Ulogujte se / Kreirajte profil

Sve dvoznačnosti napretka

Vera Novog zaveta ne poznaje revolucionara nego mučenika


Setimo se Jeremije koji podstiče prognane Jevreje na odanost prema vavilonskoj državi koja ih ugnjetava, pošto ta država osigurava pravo i mir, a time i određeno blagostanje Izrailja što je uslov njegove obnove kao naroda.

Pomislimo na Isaiju koji se ne boji da označi pomazanikom Božjim Kira, persijskog kralja koji ne poznaje Boga Izrailjova i iz čisto pragmatičko-političkih razloga omogućuje narodu da se vrati u domovinu. Budući da se zalaže za uspostavljanje prava, deluje kao sredstvo Božje. Na toj liniji se kreće Isusov odgovor farizejima i herodovcima na pitanje o plaćanju poreza: caru carevo (Mk12,13-17). U meri u kojoj je rimski car garant prava on može zahtevati poslušnost. Naravno, dužnost pokazivanja poslušnosti se ograničava: postoji ono što je carevo i ono što je Božje. Tamo gde se car uzdiže do Boga, prelazi svoje granice, i tada bi poslušnost bila odricanje od Boga. Na toj liniji je i Isusov odgovor Pilatu u kojem Gospod upravo pred nepravednim sudijom priznaje da sudska vlast može doći samo odozgo (Jv,19,11).

Ukoliko se uzmu u razmatranje ova dva suodnosa, pojavljuje se vrlo trezveno shvatanje države. Nije odlučujuća lična verodostojnost niti subjektivne dobre namere državnih tela. U meri u kojoj osiguravaju mir i pravo, u skladu sa božanskim odlučivanjem. Današnjim rečnikom rekli bismo da predstavljaju stvoriteljski poredak. Državu treba poštovati, upravo, zbog njene svetovnosti. Potrebno je shvatiti da je čovek animal sociale et politicum (društveno i političko biće) i da je država utemeljena na toj ljudskoj karakteristici i da je na taj način u skladu sa stvaranjem. U tome se, istovremeno, nalaze i granice države. Država ima svoje područje koje ne može da prekorači, mora da poštuje najviše pravo Božje. Odbijanje potčinjavanja caru i uopšteno odbijanje kulta države u dubini je jednostavno odbacivanje totalitarne države. U Prvoj Petrovoj poslanici se jasno izražava ta linija razgraničenja kada apostol kaže:“ Samo da ne postrada koji od vas kao krvnik, ili kao lupež, ili kao zločinac, ili kao onaj koji se miješa u tuđe poslove. A ako li kao hrišćanin, neka se ne stidi, već neka slavi Boga u ovom događaju“. ( 1 Pt, 4,15-16 ). Hrišćanin je povezan sa pravnim poretkom države kao sa moralnim poretkom. Potpuno je druga stvar kada on trpi „kao hrišćanin“: tamo gde država nekoga kažnjava zato što je hrišćanin, ona ne vrši moć kao garant, nego kao razarač prava. Biti kažnjen u takvoj situaciji nije sramota nego čast. Ko trpi zbog toga, svojim trpljenjem nasleđuje Hrista. Razapeti Hrist označava granice državne moći i pokazuje gde završavaju njena prava, a gde otpor trpljenjem postaje nužnost. Vera Novog zaveta ne poznaje revolucionara nego mučenika: mučenik priznaje autoritet države, ali poznaje i njene granice. Njegov otpor se sastoji u činjenici da on čini sve ono što je u službi prava i organizovane zajednice, pa i ako dolazi od strane vlasti koja je tuđa ili neprijateljski raspoložena prema veri. On ne pokazuje poslušnost tamo gde mu se naređuje da čini zlo, to jest da se usprotivi volji Božjoj. Njegov otpor nije otpor aktivnog nasilja nego otpor onoga koji je spreman da trpi za volju Božju: ko se bori i umire sa oružjem u rukama nije mučenik u smislu Novog zaveta.

Mesijanizam je potpuno izmenjen pojavom figure Isusa

Linija trpljenja za volju Božju se otkriva kada gledamo još tekstove Novog zaveta o hrišćanskom stavu pred državom. Poslanica Titu 3,1 kaže: “Opominji ih da budu pokorni i poslušni gospodarima i zapovednicima, i gotovi na svako dobro delo“.

Indikativan je tekst 2 Sol 3,10-12 gde se apostol protivi onima koji – sigurno pod izgovorom hrišćanskog iščekivanja Gospodovog povratka – ne rade i ne žele da učine ništa korisno. Oni su podsticani da rade u miru, jer „ko neće da radi, neka i ne jede“. Snažan je poziv da se preterana eshatologija svede na pravu meru. Važan aspekt se pojavljuje i u 1 Tim 2,2 gde se hrišćani podstiču na molitvu za kralja i za sve vlastodršce „da provodimo miran i spokojan život“. Ovde se dve stvari jasno pojavljuju: hrišćani mole za kralja i za nosioce vlasti, ali ne obožavaju kralja. Tekst potiče ili iz Neronovog doba, ako je Pavle njegov autor ili ako je napisan kasnije iz vremena cara Domicijana (oba su bili tirani prema hrišćanima). Uprkos tome, hrišćani mole za onoga koji vlada da može da obavlja svoj posao. Naravno kada bi se on proglasio Bogom uskratili bi mu poslušnost. Drugi element se sastoji u činjenici da se zadatak države iznosi u veoma trezvenom obliku koji izgleda skoro beznačajan: ona se mora brinuti za unutrašnji i spoljni mir. To može, kako je rečeno, zvučati beznačajno ali tu je u stvari izražena važna moralna stvarnost: unutrašnji i spoljni mir su mogući samo onda kada su osigurana bitna prava čoveka i zajednice.

Pokušajmo sada ukratko da povežemo ove ideje sa onim što smo prethodno rekli. Meni se čini da bi se mogle reći samo dve stvari. Istorijsko gledanje pokrenuto apokaliptikom i mesijanskim iščekivanjima pojavljuje se samo na indirektan način. Mesijanizam je potpuno izmenjen pojavom figure Isusa. On ostaje politički značajan jer označava tačku u kojoj mučeništvo postaje nužno i jer se na taj način tačno određuje granica prava države. Svako mučeništvo nalazi se pod obećanjem Hrista koji je vaskrsnuo i koji će opet doći. U tom smislu ono upućuje izvan sadašnjeg sveta na novo, konačno zajedništvo ljudi s Bogom i međusobno. To postavljanje granica državi i otvaranje horizonta budućem novom svetu ne poništava postojeće državne odredbe koje na temelju prirodnog razuma i njegove logike moraju imati trajnu vrednost u istoriji. Preteran eshatološko-revolucionarni mesijanizam apsolutno je nepoznat Novom zavetu. Istorija je, da tako kažemo, kraljevstvo razuma. Politika ne uspostavlja kraljevstvo Božje, ali sigurno se mora brinuti za pravedno kraljevstvo čoveka, to jest stvoriti pretpostavke za unutrašnji i spoljni mir i za pravednost u kojoj svi „…tihi i mirni život poživimo u svakoj pobožnosti i poštenju“ (1 Tim 2,2). Moglo bi se reći da se ovde iznosi i zahtev za slobodom religije, kao što se obrnuto smatra da je razum sposoban da spozna važne moralne temelje ljudskog bića i da ih politički ostvari. U tom smislu postoji bliskost, makar i daleka, sa stavovima koje Tao i Darma predlažu za temelje države. Zbog toga su hrišćani sa odobravanjem mogli da gledaju na stoičku ideju prirodnog moralnog zakona koji je predlagao slične ideje u kontekstu grčke filozofije. Zahvaljujući mesijanskoj nadi trajno se razvija sve dinamičnije shvatanje istorije, pre svega vidljivo u Knjizi Danilovoj, gde se istorija ne posmatra jednostavno kao kosmički način, nego se tumači kao dinamičan odnos dobra i zla. Ona uočava moralne kriterijume politike i ukazuje na granice političke moći.

Mir i pravda su svrha svake politike

Zahvaljujući horizontu nade koji daje uvid u ono što je izvan istorije, a u njoj ukazuje na ispravno delovanje i trpljenje. U tom smislu se može govoriti o sintezi kosmičkog i istorijskog shvatanja.

Verujem da se polazeći odatle može tačno definisati gde prolazi granica između hrišćanske apokaliptike i one nehrišćanske, gnostičke. Apokaliptika je hrišćanska onda kada zadržava povezanost s verom u stvaranje. Tamo gde se zaboravlja vera u stvaranje i poverenje u razum, tu se iz hrišćanske vere prelazi u gnostiku. Unutar tih osnovnih opredeljenja postoji velika mogućnost varijacija, ali postoji sigurno zajedničko opredeljenje. Analiza tekstova, koja ovde nije moguća, mogla bi pokazati da Jovanovo Otkrivenje, ukoliko se njen pathos otpora razlikuje od apostolskih spisa, staje vrlo jasno unutar hrišćanskog opredeljenja.

Šta sledi iz svega po pitanju odnosa između političke teorije i političke prakse danas? O tome bi se, bez sumnje, mogla otvoriti mnogo šira rasprava za koju mislim da nisam kompetentan. Ali u dve teze bih želeo kratko da saberem ideje za prenošenje tih elemenata u sadašnjost.

Politika je oblast razuma, tačnije ne jednostavno tehničko račundžijskog razuma, nego moralnog razuma, pošto je svrha države moralne prirode, kao što su svrha svake politike – mir i pravda. To znači da se moralni razum ili – možda bolje – razumsko razlikovanje onoga što služi pravdi i miru, te je dakle moralno, mora trajno upotrebljavati i braniti protiv tame koja razumu umanjuju sposobnost razlikovanja. Duh podele koji ide uz moć trajno će proizvoditi mitove u različitim oblicima koji se prikazuju kao moralno ispravno delovanje u politici, ali u stvarnosti su maskirana i skrivena moć. U prošlom veku smo doživeli dva velika mitska proizvoda sa strašnim posledicama: rasizam sa lažnim obećanjem spasenja koje je ponudio nacionalsocijalizam i pobožanstvenjenje revolucije na platformi dijalektičkog istorijskog evolucionizma. U oba slučaja su bila izbrisana izvorna ljudska moralna znanja o dobru i zlu. Sve ono što služi prevlasti rase, odnosno uspostavljanju budućeg sveta je dobro – tako nam je govoreno – pa i onda kada je to, prema do tada stečenim saznanjima čovečanstva, bilo zlo.

Nakon pada velikih ideologija danas se politički mitovi prikazuju na manje jasan način, međutim i danas postoje oblici mitologizacije pravih vrednosti koji izgledaju verodostojno upravo zbog činjenice da nastaju na autentičnim vrednostima, ali su baš zbog toga opasni pošto su te vrednosti posmatrane jednostrano na način koji se može definisati kao mitski. Rekao bih da su danas u opštoj svesti dominantne tri vrednosti, a njihovo mitsko jednostrano posmatranje istovremeno predstavlja opasnost za moralni razum današnjice. Ove tri vrednosti, trajno i mitski pojednostavljene su: napredak, nauka i sloboda. Napredak je oduvek mitska reč koja se uopšteno nameće kao norma političkog i ljudskog delovanja i prikazuje kao njegovo najuzvišenije moralno obeležje.

Sve dvoznačnosti napretka

Ukoliko se samo pogleda tok poslednjih sto godina, ne može se negirati da su ostvarena velika dostignuća u medicini, tehnici, u poznavanju i korišćenju prirodnih sila, a može se očekivati dalji napredak.

Ipak, postoji i dvoznačnost napretka: napredak počinje da ugrožava stvaranje, temelj našeg postojanja. On proizvodi nejednakosti među ljudima i proizvodi nove pretnje svetu i čovečanstvu. U tom smislu je neodložno usmeriti napredak na bazi moralnih kriterijuma. Kojih kriterijuma? To je problem. Iznad svega, trebalo bi da bude jasno da se napredak proteže na odnos čoveka sa materijalnim svetom, ali kao takav ne ostavlja prostor – kako su nas učili marksizam i liberalizam – novom čoveku, novom društvu. Čovek kao čovek ostaje isti u primitivnim okolnostima, kao i u tehnički razvijenim i ne postaje veći time što je naučio da koristi bolje razvijene uređaje. Bit čoveka nastaje u svakom ljudskom biću na samom početku. Stoga ne može postojati novo, napredno i zdravo društvo u koje ne samo da su nade polagale velike ideologije, nego društvo koje sve više postaje – nakon što je razbijena nada u onostranost – sveopšti cilj kome se svi nadaju. Zdravo društvo pretpostavilo bi kraj slobode. Pošto čovek ostaje uvek slobodan, ponovo započinje sa svakom generacijom, stoga se mora uvek i ispočetka izgrađivati pravedan oblik društva u uvek novim uslovima. Zbog toga je područje politike sadašnjost, a ne budućnost. Budućnost je samo u meri u kojoj današnja politika nastoji da stvori oblike prava i mira koji bi mogli da imaju vrednost i sutra i tako da pozovu na odgovarajuće reforme koje bi preuzele i nastavile ono što je dostignuto. Ali u to ne možemo biti sigurni. Mislim da je važno imati u vidu te granice napretka i izbeći ih lažnim bežanjem u budućnost.

Na drugom mestu želeo bih da spomenem nauku. Nauka je veliko dobro, upravo stoga što je oblik nadzirane razumnosti potvrđene iskustvom. Ipak, postoje i patologije nauke, iskrivljavanja njenih mogućnosti u korist moći u kojima se istovremeno gazi dostojanstvo čoveka. Nauka može da služi i neljudskosti. Pomislimo samo na oružja za masovna uništenja ili na eksperimente s ljudima ili na trgovinu ljudima radi vađenja organa. Mora biti jasno da se i nauka mora podvrgnuti moralnim merilima i da se njena prava priroda uvek gubi kada se umesto u službu dostojanstva čoveka stavi na raspolaganje moći i tržištu ili uspehu kao jedinom merilu.

Konačno, tu je i pojam slobode. I ona je u moderno doba poprimila različite mitske obrise. Sloboda je često shvaćena anarhično i jednostavno neinstitucionalno i tako postaje idol. Ljudska sloboda može uvek biti sloboda pravednih uzajamnih odnosa, sloboda u pravednosti ili postaje laž i vodi u ropstvo.

Danas online

Prethodni nastavak

Autor : Jozef Racinger  – BENEDIKT XVI

5 komentara na tekst Sve dvoznačnosti napretka

  1. Amika

    25/12/2010 at 23:10

    Vešto, nema šta. Ali

    … Stoga ne može postojati novo, napredno i zdravo društvo u koje ne samo da su nade polagale velike ideologije,(I RELIGIJE., MA) nego društvo koje sve više postaje – nakon što je razbijena nada u onostranost (A U RELIGIJI ONA POSTOJI, MA)– sveopšti cilj kome se svi nadaju. Zdravo društvo pretpostavilo bi kraj slobode. Pošto čovek ostaje uvek slobodan, ponovo započinje sa svakom generacijom, stoga se mora uvek i ispočetka izgrađivati pravedan oblik društva u uvek novim uslovima. Zbog toga je područje politike sadašnjost, a ne budućnost. (A PODRUČJE RELIGIJE JE BUDUĆNOST, MA)Budućnost je samo u meri u kojoj današnja politika nastoji da stvori oblike prava i mira koji bi mogli da imaju vrednost i sutra i tako da pozovu na odgovarajuće reforme koje bi preuzele i nastavile ono što je dostignuto. Ali u to ne možemo biti sigurni. Mislim da je važno imati u vidu te granice napretka i izbeći ih lažnim bežanjem u budućnost. – ZAKLJUČAK; PRAVA BUDUĆNOST JE U RELIGIJI?!?!?! MA.

  2. Amika

    25/12/2010 at 23:13

    … «Презирем сваку врсту национализма, провинцијске идеологије – или пре, религије – која је кратковида, искључива, која пресеца интелектуални видокруг и гаји у недрима етничке и расне предрасуде, јер она случајне околности нечијег места рођења претвара у некакве врховне вредности, моралне и онтолошке привилегије. Удружен са религијом, национализам је био узрок најгорих крвопролића у прошлости, попут оних у два светска рата или текућих крвопролића на Блиском истоку. Национализам је више но ишта допринео да се Латинска Америка „издели“ и умрља крвљу у бесмисленим биткама и расправама, расипању астрономских средстава за набавку оружја уместо за изградњу школа, библиотека, болница.

    Не би требало да бркамо овај слепи национализам и одбацивање “другог”, које је увек семе насиља, са хвале вредним патриотизмом, великодушним осећањем љубави за земљу у којој смо рођени, у којој су живели наши преци, где су наши први снови обликовали, за блиске географске пејзаже, вољене особе и догађаје који су се преобразили у ознаке сећања и одбрану од самоће. Домовина нису заставе, химне или ватрени говори о емблематичним јунацима, већ прегршт места и људи који насељавају наша сећања и испуњавају их меланхолијом, топлим осећањем да, ма где били, увек имамо дом коме се враћамо.» …

    Марио Варгас Љоса

    http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Barselona-moje-mladosti.sr.html

  3. Bojan

    26/12/2010 at 17:52

    Pa ti ovde ustvari postavljas pitanja koja su, za judeohriscansku civilizaciju (verovatno i za ostale), vecna. I nista manje kljucna i neodgovorena zbog toga sto su stara. Kako resiti konflikt izmedju dve evidentne ljudske potrebe: one duhovne i one za za nekim pravednijim formama socijalnih odnosa/ostvarenja individualnih prava/potrage za slobodom? I kako, ustvari, te dve potrebe posmatrati u ravni razlicitoj od konfliktne? U jednom apsolutu imamo besmislene bozanske prerogative ljudi od krvi i mesa (Benediktove starije kolege, cak iz ne tako davne istorije), a u drugom, jednako besmislene, religijski fanaticne proponente – antireligioznog. Znas ono vec, Hakslijeva distopija je izvesnija od Orvelove. Kristofer Hicens bi, da moze, radio isto ono sto srednjevekovni inkvizitori.

    Mislim, natuknuh tek. Ovo je tema gde bi nam svaki odgovor bio obimniji od inicijalnog teksta (svi nastavci zajedno)

  4. Amika

    26/12/2010 at 19:27

    Bojane, smučio mi se naslov pre svega. Ono “Vera Novog zaveta ne poznaje revolucionara nego mučenika”. Posle 20. vekova osnovna teza su dva ekstrema, pored svih napora da se “isključivosti isključe”. Unutar teksta, ako se zanemari opšta orijentacija, ima finih razmatranja zanimljivih za sociologe, A onda dodje poenta u stilu onog Borhesovog – zagonetka čiji je odgovor šah, ne sme da u sebi sadrži jednu reč – šah. Samo je religija nedodirljiva i van svih poredjenja i razmatranja.

    Zašto?
    Ljosa daje odgovor: “Удружен са религијом, национализам је био узрок најгорих крвопролића у прошлости,”

  5. Boban Savković

    26/12/2010 at 20:30

    Pojednostavio bih…religija i nacionalizam su oduvek (posle pretpostavljenog dejstva monolita:) bili sredstvo ostvarivanja dominacije. Bilo gde i bilo kad.

    Da ne bi sve bilo tako jednostavno…religija je imanentna čoveku… Zajedno je sa filozofijom (i svega što iz nje proističe), međusobnim preplitanjima i borbama, dovela do onoga u čemu danas živimo.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *