Ulogujte se / Kreirajte profil

Sve je laž – Pavle Vuisić

Imao sam nekakav osećaj da mi ni dugogodišnje prijateljstvo s ovim čovekom, za koga godinama po novinama piše da mrzi novinare i intervjue, neće pomoći.  Znao sam da mogu sedeti sa njim i ćaskati tri dana i tri noći, ali da će me uvek uhvatiti za ruku kada se mašim olovke. Trebalo je pokušati, pa šta bog da.

– Ma,  neću ti,  Mašo, progovorit’ ni riječ. Sjedi, ako hoćeš, s nama pa da popijemo i pričamo ka’ ljudi!

A, onda poče priča, druga i provokativna…

Pavle-Vuisić

Pričamo o festivalu u Puli, sa koga sam se upravo vratio. Počeh da mu pričam o jednom divnom reditelju debitantu: Emiru Kusturici koji je sjajno prošao sa svojim filmom „Sjećaš li se Doli Bel“ (Paja igra jednu od glavnih uloga).

I čovek čisto polude:

– Eto vidiš, o njemu, o tom malom Kusturici, ‘oću da ti pričam. Ajd’ sad iskoristi pa napiši nešto za novine šta ja mislim o tom detetu.

I priča poče.

– Ja sam ti tog malog Kusturicu video negde kad je imao 14 godina. Kao i svaki klinac, on je blenuo. Naše viđenje je bilo u Sarajevu, a kasnije sam još nekoliko puta bio i obilazio noćne lokale, koji čak i ne postoje, sa njegovim ocem. Jednog dana pozvaše me iz Sutjeska filma, da snimam kod nekog Kusturice. Čuš, Kusturica? Bile su doduše dve-tri telefonske intervencije i ja odem u Sarajevo. Pogledam jednog momka, ćutljivog, hladnog, znaš, koji mi kaže: „Je l’ čika Pajo, jes’  ti ovo pročitao?“

– Nisam, sinko!

– Neka i nisi, jebi ga! Al’, pozdravio te babo. Znaš ti mog babe? On meni rek’o da ćeš ti igrati u mom filmu.

I normalno, ja onda pristanem. I odigram tetka. Njegov babo, moj ahbab i prijatelj, brinuo se o tom filmu više nego i sam Emir.

Al’, taj mali Kusturice je jedan divan, sladak dečko. Ja, na primer, nikad nisam doživeo da dođem i odem s nekog snimanja, a da me neko tako dočeka. Taj Kusturica, taj mali fini dečak, da zajebemo sve njegove kvalitete (a takav čovek mora da ih ima) e, on je uvek naša’ vremena, pa makar ja odlazio ili dolazio u ponoć ili rano jutro, da dođe da me sačeka i isprati, ne zato što sam ja prijatelj njegovog babe, nego zato što je to jedan dečak koji je tako vaspitan, koji zna šta je red. Eto, to je tako, pa iako se tu i tamo pričalo, kako je on u vreme studija u Češkoj samo halalio neke stvari, uličarske. Niko iz njegove mahale nije verovao da će on postati nešto. Eto, on je post’o, ne nešto, nego jedna, ja mislim značajna ličnost jugoslovenskog filma, koja će od danas pa nadalje, ako može to tako da se kaže, da sjaji, da blješti i sigurno će uvek biti u vrhu jugoslovenskog filma, što u stvari, njemu nije ni teško, jer ta jugokonkurenca, njemu, ukoliko mu se dopusti da se razmahne, neće biti ni do kolena.

* Svi su se na festivalu u Puli čudili i smejali kako je to Kusturica uspeo da tebe i Aliju (Slobodan Aligrudić) natera da padnete u sevdah?

– Ma, koji sevdah. Meni je bilo samo teško da uhvatim intonaciju, a brate, ja ne znam ni da sviram. A, mogu da vam kažem, posao reditelja je, u stvari, da premešta kameru, da u dosluhu sa snimateljem menja objektive. I, šta misliš da li je taj Kusturica bio u stanju da mene nauči da pjevam neke prastare sevdalinke, ili da Aliju nauči da se ponaša k’o babo?

* Dobro, šta ti misliš, da li je umeo?

– On je umeo, u stvari, da mene odabere za ulogu tetka, a Aliju za ulogu oca, a ostalo je bio naš posao.  To je, u stvari, posao reditelja. Reditelj, po mom skromnom mišljenju, ne zaslužuje takvo mesto na špici filma; šta više, mislim da reditelj mora što sitnije biti potpisan, a nekad i da se ne vidi, jer film pravimo mi, a ne on. Naravno, ima i on tu pomalo udela.

* Smatra se novinarskim podvigom, ako neko objavi intervju s  tobom. Svi se onda hvale, kako su se dovijali i kako su do njega došli.

– Izišlo je to skoro u nekim beogradskim novinama, a sve što je izišlo, ja ni reč nisam rekao. Privukao se jedan novinar, kao da je član ekipe, i dok se ja nisam setio šta on radi, on meni reče: „Ja sam već napisao članak.“ Ali, šta mogu sad. To je vaš posao i mislim da je to dobar novinar, koji cunja okolo i kupi ono što mu je potrebno, ali pod uslovom da to pošteno napiše. Dodaj i ovo, vama novinarima je sve dozvoljeno. Dosad kod nas nijedan novinar nije bio pred sudom, a i ako je odgovarao, nije bio adekvatno kažnjen. Onda je iluzorno da se ja bunim, pa onda neka teče kako teče, ne pravim bunu.

* ‘Ajde, priznaj, zašto ne daješ intervjue?

– Zato što je istina o samom sebi uvek gorka. Svi ljudi, ma koliko da ih je na ovom svetu, imaju jedan svoj trezor intimnog življenja, koji se nikad ne otvara. Nikad! A šifra za taj trezor nikom nije data, pa se i vlasnik trudi da je zaboravi. Eto, tako. I onda mislim da je svaki intervju u svojoj osnovi iluzoran. U njemu se uvek govori okolo, to su sve izjave idi mi dođi mi, nikad se ne džarne u ono pravo. Varate se vi novinari, ma koliko vešto sročili pitanje, da možete ući u dušu onoga koga pitate, bilo kako da ste vešti. Onaj ko vam priča, koji odgovara, on govori sve drugo osim onog što je njegovo, intimno, prisno i lično.

* Pa, zašto ti meni ovo pričaš?

Pričam ti zato da ne bi ubuduće pokušavao, nekim kobajagi vešto sročenim pitanjima, saznati istinu. Sve ono što je pravo, dobro ili loše, sve ostaje u tom čoveku koji govori. On može da ti se smeška, može da bude ozbiljan, može da se pravi veoma uman, može, kako se to danas kaže, da jako dobro tretira materiju gde je on kompetentan, a sve je to kad se sabere, najblaže rečeno, laž. Laž!

384419_pavle-vujisic02ras_ff

(Deca sa blokčićima traže autogram.

– Izvinite, čika Pajo, može li autogram?

– Može!

– Kakav super autogram- komentariše jedna devojčica.

– Može li meni malo drugačije?)

A, ja uporan, malo mi ovolike priče, hteo bih još.

– Nemoj, zar nije dovoljno. Ja da sam novinar, ja bih ovim bio jako zadovoljan. Naravno, ja bih to naduvao u …Jedino što još mogu da ti kažem, to je da je lakše biti novinar nego onaj o kom se piše. Znaš šta je najgore? Što ti ne umeš meni da postaviš pitanje. Hoćeš da ja sam sebi postavim pitanje?

* Hoću!

E, pa dokle ćeš Pajo dozvoljavati sebi bavljenje jedim poslom, odvratnim i ponižavajućim? Dokle zbog love, od koje u stvari nikakve koristi nemaš. Dokle?!

* Dokle?

– A i ja se pitam dokle, moj prijatelju. Dokle i zašto. Eto, to je dobar intervju. Da? A da nijesi naše gore list, ako bih ti ga dâ…ti meni onoga moga pokojnoga Miša…Ajde, batali, da prekinemo više ovo.

* Ne  smeta ti da ja malo prisluškujem?

– Gotovo! Ako ti nijesi ođe pripazario, nije niko. Ne bi’ ja ovo rekao svom pokojnom Mišu, a ti si od mene izvukao i previše i prekoviše. To ne znači, u stvari, da si ti u mojim očima dig’o ugled novinara. Sve je to moja dobra volja, a kad bi’ ja hteo da ti govorim o filmu, bila bi to duga i puna priča. Podvuci ovo prijatelju moj i smatraj da je gotovo, a na tvoj obraz ako budeš i dalje pisao. Eto, napiši i ovo, eto. Je l’ da da je je dobar intervju? Taj bi’ intervju mog’o i ja sam da napišem. A, sad ću, bogami, ja morati na spavanje…Ti zbilja nemaš obraza, ti pišeš i ovo.

Pavle Vujsic-

(Konobarica donosi novi gemišt, ‘ladan k’o led.

– Šta me gledaš? – pita je.

– Simpatični ste mi. )

Probaću ponovo, pa šta mi bog da. Pričam Paji kako sam u Puli razgovarao sa Šovagovićem, rekao mu da je u jednom beogradskom listu izašla rang lista najboljih jugoslovenskih filmskih glumaca, gde je on bio na drugom mestu. „Mora da sam bio iza Vuje“, rekao mi je Šovagović, i bogami, ubodoh temu.

– Ja, na primer, imam vrlo visoko mišljenje o Šovagoviću, i mislim da je to jedini, neću da kažem jedini, ali jedan od retkih glumaca koji u svom dejstvu injektiraju…mnogo nečeg intelektualnog. Ja sam pročitao njegovu knjigu, mogu da vam kažem da je retko ko napisao tako umnu knjigu. To je jedan redak čovek, i mislim da je on, u stvari, kudikamo pre, ličnost koja treba da se intervjuiše nego ja. Mislim da je on iz tog sveta (glumačkog) jedina ličnost koja je vredna nekog…uopšte, nekog političkog tretmana. Naravno, ima tu i tamo, još ponekih imena kao što su Pleša, Žigon i još nekoliko dama, ne bih hteo da ih nabrajam jer bi bilo nekorektno da ime jedne stavim ispred imena druge, ali to vam je tako, to vam je u tom svetu tako.

* A, ako je njima neprijatno da tvoje ima uvek stavljaju ispred svih?

– Zavisi koga si pitao. Ima među njima i onih koji moje ime ne bi stavili, ali si ti, na nesreću, uvek dolazio u dodir sa onima kojima još uvek nisam jasan.

( – Čika Pajo, ‘oćete mi se popisati?

  – ‘Oću, kako neću.

– Čekaj, sad ću ja da donesem olovku i papir.

– Evo, čika Pajo, na salveti.

– Kako se zoveš, sine?

– Mićo!

„Mome Miću, neka je živ i zdrav. Njegov čika Paja.“ )

– Znaš šta je nesreća u ovom filmu (Trinaestojulski ustanak). Nije specijalno. To nosi tragove svih naših ratnih filmova.  Što su šablonizirane ličnosti koje su glavni akteri. A, da bi se to na neki način ublažilo, a to je opet šablon, ubačene su tu ličnosti iz naroda, iz ovoga ili iz onoga, kroz čija usta izlaze kojekakve umotvorine, koje,  može vrlo lako da se dogodi, da se neće ni čuti. Znaš, uvek su to ličnosti k’o što je, na primer, bio onaj šofer u „Neretvi“. Ha- ha- ha! Jugoslovenski Til Ojlenšpigel.  Ja u ovom Trinaestojulskom ustanku igram iz nacionalnih pobuda. Da mi se ne reče…Ne, ti zaista, pišeš sve te gluposti.

pavle-vuisic

* Sve što ti kažeš mene nije sramota da napišem.

– Ma, ni mene da kažem, boli me…

( – Kumo, daj još po jedno piće!

  – Evo, nosim, ovo su vam naručili sa susednog stola.

 – E, pa fala vi, ljudi, i đe čuli i đe ne čuli. )

– Ja sam doš’o na film, upravo počeo sam da radim taj usrani posao  1949, to znači četiri godine posle rata. Mogu da vam kažem da sam čitavo vreme posmatrao ljude koji su se trsili da se zaposle oko filma, ili da rade na filmu. Normalo, svima je bila kao prva udarna blenda, režija. Na režiju su išli ovi polupismeni, politički dobrostojeći,  a scenarijem se, u isto vreme, bave ovi malo politički inferiorniji, i tako se stvara naš film. I… Zašto je onda čudo kada danas mi imamo ljude, ranjave, umetnički ranjave, politički ranjave, koji se skupljaju u tamo nekoj Puli, tamo trguju filmovima, plasiraju nagrade, trojici ili četvorici ovih majmuna glumačkih, koji pristaju, sad uz ovu, ili onu klapu, dele nagrade, a oni ih donose s pompom u Zagreb, Beograd, Sarajevo, Skoplje…i ranjavaju ljude (ove glumce), koji su skloni da stvarno veruju da su nekakve veličine.

I ne samo glumci. Ja sam, na primer, bio prisutan građanin u toj Puli, kad je jedan od najgorih filmova bio nagrađen prvom nagradom. Naravno, o tom nagrađivanju se zna, iako se ono proklamuje uveče. Zna se već oko podne. More, zna se deset dana ranije! Dolaze ljudi i čestitaju reditelju izvesnog tamo nekog filma, prvu nagardu, Zlatnu arenu. A, taj čovek kaže (bili smo tada svi pored onog kioska na ulici, gde se obično pije oko podne)…čestitaju mu nagradu, a taj reditelj, on je valjda mislio da treba da bude pošten, a i bio je pošten tog trenutka, i kaže: „ Pa, nemojte ljudi, pa ja ako sam napravio najgori film ne morate da me ismevate.“

Trebalo je, valjda, pola sata da ga uvere da je dobio Zlatnu arenu. On čak nije častio ni ono uobičajeno piće, okrenuo se i otišao u materinu, uveren da su ga svi zajebavali.

384420_pavle-vujisic03ras_orig

Sad, ja ne znam ko je kod njega bio tog popodneva da ga razuveri, ali se on oko četiri popodne pojavio ponovo kod tog kioska i već je primao čestitanja i osmehivao se, i bio je prilično uveren da čestitanje i zaslužuje. A, kad su se uveče delile nagrade, posle toga, taj čovek je davao izjave za štampu, verovali ili ne,  kako je njegov film najbolji i da on tu nagradu i zaslužuje.

E, pa gospodine, ja ne znam šta da vam kažem. To je strašno. Ali, to se ponavlja iz godine u godinu, i to je ta Pula. Pula. A, Pula (samo kad se malo drugačije izgovori) na rumunskom jeziku znači nešto vrlo ružno, a ona to, u stvari  jeste.

Spomenik P. Vujisić

(6.8.1981.)

Tekst je u celosti preuzet iz knjige  Slobodana Jokovića „Ratovanje mozgom – razgovori“,  „Univerzitetska riječ“ Nikšić, 1987.

Za P.U.L.S.E pripremila: Tatjana Đilas

Jedan komentar na tekst Sve je laž – Pavle Vuisić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *