Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Tamo gde cveta jeremičak

Kada je bilo posebno teško, a bilo je i takvih trenutaka, ja bih se na trenutak iz stvarnosti prebacio na za mene najlepše mesto na svetu – Babine. Malo selo raštrkano na visoravni godinama je bilo moje i sestrino odredište po završetku školske godine pa čak i pre polaska u školu.

Prva sećanja su jako mutna i vezuju me za dedu Milana i jednu kobilu po imenu Brnjaš. Deda bi nas tih šezdesetih posadio po dvoje na konja, a drugo dvoje unuka bi sa njim pešačilo prašnjavim cik-cak drumom uz Dušmaniće ka Babinama. Težak je to uspon za predškolsku decu, ali za dugi letnji dan bilo je dovoljno vremena da stignemo do kuće naše majke, bake Perke i ostale rodbine.

Babine- crkva

Fotografisao Fadil Sarki

Kako su leti poslovi u planinskom selu na svom vrhuncu, svaka pa i najmanja pomoć bila je dobrodošla. Nismo služili samo za zabavu uposlenoj rodbini, nego bi polako ali sigurno usvajali jedan po jedan seoski posao. Danas, mislim da je to iskustvo bilo veoma važno da steknemo pravovremeno radne navike, koje su nam pomagale da se kasnije lakše snađemo u dalekom svetu.

162900798752a37a3963e75969032428_640x480
Tada smo još bili isuviše mali da shvatimo značaj „razbijanja“ otkosa, grabuljanja, odvođenja stoke na pojilo ili pašu. „U mom dečijem hrišćanstvu životinje su zauzimale mesto iznad ljudi“, zapisa jednom V. Šalamov, a ja kada sam to prvi put pročitao, odmah sam se složio… I sada u mojim sećanjima kao magla sa Leonardovih slika pojavi se pa nestane jedna drvena ograda, junak mog detinjstva ujak Radenko, koji galopira na istom onom Brnjašu njivom zvanom Razor. Preko Razora stigne do Obarka pa se vrati. Tutnje potkovana kopita, a mi gledamo najlepši vestern – izistinski… Brnjaš sluša, jer silan je bio taj moj ujak.

jeremicakjeremičak 2

Jednom tako razobadaju se Divonja i Sivonja, dva ponajbolja bika u celom kraju i uteknu tamo dokle pogled sa brda gde je naša kuća seže, pred samu šumu Lakovina. Ujak zgrabi kolac i bos otrča preko livade za njima. Stigao ih je i vratio pod batinama u štalu. Na livadi muk, niko nikad nije zaboravio tu sliku.

2801_ocp_w380_h300

Fotografisao Fadil Sarki

Baba Perku bi znali nekim nestašlukom da naljutimo i tada zna se, vadila bi svoje najveće oružje – spuču (zihernadla) iz prsluka. Posebno bi bila ljuta, ako bi se neko našalio na račun Sv. Nikole, kućnog sveca i krsne slave. Znala bi i cepanica da poleti uz čuveno „ljucki“. A „ljucki“ je značilo da se ponašaš pristojno, onako kako čoveku dolikuje. Ona Leonardova magla prekriva sofru na kojoj se puši kačamak od koga ćemo za doručak da pravimo gučice sa kajmakom ili sirom. Sit krećem za nekim poslom koji mi je dat i pored drvene kolibe dozivam komšije sa drugog brega. Mi-ćo, Ra-de ili Đo-le, odjekne sa ehom nekoliko puta pre nego što zvuk proguta Lakovina, baš na mestu gde cveta najlepši jeremičak u kraju.

Scanned at 24.10.2013 13-40 (13)

.

Goran Đerić

izvor: Danas online

2 komentara na tekst Tamo gde cveta jeremičak

  1. slavcek wolf

    30/06/2014 at 18:05

    Podseti me na moje vreme u selu moje bake. Sve li su priče iz detinjstva u selu slične; ili, skoro sve. Iskustva su to i doživljaji koji nas nose kroz život. Univerzalija.
    Priča je lepa, draga. Prosto mi žao što nije duža. Duga kao što je život, onaj od 70-80 leta…

  2. Goran Đerić

    30/06/2014 at 19:30

    Hvala Slavcek Wolf!
    Pričice – putopisi u rubrici “Periskop”, dnevnog lista “Danas”, ne smeju preći “šlajfnu i po” a to je oko 480 – 500 “karaktera”. Dakle neka varijanta haikua mora da se traži. Pisana je i pod uticajem jednog filma A. Tarkovskoga (“Ogledalo”). Samo u “mom filmu” su moji junaci. Fotografije Fadila Sarkija pokazuju lepotu Babina. Ona sa crkvom, slika baš tu livadu zvanu Razor, samo je tada cvetala na njoj heljda, a sada uljana repica čini mi se. Crkve nije bilo…Ali zađeš li u šumu, u njoj i sada se lako nađe taj “katedralni mrak” B. Pasternaka…

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *