Ulogujte se / Kreirajte profil

Svako ima svoju sputnik ljubav – Haruki Murakami

Imajući u vidu činjenicu da je Haruki Murakami trenutno jedan od najvećih živih svetskih pisaca i da iza sebe ima preko dvadeset napisanih knjiga (uglavnom romana), bio sam u problemu sa kojom knjigom najpre ga predstaviti. Kako započeti priču o Haruki Murakamiju kada ima toliko toga da se kaže? Odluka je pala na njegov neobiman roman „Sputnik Ljubav“, baš zato što je to njegov prvi roman preveden na srpski jezik.

„Sputnik Ljubav“  je roman koji govori o ljudskoj čežnji, neuzvraćenoj ljubavi, ljubavnoj patnji. O tom traganju za smislom. Protagonisti romana, narator priče K, Sumire i Mju imaju zajedničke crte kao ličnosti. Svo troje su atipični predstavnici svoje nacije. Nisu kao većina. Razlikuju se. Ne pripadaju preovladavajućem stereotipu. Imaju čudne principe i poglede na svet. Otuđeni su i usamljeni.

Kao i u ostalim Murakamijevim romanima u velikoj meri sam se poistovetio sa glavnim muškim likom. Možda zbog te otuđenosti, neprilagođenosti i usamljenosti koja je tako karakteristična za njegove likove. Možda zato što su svi ti likovi veliki ljubitelji knjige. Pasionirani su čitaoci, vole da slušaju dobru muziku, da pogledaju dobar film. Neretko ćete u Murakamijevim knjigama naići na spominjanje neke knjige, pisca, muzike, filma kojima je neki od Murakamijevih likova fasciniran i impresioniran. Tako je i u romanu „Sputnik Ljubav“. U ovom romanu akcenat je stavljen na klasičnu muziku, pisce kao što su Jack Kerouac i Joseph Conrad, režisera Luc Bessona čime vam sam Murakami daje određenu preporuku šta pogledati, pročitati i poslušati.

Da bismo u potpunosti shvatili sam roman neophodno je da najpre rastumačimo naziv romana. Zato je Murakami na početku romana kao uvodnu reč napisao sledeće:

Sputnik – 4. oktobra 1957. godine, Sovjetski Savez je sa kosmodroma Bajkanor u Kazahstanu lansirao prvi veštački satelit na svetu, nazvan Sputnik 1. Prečnika 58 cm težine 83,6 kg obišao je Zemljinu kuglu za 96 minuta i 12 sekundi.

3. novembra iste godine uspešno je lansiran i Sputnik 2, u kojem je bio pas Lajka. Bila je to prva životinja koja je odletela u kosmos; međutim letelica se nikad nije vratila na Zemlju i Lajka je tako žrtvovana radi doprinosa proučavanju biološkog života u kosmosu.

Iz Hronike svetske istorije

sputnik-ljubav

Imajući u vidu ove istorijske činjenice, neminovno se dolazi do zaključka da „Sputnik Ljubav“ simbolično predstavlja to ljudsko traganje za ljubavlju koje je u velikoj meri slično kruženju satelita oko svoje planete. Ta potraga unapred je osuđena na neuspeh, baš zato što se u tim stremljenima ne može izaći iz „ucrtanih” okvira. Satelit se jedino može kretati po svojoj orbiti. U tom večitom krugu (elipsi) koji nema svoj početak i svoj kraj i što samom tom traganju daje jednu beskonačnost ipak ograničenu na samo postojanje i životni vek satelita i same planete. Iste vrste je i uzajamna veza između dva glavna lika romana „Sputnik Ljubav“ Sumire i K, koji tragaju za svojom ljubavlju i samim tim svojom sudbinom. Izgubljeni u tom ogromnom univerzumu satkanom od osećanja, strasti, emocija, požude, erotike i misli, njih dvoje, svako na svoj način, kruži poput satelita oko svoje planete i svog sunca (osobe koju vole), nadajući da će ih ta planeta svojom gravitacionom silom privući ka sebi i samim tim ostvariti njihovu dugogodišnju težnju. Međutim, ne može se protiv gravitacije i zakona fizike. Postoji nešto jače i mnogno snažnije od puke ljudske želje, volje i strasti. A satelit je osuđen na večno kruženje oko svoje planete. Dok se ne raspadne ili pak ne nestane.

Generalno gledano, svako od nas, u manjoj ili većoj meri, ima tu svoju sputnik ljubav i sam je taj satelit sputnik ljubav. Ljubav koju nije pronašao i ljubav koja ga nije pronašla. Svako je od nas, barem jednom u životu, patio zbog neuzvraćene ljubavi i neostvarenih želja i snova. To je i glavna prednost ovog romana zato što se svako može pronaći u njemu.

Međutim, Murakamijevski preokret u romanu se dešava postepeno i iznenada u isto vreme. On je na najbolji mogući način u celu priču uveo svoj prepoznatljivi nadrealizam i sam završetak romana usmerio u jednom iracionalnom pravcu. Nakon tog preokreta koji se odigrao, ništa više nije isto kao ranije a čitalac će neminovno zastati sa čitanjem i zapitati se šta se to zbilo. Odjednom to više nije samo priča koja govori o životu troje atipičnih ljudi, o toj čežnji koju oseća muškarac prema ženi, odnosno, žena prema ženi, niti je to samo požuda nabijena strašću i erotikom. Sve postaje nepoznato i mistično i čitalac odjednom dobija osećaj kao da gubi tlo pod nogama, jer se sreće sa nečim na šta nije računao, na šta nije navikao i što nije očekivao. Sreće se sa misterijom i nepoznatim.

Jedna od poenta romana, jer ima ih više, krije su u dokumentu koji je Sumire tajno pisala i u kojem je nakon sumiranja svih činjenica i situacije u kojoj se našla, konačno odlučila i napisala:

Krv mora da poteče. Moraću da naoštrim svoj nož i prikoljem negde nekog psa..

Ovom kratkom konstatacijom koju sam citirao, Murakami je samo hteo da nagovesti da je za ljubav potrebno podneti krajnju žrtvu aludirajući pritom na sam naslov romana kao i na psa Lajku koja je lansirana u Sputniku 2 i žrtvovana za dobrobit čovečanstva. Sa druge strane ta simbolika klanja pasa je neminovno vezana za jednu kinesku legendu koja je spomenuta na početku romana a koju ću ja ovim prilikom citirati:

Nekada davno, u Kini, gradovi su bili opasani visokim zidinama, na kojima je bilo nekoliko veličanstvenih kapija. Smatralo se da kapije imaju veliko značenje. Nisu to tek bila vrata kroz koja ljudi ulaze i izlaze, već se verovalo da u njima prebiva duša grada. Ili, bar, da bi ona tu trebalo da prebiva. Baš kao što su ljudi u srednjevekovnoj Evropi podizali crkve i trgove kao mesta na kojima kuca srce grada. Zato je u Kini i dan danas očuvano mnoštvo velelepnih kapija. A da li znaš kako su se u drevnoj Kini Kinezi podizale kapije?

Ljudi bi dovukli kola do nekadašnjih bojnih polja i skupili bi koliko god bi mogli da nađu razbacanih ili zakopanih izbelelih kostiju. Pošto je to zemlja sa dugom istorijom, nisu oskudevali u starim  bojnim poljima. Onda bi na ulazu u grad podizali ogromne kapije sa kostima uzidanim u njih. Naime, nadali su se da će im izginuli ratnici, pošto bi im bio očitan pomen za pokoj duše, braniti grad. Ali tu se priča ne završava. Ima još. Kad bi podigli kapiju, doveli bi nekoliko živih pasa i priklali ih nožem, a onda poprskali kapiju njihovom još toplom krvlju. I tek kada se sjedine suve kosti i sveža krv, drevne duše umrlih bi stekle magijsku moć. Tako se mislilo.

Isto je i sa pisanjem romana. Dovučeš gomilu kostiju i koliko god velelpnu kapiju od njih da sagradiš, to neće biti dovoljno da dobiješ živ roman. Pripovedanje je u izvesnom smislu nešto što nije od ovog sveta. Prava pripovetka traži magijsku vodicu da bi se spojili ovaj i onaj svet.

kineska-kapija

Na kraju, šta još reći o romanu „Sputnik Ljubav“?! Možda ćete nakon čitanja ovog romana razmisliti o svojim prethodnim i neuzvraćenim ljubavima. Možda ćete shvatiti ko vas je zapravo voleo, kružio oko vas kao satelit oko svoje planete i svog sunca a vi to uopšte niste primećivali. Možda ćete konačno pronaći ono za čim ste tragali i proveli godine tumarajući u mraku, nesrećni, tužni i usamljeni. A možda i nećete. Možda ste to već pronašli. U krajnjem slučaju pročitaćete jednu dobru knjigu. Zar to nije sasvim dovoljno?

Za P.U.L.S.E Miljan Ristić

2 komentara na tekst Svako ima svoju sputnik ljubav – Haruki Murakami

  1. Miljan Ristić

    29/01/2017 at 18:09

    Hvala na ukazanom poverenju. Meni je čast biti deo PULSA.

  2. Душко Јевтовић

    31/01/2017 at 09:53

    Као љубитељ Муракамијевог дела осећам потребу да се захвалим аутору овог осећајног приказа романа “Спутник љубав”, који је најбоља препорука за читање Муракамијеве књиге.
    Есеј Миљана Ристића може се посматрати и као поговор романа, чак као нераздвојни део романа, јер у потпуности изражава дух збивања и сету чија благост испуњава читаоца попут тишине звезданог неба.
    Књига потврђује да је уметност удисање вечног и непроменљивог духа, који је уметник отелотоворио смислом израженим помоћу речи и реченица и који оживљава Божји лик у нама. Прожети лепотом испуњавамо се самилошћу према ближњима, с којима делимо радости и туге, патње и наде, које волимо иако их, често, не размемо, а и они не разумеју нас. Али баш као у књизи “Спутник љубав”, осећамо да је љубав изнад разумевања, да је несхватљива попут Бога, али да – ако је не носимо у срцу, чак и као сећање на биће које нас је напустило, не живимо него као шупљи механизам одборјавамо дане.
    Мураками нам показује да је и туга плодоносна зато што вољена наставља свој живот и у нама (и кад није уз нас) јер је постала, како је у песми “Жалопојка једног Икара” рекао Бодлер “мошусно зрно што на самом дну моје вечности се скрива”.
    Аутору желим да настави да објављује радове на П.У.Л.С.Е-у како би могли да размењујемо (и допуњујемо) мисли и одушевљења.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *