Ulogujte se / Kreirajte profil

Сусрет

Јутрос сам се чудно пробудио из сна. Нисам осетио онај бол у желуцу који ме већ годинама, без изузетка, буди из најдубљег сна. Нисам био презнојан. Кошмара, ако је и било, нисам се сећао. Све је било у најбољем реду, чак злокобно идеално. Нисам навикао на такво буђење. Обично очи отварам уз хистеричан врисак, обливен знојем, преплашен и грозничав. Зашто је јутрос другачије? Зашто се будим овако енергичан и здрав?

Устао сам и у пар лаганих корака дошао до купатила. Црни, влажни зидови и мемла нису заударали као иначе. Нисам кашљао. Чак ни вода није била ђавоље хладна као обично. Умио сам се и осетио још већи налет снаге и енергије. Желео сам што дуже да уживам у овим несвакидашњим тренуцима, на које сам услед вишегодишњих мучнина и болести потпуно заборавио. Растуживала ме је и помисао на то да ће овај осећај нестати и да ћу се вратити на старо. Био сам уморан од главобоља, горушице и мучнинa којe су ме годинама раздирале. Неко време, успевао сам вином да ублажим своја очајна стања и тегобе. Сада више ни оно није деловало.

Када сам закорачио да изађем из купатила осетио сам нечију близину, неки необјашњиво тих поглед на себи. Окренуо сам се, али, наравно, никог није било. Знао сам ја тако, с времена на време, да осетим како ме неко посматра, иако сам се сам налазио у просторији. Приписивао сам то својим неурачунљивим стањима узрокованих лошим вином и главобољама које нису престајале месецима. Овај пут, тај осећај туђег погледа био је много интензивнији него до сад. Ни по изласку из купатила, иако сам и даље осећао велику снагу, нисам га се могао отарасити. Одлучио сам да прескочим јутарњу дозу пића и не обраћам пажњу на тај халуциногени поглед, како не би нарушио полет и елан који осећам. Вратио сам се у собу да угасим светло које је по обичају горело целу ноћ. Горело је јер сам осећао ужасан страх од кошмара који су ме ноћима будили. Зато сам научио да спавам са упаљеним светлом.

Међутим, на моје запрепашћење, у кревету сам угледао човека како лежи. Био ми је окренут леђима и само се његова глава назирала изнад ћебета које је покривало остатак његовог тела. Бојажљиво, као у магновењу, пришао сам кревету. Таман, када сам се примакао човеку и дошао надомак његовог лица, са леђа сам осетио снажан задах нечега злокобног. Тај задах ме је паралисао и нисам више владао својим ногама. Повукао ме је ка себи. Угледао сам контуре нечег оностраног, нечег необјашњивог са црним рупама уместо очију, које су ме хладнокрвно гледале док су преузимале контролу над целим мојим бићем. Тај поглед је ледио крв у жилама. Моја парализа постала је тотална. Да, био је то сусрет са ништавилом. Дуго сам се спремао за њега, чак га потајно и прижељкивао, али сада, када је дошло време, ипак сам био престрављен. Желео сам да одложим овај тренутак. Међутим, схвативши безизлазност ситуације у којој сам се нашао, и видевши непоколебљиву жељу ништавила да преузме контолу, препустио сам се. Нисам имао куд. Ближио се крај. Човек који је лежао у кревету, окренуо се ка мени, и јасно сам могао видети његово бледо лице и исколачене очи.

Био сам то ја.

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *