Ulogujte se / Kreirajte profil

Tajna istorija “Sto godina samoće”

Kuća se nalazila u tihom delu Meksiko Sitija i imala je radnu sobu u kojoj je pronašao samoću kakvu nikad ranije nije poznavao i neće nikad ponovo. Cigarete (pušio je 60 dnevno) su ležale na radnom stolu. Ploče pored gramofona: Debisi, Bartok, A Hard Day’s Night. Na zidu su se prostirale tabele sa detaljima iz istorije karipskog grada koji je zvao Makondo i rodoslov porodice koju je nazvao Buendija. Napolju su bile 1960-te; unutra daleko vreme predmoderne Amerike i svemoćni autor za svojom pisaćom mašinom.

Bacio je kugu nesanice na Makondo; učinio je da sveštenik levitira pomoću tople čokolade; poslao je roj žutih leptirova. Poveo je svoj narod na dugi marš kroz građanski rat i kolonijalizam i banana-republikanizam; pratio ih je i u spavaće sobe i svedočio njihovim seksualnim avanturama, opscenim i incestuoznim. „U mojim snovima, ja sam izmišljao književnost”, prisećao se. Rukopis je rastao iz meseca u mesec, sluteći težinu kojom će veliki roman i „samoća slave”, kako će je kasnije nazvati, pritisnuti pisca.

Gabrijel Garsija Markes je započeo pisanje Sto godina samoće pre pola veka, završivši ga 1966. godine. Roman je izašao iz štampe u Buenos Ajresu 30. maja 1967. godine, dva dana pre Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band, a reakcije publike su podsećale na „Bitlmaniju”: gomile ljudi, kamere, uzvičnici, osećaj početka jedne nove ere. Knjiga je izašla na engleskom 1970. godine, a za njom i meko koričeno izdanje sa gorućim suncem na koricama, slikom koja je postala simbol decenije. Kad je Markes dočekao Nobelovu nagradu 1982. godine, roman je već bio smatran Don Kihotom južne hemisfere, dokazom književne veštine Latinske Amerike, a autor je postao Gabo, poznat preko celog kontinenta po nadimku, kao njegov prijatelj sa Kube, Fidel.

Mnogo godina kasnije zainteresovanost za Gaba i njegov roman ne jenjava. Teksaški Univerzitet je nedavno platio 2,2 miliona dolara za otkup njegovih spisa – uključujući i španski rukopis Sto godina samoće – a članovi njegove porodice i upućeni akademici su na okupu bacili svež pogled na njegovu zaostavštinu, neizostavno naglašavajući roman kao njegovo najveće delo.

naslovna-754x429

Nezvanično svačija omiljena knjiga svetske književnosti i roman koji je, više nego bilo koji drugi posle Drugog Svetskog rata, inspirisao moderne autore – od Toni Morison do Salmana Raždija. Scena u filmu Kineska četvrt se dešava na holivudskoj hacijendi pod imenom El Makondo Apartmani. Tokom svog prvog mandata Bil Klinton je izjavio da bi voleo da upozna Gaba dok su obojica provodila vreme na Martas Vajnjardu; završili su razmenjujući opaske o Fokneru tokom večere kod Bil i Rouz Stajron (za stolom su bili i Karlos Fuentes, Vernon Džordan i Harvi Vajnstin). Kada je Markes umro u aprilu 2014. godine, Barak Obama se pridružio Klintonu u žalosti, nazivajući autora „omiljenim piscem još od rane mladosti” i pominjući svoju dragocenu, potpisanu verziju Sto godina samoće. „To je knjiga koja je redefinisala ne samo latinoameričku književnost, već književnost uopšte”, insistira Ilan Stavans, eminentni poznavalac latino kulture u SAD koji tvrdi da je pročitao knjigu 30 puta. Kako je moguće da je ovaj roman i seksi, i zabavan, i eksperimentalan, i politički radikalan i divlje popularan, sve u isto vreme? Uspeh romana nikako nije bio zagarantovan, a priča o njegovom nastanku je malo poznato poglavlje u istoriji svetske književnosti.

Napuštajući dom

Kreator najpoznatijeg sela moderne proze je bio gradski čovek. Gabrijel Garsija Markes je rođen 1927. godine u kolumbijskom selu Arakataka blizu karipske obale, školovao se u predgrađu Bogote, a napustio je studije prava da bi se bavio novinarstvom u Kartagini, Barankvilji (bio je kolumnista) i Bogoti (filmski kritičar). Kako se omča diktature stezala, otišao je u Evropu – van domašaja zla. Tamo mu je bilo teško. U Parizu je skupljao reciklažni materijal za novac; u Rimu je pohađao časove eksperimentalnog filma; u Londonu je drhtao dok je slao depeše u Istočnu Nemačku, Čehoslovačku i Sovjetski Savez. Po povratku na jug – u Venecuelu – zamalo je uhapšen u nasumičnoj raciji vojne policije. Kada je Fidel Kastro preuzeo vlast na Kubi, Markes je potpisao za Prensa Latina, novinsku agenciju pod budžetom nove komunističke vlade, a posle kratkog perioda u Havani 1961. godine se preselio u Njujork sa svojom suprugom Mercedes i sinom Rodrigom.

image_1_cover_ohys

 Grad je, kasnije je rekao, „trulio, ali se nalazio i u procesu preporođaja, kao džungla. Bio sam fasciniran”. Porodica je stanovala u hotelu Vebster, na uglu 45. i Pete, a onda kod prijatelja u Kvinsu, ali Gabo je veći deo vremena provodio u novinskoj redakciji u blizini Rokfeler centra, u sobičku sa usamljenim prozorom nad nenaseljenim placem koji je vrveo od pacova. Telefon je zvonio i zvonio, niz ostrašćenih kubanskih izgnanika je njegovu kancelariju smatralo za postaju omraženog Kastrovog režima, pa je uvek držao metalnu šipku spremnu u slučaju napada.

Sve vreme je pisao prozu: Oluju uvelog lišća u Bogoti; U zao čas i Pukovniku nema ko da piše u Parizu; Sahranu velike mame u Karakasu. Kada su tvrdokorni komunisti preuzeli novinsku agenciju i oterali urednika, Markes je dao otkaz iz solidarnosti. Preseliće se u Meksiko Siti; posvetiće se prozi. Ali prvo će obići jug Vilijama Foknera čije knjige je čitao još od ranih dvadesetih godina. Tokom puta na jug, sećao se, celu porodicu su tretirali kao „prljave Meksikance”, uskraćivali su im sobe za spavanje i restoranske usluge.

„Ogromna zdanja u sred pamučnih polja, farmeri koji odmaraju u hladu lokalnih krčmi, crnačke kolibe koje preživljavaju u uprkos svoj svojoj bedi… Užasni svet okruga Joknapatofa je prolazio pred našim očima kroz prozor autobusa”, sećao se, „i bilo je istinito i ljudsko kao u pričama starog majstora”.

Markes je tavorio. Okrenuo se pisanju scenarija. Uređivao je popularni ženski časopis La Familia, i jedan drugi koji se bavio skandalima i kriminalom. Radio je u marketingu za Dž. Valtera Tompsona. Na levoj obali Meksiko Sitija bio je poznat kao nabusit i mrzovoljan.

A onda se njegov život promenio. Jedna izdavačka kuća iz Barselone se zainteresovala za njegov rad i posle sedmice sastanaka u Njujorku 1965. godine poslala svoju agenticu južno da ga upozna.

List papira

„Ovaj intervju je prevara”, izjavila je Karmen Balseljs odlučnošću koja okončava razgovore. Bili smo u njenom stanu iznad kancelarija Agencije Karmen Balseljs u centru Barselone. Dočekala me je ispred lifta u invalidskim kolicima koje je zatim zavrtela ka džinovskom stolu zatrpanom rukopisima i crvenim fasciklama (VARGAS LJOSA, pročitah na jednoj; VAJLIJEVA AGENCIJA na drugoj). Sa osamdeset pet godina i gustom sedom kosom bila je upečatljivog stasa i držanja koji su joj zaradili nadimak La Mamá Grande (Velika Mama). Nosila je komotnu belu haljinu koja je sugerisala sličnost sa ženskim Papom.

„Prevara”, rekla je na engleskom, visokim, sitnim glasom. „Kada slavna ličnost, ili umetnik – kada takva osoba umre i više nije tu da pruži odgovor na mnoge stvari, prvi korak je intervjuisati sekretarice, frizerke, lekare, žene, decu, krojača. Ja nisam umetnik. Ja sam agent. Ja sam ovde kao osoba koja je zaista bila važna u životu Gabrijela Garsije Markesa. Ali ovo – ovo nije prava stvar. Nedostaje veličanstveno prisustvo umetnika.”

Balseljs se spremala za budućnost koju neće dočekati da vidi. Dogovor kojim bi prodala ceo svoj biznis njujorškom izdavaču Endrjuu Vajliju je nedavno propao (Više o ovome kasnije). Sada su drugi udvarači iznosili svoje ponude i Balseljs je pokušavala da odluči kome da poveri preko 300 svojih klijenata, među kojima je na vrhu liste bio Gabrijel Garsija Markes. Naš intervju, rekla mi je tromo, biće ispraćen razgovorom sa njenim advokatima – „prljav posao”, rekla je.

Tog popodneva, pompezno živa, gurnula je takva pitanja na stranu i prisetila se dana kada je prvi put osetila „veličanstveno prisustvo umetnika” u svojoj blizini.

Njen suprug Luis i ona su voleli da čitaju u krevetu. „Čitala sam Markesa – jednu od prvih knjiga – i rekla sam Luisu: „Ovo je toliko fantastično da moramo da ga čitamo u isto vreme”. Stoga sam iskopirala knjigu. Oboje smo bili entuzijastični: bila je tako sveža, originalna, uzbudljiva. Svaki čitalac o ponekim knjigama pomisli:

„Ovo je jedna od najboljih knjiga koju sam ikada pročitao”. Kad se to desi jednoj istoj knjizi iznova i iznova, preko celog sveta, tada je pred vama remek delo. To se desilo Gabrijelu Garsiji Markesu.”

Kada su Balseljs i Luis stigli u Meksiko Siti u julu 1965. godine, Markes nije sreo samo svog novog izdavača, već i dvoje ljudi koji su bili veoma intimno upućeni u njegov rad. Tokom dana im je pokazivao grad; noću su večerali zajedno sa lokalnim piscima. Jeli su i pili, i jeli još malo i pili još malo. A onda je Markes, potpuno se prilagodivši svojim gostima, izvadio list papira, i uzevši Luisa kao svedoka napravio nacrt ugovora sa Balseljs, proglasivši je svojim predstavnikom za ceo svet u narednih 150 godina.

„Ne sto pedeset – mislim da je bilo sto dvadeset”, rekla mi je Balseljs smešeći se. „Bila je to šala, parodija na ugovor”.

Ali napravljen je još jedan ugovor i on nije bio šala. Nedelju dana ranije u Njujorku Balseljs je pronašla američkog izdavača – Harper & Row – za Markesovo delo. Sklopila je dogovor za prava za prevod četiri Markesove knjige na engleski jezik. Cena? Hiljadu dolara. Donela je ugovor i ponudila mu da potpiše.

Uslovi Amerikanaca su delovali neprihvatljivo, čak i pohlepno. Po ugovoru imali su prava i na njegov sledeći roman, koji god da je. „Ovaj ugovor je sranje”, rekao joj je. Potpisao je bez obzira.

Balseljs se vratila u Barselonu; Markes je otputovao s porodicom na plažu u Akapulko, dan vožnje na jug. Na pola puta zaustavio je automobil – beli Opel iz 1962. godine, crven iznutra – i vratio se nazad. Njegovo sledeće delo ga je odjednom obuzelo. Dve decenije je opipavao tlo oko priče o velikoj porodici u jednom malom selu. Sada je mogao da je zamisli sa jasnoćom čoveka koji, suočavajući se sa streljačkim vodom, ima uvid u čitav svoj dotadašnji život u jednom trenu.

„Priča je toliko sazrela u meni”, sećao se kasnije, „da sam mogao da izdiktiram prvo poglavlje reč po reč”.

Smestio se pred pisaću mašinu u radnoj sobi. „Nisam ustajao osamnaest meseci”, prisećao se. Kao protagonista romana, pukovnik Aurelijano Buendija – krijući se u svojoj radionici u Makondu, izrađujući minijaturne zlatne ribice sa očima od dragulja – autor je besomučno radio. Označavao je otkucane strane, slao ih daktilografu koji ih je prekucavao. Zvao je prijatelje i čitao im naglas. Mercedes se brinula o porodici. Održavala je zalihe viskija. Zauzdavala je poverioce. Zalagala je delove pokućstva za novac: „telefon, frižider, radio, nakit”, kako kaže Markesov biograf Džerald Martin. Prodao je Opela. Kada je roman bio gotov, Gabo i Mercedes su zajedno otišli do pošte da pošalju rukopis izdavaču (Editorial Sudamericana iz Buenos Ajresa), ali nisu imali 82 pezosa za poštarinu. Poslali su prvu polovinu, a posle još jedne posete zalagaonici i drugu.

Popušio je 30.000 cigareta i potrošio 120.000 pezosa (oko 10.000 dolara). Mercedes se pitala: „A šta ako, posle svega ovoga, roman ne bude dovoljno dobar?”

04_20_Features_Marquez-797x398

Zapaljeni um

„Prošlost nikad nije mrtva, pa čak najčešće i nije prošlost”, zapazio je Fokner, a sa Sto godina samoće, Markes je učinio sadašnjost prošlosti uslovom života u Makondu – poput siromaštva ili nepravde. Preko sedam generacija Hoze Arkadio Buendija i njegovi potomci su neumorna sadašnjost jedni drugima: u svojim nasleđenim imenima, ispadima besa i ljubomore, svađama i borbama, noćnim morama i čitavoj bujici incesta – sili koja čini porodične sličnosti kletvom, a seksualnu privlačnost silom protiv koje se treba boriti, da ljubavnici (koji su takođe i rođaci) ne bi prozveli potomka sa prasećim repom.

„Magijski realizam” je postao termin za Markesovo narušavanje zakona prirode kroz umetnost. Ali ipak, najveća magija romana se sadrži u moći kojom Buendije i njihovi susedi bivaju prisutni pred čitaocem. Čitajući osećaš: Oni su živi; Sve se zaista desilo.

Osam hiljada primeraka se prodalo u prvoj nedelji samo u Argentini, presedan za književni roman u Južnoj Americi. Čitali su ga obični radnici. Kao i domaćice i profesori – i prostitutke: romanopisac Fransisko Goldman se seća da je ugledao knjigu na noćnom stočiću kraj kreveta u primorskom bordelu. Zbog romana Markes putuje kroz Argentinu, kroz Peru, kroz Venecuelu.. Njegov domaćin iz Karakasa je bio prinuđen da okači rukom pisano upozorenje: RAZGOVOR O STO GODINA SAMOĆE ZABRANJEN. Žene su mu se nudile – kako uživo tako i preko fotografija.

Da bi izbegao distrakcije, sa porodicom se seli u Barselonu. Tamo ga dočekuje Pablo Neruda i piše pesmu o njemu. Na Univerzitetu u Madridu Mario Vargas Ljosa, već poznat po svom romanu Zelena kućapiše doktorsku disertaciju o Markesovoj knjizi koja je već pokupila prestižne nagrade u Italiji i Francuskoj. Markesovo delo je bilo viđeno kao prva knjiga koja je ujedinila špansko govorno područje, dugo podeljeno između Španije i Latinske Amerike, grada i sela, kolonizatora i kolonizovanih.

Gregori Rabasa je kupio knjigu na Menhetnu i zaneseno je pročitao od korice do korice. Kao profesor romanskih jezika na Kvins koledžu nedavno pre toga je preveo Kortasarove Školice – i za to dobio američku Nacionalnu književnu nagradu (National Book Award). Služio je u Kancelariji za strateške usluge gde je dekodirao šifre tokom rata; Plesao je sa Marlen Ditrih kad je zabavljala vojnike. Umeo je da prepozna pravu stvar kad je vidi.

„Pročitao sam je bez razmišljanja o prevođenju”, objasnio je sedeći u svom stanu u Istočnoj 72. ulici. Sa 93 godine delovao je lomljivo, ali je bio mentalno razgiban, još uvek je posećivao sastanke preživelih špijuna iz Kancelarije za strateške usluge. „Navikao sam na ustaljene metode pripovedanja. Preveo sam Kortasara. Poznavao sam Borhesov rad. Kad sastaviš njih dvojicu dobiješ nešto drugo: dobiješ Gabrijela Garsiju Markesa.”

Glavni urednik izdavačke kuće Harper & Row Kas Kenfild Mlađi je dobio dozvolu da posle 1000 dolara za prva četiri romana uplati još pet hiljada u ratama Balseljsinoj agenciji za novu Markesovu knjigu. Markes je pitao svog prijatelja Hulija Kortasara da mu preporuči prevodioca. „Rabasa”, odgovorio mu je Kortasar.

U kući u Hempton Bejsu na Long Ajlendu Rabasa se 1969. godine bacio na prevođenje romana, počevši nezaboravnom trovremenskom prvom rečenicom: „Mnogo godina kasnije, pred streljačkim vodom, pukovnik Aurelijano Buendija setiće se onog davnog popodneva kada ga je otac poveo da prvi put vidi led”. Ustanovio je određena pravila: „Morao sam da pazim da otac porodice uvek bude Hoze Arkadio Buendija, nikad neka okrnjena verzija, kao što se Čarli Braun u Snupiju uvek zove punim imenom.”

Urednik Ričard Lok je prvi put čuo za knjigu 1968. godine od romanopisca Tomasa Megvejna, na zajedničkom putu u Montanu.

„Tom je bio veoma načitan”, kaže Lok. „Rekao je da je to tip o kome svi pričaju”. Dok su Harper & Row još slali rate, na početku 1970. godine, Lok je postao urednik u The New York Times Book Review. „Kada je roman stigao shvatio sam da se radi o veoma važnoj knjizi i veoma drugačijem piscu – i sve u formi koju ranije nismo videli. Napisao sam entuzijastičan izveštaj.” seća se Lok.

Za to vreme je Kenfild popričao sa reporterom Tajmsa i odjednom se pojavio pregled sve nove latinoameričke literature koja se prevodi na engleski – El Bum – sa Markesom na vrhu liste.

„Sigurni smo da će Markes izazvati istu vrstu senzacije kao neki posleratni nemački i francuski pisci kad su stigli na američku književnu scenu”, predvideo je Kenfild.

Roman Sto godina samoće je izašao u martu 1970. godine sa raskošno zelenim koricama i suptilnom tipografijom koja je prikrivala unutrašnju strast. Tada, kao i sada, za prodaju ključni prikazi knjige izlazili su u Tajmsu. Tajmsov književni dodatak ju je slavio kao „Južnoameričko Postanje, komad svetovne čarolije”. Džon Leonard iz dnevnog Tajmsa se nije uzdržavao:

„Iz ove čudesne knjige se izranja kao iz sna, zapaljenog uma”. Zaključio je: „Jednim skokom Gabrijel Garsija Markes izleće na pozornicu sa Ginterom Grasom i Vladimirom Nabokovim, apetita veličine sopstvene mašte, fatalizma većeg i od jednog i od drugog. Zadivljujuće.”

Plaćena 5000 dolara na osnovu „sranje ugovora”, knjiga će se prodati u preko 50 miliona primeraka širom sveta, umnožavajući tiraž svake godine. Sa mešavinom ponosa i nelagode Gregori Rabasa je posmatrao svoje delo, njegov prevod, za koje je bio plaćen oko 1000 dolara, poput rada baštovana koji „pođubrava travnjak u predgrađu” – postaje jedan od najpriznatijih i najpopularnijih prevođenih romana. I sam Markes je pročitao jedan raskošno zeleni primerak svog romana na engleskom i proglasio ga boljim od španskog originala. Nazvao je Rabasu „najboljim latinoameričkim piscem koji piše engleskim jezikom.”

Prepirka

Mnogi su se pozabavili mišlju da naprave film od Sto godina samoće. Niko nije prišao ni blizu. Ponekad su autor i agent zahtevali previsoku sumu za prava. Ponekad je Markes fantazirao nemoguće uslove. Rekao je Harviju Vajnstinu i Đuzepeu Tornatoreu da će im ustupiti prava ukoliko se film snima na njegov način. Kako se Vajnstin priseća:

„Moramo snimiti celu knjigu, ali puštati u etar samo jedno poglavlje – od dva minuta – svake godine i tako sto godina.”

Stoga su, umesto adaptacija, izronili omaži drugih romanopisaca – neki eksplicitni (visoko istaknut roman o kubanskoj Americi Oskara Hihuelja), drugi posredni i prikriveni (Ironweed Vilijama Kenedija gde se mrtvo dete obraća svom ocu iz groba). Elis Voker savija čelične rešetke verodostojnosti u Boji purpura, gde pisma namenjena Bogu izmamljuju prave odgovore. Izabel Aljende, rođaka pogubljenog čileanskog predsednika (i klijent Karmen Balseljs) pripoveda priču o modernom Čileu kroz porodičnu sagu u Kući duhova.

Nobelovci Gabriel Garsija Markes i Toni Skot, tokom rada sa studentima na Univerzitetu Prinston 1998. godine

Nobelovci Gabriel Garsija Markes i Toni Skot, tokom rada sa studentima na Univerzitetu Prinston 1998. godine

„Sedela sam u svojoj kancelariji u Rendom Hausu”, kaže Toni Morison, tada urednik sa dva sopstvena objavljena romana, „i listala Sto godina samoće. Bilo je nečeg meni jako bliskog u knjizi, nečeg lako prepoznatljivog. Bila je to određena vrsta slobode, strukturalna sloboda, [drugačija] predstava početka, sredine i kraja. Osetila sam kulturološku intimnost sa njim, jer je s radošću mešao žive i mrtve. Njegovi likovi su bili u intimnoj vezi sa natprirodnim svetom, a upravo tako su se pripovedale priče i u mojoj kući.”

Otac Toni Morison je umro i ona je imala u glavi novi roman čiji će protagonisti biti muškarci – veliki otklon za nju.

„Ranije sam oklevala da pišem o njima. Ali sada, kad sam pročitala Sto godina samoće, oklevanje je nestalo. Dobila sam dozvolu od Markesa” – dozvolu da piše Solomonovu pesmu, prvi u nizu velikih romana (Mnogo godina kasnije Morison i Markes su držali predavanje na Prinstonu. Bilo je to 1998. godine – „godine kad se pojavila Vijagra”, priseća se Morison. „Pokupila bih ga ujutru ispred hotela gde je odsedao sa Mercedes i on bi rekao: Vijagra nije za nas muškarce. To je za vas žene. Nama ne treba, ali želimo da vas zadovoljimo!)

Džon Irving, profesor književnosti i trener rvanja na Vindam koledžu u Vermontu bio je opčinjen Ginterom Grasom. Kao i Limeni doboš, Markesova knjiga ga je porazila svojom staromodnom širinom i samopouzdanjem. „Evo ga čovek koji je pripovedač iz devetnaestog veka, ali piše sada”, kaže Irving.

„On stvara likove i primorava te da ih zavoliš. Kada on piše o natprirodnom, ono je vanserijsko, nikako serijsko. Incesti i brakovi unutar porodice… sve je predodređeno, kao kod Hardija.”

Džuno Dias vidi generaciju starijeg Gaba kao vodiča kroz trenutnu realnost. Dias je pročitao roman 1988. godine.

„Svet se promenio sa crno-belog na Tehnikolor”, kaže on. „Bio sam mladi karipski pisac koji očajnički traži uzore. Ovaj roman me je presekao kao munja; ušao je kroz krunu na mojoj glavi i stuštio se do prstiju na nogama, odzvanjajući u meni sledećih nekoliko decenija – sve do danas.” On je bio poražen činjenicom da je roman Sto godina samoće napisan neposredno posle invazije američkih trupa na njegovu domovinu – Dominikansku republiku 1965. godine i naučio je da koristi magijski realizam kao alat – onaj „koji omogućava karipskom narodu da jasno sagledaju stvari u svom svetu, nadrealnom svetu u kom su mrtvi brojniji od živih, cenzura i tišina veće od izgovorenog.” Objašnjava: „Porodica Buendija ima sedam generacija. Mi smo osma generacija. Mi smo deca Makonda.”

Kada je prvi put pročitao knjigu, Salman Ruždi je živeo u Londonu i prisetio se zemlje svog detinjstva. Mnogo godina kasnije napisao je: „Poznavao sam Markesove pukovnike i generale, ili bar njihove indijske i pakistanske pandane; njegovi biskupi bili su moje mule; njegovi marketi moji bazari. Njegov svet je bio moj svet, samo preveden na španski. Nije čudo što sam se zaljubio u njega – ne zbog magije… već zbog realizma.” Prikazujući Markesovu Hroniku najavljene smrti, Ruždi je sumirao piščevu slavu kontrolisanom hiperbolom koju su obojica često koristili: „Vest o novoj Markesovoj knjizi preuzima naslovne strane u špansko-američkim dnevnim listovima. Kolporteri uzvikuju naslove na ulicama. Kritičari izvršavaju samoubistva u nedostatku svežih superlativa.” Ruždi ga naziva „Anđeo Gabrijel”, spontan gest koji sugeriše Markesov uticaj na Satanske stihove čiji protagonista se zove anđeo Džibril.

markes-572x429

Do tada, Gabo je dobio Nobela. Imao je novog američkog izdavača, Knofa. Kao redak potez, Hronika najavljene smrti je bila štampana u celosti 1983. godine u vaskrslom Veniti Feru gde je Ričard Lok sedeo za uredničkim stolom. Lok i Aleksandar Liberman su naručili propratne ilustracije od kolumbijskog portretiste Botera. Divljenje prema autoru bilo je univerzalno. Bio je laureat koga su svi mogli da vole.

Zapravo svi osim Maria Vargasa Ljose. Njih dvojica su godinama bili prijatelji: Latino-američki izgnanici u Barseloni, prominentni pisci El Buma, klijenti Karmen Balseljs. Njihove supruge Mercedes i Patricija su se družile. A onda se sve raspalo. U Meksiko Sitiju 1976. godine Markes je prisustvovao prikazivanju filma Odiseja na Andima za koji je scenario napisao Ljosa. Videvši svog prijatelja, Markes je prišao da ga zagrli. Ljosa ga je udario po sred lica obarajući ga na zemlju i darujući mu šljivu.

            „A Markes je rekao: “Sad kad si me oborio na zemlju zašto mi ne bi saopštio razlog””, ispričala mi je Balseljs prisećajući se te epizode. Sve od tada ljudi od književnosti u Južnoj Americi su se pitali zašto. Jedna od priča je da je Markes poverio jednom zajedničkom prijatelju da nalazi da je Patricija manje nego lepa. Druga je da je Patricija, saznavši da Ljosa ima aferu, pitala Gaba šta da radi, a on joj je rekao da ga ostavi. Ljosa je izjavio samo da je reč o „ličnom problemu”.

            „Drugi pisac je rekao Mariju: “Pričuvaj se””, priseća se Balseljs. „”Ne želiš da budeš upamćen kao čovek koji je zveknuo autora Sto godina samoće.”

Levo: Markes i Ljosa u Barseloni, iz vremena prijateljstva. Desno: Markes nakon incidenta sa Ljosom iz 1976. godine.

Levo: Markes i Ljosa u Barseloni, iz vremena prijateljstva. Desno: Markes nakon incidenta sa Ljosom iz 1976. godine.

Četiri decenije je Vargas Ljosa kategorički odbijao da govori o incidentu i tvrdio je da su se Gabo i on dogovorili da istinu ponesu sa sobom u grobove. Ali u nedavnom razgovoru o svom prijatelju i rivalu Ljosa – i sam Nobelovac – je dirljivo i nadugačko govorio o tome šta je Markes značio za njega, od prvog susreta sa Gabovom prozom (u Parizu, sa francuskim prevodom) do njihovog prvog susreta na aerodromu u Karakasu 1967. godine, od cimerisanja u Barseloni, do plana o zajedničkom romanu o ratu između Perua i Kolumbije iz 1828. godine. Govorio je i o Sto godina samoće koje je pročitao i pisao o njima „smesta, smesta” kad su dospele do njega par nedelja nakon izdavanja.

„To je bila knjiga koja je proširila krug čitalaca španske literature na intelektualce, ali je uključivala i obične čitaoce zbog svog čistog i transparentnog stila. Istovremeno, bila je to veoma reprezentativna knjiga: Građanski ratovi Latinske Amerike, nejednakosti Latinske Amerike, mašta Latinske Amerike, ljubav prema muzici, boje – sve je to bilo sadržano u romanu u kom su realizam i fantazija bili pomešani na savršen način.” O svom sukobu sa Gabom nije želeo da govori, osim: „To je tajna za neke buduće biografe.”

Savršen brak

Karmen Balseljs će zauvek biti poznata kao agent koji je predstavljao autora Sto godina samoće. Sastala se sa mnom u Barseloni sa razumevanjem da je ona ta koja, po naslovu u Gabovim memoarima, „živi da ispriča priču.”

Naš susret će, kako se ispostavilo, dobiti markesijanski obrt. Sedeli smo za džinovskim stolom u sali. Portret Karmen Balseljs od pre mnogo godina visio je na zidu – iste probojne oči, ista snažna vilica – činilo se kao da je mlađa Karmen takođe prisutna da posvedoči dugoj priči o odnosu pisca sa svojim agentom. Priča se zvala „un matrimonio perfecto”.

Rekao sam joj da sam radio kao urednik kod Ferera, Štrausa i Žiroa.

„Aha!” uzviknula je. „Za lica imam fotografsko pamćenje, mora da sam vas videla kad sam išla kod Rožera (Štrausa, izdavača). Imate isto lice kao i tada!”

Susret Gabrijela Garsije Markesa i Karmen Balseljs 1982. godine, nakon uručenja Nobelove nagrade za književnost meksičkom piscu.

Susret Gabrijela Garsije Markesa i Karmen Balseljs 1982. godine, nakon uručenja Nobelove nagrade za književnost meksičkom piscu.

„Budući da smo se sastali možete me pitati šta god želite”, rekla je i nastavili smo da pričamo sledećih sat i po. Neprestano u ulozi agenta, čak je i za ovaj razgovor odredila niz uslova. Rekla mi je („ali ne za tvoj članak”) šta je nateralo Ljosu da zvekne Gaba te noći 1976. godine. Objasnila je („ali moraš obećati da ovo nećeš objaviti dok ne umrem”) kako je koristila Sto godina samoće kao polugu da napravi „tajne ugovore” sa izdavačima širom sveta koji bi im dozvoljavali prava na nove Markesove knjige samo ako izmene prvobitne ugovore za stare knjige tako da se prava vrate agenciji.

O agenciji je pričala bez uslovljavanja. „Penzionisala sam se 2000. godine.” rekla je. „Radila sam sa tri saradnika: mojim sinom, čovekom koji sklapa ugovore, [i još jednim]. Ali morala sam da se vratim zbog dugova, gubitaka.” Opisala je svoje poslovanje sa najmoćnijim čovekom u izdavaštvu engleskog govornog područja. „Endrju Vajli je osoba koja je pokušavala da otkupi moju agenciju 20 godina. Trebalo je da bude gotovo pre 6 meseci. Endrju je bio ovde sa Sarom (Šalfan, njegovom zamenicom) i sa izdavačem koji je postao agent…” Promućkala je glavom pokušavajući da se seti imena Kristobala Pere koji je bio glavni čovek Pingvin Rendom Hausa u Meksiku pre nego što se priključio Vajliju u avgustu.

U maju 2014. godine agencija Karmen Balseljs je potpisala sporazum sa Vajlijevom agencijom o eventualnoj prodaji i Tajms je izvestio da je prodaja sve samo ne gotova. Balseljs je očigledno verovala Vajliju dovoljno da se upusti u to. Zašto onda ugovor nije sklopljen? Zato što je, rekla je Balseljs, predvidela da Vajli planira da zatvori kancelariju u Barseloni i da je pripoji svojim poslovima u Njujorku i Londonu. Ona je bila odlučno protiv toga. Tako je počela da sluša i druge ponude: Endrjua Nirnberga iz Londona koji predstavlja autore od Harper Li do Tarika Alija, kao i Rikarda Kavaljera koje je prethodno vodio Mondadori u Italiji i Španiji.

„Tri ponude, sve tri vrlo zanimljive”, rekla mi je. Ali proces je zamrznut jer ni jedna nije bila dovoljno dobra.” Uskoro će stići advokati sa kojima će pokušati da nađe rešenje. Saopštila mi je svoj najveći strah: plašila se da će izdati svoje autore ukoliko potrebe nove agencije nadiđu potrebe pojedinačnih autora.

„Biti književni agent: to je skroman posao”, rekla je. „Ali je to posao koji je važan za pisca. Na toj poziciji moraš da donosiš ispravne odluke u ime svojih klijenata. I problem nastaje kada se ego agenata nađe na putu. Veoma je važno da agencija bude osoba, jedna osoba. Ne radi se o novcu.”

A o čemu se radi? Edrju Vajli ne želi da govori o njihovom razgovoru. Tako da je njena reč verovatno poslednja. Za nju je to predstavljalo i nešto drugo – nešto o agentu kao prisustvu u životima autora i osobi koja će biti tu i kada ono što ona naziva „veličanstveno prisustvo autora” više ne bude tu.

Graciozno se krećući u svojim kolicima odvela me je do lifta. Poljubila mi je ruku na rastanku. Sedam nedelja kasnije umrla je od srčanog udara u svom stanu u Barseloni.Uprkos svojim zrelim godinama njena smrt je iznenadila zajednicu. Odlazeći je postala, kao i njen magični autor, sveprisutna, duh koji lebdi nad borbom za njenu agenciju – i Gabovim nasleđem.

Ko će zastupati Sto godina samoće? Za sada, niko ne zna. Ali Buendije i njihovo selo, Makondo, su vešto zastupljeni: mi smo njihovi potomci i oni su poklon nama, živopisan kao oblak žutih leptirova na stranama veličanstvenog romana Gabrijela Garsije Markesa.

Pol Eli
(prevod: Stefan Kostadinović)

izvor: vanityfair.com

Glif 

Jedan komentar na tekst Tajna istorija “Sto godina samoće”

  1. Душко Јевтовић

    22/11/2016 at 14:57

    Да прошлост “и није прошлост”, како је написао Фокнер, први пут сам прочитао сада, али сам несвесно носио у себи ову истину, јер је без ње људски живот немогућ. А немогућ је и без књига попут “Сто година самоће” чију “старомодну ширину и самопоуздање” препознајем у себи, као глас који најчешће не чујем иако ме никад не напушта.
    Заборав је прашина пролазности која прекрива младалачке снове и љубав, али уметност је брише омогућавајући да изнова доживимо осећања, која и нису умрла него су небригом била запостављена.
    Сећам се да сам током прве године студија купио књигу “Сто година самоће” и читао је упоредо са “Уводом у право” збуњен и усхићен, осећајући како ме реченице испуњавају необјашњивом срећом. Круту трезвеност правних норми допуњавао сам нежним заносом детињства и старости који су се на страницама романа вртоглаво смењивали. Задивљен неразумљивим призорима, чија ме нејасна светлост привлачила тајаственим шапатом несхваћености, упијао сам поетски сумрак тишине и мисли. Усамљен, попут ликова чија су ме дуга имена заносила звучношћу, пролазио сам кроз згуснуту збрку прошлости наслућујући њену скривену лепоту, као пуковник Аурелијано Буендија пред стројем за стрељање.
    Много година касније, Хелдерлинов стих ми је помогао да схватим да “где расте опасност расте и спасоносно”, да је живот припрема за строј за стрељање испред кога ће нас пропубити лековита снага опасности и да само они који су (како каже Милан Ракић) прошли “кроз живота буку склопљених очију и скрштених руку” могу сматрати да је буђење узалудно.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *