Ulogujte se / Kreirajte profil

Tako govori «Gabo» Markes

Život nije ono što je čovek proživeo, već ono što se čovek seća i kako se seća da bi ga ispričao. (Uvodne reči iz knjige memoara Živeti da bi se ispričalo.)

Ako prestanem da pišem umreću.

Dobar pisac više baca u korpu nego što objavljuje. Ako redovno baca, on je na pravom putu.

Kad sedneš da pišeš moraš da želiš da budeš bolji od Servantesa. Nećeš biti, ali to je istinski podsticaj.

Suština pripovedanja nije ono što je istinito, nego ono što izgleda istinski. Tu je ta lepota.

Pisci uobičavaju da pišu svoje memoare kada se već ničega ne sećaju. Moji neće biti hronološki već tematski; počevši od dana kada sam zaista rođen – dana kad sam odlučio da budem pisac.

Sranje! Moja baba je isto tako pričala. Znači i tako se može. Ako je to baš tako, onda me pisanje interesuje. (Nakon što je pročitao Kafkinu Metamorfozu koju je na španski preveo Horhe Luis Borhes.)

U Parizu sam naučio da ništa, čak ni glad, ne može da ubije sanjarenja i da čovek može da spava pod mostovima.

Vreme će da potvrdi da će Hemingvej, slabiji pisac, da zaseni mnoge velike pisce zbog svog razumevanja ljudske motivacije i zbog tajni spisateljskog zanata.

Hteo sam da ostavim poetički zapis o svetu mog detinjstva koji sam proživeo, uz nešto tuge, u velikoj kući, sa sestrom koja je jela zemlju, babom koja je pogađala budućnost i s mnogobrojnim rođacima koji su imali ista imena i koji nikada nisu pravili veliku razliku između sreće i ludosti. (O Sto godina samoće.)

Tokom sveg tog vremena dok sam pisao moje prethodne knjige, osećao sam da je nešto nedostajalo, ali nisam znao šta. Samo sam znao da sam hteo da stvorim freske generacija jedne familije u kojima bi se sve dogodilo. (O Sto godina samoće.)

Skoro svi moji karakteri su sastavljeni od delova različitih ljudi i, zaista, uključuju i delove mene. (O Sto godina samoće..)

Karibe su me naučile da prihvatim elemente natprirodnog kao deo svakodnevnog života, da vidim iza očigledne stvarnosti.

Proveo sam dobar deo života preskakajući prepreke koje su pokušavale da me onemoguće da budem pisac. Čak i kad sam postao punopravan pisac, i dalje sam morao da zarađujem kao novinar, pisac reklama, filmskih scenarija.

Kad završim knjigu, ona prestaje da me interesuje. Kako je rekao Hemingvej, to je mrtav lav.

Bacio sam hiljade listova papira dok sam stigao do finalne verzije Hronike. To se stalno ponavlja. Priča od petnaest strana utroši 800 listova. (O Hronici najavljene smrti.)

Pisac uvek mora da piše.

Izdavači moraju da mi plate do poslednje pare koju su mi zakidali dok sam bio mlad.

Hoću da čitaoci nastavljaju da zamišljaju junake knjiga baš onako kako su ih zamislili dok su čitali. U filmu gledalac ne može da zamisli junaka onako kako on hoće, već jedino kako se vidi na platnu.

Princip koji sam sebi kao piscu nametnuo jeste samokritika. Revizija moga rada pruža mi zadovoljstvo.

Kad sednem da napišem prvu rečenici ja već imam u glavi čitavo delo. Takođe moram, pre nego što počnem, da znam imena svih junaka u priči. Posle toga ona teče bez problema.

Saveti za pisce

Nema ničeg goreg nego produžavati priču. Ako ne možeš da ispričaš priču na jednoj strani, ili ima nečeg suvišnog ili je nešto nedostaje.

Ne bi trebao da pišeš o nečemu o čemu nemaš pojma ili da ga lično ne osećaš.

Moraš da veruješ originalnoj ideji koja te je pobudila; ako ti se obraća lično, najverovatnije da nešto sadrži.

Čak i kada svi veruju da je nešto dobro, morao bi da izraziš sumnju. To nije lako. Ali ako primetiš da nešto ne funkcioniše u priči, nezgrapna struktura, kontradiktorni karakter junaka, ulazi u digresiju… dobro, moraš da je pocepaš, čak i ako ti to slomi srce.

Kad započneš priču ne možeš sebi da dozvoliš da te suprotne ideje skreću s kursa: mi ili branimo našu priču ili se prepustimo iskušenjima da je pretvorimo u neku drugu.

Moraš da znaš gde leži granica uverljivog, a ona je šira nego što možeš da zamisliš. Kao igra šaha. Ustanoviš s gledaocima – ili čitaocima – pravila igre. Dokle god su ta pravila prihvaćena, ona ne mogu da se menjaju. Ako pokušaš da ih promeniš u sred igre, protivnik to neće prihvatiti.

Unutar priče moraš da ustanoviš kategorije, kao u boksu. Moraš uvek da radiš na tvojim projektima kao da su teška kategorija, kao da moraju da imaju udarac boksera teške kategorije.

Nema stvarnog kreiranja bez reskiranja, doze neizvesnosti. Ja nikad ne čitam svoje knjige nakon što su objavljene, jer se plašim da pronađem nedostatke koji su promakli. Kad vidim broj prodatih primeraka i hvale kritičara, plašim se da otkrijem da oni nisu u pravu, kritičari i čitaoci, i da je knjiga u stvari sranje… Ova doza nesigurnosti je užasna, ali istovremeno potrebna da bi se stvorilo nešto vredno. Arogantni koji sve znaju, koji nikada ne sumnjaju, strmoglavljuju su u smrt.

Izmišljanje stvarnosti nema granica, ali ostaješ vrlo brzo bez dramatičnih situacija. Postoje samo tri velike dramatične situacije: Život, Ljubav i Smrt. Sve ostale su deo ove tri.

Najbolje zanimanje na svetu (o novinarstvu)

Izveštavanje je priča o nečemu što se dogodilo. Literarna vrsta dodeljena novinarstvu u kojoj ti moraš da budeš pripovedač posvećen istini.

Kao izveštač možeš da pišeš šta hoćeš, ali uz dva uslova: da pišeš uverljivo i da u svojoj savesti znaš da je to što pišeš istinito.

Novinarstvo je mehaničko; ima šrafova i matica čiju upotrebu moraš da naučiš. Moraš da imaš profesionalni ponos.

Moraš da veruješ u ono što radiš. Novinarska dosada je čitalačka dosada.

Ovih dana redakcije su uglavnom laboratorije za usamljene navigatore gde je izgleda lakše da se komunicira s kretanjima zvezda nego s srcima čitalaca. Redakcije su danas galopirajuća dehumanizacija na poslu.

Novinarstvo je zamka. Ko je zaista uhvaćen u nju, nikada ne može da se oslobodi.

Za P.U.L.S.E / Izbor i prevod Milan Balinda – Odlomak iz knjige u progresu “Nobelovac iz Makonda (Sve o Gabrijelu Garsiji Markesu)”.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *