vladajućim poretkom. Selektivnost sećanja nekih od učesnika i učesnica, nije puka slučajnost, već ona ima funkciju uspostavljanja kontinuiteta u vlastitim ideološkim izborima i stvaranja poželjnije slike istorije spram aktuelnih ideoloških pozicija. Savremene parcijalne interpretacije, ili pak romantizovane i ideologizovane predstave protesta zamagljuju odlike istorijskog konteksta u kome dolazi do studentske pobune, i šire gledano, onemogućavaju dublje razumevanje istorijskih zbivanja u jugoslovenskom društvu.

Za P.U.L.S.E Milica Resanović

.

Literatura:

Golubović, Z. 1988. Kriza identiteta savremenog jugoslovenskog društva – jugoslovenski put u socijalizam viđen iz različitih uglova. Beograd: Filip Višnjić

Kanzleiter, B. 2009. „1968. u Jugoslaviji tema koja čeka istraživanje“, u: Tomić, Đ. Atanacković, P. (ur.). DRUŠTVO U POKRETU Novi društveni pokreti u Jugoslaviji od 1968. do danas. Novi Sad: Cenzura

Malavrazić, Đ. (prir.). 2008. Šezdeset osma – lične istorije (80 svedočenja). Beograd: Službeni glasnik

Popov, N. 1900. Društveni sukobi – izazov sociologiji. Beograd: Centar za filozofiju i društvenu teoriju

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *