Ulogujte se / Kreirajte profil

Sudija Sorensen i Adidas – Španija 1982. II deo

1. Dragan Pantelić

Pantelic_Dragan

Rođen 9. decembra 1951. u Lešnici, kod Loznice.

Kao talentovan golman počeo je 1968. u beogradskom Grafičaru, a od 1971. do 1981. s velikim uspehom čuvao je mrežu niškog Radničkog za koji je odigrao 421 utakmicu i, kao odlićan realizator jedanaesteraca, postigao čak 23 gola.

Dve sezone je igrao u Francuskoj za ekipu Les Girondins de Bordeaux (1981-1983), čiji je gol branio na 67 utakmica i postigao tri gola. Kažnjem suspenzijom neigranja u trajanju od godinu dana zbog navodnog šutiranja pomoćnog sudije na utakmici Prvenstva Francuske.

Posle toga kraće vreme nosio je dres zaječarskog FK Timok za koji je odigrao samo pet prvenstvenih utakmica. U leto 1984. vratio se na Čair i postao član niškog Radničkog.

Uz 8 utakmica za olimpijsku reprezentaciju, odigrao je i 19 utakmica za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 10. oktobra 1979. u susretu protiv Španije (1:0) u Valenciji, a dres sa državnim grbom poslednji put je nosio 26. juna 1982. protiv Hondurasa (1:0) u Valenciji, na Svetskom prvenstvu u Španiji.

Igrao je četiri puta i u raznim selekcijama Evrope i Sveta.

2. Ive Jerolimov

Jerolimov-Ive

Rođen 30. marta 1958. u Preku kod Zadra, Hrvatska.

Karijeru je počeo i potpuno se afirmisao u NK Rijeka (1978-1982), za koju je na 106 prvenstevnih mečeva postigao 7 golova. Član ekipe koja je osvojila jedina dva trofeja NK Rijeka u bivšoj SFRJ – Kup maršala Tita (1978, 1979). Na vrhuncu karijere, kao reprezentativac, prelazi u splitski Hajduk (1982-1987). Odigrao je 69 prvenstvenih utakmica i postigao 12 golova. Učestvovao u osvajanju dva Kup maršala Tita (1984,1987). Karijeru završava u belgijskom Cercle Brugge SV (1987-1989).

Za reprezentaciju Jugoslavije nastupao na šest utakmica i bio u sastavu “plavih” na Svetskom prvenstvu 1982. u Španiji. Debitovao je 27. septembra 1980. u Ljubljani protiv Danske (2:1), a oprostio se od “plavih” 17. novembra 1982. u Sofiji protiv Bugarske (1:0).

3. Ivan Gudelj

Gudelj-Ivan

Ivan Gudelj rodjen je 21.septembra 1960.

Afirmisao se u splitskom Hajduku (1977-1986), u čijem je dresu odigrao 362 utakmice i postigao 93 gola. Osvojio je Kup maršala Tita (1984), a u sezoni 1978-79 osvaja prvenstvo Jugoslavije, mada je odigrao samo jednu utakmicu.

Na prvenstvu Evrope za juniore 1979. u Austriji (Jugoslavija prva) proglašen je za najboljeg igrača šampionata.

U seniorskoj reprezentaciji Jugoslavije odigrao je 33 utakmice i postigao tri gola. Debitovao je 1980. protiv Luksemburga (5:0) u Luksemburgu, a poslednji meč odigrao je 1986. u Briselu protiv Belgije (3:1).

Igrao je na Svetskom prvenstvu u Španiji 1982. , prvenstvu Evrope 1984. u Francuskoj i Olimpijskim Igrama 1980. u Moskvi.

Igračku karijeru prekinuo je zbog bolesti (hepatitis B).

U fudbalu ostaje kao trener.

4. Velimir Zajec

Zajec_Velimir

Rođen 12. februara 1956. u Zagrebu.

Jedan od najboljih “libera” u jugoslovenskom fudbalu, odličan igrač sredine terena, kapiten reprezentacije Jugoslavije.

Ponikao je u omladinskim selekcijama zagrebačkog Dinama, a od 1973. je prvotimac i godinama najbolji igrač ovog kluba. Za ,,modre” je odigrao 485 utakmica i postigao 41 gol i 1982. osvojio titulu prvaka, a 1983. i trofej Fudbalskog kupa Jugoslavije.

Uz jednu utakmicu i dva gola za omladinsku (1973) i 12 utakmica za mladu reprezentaciju (1975-1978), odigrao je 36 utakmica i postigao jedan gol za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 23. marta 1977. protiv ekipe SSSR-a (2:4) u Beogradu, a poslednju utakmicu odigrao je u Lincu , 16.oktobra protiv Austrije (0:3)

Učestvovao je 1982. na Svetskom prvenstvu u Španiji i 1984. na prvenstvu Evrope u Francuskoj.

5. Nenad Stojković

Stojkovic_Nenad

Rođen 26. maja 1956. u Širokom (kod Prizrena).

Sa 16 godina postao je član beogradskog Partizana, za čiju prvu ekipu je debitovao 1974-75 i odigrao 430 utakmica i postigao 21 gol. Kao odbrambeni igrač, najčešće bek i centarhalf, isticao se hitrinom, dobrom igrom glavom i sposobnošću da iz odbrambenih redova započne ofanzivnu akciju. U “crno-belom” dresu Partizana osvajao je dva državna prvenstva: 1977-78 i 1982-83 godine.

Pored 17 utakmica za mladu reprezentaciju (1976-1978), odigrao je i 32 utakmice za najbolju selekciju Jugoslavije, u kojoj je učestvovao na Svetskom prvenstvu 1982. u Španiji i Prvenstvu Evrope 1984. u Francuskoj.

Debitovao je za nacionalni tim 26. juna 1977. u prijateljskom susretu protiv Brazila (0:0) u Belo Horizonteu, a poslednju utakmicu odigrao je 19. juna 1984. protiv Francuske (2:3) u Sent Etijenu, na finalnom turniru Prvenstva Evrope 1984.

Svoj jedini pogodak za reprezentaciju postigao je 17. novembra 1982. protiv Bugarske (1:0) u Sofiji, koji je odlučujuće pomogao da se naš nacionalni tim kvalifikuje za finalni turnir Prvenstva Evrope 1984.

6. Zlatko Krmpotić

Krmpotic-Zlatko

Rođen je 7.avgusta 1958. godine u Beogradu.

Karijeru počeo u AIK-u iz Bačke Topole kao napadač, ali se u Crvenoj Zvezdi afirmisao na mestu desnog beka ! Pre nego što je u leto 1975. iz AIK-a iz Bačke Topole prešao u juniore »crveno-belih«, Krmpotić je na omladinskom turniru u Diseldorfu bio gost u timu Partizana i svi su očekivali da će postati član »crno-belih«. Međutim, neposredno iza toga Crvena zvezda ga je povela sa svojim juniorima na turnir u Bilefeldu, a talentovani dečak se odmah potom obreo na »Marakani«. U isto vreme ga je zvao i splitski Hajduk, a Krmpotić tvrdi da se odlučio za “crveno-bele” jer je oduvek bio njihov navijač. Za “crveno-bele” nastupao na 397 mečeva. Kao internacionalac igrao za turski Genčelbirligi.

U omladinskoj reprezentacii je odigrao 25 utakmica i sa njom stigao do zlata na EP u Mostaru 1979. godine. Za najbolju A selekciju nastupao je na osam susreta. Učesnik Svetskog prvenstva u Španiji 1982. (2 meča). Debitovao je 15. novembra 1980. protiv Italije (2:0) u Torinu, a oprostio se 13.oktobra 1982. protiv Norvežana (3:1) u Oslu.

Igračku karijeru okončao u AIK-u iz Bačke Topole, u kojem je u istoj sezoni nastupao zajedno sa još jednim bivšim reprezentativcem, Nikicom Klinčarskim. Kao i fudbalsku, tako je i trenersku karijeru počeo u AIK-u iz Bačke Topole, da bi zatim trenirao grčki Panilijakos, švedski Degerforš, makedonsku Slogu i turski Ankaraguču (1998-99), OFK Beograd (1999-2000), Obilić (2000-01), kazahstanski Kairat (2001-02) i kuvajtsku Kazmu (2005-06), a bio je i selektor kadetske reprezentacije SCG i omladinske selekcije Srbije (2008), koja se nije plasirala na EP u Češkoj.

Od avgusta 2008. obavlja dužnost direktora škole fudbala Crvene zvezde.

7. Vladimir Petrović – “Pižon”

Petrovic-Vladimir

Rođen 1. jula 1955.godine u Beogradu.

Više puta bio je proglašavan za najboljeg fudbalera SFRJ i prvog sportistu Beograda. Posle Hajduka sa Liona, gde je počeo da šutira loptu, nastavio je u Crvenoj zvezdi kao pionir, junior i prvotimac, pune tri godine i kapiten trofejne generacije.

Za Crvenu zvezdu je debitovao 19. jula 1972, u meču Letnje lige šampiona protiv splitskog Hajduka (3:1) i do 12.decembra 1982. odigrao ukupno 497 mečeva (od toga 258 prvenstvenih) i postigao 117 golova. Sa Crvenom zvezdom je osvojio četiri titule prvaka (1973,1977,1980 i 1981) i jedan trofej u nacionalnom kupu (1982).

Za A-reprezentaciju je debitovao protiv Mađara (1:1), u Beogradu 26.septembra 1973. Odigrao je ukupno 34 meča, poslednji protiv Norvežana (1:3), u Oslu 13.oktobra 1982. Učestvovao je na Svetskom šampionatu 1974. u Nemačkoj i 1982. u Španiji.

Fudbalsku karijeru je nastavio kao trener mladih selekcija Crvene zvezde. Osvojio je sa svojim klubom nacionalni kup (1996), zatim bio trener niškog Radničkog, prethodno i novobeogradskog Radničkog. Jedan je od stručnjaka koji je otkrio i usavršavao Dejana Stankovića. Radio je izvesno vreme u Minsku. Sa našom mladom reprezentacijom osvojio je srebrnu medalju (finalni meč protiv Italijana u Oberhauzenu), na Evropskom šampionatu 2004. u Nemačkoj.

Ako postoji velika fudbalska zvezda koja je, na neki čudan način, “zaklonjena” zavesom ćutanja, onda je to, zacelo, Vladimir Petrović, dugi niz godina prvi as Crvene zvezde i višestruki standardni reprezentativac koji, na žalost, kao ni Dragoslav Šekularac (kakve li nepravde!) nije proslavio zlatni jubilej (50 mečeva) u nacionalnom timu. Važio je za jednog od najinteligentnijih fudbalera u poratnoj istoriji. Njegov pregled terena, tehnička lakoća u igri protkana filigranskim potezima, prefinjeni dribling, visoka imaginacija i majstorstvo u preciznom i pravovremenom proigravanju mogu biti savršena građa za fudbalske udžbenike. Uz sve to, nije bio impregniran od instikta za gol.

I danas je Vladimir Petrović inkarnacija fudbalera koji misli. Za njega je svojevremno Splićanin Frane Matošić rekao da poseduje fudbalsku inteligenciju kakvu nemaju ni mnogi takmičarski uspešniji naši i svetski asovi. To je rekao čovek poznat po tvrdoj reči, koji teško cedi komplimente, jer je imao visoke kriterijume.

Igrao je za srca i uzbudenja navijača Crvene zvezde. Sve što je na terenu dolazilo od velemajstora lopte, što Vladimir Petrović uistinu jeste bio, dovodeno je do čiste perfekcije. Imao je samo dve slabe tačke: nije bio brz i nije imao snažnu fizičku konstituciju. Kod njega je sve bilo u tehničkoj virtuoznosti i briljantnom umu. Nalazio je rešenja koja niko na tribinama nije video. Kasnije su takve vrline posedovali Dragan Stojković i Dejan Savićević.

Poseban pečat u njegovoj neponovljivoj igračkoj karijeri ostavio je drugi finalni meč u Kupu UEFA, odigran 23.maja 1979.god. u Diseldorfu, protiv Borusije iz Menhengladbaha (0:1) , koja je u svojim redovima imala Linena, Fogsta, sjajnog Danca Simonsena, ali i onog famoznog “dvanaestog”, italijanskog arbitra, Paola Mikelotija. Generacija Stojanovića, Jovanovića, Jovina, Muslina, Miletovića, Jurišića, Blagojevića, Savića, Šestića, Milosavljevića i svakako Petrovića nije ostvarila veliki cilj, ali je promovisala ideju trenera Branka Stankovića i u prvi plan istakla asove kakvi su Vladimir Petrović i drugari iz njegove generacije. Ponovo je bio veliki i najbolji. Ljudi iz londonskog Arsenala tada su počeli da ga prate.

Bilo je u njemu, kao velikom fudbaleru, i nekog vidljivog nezadovoljstva i neke lične gorčine. Svi se dobro sećaju vremena kad Izvršni odbor FSJ krajem 1982. nije dozvolio Vladimiru Petroviću, na insistiranje predsednika Tomaša Tomaševića, da pređe u londonski Arsenal za transfer koji mu je garantovao u to vreme fascinantnih 750.000 funti. Englezi su želeli takvog fudbalera, koji bi oplemenio igru tima sa Hajberija. Arsenal nije žalio novac. Nisu pomogle ni razne intervencije, pa je Vladimir Petrović morao da sačeka još šest meseci i zadovolji “čvrste propise” FSJ. Kada se, ipak, obreo u Arsenalu, cena je drastično pala: za šest meseci igranja u dresu Arsenala dobio je samo 50.000 funti

Pola godine u Arsenalu: četvrta zvezda Crvene zvezde je podsećala na tužnog čoveka. Fudbaleri Arsenala su ga obožavali, ali nisu shvatili njegovu igru i dubinske lopte, koje je pretvarao u precizne projektile. Brzo su se rastali i Vladimir Petrović prvo prešao u Pariz, zatim u belgijski Antverpen, gde je igrao dve i po godine…Međutim, predigra sumorne drame sa odlaskom u Arsenal, dogodila se u Saragosi, za vreme Svetskog šampionata 1982…

Reprezentativcima je još u Beogradu obećano da će dobiti premije u devizama (sličan slučaj dogodio se i 1974. u Frankfurtu, kada nije ispunjeno obećanje). Tako je stvoreno veliko nezadovoljstvo među fudbalerima, pa generacija Vladimira Petrovića, Velimira Zajeca i Safeta Sušića nije uspela ne samo zahvaljujući pristrasnom danskom arbitru Sorensenu u Valensiji. Činjenica je, međutim, da je Vladimir Petrović u dresu Crvene zvezde i nacionalnog tima dugi niz godina očaravao i uzbuđivao navijače na svim stadionima.

Na Svetskom šampionatu 1974. u Nemačkoj bio je najmlađi član reprezentacije, ali je, prema ličnom kazivanju, verovao da će biti barjaktar u svojoj generaciji kroz tri ili pet godina.

To se i dogodilo. Kapiten Crvene zvezde bio je pune tri godine, kapiten reprezentacije samo četiri puta, ali se mnogo češće pamte majstorske partije. Bio je inspirator pobede (2:1) nad Urugvajcima 1980. u Sarajevu, direktno je odveo reprezentaciju na Svetski šampionat 1982, jer je u decembru prethodne bio prvi heroj pobede (2:1) nad Grcima u Atini.

Za Crvenu zvezdu je odigrao 497 mečeva (od toga 258 prvenstvenih), ali je ostao zapamćen po briljantinim partijama u 1980, kada je proglašen zvanično za ubedljivo najboljeg fudbalera SFRJ u toj sezoni.

Danas je Vladimir – Pižon Petrović stručnjak čije se delo poštuje i uvažava. Tvrdi se da on, kao trener, ima posebno čulo, zna da “gleda igru” na svoj način, da vidi čak i nešto “nevidljivo” za obične smrtnike. Pekao je zanat u Crvenoj zvezdi, u nekoliko naših klubova, radio u Belorusiji i jednostavno demantovao sve one fudbalske filozofe koji tvrde da veliki fudbaler, po nepisanom pravilu, ne postaje i veliki trener.

To je put onog vižljastog dečaka koji je karijeru fudbalera započeo u dresu tada nižerazrednog Hajduka sa Liona 1967, da bi dres pionirskog tima Crvene zvezde zvanično obukao prvi put 9.juna 1969. Bio je 17 puta juniorski i tri puta član mlade nacionalne selekcije, ali je sigurno, u tome će se svi složiti, zaslužio znatno više od 43 meča u A-reprezentaciji.

8. Edhem Šljivo

Sljivo_Edhem

Rođen 16. marta 1950. u Sarajevu.

Počeo je da igra 1964. u pionirskoj ekipi FK Sarajevo, u 1968. postao je prvotimac i do 1978, najviše kao manevarski igrač, odigrao ukupno 437 utakmica i postigao 91 gol.

Kad je napustio FK Sarajevo, igrao je u Belgiji za ekipu FC Standard iz Liježa (1980-1982), zatim za ligaša 1.FC Keln (1982-1983) u kome je odigrao 28 utakmica Bundeslige i postigao dva gola, a u prvenstvu 1983/84, opet je igrao u Belgiji, za ekipu RFC Liegois iz Liježa.

Uz četiri susreta za mladu reprezentaciju (1973-1975), odigrao je i 12 utakmica (postigao dva gola) za reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 18. februara 1976. protiv Tunisa (1:2) u Tunisu, a poslednju utakmicu odigrao je na Svetskom prvenstvu u Španiji, 26. juna 1982. protiv Hondurasa (1:0) u Saragosi.

Teška saobraćajna nesreća u Belgiji uticala je da se u najzrelijim godinama oprosti od fudbala. Živi i radi u Belgiji, u Liježu kao vlasnik restorana “Taverne 8”, a od 1990. godine postoji turnir u malom fudbalu koji nosi njegovo ime.

9. Zoran Vujović

vujovic-zoran-82

Rođen 26. avgusta 1958. u Sarajevu.

Fudbaler splitskog Hajduka (1977-1986) u čijem resu je odigrao 428 utakmica i postigao 66 golova. Igrao je na poziciji desnog beka. U dresu Hajduka bio je šampion Jugoslavije (1979) i osvajač Kupa maršala Tita (1977, 1984). Internacionalac u francuskim klubovima Bordeaux, Cannes AS, Vallauris Stade i Nice OGC, gde je mahom nastupao u tandemu sa blizancem Zlatkom. Osvojio šampionat Francuske (1987) i Kup Francuske (1987) sa klubom Bordeaux. Jednu sezonu nosio dres beogradske Crvene zvezde (1989-90) sa kojom osvaja Kup i prvenstvo Jugoslavije.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 34 utakmica i postigao dva gola. Debitovao je 13. juna 1979. protiv Italije (4:1), a oprostio se 20. septembra 1989. protiv Grčke (3:0) u Novom Sadu. Učesnik Mediteranskih igara 1979. u Splitu, Olimpijskih igara 1980. u Moskvi i Svetskog prvenstva 1982. u Španiji.

Po završetku igračke karijere trener u Maroku, Saudijskoj Arabiji i Francuskoj.

10. Zvonko Živković

Zivkovic-Zvonko

Rođen 31. oktobra 1959. u Beogradu.

Svoje prve korake ka profesionalizmu počeo 1973. kada se pridružio FK Galenika sada FK Zemun i proveo naredne godine u omladinskom timu pre prelaska u FK Partizan, gde je najpre igrao u omladinskom timu, ali je ubrzo debitovao i u prvom timu Partizana i tu je ostao narednih devet sezona i osvojio dve titule prvaka države 1982-83 i 1985-86.

Živković je napustio Partizan 1986. i preselio se u inostranstvu. Prvi inostrani klub mu je bio Portugalski Sporting iz Lisabona (1986 – 1987), zatim odlazi za Nemačku gde potpisuje za TSV Fortuna Diseldorfa (1987-88). Kao igrač Fortune iz Diseldorfa, u sezoni 1987/88, Živković je pomogao ekipi da dospe do 5 mesta na tabeli. Na kraju odlazi u francuski FK Dižon (1989-1991), gde i završava svoju igračku karijeru.

Za omladinsku reprezentaciju je igrao, 1979. godine, na FIFA Svetkom prvenstvu za mlade u Japanu, odigrao je tri utakmice. Za seniorsku reprezentaciju je debitovao 17. novembra 1982. Igrao je na svetskom prvenstvu 1982. u Španiji. Ukupno je odigrao pet utakmica za seniorsku reprezentaciju i postigao je dva gola.

Svoj prvi gol za reprezentaciju, Živković je postigao 15. decembra 1982. godine, u kvalifikacionoj utakmici za Evropsko prvenstvo protiv Velsa, kada je Jugoslavija igrala nerešeno 4:4. Svoj drugi gol za reprezentaciju, Živković je postigao 29. januara 1985. godine, u prijateljskoj utakmici protiv Kine, kada je Jugoslavija igrala nerešeno 1:1.

Posle ove avanture po inostranstvu, Živković se vraća u FK Zemun, gde u narednih pet godina radi kao trener omladinskih sekcija. Posle tih pet godina postaje asistent trenera prvog tima Jovana Kovrlije u sezoni 1997-98. Posle prelazi u Partizan gde radi sa podmlatkom Partizana U15, U17 i U18. Kasnije, u sezoni 2003/04., preuzima FK Rudar Ugljevik koji je igrao u Premijer ligi BiH.

Tokom 2005. i 2006. godine Živković radi kao selektor omladinske reprezentacije Srbije. Na evropskom prvenstvu U-19, održanom u Severnoj Irskoj, vodio je reprezentaciju Srbije i stigao do polufinala gde su poraženi od reprezentacije Engleske sa 3:1. Odmah sledeće godine, 2006., na kvalifikacionom turniru za evropsko prvenstvo u Litvaniji, Živković je vodio uspešno i Srbija je zauzela prvo mesto i kvalifikovala se na završni turnir.

11. Zlatko Vujović

vujovic-zlatko-90

Rođen 26. avgusta 1958. u Sarajevu, napadač i reprezentativac Jugoslavije.

Fudbalsko ime je stekao u splitskom Hajduku, za koga je igrao punih deset godina (1976-1986). Sa Hajdukom je bio prvak Jugoslavije (1979) i osvajač Kupa maršala Tita (1984).

Internacionalac u francuskom klubovima Bordo (1986-1988), Kan (1988-1989), Pari Sen Žermen (1989-1991), Sošo (1991-1992) i Nica (1992-1993). Sa klubom Bordo osvojio je francuski Kup i prvenstvo (1987). Dugo je držao rekord u broju napravljenih jedanaesteraca nad njim u francuskom šampionatu.

Za reprezentaciju SFR Jugoslavije odigrao je 70 utakmica i postigao 25 golova.

Debitovao je na utakmici protiv Kipra (3:0) u Nikoziji, a oprostio se na meču protiv Danske (2:0) u Kopenhagenu. Učesnik OI 1980. u Moskvi, svetskih prvenstava (1982. i 1990) i Evropskog šampionata (1984).

12. Ivan Pudar

Pudar_Ivan

Rođen 16. avgusta 1961. u Zemunu.

Igračka karijera

Karijeru započeo u splitskom Hajduku, debitujući sa 18 godina u Osijeku, a par dana nakon toga branio je u famoznoj utakmici Kupa UEFE protiv, tada možda najjače ekipe u Evropi, nemačkog HSV-a. U obe utakmice je vrlo dobro branio, bez obzira na ispadanje Hajduka.

1986. doživeo je saobraćajnu nesreću u kojoj je povredio koleno, i ta povreda onemogućila ga je da stigne među same fudbalske zvezde. Odlazi na pozajmicu u Spartak iz Subotice na šest meseci, te se vraća u Split, i tamo kao što je obećao, postaje kapiten “bilih”. Do 1990. brani za Hajduk, na čijem golu stoji na 187 utakmica. U inostranstvu je branio boje portugalskih klubova Espinha, Boaviste i Sao Joai de Madeire, te nemačkog Triera.

Na juniorskom šampionatu Evrope (1979) u Austriji, na golu Jugoslavije osvojio je I mesto. Učesnik je Olimpijskih igara 1984. (Los Angeles), kada su “plavi” osvojili bronzanu medalju.

U dresu A reprezentacije odigrao je jednu prijateljsku utakmicu, 29. januara 1985. godine. protiv selekcije Kine (1:1).

Trenerska karijera

Kao pomoćni trener Slavenu Biliću bio je na klupi Hajduka 2002. a vodio je i kadete i juniore “bilih”. Nakon toga, trenira ekipe povezane sa splitskim klubom, poput Omiša, Mosora, dva puta Solina i Šibenika. Večna želja, kao i svakom bivšem igraču, bila je da jednom sedne na mesto trenera Hajduka.

Nakon što je Zoran Vulić pred kraj sezone 2006-07 podneo ostavku, Pudar je stigao na toliko očekivano mesto trenera Hajduka, gde je po ugovoru trebao ostati naredne 2 sezone, i tako potvrdio “Hajdukovu” tradiciju u kojoj su njegovi najuspješnij itreneri uglavnom bili golmani. Nakon što je “Vulićevu” sezonu završio kao drugi, iza neuhvatljivog Dinama, u narednu sezonu je krenuo sa 3 gostujuća remija u 5 utakmica, jedva eliminiranom Budućnosti, te porazom od Sampdorije na Poljudu uz igru nedostojnu iskusne i skupe momčadi kakvu je vodio. Već nakon 5. kola dobio je otkaz.

13. Safet Sušić

Susic-Safet

Rođen je 13. aprila 1955. godine u Zavidovićima, BiH

Jedan od najboljih fudbalera Evrope i sveta u svojoj generaciji, Sušić je bio jedan od onih fudbalskih umetnika koji je sa elegancijom gazele prolazio kroz protivničke obrane, ostavljajući gledaoce bez daha i dilemom jesu li dobro videli ili ih samo oči varaju. Blistavu karijeru započeo je u Krivaji iz Zavidovića. Brat Sead, po mnogima i veći talenat od Safeta ali njegov fudbalski put umnogome je obeležio život van sportskih terena, odveo ga je 1968. na igralište Krivaje, što je bilo presudno u sportskom opredeljenju Safeta Sušića. U prvom timu Krivaje igrao je kada je imao 16 godina.

Godine 1972. odlazi na Koševo u juniorsku ekipu Sarajeva. U prvom timu Sarajeva debitovao je 3. avgusta 1973. godine na Koševu protiv Crvene Zvezde u letnjoj ligi šampiona.
Kao izraziti napadač-golgeter, isticao se visokom individualnom tehnikom i vrlo atraktivnom igrom. Dobio je brojna priznanja: 1979. proglašen je za najboljeg jugoslovenskog fudbalera, 1980. za najboljeg sportistu SR Bosne i Hercegovine, a 1981. dobio je Šestoaprilsku nagradu grada Sarajeva.

Za reprezentaciju Jugoslavije prvi put nastupio je u Budimpešti 5. oktobra 1977. godine u susretu sa Mađarskom i postigao dva gola. U to vreme nastala je i poštapalica “ne može Borota (čuveni jugoslovenski golman-excentrik i slikar amater poznat kao prvi čovjek nikada slabije obrane jugoslovenske reprezentacije op.a.) primiti koliko Safet može dati”. U prvih deset reprezentativnih susreta, tri puta je postigao het trik. Za “A” reprezentaciju do kraja 1981. odigrao je 20 utakmica.

Godine 1979. proglašen je za najboljeg fudbalera Jugoslavije a u sezoni 1979/80. bio je najbolji strelac u Prvoj ligi, zajedno sa Kostićem iz Napretka. Reprezentativni početak kakav je Sušić imao u nacionalnoj selekciji Jugoslavije, niko i nikada nije imao.

Debitovao je na čuvenom Nep Stadionu u Budimpešti i već u toj prvoj utakmici postalo je jasno ko će biti naslednik velikog Dragana Džajića, u to vreme jednog od najboljih igrača na svijetu. Već u sledećem susretu nosio je Džajin dres sa brojem 11 i utrpao je Rumunskom golmanu Moraruu tri komada u Bukureštu, bizarna utakmica u kojoj su Rumuni Borotu savladali već u drugom minutu na kraju je završila rezultatom 6:4 za Jugoslaviju, a Sušić je uz tri gola uspeo pogoditi i stativu nakon koje je Mužinić postigao drugi pogodak za Jugoslaviju. Zvezda je rođena.

Protiv Italije na Maksimiru, 1979. godine, Sušić je praktično sam pobedio tada skoro nepobedive Italijane. Ni Gentile ni Konti nisu uspeli zaustaviti fudbalskog maga, tri gola pospremio je u mrežu Italijana i majstorski namestio četvrti za Zajeca.

Septembra iste godine, mesto radnje beogradska Marakana, utakmica protiv Argentine. Opet na scenu stupa Pape i sa tri gola pobeđuje tada aktuelne svetske prvake predvođene legendarnim Kempesom. Kako se utakmica zahuktava, argentinski selektor Menoti uviđa da Sušića ne može čuvati jedan igrač pa mu konstantno kroz utakmicu dodaje po još jednog čuvara, nakon svakog Safetovog gola na njemu se menjaju i dupliraju čuvari. Utakmica je završena sa četiri Argentinca koji u isto vreme čuvaju Sušića a ovaj je ipak uspio postići tri pogodka.

Nakon ovih bravuroznih izdanja u nacionalnom dresu, i nakon što je ispunio zakonsku normu od 28 godina starosti potrebnu za odlazak u inostranstvo, za Sušića je nastala prava potera od strane najvećih klubova Evrope. Posao sa Interom je već bio dogovoren i Sušić je navodno potpisao predugovor međutim u sve se umiješao Torino sa boljom ponudom i nakon što je Sušić odlučio potpisati za Torino, Inter se žalio fudbalskom savezu Italije i kao rezultat svega Sušić je dobio jednogodišnju suspenziju za dolazak u Italiju.

Posle toga Sušić odlazi u Francusku, u Paris Saint Germain i tamo ostaje do kraja svoje nogometne karijere. U Parisu je bio i ostao najveća nogometna legenda PSG-a, pre i nakon njegovog dolaska taj klub više nije bio isti. Moglo bi se reći da je sa dolaskom Safeta Sušića PSG prelomio tu neku nevidljivu granicu i ušao u red najvećih klubova Francuske. Možda i najbolju ocenu kvaliteta i fudbalskog znanja o Sušiću dao je Miroslav Ćiro Blažević rečima «Ćiro je trenirao svetske igrače, ali je Safet Sušić neponovljiv, jedan i jedini. On je bio umjetnik!»

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 54 utakmica i postigao 21 gol, učestvujući 1982. na Svetskom prvenstvu u Španiji i 1990. na Svetskom prvenstvu u Italiji, kao i 1984. na Prvenstvu Evrope u Francuskoj.

Debitovao je za reprezentaciju 5. oktobra 1977. protiv Madarske u Budimpešti sa dva postignuta gola, a poslednju utakmicu za nacionalni tim odigrao 14. novembra 1990. u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo protiv Danske (0:2) u Kopenhagenu.

Danas Safet Sušić kao trener živi i radi na relaciji Francuska – Turska.

14. Nikola Jovanović

Jovanovic-Nikola

Rođen 18. septembra 1952. na Cetinju.

Ušao je u istoriju fudbala kao prvi stranac koji je ikada zaigrao za slavni Mančester Junajted.

Karijeru je počeo u FK Budućnost Podgorica, a fudbalski se afirmisao u FK Crvena Zvezda, sa kojom je igrao i u finalu Kupa UEFA 1979. protiv Borusije iz Menhengladbaha. Internacionalnu karijeru imao je u slavnom engleskom Manchester United-u, za koji je debitovao 2. februara 1980. Transfer je iznosio, za to vreme ogromnih 350,000 funti. Nije se proslavio u timu “crvenih đavola” (21 utakmica, 4 gola) i ubrzo je pozajmljen podgoričkoj Budućnosti.

Za seniorsku reprezentaciju Jugoslavije nastupao je na 7 mečeva. Debitovao je 1. aprila 1979. protiv Kipra (3:0) u kvalifikacijama za EP, a oprostio se od “plavih” na SP 1982. u Španiji, gde je nastupao na sva tri meča reprezentacije.

Trenutno živi u Sloveniji, gde je sportski direktor NK Domžale.

15. Miloš Hrstić

Hrstic-Milos

Rođen 20. novembra 1955. u Rijeci.

U klubu sa Kantride počeo je karijeru kao pionir, u klupskoj generaciji jedne od najtalentovanijih juniorskih ekipa. Profesionalac je bio punih deset godina (1975-1985). Visok, tanak, špartao je po levoj strani terena, znao i da “pošalje” protivnika na atletsku stazu, ali i da sjajno centrira, zatrese mrežu. Odigrao je 230 prvenstvenih susreta i postigao 10 golova. Sa Rijekom je osvojio dva Kupa Jugoslavije (1978, 1979).

Posle Rijeke, Hrstić je otišao u Belgiju, pa u Deportivo iz La Korunje, koji je tada bio španski drugoligaš, a karijeru završio u Olimpiji iz Ljubljane.

U dresu reprezentacije Jugoslavije odigrao je 10 utakmica. Debitovao je 1978. protiv Grčke (4:1) u Skoplju, a poslednji meč za “plave” odigrao je na Svetskom prvenstvu 1982. u Španiji protiv Severne Irske (0:0). Učesnik je SP 1982, kao i OI 1980. u Moskvi.

Po završetku igračke karijere radio je kao trener. Vodio je nižerazredne hrvatske klubove, a radio je i u Omanu, Bahreinu, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Kini.

16. Miloš Šestić

Sestic_Milos

Rođen 8. avgusta 1956. u Milosavcima (kod Banja Luke).

Krajem 1984. godine u većini anketa proglašen je za najboljeg jugoslovenskog fudbalera. Igrao je najčešće u dresu sa brojem 7, ali je bio svestran napadač, vrlo hitar i sa majstorskim driblingom u punom trku, da bi, kada mu krene, bio neuhvatljiv za odbrane protivnika.

Počeo je da igra 1972. u Jedinstvu iz Stare Pazove, a 1974. je došao u beogradsku Crvenu zvezdu za čiji prvi tim je debitovao 24. aprila 1974. protiv Olimpije u Ljubljani. U dresu “crveno-belih” odigrao je ukupno 441 utaktnicu i postigao 108 golova, osvojivši četiri titule državnog prvaka (1977, 1980, 1981. i 1984) i jedan trofej Kupa (1982). Oproštajnu utakmicu odigrao je 9. decembra 1984. protiv Sarajeva (4:1) u Beogradu. Od kraja 1984. karijeru je nastavio u Grčkoj, dresu ekipe Olympiakos – Pirej (Atina).

Zvezdane trenutke doživljava u Novom Sadu kada u sezoni 1988/89 Vojvodini donosi titulu državnog prvaka !

Uz 15 utakmica i šest golova za omladinsku (1973-1975), 13 utakmica i 11 golova za mladu (1977), kao i 13 utakmica i četiri pogotka za olimpijsko-mediteransku reprezentaciju (1979-1980), odigrao je i 21 utakmicu i postigao dva gola za najbolju selekciju Jugoslavije.

Debitovao je 10. oktobra 1979. protiv Španije (0:1) u Valenciji, a poslednju utakmicu u dresu sa državnim grobom je odigrao 3. aprila 1985. protiv reprezentacije Francuske (0:0) u Sarajevu. Učestvovao je na Mediteranskim igrama 1979. u našoj zemlji, na Olimpijskim igrama 1980. u Moskvi, na Svetskom prvenstvu 1982. u Španiji i na finalnom turniru Prvenstva Evrope 1984. u Francuskoj.

17. Jurica Jerković

jurica_jerkovic

Rođen 25. februara 1950. u Splitu.

Sa ukupno 529 utakmica nalazi se na šestom mestu liste klupskih rekordera splitskog NK Hajduk po broju susreta, dok je sa 219 golova na desetom mestu najboljih strelaca svih vremena splitskog kluba.

Ponikao je u Hajduku, za koji je debitovao u prvenstvu 1968/69. i kao odličan igrač sredine terena posebno se isticao visokom tehnikom, hitrinom i sjajnim udarcem. U dresu Hajduka osvojio je tri prvenstva Jugoslavije (1971, 1974, 1975), dok je čak pet puta trijumfovao u Fudbalskom kupu Jugoslavije: 1972, 1973, 1974, 1976, 1977. Igrao je u generaciji koja je osvojila najviše trofeja za „Majstore s mora“.

U jesen 1978. napustio je Split i karijeru nastavio u švajcarskoj prvoligaškoj ekipi FC Zurich, za koju igra sa zapaženim uspehom. I sa novim klubom osvojio je 1981. dve titule: prvenstvo Švajcarske i Liga-kup. U prvenstvu 1982/83. bio je najbolji strelac ekipe sa 10 golova.

Uz pet utakmica za omladinsku reprezentaciju (1967-1968), za koju je postigao jedan gol, kao i četiri susreta za mladu ekipu (1969-1972), odigrao je 42 utakmice za reprezentaciju Jugoslavije i postigao šest golova. Debitovao je 12. aprila 1970. protiv Mađarske (2:2) u Beogradu, a poslednju utakmicu odigrao je 29. novembra 1981. protiv Grčke (2:1) u Atini.

Učestvovao je na svetskim prvenstvima 1974. i 1982, kao i na finalnom turniru Kupa evropskih nacija 1976. u Beogradu i Zagrebu.

18. Stjepan Deverić

Deveric-Stjepan

Rođen 20. avgusta 1961. u Velikoj Gorici.

Najčešće igrao na desnom ili levom krilu – odličan strelac jakog udarca i dobrog centaršuta. Bio je član “Dinamove” generacije koja je osvojila jugoslovensko prvenstvo (1982.) i Kup Jugoslavije (1983). Igrao i u dresu splitskog Hajduka sa kojim je osvojio Kup Jugoslavije (1987). U dresu “Dinama” postigao je 158, a u dresu “Hajduka” 42 pogotka.

Uz Boru Cvetkovića, s pet je pogodaka bio najbolji strelac olimpijskog turnira u Los Angelesu 1984., na kojem je tadašnja reprezentacija osvojila bronzu.

19. Vahid Halilhodžić

Halilhodzic-Vahid

Rođen 15. oktobra 1952. u Jablanici (kod Mostara).

Počeo je da igra u omladinskoj ekipi mostarskog Veleža 1969. godine, a prvotimac je postao u sezoni 1972/73. i razvio se u efikasnog vođu navale koji je u dresu mostarskih “Rođenih” na 206 prvoligaških utakmica postigao 106 golova. Kao član Veleža osvojio je 1981. Fudbalski kup Jugoslavije. Odigrao je ukupno 376 utakmica i postigao 253 gola za Velež.

Od jeseni 1981. igrao je za francusku prvoligašku ekipu FC Nantes iz Nanta, s kojom je u sezoni 1982/83. osvojio titulu prvaka Francuske i bio najbolji ligaški strelac sa 27 golova.

Uz 12 utakmica i isto toliko postignutih golova za mladu reprezentaciju Jugoslavije (1975-1978), odigrao je i 15 utakmica i postigao osam golova za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 19. juna 1976. na utakmici protiv Holandije (2:3) na finalnom turniru Kupa nacija u Zagrebu, a poslednju utakmicu odigrao je 3. aprila 1985. protiv Fracuske (0:0) u Sarajevu, u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1986.

20. Ivica Šurjak

Surjak-Ivica

Rođen 23. marta 1953. u Splitu.

Put od dečaka koji je najbolje driblovao u celoj Gajevoj ulici, na dnu stare splitske četvrti Varoši, do zvezde ,,Majstora s mora“, počeo je uz pomoć novinskog oglasa. Kad ga je sestra Vinka, posle anonse u splitskom dnevniku ,,Slobodna Dalmacija“, odvela 1964. godine na ,,plac“ Hajduka pred trenere Kačića i Mladinića, ovi ga više nisu puštali. Kasnije, kao junior, bio je miljenik trenera Ivića, kome je uzvraćao izuzetnim zalaganjem na treninzima i primernom disciplinom.

Sigurno je bila srećna okolnost što se našao u možda najboljoj mladoj generaciji Hajduka, koja je ikad ponikla iz ovog kluba. Igrao je zajedno sa Peruzovićem, Mužinićem, Jovanićem, Luketinom, Pokrajcem, Mijačem, Boljatom… Trener Tomislav Ivić, koji je takođe počinjao sjajnu karijeru, stvorio je omladinsku ekipu bez premca: u sezoni 1969/70. godine Hajduk je osvojio ,,duplu krunu“ – prvenstvo i Omladinski kup Jugoslavije.

Svi ovi igrači su postali prvotimci Hajduka, a među njima je Šurjak, koga su svi drugovi oslovljavali sa ,,Šuro“, bio najveća nada.
Dres prvotimca prvi put je obukao 9. septembra 1970. u prijateljskom susretu sa NK Omiš (4:0), a na prvoligaškoj sceni prvi put se pojavio 3. oktobra 1971. u susretu sa Partizanom (2:1) u Splitu, u kome je postigao pobedonosni gol za Hajduk. Te sezone ,,Šuro“ je odigrao 22 prvenstvene utakmice i postigao šest golova. Put ka daljem uspehu bio je otvoren, ali je sve ostalo u senci neuobičajeno slabog plasmana Hajduka koji je prvenstvo 1971/72. godine završio na desetom mestu. To je za sve bio priličan šok, jer je samo sezonu ranije, prvi put posle 16 godina, Hajduk uspeo da se popne na šampionski tron.

Nenaviknuti na ovakve neuspehe, navijači su stvorili ,,vruću“ atmosferu u kojoj se trener Zebec neočekivano povukao, a kormilo tima je preuzeo trener Ivić koji je trebalo da završi nekoliko godina ranije započeti posao – da od nekadašnjih omladinaca sa Šurjakom na čelu, stvori novi šampionski tim.
Još jedna sezona, u kojoj je Šurjak odigrao 30 utakmica i postigao osam golova, bila je poslednja rata cene da ova ekipa stasa i počne da ubira plodove dugogodišnjeg rada i velikog truda. Hajduk je završio prvenstvo na devetom mestu, ali je trener Ivić znao da će u novoj sezoni njegovi puleni biti najbolji. Hajduk je 1973/74. godine zaista bio prvak Jugoslavije, a Šurjak je sa sve 34 odigrane utakmice i osam postignutih golova postao zvezda splitskog tima.

Visok 189 cm (mnogi su smatrali da bi bio i odličan košarkaš), dugog koraka i vrlo brz, s izvanrednim driblingom koji je majstorski izvodio u punom trku, veoma prodoran i pokretljiv, sa vrlo jakim udarcem i radijusom kretanja koji je pokrivao skoro tri četvrtine igrališta, ,,Šuro“ je postao glavna ofanzivna poluga tima.
Uz to, imao je i neiscrpnu energiju, davao je primer borbenosti i požrtvovanosti i tako se nametnuo kao vođa ekipe i istinski kapiten tima.
Dve pobede u Kupu – to su dve najlepše uspomene Ivice Šurjaka u dresu splitskih ,,belih“, posebno ona 17. maja 1972. protiv zagrebačkog Dinama u finalu. Pre ove za Šurjaka nezaboravne utakmice, Dinamo je u odlučujućim borbama za trofej predsednika Tita dvaput pobeđivao Hajduk, a samo dvadesetak dana pre ovog finala, Zagrepčani su usred Splita pobedili u prvenstvu sa 5:1!

Borba je i ovoga puta bila žestoka, Hajduk je golom Jovanića u poslednjim trenucima prvog poluvremena postigao vodeći gol, ali je Senzen već u 55. minutu izjednačio. A onda je zablistala Šurjakova fudbalska zvezda: u 59. minutu postigao je pogodak odluke! Hajduk je pobedio sa 2:1 i osvojio Kup, a Šurjak, kako je sam mnogo puta podvlačio, postigao najmiliji gol u karijeri.
A postigao je još jedan nezaboravan, ponovo u finalu Kupa i – opet protiv Dinama. Četiri godine kasnije, 25. maja 1976. godine, Hajduk i Dinamo ponovo su odlučivali pobednika Kupa. Za 90 minuta igre mreže su ostale netaknute. Posle velike borbe, bitka je odlučena pogotkom Šurjaka u 105. minutu igre. Hajduk je pobedio sa 1:0, slaveći četvrtu uzastopnu pobedu u Kupu! Sledeće godine osvojio je i po peti put veliki trofej – što predstavlja svojevrstan rekord. Ovaj poslednji Kup, posle odlaska Jerkovića u Švajcarsku, primio je novi kapiten tima – Ivica Šurjak.

U dresu Hajduka Šurjak je do jula 1981- odigrao 487 utakmica i postigao 127 golova. Osvojio je tri titule prvaka Jugoslavije (1974, 1975. i 1979. godine) i čak pet puta uzastopno trofej Fudbalskog kupa Jugoslavije: 1972-1977. godine.
Uz transfer od oko tri miliona francuskih franaka, jula 1981. godine potpisao je za francuski prvoligaški klub Paris Saint-Germain, a posle jedne sezone obreo se u Italiji i postao član ekipe Udinese Calcio iz Udina. Ali, igrao je samo polovinu vremena predviđenog ugovorom, jer je klub angažovao i dvojicu poznatih brazilskih asova, Zica i Edinha, tako da za trećeg stranca nije bilo mesta u timu. Šurjak se u međuvremenu našao na transfer listi, primao je sve prinadležnosti predviđene ugovorom, ali nije igrao. Imao je sve – osim zadovoljstva koje pruža igra, lepi potezi, golovi i aplauzi gledalaca…

Uz četiri utakmice i dva gola za omladinsku (1971) i tri susreta i jedan pogodak za mladu reprezentaciju (1972-1973), Šurjak je odigrao i 54 utakmice za najbolju selekciju Jugoslavije, za koju je postigao 10 golova. ,,Zlatni jubilej“ – 50. utakmicu u dresu sa državnim grbom – proslavio je 21. novembra 1981. protiv Luksemburga (5:0) u Novom Sadu.

Debitovao je u državnom timu 6. juna 1973. protiv Španije (0:0) u Zagrebu, u okviru kvalifikacija za Svetsko prvenstvo. U igru je ušao tokom utakmice, zamenivši desnog beka Petra Krivokuću. Sledeću utakmicu odigrao je tek pola godine kasnije. 19. decembra 1973. protiv Grčke (4:2) u Atini, koja nas je dovela do ,,majstorice“ sa Španijom. Opet nije igrao celu utakmicu (zamenio je Jerkovića), ali je postigao svoj prvi pogodak za reprezentaciju, dok je poslednju utakmicu za nacionalni tim odigrao na Svetskom prvenstvu u Španiji, 24. juna 1982. godine protiv Hondurasa (1:0) u Saragosi. Posle toga više nije pozivan u državni tim. Spada među igrače za koje ni stručnjaci nisu bili načisto na kom mestu može najviše da pruži. Šurjak je u reprezentaciji igrao „vezistu“, centarfora, levo krilo, čak i levog beka! Međutim, uvek je najviše pružao kao levo krilo. Ali, igrao je u vreme kad je Dragan Džajic bio neprikosnoven na ovom mestu, tako da je i to, najverovatnije, razlog što je često menjao mesta u nacionalnom timu.

Zenit karijere dostigao je u vreme kad reprezentacija Jugoslavije nije postigla nijedan zapaženiji međunarodni uspeh, kad je na Svetskom prvenstvu u Španiji 1982. godine doživela fijasko.

Karijeru je okončao u španskoj Saragosi, ali će ostati upamćen po tome što je odbio basnoslovne ponude američkog Kosmosa i madridskoga Reala.

21. Predrag Pašić

Pasic-Predrag

Rođen 18. oktobra 1958. godine u Sarajevu.

Sa fudbalskim klubom Sarajevo 1976. godine osvojio je juniorsku titulu prvaka bivše Jugoslavije. Bio je član pionirske, kadetske i juniorske reprezentacije Jugoslavije, te kapiten FK Sarajevo . Učestvovao je na Svetskom prvenstvu 1982., a sa Štutgartom je poneo titulu prvaka Nemačke.

Najveće priznanje koje je dobio u životu, kao direktor Škole fudbala “Bubamara”, je svetska nagrada “Sedam veličanstvenih” od UEFA. Ova nagrada uručena mu je u Monte Karlu. Kaže da je to njegov najveći sportski uspeh.

– “Potičem iz porodice koja se u to vrijeme svrstavala u srednju društvenu klasu. Moj otac je bio vojno lice. Bio je pilot. Dok je bio na dužnosti, eksplodirala je bomba i raznijela mu nogu. Zbog toga je rano otišao u vojnu penziju. Poslije toga odlučio je da počne taksirati. Kao penzioner u to vrijeme jedino je to mogao raditi. Majka mi je radila u vojsci, kao šef računovodstva. Nismo bili nešto imućni, ali ni siromašni. Imao sam sve što i moj vršnjaci. Moj brat je bio talentovan za sportove, ali ih nikad nije ozbiljno shvatao. Završio je Pravni fakultet”, priča Predrag Pašić.

Seća se da u vreme socijalizma i Jugoslavije dečaci nisu imali puno izbora i da mu je prvu fudbalsku loptu kupila baka kod koje je živeo do drugog razreda osnovne škole.

– “Živio sam prvo u Lenjinovoj ulici u naselju Grbavica, kod bake. U istoj ulici su živeli braća Zlatko i Zoran Vujović. I njihov otac je bio vojno lice. Igrali smo zajedno lopte. Međutim, pošto je njihov otac dobio premeštaj u Split , otišli su tamo. I što je meni najinteresantnije, nakon šest godina smo se sreli na fudbalskom terenu. Ja igrač Fudbalskog kluba Sarajevo , a oni Hajduka. Tako da sam na Grbavici naučio prve sportske korake. Baka mi je kupovala lopte. Trošio sam sedmično dve do tri lopte, pošto je igralište bilo uz Miljacku. Ubzo su otac i majka dobili stan u naselju Koševo. Stadion mi je bio ispred nosa”, kaže Pašić. Nakon škole je slobodno vreme provodio igrajući fudbal.

– “Posle škole knjige sam ostavljao kući i redovno odlazio na obližnje igralište ili stadion ‘Koševo’. Bilo je trenutaka kada sam se u ponoć iskradao iz kuće i odlazio na igralište. Majka za to nikad nije znala. Znao sam satima šutirati loptu i trenirati. Jednostavno sam uživao u fudbalu. To je bilo presudno u mojoj karijeri. Ljudi su me prepoznavali po mojoj preciznosti u fudbalu. Imao sam strašan centaršut, jer sam pet do šest sati provodio uz loptu”, tvrdi Pašić napominjući da se “bavio svim mogućim sportovima”.

-“Skijao sam za reprezantaciju, bio sam najbolji gimnastičar, obožavao stoni tenis. Jedno vreme sam trenirao stoni tenis u Bosni, i to mi je isto išlo jako dobro. Posle toga sam igrao veliki tenis i bio s 11 godina drugi u BiH”, dodaje Pašić. Najozbiljnije je ipak shvatao fudbal i košarku.

– “Trener košarke je bio Rusmir Halilović. Uspevao sam da treniram uporedo oba sporta, dok Halilović nije saznao da igram fudbal u FK Sarajevo. Tada sam imao 11 godina. Onda mi je postavio uslov – ili košarka ili fudbal. I eto, ja sam se, na njegovu žalost, odlučio za fudbal. On me je presekao u mojim sportskim svestranostima, ali bilo je vreme da se odlučim za jedan sport. Verovatno je na moju odluku u to vreme uticala i reprezentacija bivše Jugoslavije kada me je tadašnji trener pozvao da igram. Tada sam shvatio da ljudi misle da sam talentovan, iako to nisam osećao”.

Kada je postao igrač reprezentacije Pašić je imao samo 14 godina. Kaže da je tada ostvario dječački san, viziju i želju da postane veliki fudbaler.

– “Kada se čovek opredeli za nešto, onda druge stvari zapostavi. Tako da ja nisam imao prilike, kao moji vršnjaci, da furam po moru, spavam ispod čamca. Moja je priča, u stvari, obična. Fudbal me je vaspitavao. Sada sam zbog toga sretan. Kroz sport sam naučio da držim kašiku, viljušku, da ručam”, priznaje.

Kaže da je u tim prvim danima u reprezentaciji stekao mnogo prijatelja.

– “To je jedno od najvećih bogatstava. Kroz taj fudbal sam stekao more prijatelja. Od onih koje sam neobično volio uglavnom nijedan nije postao fudbaler. Jedan je poznati slikar, a drugi novinar, treći je otišao u inostranstvo, završio fakultet i uspio u životu. Zatim, Mirza Kapetanović, Milak, Radeljaš, moja generacija koja je ostvarila šampionsku titulu”, priča Paja.

Tvrdi da zbog fudbala nikad nije zapostavljao školu. Osnovnu školu je završavao kroz četiri osnove škole s vrlo dobrim uspjehom.

– “Otac mi nije dozvoljavao da zapostavljam školu. Učio sam onoliko koliko mi je bilo potrebno da prolazim i da nemam problema. Imao sam problema jedino kada sam slomio nogu, pa tri meseca nisam boravio u školi. Tad mi je bilo teško da nadoknadim sve ono što sam propustio. Nakon osnovne škole upisao sam Srednju mašinsko-tehničku na Marindvoru. U principu mašinstvo nikad nisam volio. Ali je otac želio da završim nešto što je tad bio dobro plaćen posao. Naterao me je da upišem Mašinsku školu iako nikakav osećaj nisam imao prema šrafovima… Završio sam dve godine Ekonomskog fakulteta. Ali kad sam ostvario transfer sa Fudbalskim klubom Štutgart nisam imao želju da polažem ispite i završavam fakultet, iako sam to mogao”.

Predrag Pašić Paja kaže da je najlepše sportske godine proveo u Fudbalskom klubu Sarajevo .

– “U desetoj godini sam počeo trenirati, a s 27 godina sam otišao u inostranstvo i igrao za Štutgart. Dakle, Sarajevo je bio klub koji me je otkrio i od mene nešto napravio. Zakon tadašnje Jugoslavije je dozvoljavao da odeš u inostranstvo i trčiš za parama tek s 28 godina. Eto, ja sam u 27. godini dobio mogućnost da potpišem za nemački klub i ostvarim neke svoje ciljeve. Nažalost, time sam i završio svoje putovanje u druge klubove, jer nisam imao veće sportske ciljeve. Jednostavo, taj novac me je zadovoljio i odlučio sam vrlo brzo da prekinem igrati i otvorim galeriju slika”, dodaje Pašić.

Objašnjava da je otvaranjem galerije ostvario svoj dečački san. Volio je slikati, ali nikad izlagati ili prodavati svoja djela.

-“Bio sam jako talentovan, ali eto fudbal me odvukao, i nisam imao prilike da se bavim slikarstvom. Više sam se igrao sa slikama. Izlagao sam slike različitih umetnika. Živio sam umetnost, ali u njoj nisam vidio nekakvu ambiciju da postanem poznati slikar. Bio sam jako sretan u toj galeriji, dok nije došao rat. Rat me je naterao da se bavim nečim što je blisko mojoj branši. To je bio fudbal u kome sam stekao ime i popularnost, i po kome me ljudi poznaju”, priča Pašić.

Na vrhuncu slave, kaže, obični ljudi su mu prilazili na ulici i tražili autograme. Bilo mu je drago zbog toga, posebno na početku karijere.

– “Kasnije sam počeo osećati neprijatnosti koje doživljavaju popularni ljudi. To me je jako nerviralo. Mnogi su zloupotrebljavali čoveka i njegovu ličnosti, pogotovo kada je popularan. Niz tračeva i ogovoranja koja su u većini slučajeva preuveličana i zloupotrijebljena. Druga stvar koja me je naročito bolela je to da su me ljudi više poštovali kao fudbalera, a ne kao običnog čoveka. Žene su me prihvatale, ne samo što sam lep, zgodan i pametan, već što sam fudbaler. To me je strašno bolelo. Tražio sam iskren odnos sa nekom osobom, ali je to uvek bilo teško. Recimo, s Goranom Bregovićem sam se mogao družiti samo zato što dobro centriram. Sa Bregom je bilo druženje više zbog statusa, nego prijateljstva. Taj kriterij, uspeh, bio je spona prijateljstva s njima. To mi se nikad nije sviđalo”, kaže Paja.

– ” Ja sam 17 godina proveo u Sarajevu. Dakle, kao dečak sam počeo pa sve do mogućnosti odlaska u inostranstvo u 28. godini. Tako sam ja svoj vek 17 godina proveo u Sarajevu i posle toga dve godine u Nemačkoj. Ja sam se rodio u porodilištu na Koševu, stanovao sam u neboderu pored Koševa tako da nije bilo teško zaključiti da je Sarajevo moj tim. Dva puta sam imao teške povrede – lomove nogu i dva puta lomove ruku. Sve sam to zaradio u dresu Sarajeva, ali ono najvažnije, osim tih teških trenutaka, svoje najlepše trenutke sam doživio u Sarajevu. Bio sam kapiten šampionske ekipe i bio sam najbolji igrač bivše Jugoslavije u to vreme – proglašen od svih medija, trenera i ostalih.

22. Ratko Svilar

Svilar-Ratko

Rođen 6. maja 1950. godine u Crvenki.

Karijeru je počeo u FK Crvenka, a fudbalsko ime stekao je u novosadskoj Vojvodini. Jednu sezonu proveo u američkom timu Rochester Lancers (1978), ali se vratio u redove Novosađana. Internacionalnu karijeru nastavio i završio u belgijskom Antverpenu, gde je kasnije bio i pomoćni trener a nekoliko puta i u ulozi prvog trenera.

Nuđeno mu je da i dalje bude pomoćnik ili trener golmana i da tako sačeka priliku za prvog trenera, ali nije imao strpljenja. Na stadion “Antverpena” nije odlazio više godina da bi kasnije kao trener vodio Antverpen u četiri navrata.

Po okončanju sportske karijere pokrenuo je sopstveni biznis i bavi se trgovinom sirovim drvetom i proizvodima od drveta. Robu nabavlja u Republici Srpskoj a prodaje je u Belgiji.

8. avgusta 2009. teško je povređen i trenutno se nalazi u komi. Do nesreće je došlo kada je u Svilarevoj kući u Vilrijku izbio požar tokom pripreme roštilja na gas. Svilar je zadobio teške opekotine po licu i leđima i lekari ga trenutno održavaju u veštačkoj komi dok se ne proceni ukupni stepen povreda, prvenstveno na disajnim puteva. Prilikom incidenta, načinjena je i veća materijalna šteta na kući, a tačan uzrok požara još uvek nije utvrđen.

Podaci o igračima preuzeti sa sajta www.reprezentacija.rs

Za P.U.L.S.E. pripremio

Simić Mihajlo

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *