Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Sumrak kosovskog mita

Mnogo je razloga zbog kojih je najnoviji kosovski boj osuđen na propast, a glavni među tim razlozima leži u različitosti percepcija Kosova kod triju ključnih aktera kosovske krize – Srba, Albanaca i međunarodne zajednice. Veoma uprošćeno govoreći, za međunarodnu zajednicu, Kosovo je sasvim sporedna stvar, donekle pacifikovani evropski bezbednosni problem. Za kosovske Albance, Kosovo je pragmatično pitanje životnog prostora. Za Srbe, pak, Kosovo je mnogo više od teritorije, ono je (pseudo)mitski centar, temelj identiteta, a sve se češće upotrebljavaju i termini „srpski Jerusalim” i „sveta srpska zemlja”. Ključni hendikep srpske strane jeste apstraktnost motivacije, koja, nažalost, uopšte ne znači odsustvo opipljivih nevolja. Naprotiv, ta apstraktnost ih dodatno komplikuje i umnožava. „Mala greška na početku”, pisao je Aristotel, „velika greška na kraju”. U našem slučaju, mala greška u početku uopšte i nije bila greška.

kosovski-boj (1)

Kosovski mit u vreme svog nastanka zapravo savršeno korespondira sa svetsko-istorijskim tokovima; to je doba formiranja modernih evropskih nacija i uspona nacionalnih romantizama. Idealizacija Kosovskog boja i poziv na osvetu za davno pretrpljeni poraz, u nedostatku koherentne ideologije, bili su odličan faktor mobilizacije masa. Ta mobilizacija, kako vidimo, traje do dana današnjeg. Osnovni, međutim, problem, iz koga su vremenom proizilazili drugi problemi, jeste nesposobnost srpskih političkih i kulturnih elita da prevaziđu apstraktnost kosovske mitologije. Ta amorfna ideologia je – uzvikujući „Kosovo je Srbija” i u 19. veku, kao i danas – htela mnogo više od Kosova; ona je, zapravo, htela obnovu fiktivnog zlatnog doba Dušanovog carstva, ona je – u svom najdubljem sloju – u stvari htela Zlatno doba iliti, prostonarodski rečeno, Zemlju dembeliju. Ta ogromnost i nerealnost opštenacionalnog stremljenja pokazale su se osnova momenta kada je teritorijalno Kosovo postalo deo Srbije. Umesto da reke hodočasnika krenu put srpskog Jerusalima, dogodilo se nešto paradoksalno: reke migranata krenule su iz Jerusalima put Šumadije i Beograda. Očekivalo bi se takođe da se nakon oslobađanja prestonice Srbije premesti u srpsko „duhovno središte”, ali to se nije dogodilo. Povratak Kosova gotovo da je predstavljao razočarenje. Nigde zlatnih kašika, nigde blistavih dvorova, nigde imperijalnog sjaja. Kosovo je nastavilo da tavori u vekovnoj zaostalosti i stravičnom siromaštvu. Ali, na simboličnoj ravni, bez obzira na žalosno stanje na terenu i uprkos odsustvu realne kontrole nad čitavim oblastima, Kosovo je ponovo bilo „naše”.

nikopolis

I na početku 19. veka, kao i na početku 21. veka, ključna stvar za političke elite bila je formalnost suvereniteta potrebna radi, kakvog-takvog, legitimiteta političke apstrakcije. Jer, rekosmo, Kosovo je samo zbirno ime za čitavo mnoštvo projekcija srpskog kolektivnog nesvesnog. To su arhetipi moći, uzvišenosti i svetosti. I tu dolazimo do metafizike kosovskog problema. Ono, naime, što bi trebalo da se putem sublimacije ostvari na individualnom planu – dakle uzvišeno i sveto – (iz čega i celina crpi dobrobit), romantičarskim hokus-pokusom je prebačeno na kolektivni plan, u fantazmu „nebeskog naroda”. U svom najsvedenijem vidu, ogoljen od mnoštva mistifikacija i politizacija, Kosovski mit je pokušaj svlačenja neba na zemlju, naivna težnja za večnim i blaženim životom, ovde i sada. I po svaku cenu. Nije li to, možda, razlog zbog koga su Srbi oberučke prihvatili komunističku ideju koja je eksplicitno obećavala sve ono što je bilo nemušto sadržano u Kosovskom mitu. Zemlja dembelija je, kako se činilo, bila tu, nadohvat ruke, pa je kosovska priča odgurnuta u zapećak u korist trabunjanja o industrijalizaciji, elektrifikaciji i samoupravljanju.

U suštini, iako se na prvi pogled čini da potiče iz dubine istorije, Kosovski mit je dete romantizma čiji su smrtni gresi idealizacija prošlosti, apoteoza nacionalizma i mešanje profanog i svetog. I ne samo svetog i profanog, nego uopšte spajanje stvari koje treba da ostanu razdvojene i razdvajanju onoga što bi valjalo da stoji zajedno. Ovo samo na prvi pogled zvuči nejasno. Pođimo, recimo, od željeznice, od najobičnijeg voza (tipičnog izuma romantizma) koji je, ako na trenutak ostavimo po strani njegovu pokretnost i upotrebljivost, apsurdni spoj vatre, vode, dnevne sobe i restorana. Mnogi politički projekti i ideologije nastale u 19. i 20. veku, sagledani u svojoj ogoljenosti, daju još apsurdnije slike. Šta je Musolinijev fašizam nego pokušaj sinteze antičkog Rima, Prudonovog socijalizma i italijanske kancone? Šta je, pak, Hitlerov nacizam ako ne mešavina germanske mitologije, pruske kasarne i kazneno-popravnog doma? Šta je, konačno, komunizam doli galimatijas biblijskog hiljadugodišnjeg carstva i doktrine koja to carstvo fanatično poriče? Gotovo da nema evropskog naroda, sa izuzetkom engleskog, tradicionalno nesklonog fantaziranju, koji nije platio manji ili veći danak romantičarskim nacionalnim nebulozama. Postmoderno doba, međutim, koje tvorac tog veoma zloupotrebljavanog i krajnje pogrešno shvaćenog termina, Arnold Tojnbi, situira u vreme posle Drugog svetskog rata, označilo je period otrežnjenja i, nazovimo ga provizorno tako, „novog racionalizma”.

kosovo_geography

Ako nam postmoderni svet globalizacije posle rušenja Berlinskog zida izgleda siv, vulgarno pragmatičan, surov i besmislen – a takav uistinu jeste – to je zbog toga što su sa njega zauvek skinute šarene romantičarske koprene. Može biti da je takav svet loše mesto za život, ali je sasvim sigurno da je u vreme dominacije romantičarskog ideologija, fašizma, nacizma i komunizma, bilo neuporedivo gore.

Šta je sa nama bilo? Apstraktnost srpske percepcije Kosova u paru sa zapostavljenošću te regije, početkom osamdesetih godina se očitavala serijom sasvim imanentnih i takođe pogrešno percipiranih kriza. Stvar je, najpre, objašnjavana albanskom „kontrarevolucijom”, pa – za Miloševićevog vakta – albanskom secesionističkom politikom, dok se u stvari radilo o stravičnoj krizi srpske države koja je očajnički tražila spas i utočište u raznim „krnjim” Jugoslavijama. U tom smislu, konačno otcepljenje Kosova nije bilo, bar ne primarno, posledica međunarodne zavere ili albanske snage, već sistemske slabosti moderne srpske države koja je od nastanka svoju politiku temeljila na pseudomitologijama i guslarskim pesmama. Arhetipska priroda politizovanog mita, njeno neprestano „gađanje” u kolektivno nesvesno, obezbeđuje takvoj „politici” i takvim političarima neverovatnu lakoću vladavine i manipulacije osećanjima stanovništva, ali nepovratno slabi državu.

koen

Sada smo došli do situacije u kojoj država Srbija napadno podseća na onaj romantičarski voz i koja se najtačnije može definisati kao svojevrsno akcionarsko društvo, kao nestabilna mešavina kosovskog ideološkog romantizma, najvulgarnijeg neoliberalnog kapitalizma, i Grand-parade. I to, posle svega, nije ništa čudno. Samo nije funkcionalno u svetu u kome su ideologije postale opipljive i trodimenzionalne. Fokusiranost na apstraktnost Kosovskog kompleksa, zajedno sa isto tako apstraktnom fiksacijom na evrointegracije (i to se pretvorilo u pseudomit), stvara dodatni rascep u ionako rascepljenom srpskom društvu i dodatno razara samu ideju država. Ako su dva glavna cilja državne politike – i Kosovo i Evropa – puke apstrakcije, razumljivo je da država mora podleći procesima dezintegracije. Patriotsko-kosovski blok – takođe svestan opasnosti dekompozicije države – spas priviđa u jačanju centralizacije, ne uviđajući da ona vodi ka katastrofičnom scenariju svođenja Srbije, ne na granice beogradskog pašaluka, od čega strepe, nego na atar grada Beograda. Iz ovog začaranog ćorsokaka postoji samo jedan izlaz, a on podrazumeva redefinisanje kosovskog problema, koji se mora postaviti kao državno, a ne kosmičko, religiozno i pansrpsko pitanje. Iako na mestu na kome stoji hiljadama godina, Kosovo je svakim danom sve dalje od Srbije. I kako država Srbija bude slabila traćeći ionako tanke resurse na lokalne izbore po crnogorskim vukojebinama, bivaće još dalje. Ako se politička elita okane fantazija – za što su šanse poprilično male – i lati se konsolidacije, van Beograda slabo naseljene i opustele Srbije, ako rešenje potraži u pomirenju i dijalogu sa formalno svojim građanima, kosovskim Albancima, ima nade i za Kosovo i za Srbiju. U suprotnom – mrka kapa.

Svetislav Basara

NIN

7 komentara na tekst Sumrak kosovskog mita

  1. ИванКос

    07/07/2010 at 05:03

    НЕ ВЕРУЈЕМ да је ово писао Басара.
    КОСОВО НИЈЕ МИТ! Тешко да би он направио такву грешку. Косово (када се мисли на Косовску битку која је и “створила” Косово од простране пољане погодне за битку огромних резмера до националног симбола и истинског и дубоког обележја једног народа)је национални жртвеник који СЕ ДЕСИО!
    Mit (grč. mŷthos – riječ, govor; povijest) znači:
    * 1. priča, predajno vjerovanje starih naroda o podrijetlu svijeta, o prirodnim pojavama, o bogovima i legendarnim herojima;
    * 2. prenes. bajka, priča, izmišljotina, nevjerodostojan prikaz nekih događaja. (Veliki rječnik stranih riječi, Bratoljub Klaić, Zora, 1968.)
    Не заборавимо да нас је управо Косово сачувало кроз векове турског ропства. Песме, приче, сећања на јунаштво и жртву, неретко митске али увек засноване на истинитим догађајима (митско је у њима заправо оно што се користи као симболика која служи да боље ослика одређени мотив а не сам догађај), храниле су нејач од народа и претвориле је у ратничку нацију која је успела да се ослободи са САЧУВАНИМ националним идентитетом кроз све то време. замислите да грцима кажете да су им Маратонска битка и Термопилски кланци – митови?…

    “Па каже” – “Kosovski mit je dete romantizma čiji su smrtni gresi idealizacija prošlosti, apoteoza nacionalizma i mešanje profanog i svetog.” – Страшно! Мислим, небулоза до небулозе! Један од разлога кога је један европски парламентарац изнео на самом почетку покушавања да Србија “постане део Европе” био је и тај да Србија није доживела хуманизам и ренесансу и она не може бити Европа. Није се само изјаснио да ли је Србија морала проћи и инквизицију кроз своју историју, да ли се не рачуна што су наши владари уговоре потписивали а њихови пипкали умрљаним палцем, да ли нам опраштају ту фамозну виљушку и тадашњу истинску љубав са Господом а не полне односе са децом. Да ли нам опраштају Сопоћане (који се подробно и са великим поштовање анализирају у једном елитном немачком часопису са почетка 40-тих година прошлог века). Да ли смо морали да имамо крематоријуме за масовну употребу а не да у њима страдамо, па и у оним последњим у Клечки, ето баш на том “митском” Косову. Зар је земља дембелија била надохват руке у време комунизма када Срби масовно напуштају Косово и Метохију са ЗАБРАНОМ ПОВРАТКА НА СВОЈЕ? Колико Басара заиста зна о косову и Метохији? Можда је довољно да мисли када пише романе али када анализира стварност заиста јенедовољно, чак дубоко испод црте да се САМО МИСЛИ О ТОМЕ.

    Даље, да Басара у овом случају употреби израз “pseudomitologijama i guslarskim pesmama”??? Осим што се прави жесток изузетак наспрам доброг дела српске историје која је управо реконструисана баш на основу тих и таквих “гусларских песама”, зар да још оде даље и догађај преко већ названог “мита” назове још и “псеудомитом”??? Најблаже речено – забезекнут сам! “Патриотско-косовски блок”? Који је то блок? Какви још поред тог блока постоје у Србији?

    Господине Басара, поштовани и вољени моји Срби, желим да вам кажем једно. Ако и у најмањем дате своју сагласност за “одвајање” неодвојивог онда себе сврставате у ред највећих на овоме свету али – фашиста. на тај начин дајете сагласност за спаљивање живе деце у Клечки, за силовање српкиња у подруму хотела “паштрик”, за побијене Србе у Радоњићком језеру, за Ливадице, за масакриране жетеоце у Старом Грацку, за киднаповане и најгоре мучене и убијане, кидане, касапљене, за хиљаде протераних из својих кућа (помислите да ОВОГ ТРЕНУТКА МОРАТЕ НАПУСТИТИ СОБУ У КОЈОЈ ОВО ЧИТАТЕ И ОТИЋИ НЕГДЕ – где год хоћете али далеко од тог места а да понесете само оно што можете са собом. За хиљаде спаљених кућа, за стотине спаљих (митских?) цркава… За раскопане гробове, за убијане током последњих 100, 200 година… Убијане у континуитету и, како је то већ ЦИА оценила “на начин тако зверски да се до сада није видело” да се то масовно дешава.

    Ако је нешто добро на том западу јесте то да радите оно што најбоље умете и да не мењате професију.

  2. Snezana Moracic

    07/07/2010 at 12:21

    mislim da je u boldovanim recenicama objasnjenje sta je basara mislio kada je govorio o apstraktnoj strani kosovske mitologije, ako hoces i istorije, kao i o kvazi kosovskom ideoloskom romantizmu.
    basarino razmisljanje je jedino moguce, civilizovano, resenje posle ‘izgubljene kosovske bitke’.

    procitaj ponovo tekst, meni je korektan..’ dok se u stvari radilo o stravičnoj krizi srpske države koja je očajnički tražila spas i utočište u raznim „krnjim” Jugoslavijama. U tom smislu, konačno otcepljenje Kosova nije bilo, bar ne primarno, posledica međunarodne zavere ili albanske snage, već sistemske slabosti moderne srpske države koja je od nastanka svoju politiku temeljila na pseudomitologijama i guslarskim pesmama…’

  3. Bojan

    07/07/2010 at 15:10

    Snezana, pa nisam bas siguran. Basara, po obicaju, lepi etikete i razbacuje se diskreditacijama. Ako vec pricamo o klimavim mitomanijama i podgrejanim romantizmima, upravo je ON sampion te price: osamdesetih i devedesetih je promovisao neki mracnjacko-opskurantski nacionalizam i antimodernost, pikirao Vuka i Dositeja kao glavne krivce (?) i tvrdio da nam je zapadna kultura strana, pa ajde da se cuvamo od nje :D. I slicne bisere. Da ne govorim o raznim teorijama zavere kao okosnici njegove proze.

    Ovo sto je Ivan pobrojao, REALNI su zlocini, i REALNE traume kosovskih Srba. Koje za Basaru & Co. NE POSTOJE.

    Osim toga, i ovo koriscenje pojma “guslanje” na nivou uvrede (sto ne radi samo Basara ali ovde uzimam primer njegovog teksta) jer vec metastaziran autorasizam. Gusle i deseterac su sacuvale srpsku svest u doba kada smo bili svedeni na status robova. Doslovno robova. Imaju svoju istorijsku ulogu, to treba razumeti i tretirati u skladu s istorijskim okolnostima i postovati kao takvo, bez, naravno, mitomanskih preterivanja (osim toga, i vrhunska metafizicka poezija moze da se napise u metrici gusala, Njegoseva Luca recimo).

    Za bilo koji identitet u fazi integracije, neophodan je i mit. Jevrejski i grcki (i jermenski, i irski…) narod su takodje pretrpeli silna stradanja i ropstva zahvaljujuci izgradjenom identitetu i verovanju da ce to sve da prodje. Ovde namerno pominjem iskljucivo nacije koje nemaju veliku brojnost i uvek su imale daleko mocnijeg neprijatelja.

    Sad, preispitivanje prioriteta i modernizacija istih su pozeljne i normalne, i to se uvek i dogadja sa manje ili vise inercije. AliBasara ovde ne govori o tome, nego pokusava da delegitimizuje CITAVU novovekovnu srpsku istoriju uskislim humorom i urnebesnim konstrukcijama koje veze nemaju sa zivotom. Osim sto on, izgleda, nije previse citao na tu temu, pa uporno naglasava mitomanski karakter srpske politike od devetnaestovekovnog perioda oslobodjenja naovamo. A upravo je nasa nacionalna emancipacija (od Karadjordja nadalje) pocivala na slobodarskim i liberalnim arhetipovima, a ne na nekakvom okamenjenom principu ancien-mitologisanja. Jer nasa pobuna je bila pobuna robova, i nas identitet (moderni) izgradjivan upravo na osporavanju teritorijalnih hegemonija i “prava” zapisanih u poveljama osvajackih monarhija. Kroz citav XIX vek nas element se, u Srbiji i van nje, etablira kao liberalni i oslobodilacki, i kao takav je “sumnjiv” evropskom poretku, pogotovo Habzburzima, centru konzervativnog evropejstva.

    A Kosovo je bilo neki etalon srpskog prepoznavanja, i najmanji zajednicki sadrzalac identiteta (recimo) Srbina u Banatu, dalmatinskom zaledju i Staroj Srbiji (dakle u precniku od oko 1000 km, bez telefona i Interneta). I to ne na nivou intelektualne fabrikacije nekih skolovanijih nation-building aktivista, nego autenticni deo svesti naroda.

    Osim toga, Basara stvari postavlja na nivo kao da su konkurentski nacionalni projekti bili nekakav obrazac modernosti i emancipacije i civilizacijskog napretka. A svi znamo da to nije slucaj.
    Jedno je kad se kaze da je Kosovo otvoren problem koji ce biti resen tek kad se i medju Srbima i medju Albancima stvori stmosfera elementarnog razumevanja, a sasvim drugo sto rade Basara & Co. kad okolo razbacuju petarde od srece sto je “gotovo”, “tako nam i treba” i slicno.

  4. Snežana Moračić

    07/07/2010 at 16:02

    neko od nas troje ne razume basaru.
    moguce je da sam to ja.
    nisam stekla utisak, iz ovog clanka, da basara umanjuje ili negira zlocine nad kosovskim srbima,cak tu delikatnu i osetljivu temu nije ni dotakao. njegov, nazovi ga kako hoces, sarkazam o ‘nuevo kosovskom mitu’ i njegovim sledbenicima, o kvazi patriotama i kvazi borcima za ujedinjenu srbiju je vise usmeren na ondasnju drzavu i njenu vlast i njeno myopticno i arogantno ponasanje kada je trebalo da se mnoge stvari prepoznaju, prihvate i diplomatski rese.
    sada, kada mi vise ne odlucujemo zbog kratkovidosti, zbog neizbeznih okolnosti, zbog nepravde, zbog amerikanaca, zbog pojedinaca, zbog ovih i zbog onih /you name it/, zar ne mislite da je vreme da prestanemo da se igramo kvazi don kihota.

    ja se apsolutno slazem sa vasim stavovima i apsolutno shvatam vasu reakciju, ali…mislim, ovo mu sve dodje kao mali anti-klimaksi koji ubise onaj klimaks.

    p.s.
    pogotovu me uvek iznerviraju/no pun intended/ znam da je bojan vrlo potkovan i obrazovan, i da je ivan verovatno sa kosova, ako ne gresim?/ ‘artikulisani, verbalni borci za kosovsku stvar’ koji do pre deset godina nisu ni znali gde se kosovo nalazi, ako su ga ikad i videli na nekoj od skolskih eskurzija zbog decana.

  5. Bojan

    07/07/2010 at 20:19

    Irelevantno, da li sam bio ili nisam (jesam, btw, i to u ovoj sadasnjoj situaciji, dakle ne srednjoskolski; imam dobre drugare dole i video sam stvar izbliza i znam da nije veselo imati porodicu dole i pokusavati da prezivis u enklavi i uopste ne govorim iz pozicije junaka preko tastature). Isprazno patriotisanje stvarno nije moj cup of tea, ali ne mislim da je svaki stav koji se zalaze za Kosovo kao deo nase zemlje obavezno i ‘kvazi’. Hocu da kazem da i ja razumem sta TI pricas, samo mislim da je nemoguce i neodrzivo da budemo JEDINI na svetu od kojih se trazi da prihvate tezu po kojoj nas “ne zanima nista gde ne zivim”. Mislim, cak se i ne radi ni o cemu osim o common sense: nisam bio ni u Boljevcu ili Batocini, pa ne mislim da bi bilo dobro da ih neko odvoji od Srbije. Kosovo jeste dug i ozxbiljan problem i tacka sudara i teskog konflikta srpskog i albanskog naroda, koji cemo, plasim se, i jedni i drugi dugo i bezuspesno resavati. Ja uopste ne sporim da je to pitanje bolno i da se cesto cini neresivim, samo kazem da je ovo Basarino (i razne agende iste vrste) potpuno neodgovorno, i moze se demantovati sa toliko strana, da ne znam ni odakle da pocnem.

    Razne drzave i narodi imaju razne neuralgicne tacke i izvore kriza i sukoba, i to nije nasa specijalnost. To sto je nasa politika bila kratkovida ili neodgovorna, ne znaci da se problem resava tako sto se legitimitet zahteva sav prebacuje na drugu stranu, a to radi Basara. Smeta mi ta lakoca etiketiranja kod njega, nista drugo, pa sam mozda malo vise u gardu nego inace. Covek je jedan od vidjenijih srpskih pisaca, cuje se u javnosti dugo. Osamdesetih i kasnije je propagirao bas bizarne teze po kojima nam je “jezik unistio austrijski spijun Vuk” (?) i onako temeljno se drzao tog zadrtog antimodernizma i fensi-postavki post-komunistickog evrodesnicarenja. I on i gomila danasnjih “modernista” koji su prvo promovisali paranoicne nacionalizme, a danas su isto tako paranoni osim sto su obrnuli curak. Pa mislim, ajde da se ne pravimo da se ne secamo sta je ko govorio. A ovi to uporno rade i jos dele poucne lekcije i moralne packe

  6. Mehmed

    07/07/2016 at 10:36

    mogu li da kopiram tekst hvala

  7. Boban Savković

    07/07/2016 at 11:38

    Možete.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *