Ulogujte se / Kreirajte profil

Svetlost i senka

Posleratne zime su bile duge i oštre. Ljudi – siromašni, tužni i iznureni.

Anuška je imala nešto više od dve godine kada je sa tatom i mamom došla u veliku vilu jedne ugledne porodice, da u njoj žive i da čuvaju vilu od lopova. Vila se nalazila na obronku velike planine, blizu grada u kome je Anuškin tata našao posao. Naokolo nije bilo ljudi ni kuća, samo velika bagremova šuma i u dolini, ispod brda, put. Tata, mama i Anuška su bili sami.

Anuška je bila mala, slabašna devojčica, kretala se nesigurno i trapavo, ali je već umela lepo da priča. Roditelji su bili srećni što svoju jedinicu mogu da odgajaju u prirodi. Ona, istina, nije znala za drugu decu, ali je snagom i bistrinom svog malog dečijeg uma radoznalo virila u svet oko sebe i sklapala svoja prva viđenja i razumevanja tog sveta…

Anuška i mama su uveče ostajale same, dok je tata odlazio u fabriku na noćni posao. Njih dve su spavale u velikoj sobi na spratu; Anuška je volela da pred spavanje bude blizu prozora, kroz koji je gledala u bagremove grane i tamu, kada je bilo oblačno i bez meseca. Posebno joj  se činilo fino da gleda mesec. Još joj je lepše bilo da gleda grane koje igraju na mesečini. Bagremova šuma je bila mirisna i šuštala je; danju providna, noću puna mraka. Anuška se po danu igrala u dvorištu i silazila do visoke drvene ograde koja je delila dvorište i deo šume od strmine i puta. Brdo je bilo njeno, a sa njim kuća i šuma. Predeo sa dolinom i putem bio je neki nepoznati svet koji je ona pažljivo osmatrala…

Mala porodica se sortirala u novom domu, okružena prirodom. Život je tekao mirno, radno i lepo. Tata i mama su  bili skromni, ali bliski; bili su zajedno, brinuli jedno o drugom i negovali svoju Anušku. Tako je prošlo nekoliko lepih, toplih sezona.

Onda je došla zima. Velika i udobna kuća, izložena vetru i snegovima, postajala je hladna i mračna. Tata i mama su spremili suve grane i kupili nešto vlažnog uglja; boljeg ogreva za loženje nije bilo. Bili su s razlogom zabrinuti. Zima je postajala sve oštrija, a kuća sve hladnija. Anuška se u noći tiskala uz majku u krevetu, a preko dana bila je stalno kraj šporeta. Izrezane suve grane su brzo nestajale u vatri, a ugalj je više gasio plamen nego što ga je održavao. Otac je i dalje išao uveče i vraćao se u zoru, po zimskom nevremenu. Anuška je primetila da je ubrzo, nakon nekoliko večeri, tata odlazio, ljuškajući je i milujući, dok je mama bivala ćutljiva i uplašena. Osećalo je dete: uvukla se neka teskoba u njihov dom. Tata je nešto hrabrio mamu dok je odlazio; Anuška nije znala šta se zbiva, ali je osećala da se zbiva nešto neprijatno. Počela je da se plaši. Hladne, vetrovite zimske noći otezale su se; mama bi ponekad, tokom noći, stezala Anušku uz sebe. Povremeno ju je okretala na drugu stranu dok su spavale. Anuška je drhturila, ali je ćutala. Gole grane su kroz prozor gledale u sobu i Anuška u njih. U zoru, je već budna, osluškivala i očekivala tatine korake oko kuće.

Njeno  malo srce bi se  odvažilo da budi mamu, ali zbog nečega ipak nije. Mama je obično već bila budna. Osećala je Anuška neku tajnu, nešto poremećeno… tata izgleda ipak nije redovno išao na posao… Vatra je ložena sa novim, mokrim komadima bagremovih grana i Anuška je to primetila.

Videla je da suvih grana više nema, a ugalj je ionako bio od slabe koristi. Plašila se da pita mamu otkud ta nova mokra drva… Jednog dana, negde pred proleće, u kuću su došli neki nepoznati ljudi. Anušku i mamu nisu ni pogledali, ali je ona čula da su grubo rekli tati da pođe sa njima. Mama je potrčala da spremi tati šta da pojede i u torbicu ćušnula presvlaku i prsluk. Tata je stigao da poljubi majku i Anušku i poteran kratkom naredbom, otišao je sa tim ljudima …

Otišao je da ga posle zadugo nije bilo. Nije ga bilo do jeseni.

Anuška je zastrašena očevim odlaskom bez ikakvih reči i utehe – klonula. Nije više milovala svoju macu, niti je poželela da obiđe prase u oboru. Osluškivala je tokom dana da čuje tatine korake.

Mama joj je plela od seljačke vune odelce i brinula o njoj. Obe su izgledale zabrinuto i tužno. Nemir se posebno uveče uvlačio u kuću. Anuški se činilo da mama noću plače, ali joj se nije javljala; onako polubudna, još jače bi se stisla uz nju.

Niko im nije dolazio, niti su one gde išle…

Nije bilo komšija. Nije bilo rodbine. Nije bilo nikog osim mame i Anuške u toj strašnoj zimi… Anuška je jednom pitala mamu gde je tata, a mama je rekla da je u fabrici i da mnogo radi. Dete posle više nije ni pitalo. Živele su njih dve same, zaplašene i puste u toj velikoj kući, snežnom okruženju, pod sivim zimskim nebom…

Došlo je proleće, nekako mirno i toplo. Anuška je izlazila napolje i sve češće bivala u dvorištu koje se zatravilo i stajala na ogradi. Činilo joj se da će putem naići tata, pa ga je čekala, kao da će tata da se pojavi samim njenim čekanjem. Mama je kopala i sejala baštu. Zajedno su brale male bele rade i stavljale u čašu na sto u kuhinji. Sve, samo da tata dođe. Mama je izgledala kao da je bolesna; obe su sve češće bivale ćutljive i umorne, a niodkuda kakvog glasa ili pomoći.

Anuška se bojala da se mama ne razboli. Na ogradi, dok je stajala, mislila je na mamu i u daljini je gledala jednu kafanu; iza puta, u podnožju doline, ta je kafana jednom, prošlog leta, ugostila Anušku, tatu i mamu. Bilo je lepo letnje popodne kada su šetali sve troje i svratili da se odmore na letnjoj terasi i popiju limunadu… Anuška se toga sećala i dok bi stajala na ogradi, nastojala je da ponovo vidi tu letnju terasu. Možda je tata tamo. Eno, nešto se mrda. Gledala je Anuška tako dok je ne zabole ruke, noge, celo telo. Skoro obnevidela, silazila bi i išla majci u krilo.

I tako danima …

Došlo je i leto bez tate. Dani dugi, topli, dvorište puno cveća, velike zavese od bagremovog lišća njišu se naokolo. Anuška trčkara po dvorištu, prija joj leto, ali je i dalje zbunjena i uplašena, pa na čas zažmuri kao da je u onom prošlom letu, pa otvori oči u očekivanju da vidi tatu. I ne vidi ga. Ta igra ju je zabavljala, izazivala. Rasla je Anuška i učila da raspoznaje ono što je bilo ranije kada su svi bili zajedno, a i ovo, što se događa sada. Osećala je da postoji nešto što će tek doći. Tata će doći, a doći će i neka druga otkrića. Dvorište bi joj se tada učinilo slobodno polje trave u kome je otvorenih očiju gledala visoke stabljike i lišće na njima. Bacala se u travu i otkrivala radost zamaha svojih pokreta. Prepoznavala je celinu trenutaka slobode i bila načisto radosna. Otkrivala je igru i njenu moć u sebi. Da, to je igra u kojoj  joj  ni tata ni mama nisu bili neophodni. Oni su bili – negde tamo i Anuška je zaboravljala na njih u svom letenju kroz travu i slobodnom padu na polegle vlati trave…

Uveče je Anušku, umornu i ispunjenu igrom  zvao otvoren prozor da gleda  grane i bagremovo lišće, koje se skrivalo kroz oblake i lelujalo na mesečini. To joj se dopadalo i uživala je. Priroda joj se pokazala kao čudesan i nepogrešivi vođa. Kao zaštitnik – Anuški se činilo da je u svom jezgru, u kolevci, poznatoj iz nekog davnog vremena i prostora. Osetila je da je ušuškana svežinom i mirisom vazduha, šarom lišća i toplog kreveta. Počela je da živi kao biće za sebe; u isti mah, kao biće koje je priroda okružila i čuvala i – Anuški je tada bilo dobro. Sasvim dobro.

Jedne noći, dok je Anuška spavala, zaduvao je vetar, ušao kroz prozor i probudio je, kao da ju je na nešto pozivao. Anuška se sanjiva podigla u krevetu i nagnula do prozora. Učinilo joj se da čuje neki daleki zov. Ličio je na glas koji je postajao sve prodorniji i bolniji. Napregla se – kao da neko jauče sa one  letnje terase…  Kuka… Anuški je odjednom došlo da gleda u polumrak terase, osvetljene jednom slabom sijalicom sa kafanske bandere. Pričinila joj se senka nekog čoveka koji se kretao, vikao i plakao… Čovek se držao čas za glavu, čas za grudi – da li je to Anuška nazirala ili joj se činilo – nije znala. Možda se i sama u nekom  svom strahu derala. Ni to nije mogla da razabere. Zna samo da ju je mama ponovo stavila pod pokrivače i rekla joj da spava… Anuški se tada učinilo da čuje mamu da kaže: – Konobar iz te kafane kuka, jer mu nije dobro. Boli ga srce … Anuški su te reči odzvanjale i ona se, prepadnuta, ćuteći i drhteći zavukla u krevet. Ostala je sama sa sobom. Uhvatio ju je san. Kada je ponovo zaspala – ne zna. Zna samo da se ujutro probudila sa drhtavicom, koja je krila nešto ružno što se dogodilo tokom te noći. Mama ju je jutrom možda tešila, možda uzimala u naručje, ali je Anuška to sve zaboravila. Ostala je sama da se pita, onako, kao u polusnu i stegla se u pokušaju da iz sebe izgura neku  prikazu koja ju je plašila… Tate još uvek nije bilo; neka nejasna slutnja, zbrkanost, ostali su u njoj i ona više nije znala šta se događa… kao da je bila nekud odnešena, a sama nije znala gde…

Istog jutra, nakon doručka, dok je Anuška još sedela za stolom, otvoriše se vrata kuće. U kuću je ušao  Anuškin tata. Bled, mršav, umorno osmehnut. Uze Anušku u naručje. Mama poskoči. Sve troje se zagrliše i zaplakaše. Obeznanjeno dete zaista više nije znalo ni gde se nalazi ni u čijim je rukama.

Anuška je rano izgubila tatu i mamu i samoj sebi je bila jedini svedok. Odrastala je sa  čeprkanjem po svojim ranim, nemuštim sećanjima. Konačno, pustila je  da je sama priroda vodi, pa neka bude šta bude.

I bilo je. Anuška i priroda su zajedno isprele iskustvo njenih ranih dana u Istinu. Sasvim skoro, poslednjih godina, sve se u Anuški povezalo u celinu: mama, tata, slike, reči, strahovi, tuga, naslućivanja, snovi, priče… nešto već viđeno i nešto što se tek može videti… Iz  svega se pojavila nova Sloboda njenog bića.

Anuška danas živi na  jednom drugom brdu, okružena svojim drvećem i livadama.

A, Istina, ona bukvalna i sušta, u Anuški, u ovome je:

– Na osnovu prijave da je bespravno sekao bagremove grane u šumi tokom zime, Anuškin tata je one davne godine bio odveden u zatvor. U zatvoru je tata proveo više od pola godine. Nikad ga niko nije posetio. Anuškina  mama nije znala gde joj se nalazi muž. Tih pola godine, bez muža, provela je sama sa detetom, i počela je da poboljeva od srca. Ne zna se ko je tatu prijavio za seču smrzlog bagremovog granja, kojim se porodica pokušala ugrejati te zime kada je Anuška imala nešto više od tri godine …

Za P.U.L.S.E Slavica Vukasović

Lektura i korektura: Milica Veljković

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *