Ulogujte se / Kreirajte profil

Stvarnost? Koja stvarnost?

 Tradicionalni pojam stvarnosti

Prema pomalo rogobatnoj definiciji u Oksfordskom rečniku engleskog jezika, stvarnost (reality) je stanje stvari koje zaista postoji, nasuprot pogrešnim idejama o njima. U svakodnevnom govoru, većina ljudi u savremenoj zapadnoj civilizaciji terminom stvarnost označava ono što je materijalno, odnosno ono što poseduje fizičke osobine. Po tom shvatanju stvarnosti, displej računara na kome je prikazan ovaj tekst je stvaran, a san sanjan prošle noći – nije. Takva stvarnost se naziva i fizička stvarnost. Okviri u kojima živa bića opažaju fizičku stvarnost su vreme i prostor. Interesanto je da su vrhunski fizičari bili među prvim naučnicima koji su počeli da sumnjaju u takvu, fizičku stvarnost. Na primer, Albert Ajnštajn je smatrao da je stvarnost iluzija, doduše vrlo uporna.

reality

U širem smislu i u zavisnosti od filozofske pozicije, stvarnost podrazumeva materiju, energiju, ideje, svest, duh, boga… sve to zajedno, ili ništa od toga.

U osnovi nauke je potraga za objektivnom istinom. Ipak, ne postoji saglasnost među svim naučnicima, a još manje među filozofima, oko toga da li stvarnost postoji objektivno, nezavisno od naših opažaja. Pojave koje smo u stanju da opazimo pomoću čula čine fenomenološku, pojavnu stvarnost. Interpretacija opaženih fenomena zajedno sa drugim ličnim iskustvima i verovanjima čini subjektivnu stvarnost. Konsenzualna stvarnost (consensus reality) je većinska, dominantna verzija stvarnosti, zasnovana na sličnim opažajima i interpretacijama tih opažaja od strane većine ljudi. Čovek čija se subjektivna stvarnost ne uklapa u konsenzualnu stvarnost najčešće se smatra mentalno poremećenim, mada, pod određenim okolnostima, u društvu može da dobije i status genija.

Dejvid Volker (David Voelker), profesor na Stanford Univerzitetu, smatra da postoje dve stvarnosti: alfa stvarnost, objektivni svet materije, energije i njihovih posledica i beta stvarnost, svet ličnih i društvenih uverenja i posledica tih uverenja. Volker deli mišljenje američkog socilologa Viliama Tomasa (William Isaac Thomas) koji je još početkom XX veka pokazao da objektivna istinitost uverenja nije od značaja za objektivnost njihovih posledica. Uverenja su mentalne reprezentacije objektivnih činjenica alfa stvarnosti. Do uverenja ljudi dolaze spoznajnim metodama (cognitive heuristics) usavršavanim tokom evolucije, koje su veoma efikasne u izdvajanju onoga što je potrebno da znamo iz obilja podataka koje nam dostavljaju naša čula. Cena te efikasnosti su predrasude i povremene greške u rezonovanju, zbog kojih dolazi do razlike između alfa i beta stvarnosti. Ranjivost uverenja, tj. verovatnoća njihove promene, zavisi od nivoa njihovog odstupanja kako od objektivnih činjenica, tako i od konsenzualnog uverenja. Verovatnoća promene pogrešnog uverenja opada sa nivoom njegove korisnosti. Ukoliko neko uverenje, recimo, da je etnička grupa xxx kriva za sve ili da je kornjača koju je porodio nebeski kit reinkarnirala u belog bufala, doprinosi da ljudi zarade više novca ili da se lakše suočavaju sa nekim svojim strahom, to uverenje može opstati hiljadama godina.

Knowledge_venn_diagram

Oblast filozofije koja se bavi istraživanjem onoga što čini stvarnost zove se ontologija, a filozofski pojam za ono što stvarno postoji je biće. U zavisnosti od toga da li smatraju da je suština bića, bitak, materijalna ili nematerijalna, filozofe određujemo kao materijaliste ili idealiste. Tako je Tales materijalista zato što je smatrao da je bitak voda, a Platon idealista koji je smatrao da je bitak ideja. Na osnovu toga da li smatraju da je bitak jedinstven, ili da postoje dve ili čak više suština bića, filozofe određujemo kao metafizičke moniste, dualiste ili pluraliste.

Najveći broj dualista smatra da bitak čini materija i njen komplement za koji najčešće koriste termin duh (spirit). Za vernike mnogih religija, materija i pojave koje možemo da opažamo čulnim organima su samo privid. Cilj duhovnog razvoja čoveka je oslobađanje od privida pojavne stvarnosti, da bi se spoznala jedina prava, duhovna stvarnost, u čijem centru se nalazi neki od religijskih koncepata kao što su bog, darma ili tao.

Pandan čovekom materijalnom, biološkom telu u duhovnoj stvarnosti označava se terminima duša (soul), um (mind) ili psiha (psyche). Ti termini nisu potpuni sinonimi. Suptilne razlike u značenju zavise od konteksta, kao i od religioznih, filozofskih i ličnih preferenci onoga ko ih korsiti. Duša se češće koristi u religijskom i umetničkom diskursu. Termin psiha je široku popularnost stekao kroz radove Frojda, Junga i ostalih psihoanalitičara. Savremena kognitivna nauka preferira termin um. U svakodnevnom govoru, termin um se češće povezuje sa razmišljanjem, svesnim delom psihe i delovanjem podstaknutim težnjom ka biološkom opstanku, a duša sa osećanjima, nesvesnim i delovanjem podstaknutim empatijom i estetikom. Aristotel je smatrao da postoje vegetativna, čulna i razumska duša. Savršena, celovita psiha, kojoj čovek treba da teži kroz proces duhovnog razvoja, u hrišćanstvu je simbolizovana Hristom, u hinduizmu Atmanom, a Karl Jung koristi za celovitu psihu koristi termin “das Selbst” (jastvo, self). Budisti smatraju da ne postoji nepromenljiva suština duše i za tu doktrinu koriste naziv Anatman (An-Atman, ne-Atman).

Informacija kao suština stvarnosti

Informacija je saopšteno ili primljeno znanje u vezi neke činjenice ili okolnosti. Imenica informacija vodi poreklo od latinskog glagola informare, u značenju “dati formu ideji”. Jedna od najvećih revolucija u istoriji civilizacije, informatička revolucija, zasnovana je na otkrićima da je informacija nezavisna od fizičkog medijuma koji može da bude njen nosilac i da je količina informacija objektivno, matematički merljiva. Do tih otkrića su, sredinom XX veka, raznim putevima i u raznim delovima sveta stigli Klod Šenon, Norbert Viner, Ralf Hertli i Andrej Kolmogorov. Merljivost je omogućila da se informatika zasnuje kao naučna disciplina. Nezavisnost od fizičkog medijuma je otvorila pitanje odnosa informacije i stvarnosti. Otkriće da postoji entitet koji je nezavistan od fizičke stvarnosti a ipak objektivno merljiv, proširilo je prostor dostupan sistematskom, naučnom istraživanju.

Informacija unutar nekog sistema smanjuje njegovu neodređenost. Količina informacija je jednaka smanjenju neodređenosti i meri se bitovima. Jedan bit opisuje ishod događaja koji ima dva jednako verovatna ishoda, na primer stranu na koju će pasti bačeni novčić. Informacija se u fizičkoj stvarnosti beleži na izabranom medijumu nizom znakova, simbola, koji mogu da se interpretiraju kao poruka i da se prosleđuju signalima. Na primer, rezultat bacanja novčića možemo označiti simbolom “p” za “pismo” i “g” za “glavu”. U tom slučaju, informacija o ishodu serije od tri bacanja novčića, pismo-glava-pismo, je niz simbola, poruka “pgp”. Ta poruka može biti zabeležena na fizičkom medijumu kao što je papir ili prosleđena kroz prostor, na primer električnim signalom čija se frekvencija menja po obrascu niska-visoka-niska. Drugi, mnogo kompleksniji primer, su osobine koje čovek nasleđuje od roditelja. Simboli kojima se beleži nasledna informacija su nukleotidi, a fizički medijum na kojem su informacije zapisane je molekul DNK.

digital

Iz ugla primaoca, informacija je vrsta ulaza, inputa. Postoje dve vrste inputa iz okruženja u neki sistem, uključujući organizam. Primarni inputi su oni koji direktno omogućavaju opstanak sistema. U slučaju živog organizma to su voda i hrana. Druga, sekundarna vrsta inputa su informacije. Informacije omogućavaju organizmu da predvidi gde se u prostoru i vremenu nalaze primarni inputi. Takve informacije se obično prenose slabim signalima koji moraju biti detektovani senzorima i pojačani da bi postali funkcionalni za organizam. Tako svetlost koja se reflektuje od cveta nije dovoljna da bude primarni, energetski input pčeli, ali ga ona detektuje pomoću svojih senzora a njen nervni sistem je, na osnovu detektovanog signala, dovodi do cveta gde može doći do polena i nektara, njenih primarnih inputa. Otvoreno je pitanje da li živa bića, posebno čovek, mogu da dolaze do informacija i na drugi način i iz drugih izvora, a ne samo putem čula iz fizičke stvarnosti.

Još jedno otvoreno pitanje je i odnos informacije i entropije, mere “neuređenosti” sistema. Drugi zakon termodinamike kaže da entropija u izolovanom sistemu ne može da se smanjuje, već se spontano povećava. Dosadašnja istraživanja su pokazala da taj zakon važi za sve izolovane, a ne samo za termodinamičke sisteme. Entropija Univerzuma, ukoliko je Univerzum izolovani sistem, vremenom teži svom maksimumu. Laičkim rečnikom, Univerzum prirodno teži totalnom haosu ukoliko nema spoljašnjeg upliva (Boga?). S druge strane, Maksvel je pokazao da je količina informacija unutar sistema obrnuto proporcionalna njegovoj entropiji. Na osnovu pretpostavke da je Univerzum izolovan sistem, stiže se do zaključka da je količina informacija u Univerzumu bila najveća na njegovom početku i da opada vremenom.

Najmanje dva, relativno nezavisna pravca razmišljanja, došla su do zaključka da su informacije suština stvarnosti, bitak. To su digitalna fizika i transhumanizam.

Digitalna fizika (digital physics) je trend u fizici da se stvarnost definiše kao skup informacija. On je nastao usled nemogućnosti da se na drugi način objasni kvantno preplitanje (quantum entanglement), teško shvatljiva pojava da dve čestice koje su bile u kvantnoj interakciji nastavljaju da utiču jedna na drugu i nakon razdvajanja na velika rastojanja i to tako što izmereno stanje (spina, momenta, polarizacije…) jedne čestice utiče momentalno  na rezultate merenja druge čestice.

Transhumanizam je promišljanje budućnosti zasnovano na pretpostavci da ljudska vrsta, razumnom upotrebom nauke i tehnologije, može značajno unaprediti sopstvene intelektualne, fizičke i psihološke kapacitete, produžiti (možda i neograničeno) životni vek i smanjiti neželjenu patnju. Mnogi ljudi širom sveta zauzimaju proaktivni stav prema takvoj budućnosti, povezani su međusobno preko nevladinih organizacija, istraživačkih instituta i u tu svrhu postavljenih web sajtova. Oni su deo organizovanog intelektualno-kulturnog pokreta i nazivaju se transhumanistima. Većina transhumanista odbacuje antropocentrizam i neraskidivu povezanost tela i psihe. Po njima, informacioni obrasci (information patterns), a ne materijalna supstanca su suština bića. Otelotvorenje bitka u biološkoj supstanci je pre istorijska slučajnost nego neophodan uslov.

Relativizacija i multipliciranje stvarnosti na početku XX veka

Albert Ajnštajn je 1905 godine postavio Specijalnu teoriju relativnosti koja je u saglasju sa rezultatima do danas izvršenih eksperimenata. Po toj teoriji, vreme i prostor su čvrsto povezani i ne postoje jedno bez drugog već samo u jedinstvenom prostor-vremenu. Jedna od dramatičnih posledica te teorije je da prostorni i vremenski intervali između bilo koja dva događaja zavise od stanja kretanja njihovog posmatrača. Različiti posmatrači različito opažaju prostorne i vremenske intervale istih događaja. Drugim rečima,vreme i prostor nisu apsolutni, već relativni – svaki posmatrač ima svoje prostor-vreme. Od Kanta pa nadalje, misleći ljudi su prihvatili tezu da su prostor i vreme apriorne kategorije koje predhode svakom doživljaju stvarnosti. Relativizacija tih kategorija neminovno je vodila relativizaciji stvarnosti.

Jedna od posledica Teorije relativnosti je ekvivalentnost materije i energije oličena u čuvenoj jednačini E=mc2. Iako postoje praktični problemi koji nas sprečavaju da na današnjem stupnju razvoja nauke kontolisano i rutinski sprovodimo konverziju energije u materiju, eksperimenti u velikim akceleratorima potvrđuju da je to moguće. Materija i energija su međusobno zamenljivi pojavni oblici stvarnosti.

Nauka s kraja XIX veka nije imala odgovor na pitanje zašto negativno naelektrisani elektroni u atomu koji kruže oko pozitivno naelektrisanog jezgra ne padnu u njega kako predviđaju zakoni klasične fizike. Na početku XX veka, radovi Planka, Ajnštajna , Hajzenberga, Šredingera, Bora i mnogih drugih naučnika doveli do stvaranja novih teorija koje daju odgovore na ta pitanja i koje se poklapaju sa eksperimentalnim rezultatima. Ta oblast fizike poznata je kao kvantna mehanika.

Filozofske interpretacije kvantne mehanike daju potupno drugačiji pogled na stvarnost od uobičajenog shvatanja.  Interpretacija koju su dali Bor i Hajzenberg (tzv. Kopenhagenška interpretacija) govori da tek aktom posmatranja (merenja ) skup svih mogućih stanja stvarnosti „kolabira“ u izmereno stanje . Ono što nismo videli (izmerili) do to tog trenutka i ne postoji drugačije nego kao skup mogućnosti. U matematičkom modelu kvantne mehanike ova pojava se naziva kolaps talasne funkcije.

Drugačije tumačenje daju naučnici koji su pristalice teorije više svetova (Evertt, DeWitt – many worlds interpretation). Po toj teroriji svaki mogući ishod nekog događaja postoji u svojoj zasebnoj stvarnosti. Ne postoji samo jedan univerzum, jedna stvarnost, već mutiverzum sastavljen od ogromnog (beskonačnog?) broja univerzuma koji se međusobno prepliću. Sve što je moglo da se dogodi, dogodilo se u nekom od univerzuma. Sve što se može dogoditi, dogodiće se u nekom od unverzuma.

quantum_cartoon

Umetnici  i relativizacija stvarnosti

Na naučne prodore i promene shvatanja stvarnosti, veliki umetnici su reagovali vlastitim interpretacijama novih shvatanja, zasnivajući nove umetničke pravce. Dotadašnje, „klasično“ shvatanje stvarnosti urušavalo se sa svih strana, baš kao i „klasična umetnost“ koju postepeno potiskuje „moderna umetnost“, koja napušta tradicionalne forme. Nastaju apstraktno slikarstvo, atonalna muzika, praćenje toka svesti književnih likova (Džojsov Uliks).

Jungova učenica Anela Jafe, piše da je atomska fizika je relativizovala materiju i učinila je tajanstvenom. Za svetove koji leže iza granice klasične fizike i svesnog, zajedničko je što su nezamislivi. Ne treba da čudi što je u isto vreme glavni predmet moderne umetnosti postao nezamisliv, apstraktan. Veliki slikar Vasilij Kandinski je izrazio duboku emociju pri susretu sa otkrićima njegovih savremenika na polju fizike: „Za mene je razbijanje atoma bilo razbijanje čitavog sveta: iznenada su se srušili najčvršći zidovi. Sve je postalo nepostojano, nesigurno i krhko. Ne bih se začudio da se pred mojim očima kamen rasplinuo u prah. Izgledalo je da je nauka poništena… Činilo mi se kao da gledam kako se umetnost nepokolebljivo odvaja od prirode.“

kandinski-1

Umesto realističkih slika fizičke stvarnosti, književnih opisivanja i direktnih analogija, kao sredstvo komunikacije između subjektivnih stvarnosti umetnika i publike sve češće se javlja sugestija i evokacija nesvesnih sadržaja pomoću simbola. Simboli čine osnovni sadržaj nesvesnog dela ljudske psihe, a do svesti prodiru najčešće kroz snove i vizije. Iako je tumačenje tih simbola u smislu razumevanja poruke koju šalje nesvesno specifično za svaku situaciju i pojedinca, simboli imaju univerzalnu dimenziju, snagu i lepotu koju čovek može podeliti sa drugim ljudima umetničkom predstavom simbola.

Braća Limijer 1904. prave prve kolor fotografije, još jedan od uzroka napuštanja realizma u likovnoj umetnosti. Pol Gogen krajem XIX veka piše: „Da li znate šta će ubrzo biti najviši stepen realnosti? Fotografija, čim bude u stanju da reprodukuje boje, a to će se dogoditi veoma brzo. Nakon toga, bilo bi glupo očekivati od inteligentnog čoveka da se mesecima preznojava u pokušaju da stvori iluziju da može da učini nešto skoro jednako dobro kao glupa mašina“. I još: „Mali savet: ne kopirajte prirodu previše verno. Umetnost je apstrakcija… U slikarstvu treba tražiti sugestiju, a ne opis, baš kao u muzici“.

Zajednička težnja filozofije, nauke i umetnosti da ukaže na suštinu, biće, stvarnost koja stoji iza pojavnosti posebno je došla do izražaja početkom XX veka. Cilj „modernih“ umetnika, umesto pojavnosti, „beskrajno šarene slike sveta“, postaje suština koja stoji iza nje. Tako Paul Kle piše da „iza promenljivih prirodnih formi leži nepromenljiva čista stvarnost“ a Franc Mark da je „cilj umetnosti da otkrije nezemaljski život koji leži iza svega, da razbije ogledalo života tako da možemo pogledati biće u oči“.

Slično pokušava veliki srpski matematičar i violinista Mihailo Petrović Alas kroz svoju „matematičku fenomenologiju“. U središtu Petrovićevog interesovanja nalazi se pojam fenomenološkog preslikavanja. On je uvideo da se fenomeni iz različitih oblasti ljudskog iskustva (Petrovićev termin: disparatne pojave) mogu svesti, preslikati na istu apstraktnu suštinu (Petrovićev termin: fenomenološki tip fakata). Petrovićev cilj je da se primakne za koji korak bliže idealnom, krajnjem cilju „pozitivne filozofije“: redukciji beskrajno šarene slike sveta na što je moguće prostiju skicu koja joj je podloga, ali takvu da se iz nje polazna slika može ponovo reprodukovati dodavanjem specifičnih, fenomenološki beznačajnih pojedinosti koje nisu u suprotnosti sa skicom.

Alas

U narednom tekstu, razmotrićemo različite oblike računarski posredovane stvarnosti.

za P.U.L.S.E: Nikola Petrović Morena

4 komentara na tekst Stvarnost? Koja stvarnost?

  1. Милан

    16/03/2014 at 17:55

    Ух, незгодно да се чита са мобилног, мораћу још једном, у миру, на већем екрану. Али дрзнућу се да допуним прву шестину текста.

    “Jednom sam ja, Čuang Ce, sanjao da sam leptir. Lepršajući naokolo, srećan i veseo, radio sam šta mi se prohte. Ne bejah svestan da sam Čuang Ce. Odjednom, probudih se, i gle, ponovo bejah Čuang Ce. Sada ne znam jesam li čovek koji je sanjao da je leptir, ili leptir koji sanja da je čovek? Između čoveka i leptira mora postojati razlika! To je ono što se naziva preobražaj stvari.”

    Штета је што је нама Европљанима оријентална философија теже доступна и што се људи са њом упознају искључиво захваљујући личном интересовању.

  2. Aleksandra M. Lalić

    25/08/2017 at 16:17

    Duboko verujem u relativnost prostora, vremena, nevremena i stvarnosti. Nauka je proces i nešto što važi danas ne znači da će važiti sutra. Nekad je televizor bio nezamisliv, a danas je retro. Realnost je klimava i ranjiva. A jedino što je stvarno je individualna stvarnost građena mentalnim prostranstvima, emocijama i Kantovim zvezdanim nebom iznad nas i moralnim svetom u nama. Kažu da krave vide ljude kao mnogo veće nego što jesu. Njihova stvarnost je optički uslovljena, ali šta ako se u budućnosti dokaže da je kravlja stvarnost objektivna realnost, a da su ljudske oči “pokvarene”. Šta ako je ljudski um “pokvarena mašina” i svet oko nas je kolektivna halucinacija?! Možda smo mi Tajler Darden iz Fajt klaba. Nisam ubica, poštujem zakone, plaćam račune i sa te strane poštujem realnost i vlastiti i tuđ integritet, ideju dobra koja je imperativ, ali po pitanju nekih apstraktnih stvari svesna sam, da sam samo jedna tačka koja se nalazi na evolucijskoj putanji i da će se za deset, sto i hiljadu godina mnogo šta promeniti.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *