Ulogujte se / Kreirajte profil

Тасос: фрагменти од бијелог камена

Од Солуна, на исток према Истанбулу пружа се Егнатија Одос, дио европског коридора до Турске. Када између трака аутопута угледате леје у којима расте тврдо и опоро, на сунцу ојачало, али шарено цвијеће, доле испод је град Кавала, којег зову мали Солун.

На фериботу је гужва. Помоћни радници, као саобраћајци, наводе аутомобиле да искористе сваки центиметар простора у утроби пловила. Међу возилима Срба, Бугара, Румуна, Грка и понеког Западњака, ували се и пар дугачких камиона са празном приколицом. На копно ће се вратитити са једном коцком бијелог мермера.

/То је тај ''поглед са терасе према мору''/

/То је тај ”поглед са терасе према мору”/

Народ се тиска на тераси. Изнад брода, као рој, лети велико јато галебова, који прилазе до ограде и узимају оно што им људи нуде, из дланова. Шта ове птице једу када нема људи? У некој републици галебова, они су означени као издајници и лијенштине, којима је лакше било да се навикну на мрве са стола једне напредније врсте, него да достојанствено круже над Егејом и понекад, како налаже природа и древне навике, сами улове рибу. Тамо негдје даље од брода, неки мршави и рашчупани галеб, лети над плаветнилом, дише слободно и са гађењем одбија јефтин смоки или кекс.

Пристаниште звучи као обећање иако у искрцавању са трајекта нема ништа посебно романтично. Спусте рампу и сви се извеземо на велику бетонску плочу.

Са 1204. метра високог Ипсариона, највишег врха на острву, низ брда и литице спушта се округли Тасос према мору. Магистрална цеста је направила круг око цијелог острва. Власница куће у Лименарији, једном од три најпопуларнија туристичка мјеста, зове се Јота. Насмијана жена спремна на смијех и шалу као нека весела стрина. Домаћа кафа и и наранџе скуване у шећеру за добророшлицу. Енглески језик у којем се сви споразумијевају, а нико не прича правилно, треба прогласити посебном варијантом – ”туристички енглески”. Неко је на том језику пред њом споменуо хоботницу, па ће газдарица једног дана, гладним повратницима с плаже спремити и у собу донијети и хоботинцу са припадајућим прилозима, и чинију пасуља на домаћи начин. Тек тако.

Тасос је од копна Европе удаљен осам километара, а први су га колонизовали Грци са Пароса, острва које није ни близу. Бог је благословио поморске народе у културе, настале на разуђеним обалама, острвима и приморским градовима. Они су осјетили тек повјетарац олуја и великих помјерања тамо у мрачним гудурама и пространствима европског копна. Док су хорде коњаника јуриле долинама великих ријека, и док је падала крв по равницама и пољима, острвљани су се, када наиђу туђе бројније и јаче лађе, пењали у тврђе градове даље од обале. И онда би плаћали сили да их остави на миру. Зато ту нису настајале нације него трговина. Али страдало се и ту, као и на сваком метру земљине површине.

/Херцеговина у мјесту Алики/

/Херцеговина у мјесту Алики/

Теологос је такво мјесто на Тасосу, његови кровови и улице подсјећају на Херцеговину. Након Византије, овде су стигли Турци, али не директно већ су им острво предали (продали?) Ђеновљани. Острво је у 19. вијеку поклоњено Мухамеду Алију од Египта, као награда за египатску интервенцију током рата за независност Грчке (Неки извори тврде да је Али и рођен на Тасосу). Тасос ће бити ослобођен тек у Балканским ратовима.

.

Салијара

Табла за Салијара плажу – мјесто са невјероватним бијелим пијеском, пише у травел сајтовима – показивала је десно, прво асфалтом каквог би се застидили и Куљани, или Чесма, а онда макадамом. У шуми изнад мора испријечила се рампа.

Ајмо склонити рампу.
Можда је нечији посјед?
Ма нема везе, ајмо…

И неодлучнији помјери рампу у страну. Повезли смо и некок брадатог Нијемца, који личи на Дирка Новицког, зове се Кристијан и живи у Хамбургу. Давно некада, када је Кристијан био мали, његов отац је долазио на Тасос да љетује. Прошло је скоро 30 година и Кристијан се са женом покупио са сјевера Њемачке да оживи магловито дјетињство на грчком острву. Фрау је негдје у апартману, или на плажи. Можда чита књигу, или разгледа сувенире док њен муж сањивог погледа дан за даном шпарта острвом пјешке, у цокулама и са руксаком на леђима на плус 30.

”Ех, она моја будала”, помисли жена за свог човјека када он застрани у своје визије.

Знате, на Салијари ваде ”marbl stoun”, вели Кристијан док смо нагађали јел’ то мермер или нешто слично.

Везе Њемачке и Тасоса нису почеле од Кристијана и његовог оца него и раније. Нијемци су овде вадили цинк и олово, па је осим остатака фабрике на једној плажи, остала и управна зграда њемачког предузећа, изнад Лименарије, коју Грци све хоће да претворе у музеј, а све им се нешто и не да, ваљда чекајући да се Нијемци сами сјете. Тужне су земље на југу у којима су швапске зграде главна атракција. Али то није Грчка.

Сада више нема цинка и олова, али ту су туризам, мед, маслиново уље, козе и производи од коза, рибарство – и мермер.

marble 4

Слика је чудна и неочекивана. Након обичног земљаног макадама одједном је све бијело као на некој кречани. Пут је утабан бијелим пијеском и камењем, а на аутомобилима је бијела прашина. Рудник, или неко стовариште за комадање мермера, поред саме плаже. Поред је црни, челични кран, а одмах ту је море, плаво да плавље не може бити.

Огромни комади, као зуби, или највеће мраморје оштрих ивица, избијају испод шуме и стоје исјечени крај пута. Овако су ваљда изгледале агоре гдје су брадати филозофи у бијелим тогама расправљали и писали. Или планина на којој је Мојсије “из Бога” изрезао заповијести и тако бијеле и оштрих ивица, снио их доле међу људе.

Свратио сам, на једном излету, у један рудник соли, у Карпатима, и то је оставило у мени свест да има нечег фантастичног на свету, што је мени непознато”, пише Милош Црњански.

Камиони пребијају брзине на путу према брду, на цик-цак путу, брује високо горе као машине нашег ЈП Шуме док сијеку буковину у Романији. Семир Османагић би овде измислио пирамиду.

.

Плажа

Плажа, док је пуна и претрпана, личи на ноћни клуб суботом: из отвореног бара допире јака електронска музика, препланула омладина лежи под сунцобранима и пије ледене кафе, енергетске напитке или коктеле; на нос набијене цвике припадници ”студент приватног факултета” генерације скидају само да направе још један селфи.

Фали им још лежаљки и брзим кораком их доноси човјек који изнајмљује лежаљке и сунцобране. Он је кошчат, мишићав и преплануо. Можда је и он некада дрнчио на вађењу камена. Носи појас и торбицу око струка, на којем је лако замислити и зидарски чекић. За њим иде дјечак од највише 11-12 година и помаже му.

/''Не бацај папир у шољу" и гуштер који живи на зиду иза прозора/

/”Не бацај папир у шољу” и гуштер који живи на зиду иза прозора/

Многи млади Грци, који неће догурати до факултета и кобне државне бирократије, по забаченијим крајевима и по острвима већ након основне школе почињу нешто радити. Иду у туристичка мјеста, запошљавају се као конобари, као достављачи. Они чија породица већ има таверну, пекару, кафану, продавницу, рент-а-кар или палачинкарницу, помажу старијима у послу.

Када дође вријеме ручка или вечере, сви заједно сједе и једу, уз понеки незадовољан и смркнут поглед тинејџера, шале старијих чланова фамилије и гласан разговор жена.

.

Хреновке и надувани крокодил

Сав Југ се љети полако склања у свети хлад, под крошње и у камена дворишта под лозом, нешто јужније умотавају се у бијеле тунике. Само се бијелци из Европе пеку на плажи, често на отвореном и без сунцобрана, само да добију боју, па навече у мраку свијетле као румене хреновке.

Од свих врста људа најсмијешнији је плажни човјек. Он носи купаће гаће, а на глави маску за роњење и наранџасто цријево као димњак окрене према горе. Све је спремно за истраживачки поход. Плажни човјек не зна да рони и чим крене мало дубље, да дохвати неки камен, или нешто за шта мисли да је шкољка, вода га незаинтересовано враћа горе на површину.

Када дође вријеме да се крене у апартман, плажни човјек потрпа породицу у аутомобил, и великог зеленог надуваног крокодила, чија њушка се згњечила на шофершајбни.

Плажни човјек и по маленом острвском градићу шета у купаћим гаћама и сандалама, и тако се својим понашањем у тих 10-ак дана када “опуштен” носи шешире, шарене кошуље, и једе рибу, желећи да буде Медитеранац, уствари оштро одваја и разликује од домородачког становништва.

/Између мајица "Звезда - Олимпијакос, ортодокс брадерс".../

/Између мајица “Звезда – Олимпијакос, ортодокс брадерс”…/

Грчка застава су плаво море и бијеле фасаде кућа на острвима. Острвом доминирају нијансе балканске архитектуре, а не острвске, егејске – оне чувене бијеле куће, као на јужнијим кикладским групама острва.

Стара зграда капетаније у луци Лименас, главном граду Тасоса, личи на Конак кнегиње Љубице. Мали лучки град љети живне. Рибари се враћају са отворене воде, рачићи гмижу из плићака на прво клизаво камење крај обале, око свјетионик, а млади парови се фотографишу на клупама. Корзо је узан, с једне стране су мали столови таверни, с друге понека тезга с ручним радовима, иза њих се трајекти њишу испод црвеног сутона.

Киша је падала баш оне ноћи која је преспавана у шатору на забаченом дијелу плаже. Све то поправи јутро након кише, испран и извјетрен ваздух, бистар видик и босе ноге на свјежем пијеску. Док се свјетлуца сунце у таласима, појављује се Мија Алексић и плеше Танго аргентино, пас скакуће и лаје на ивици мора, он се држи за шешир и чека да га узме смрт.

Плажа

За разлику од хране која је кварљива, сјећања су боља ако су устајала. На дну меморије наталожи се само нејасан мит од свега што је стварно било. Као што народ, када се једва провуче кроз шикаре историје, смисли еп, ваљда и човјек има уграђен исти механизам.

Касније, слике које је забиљежио фотоапаратом мобилног телефона и мјеста у којима мирише гирос и дрндају скутер мотори, мозак преправља у фреске сјећања.

Свијет је јачи од слова и ријечи, производи више утисака, који сложенији су него што се може описати. Док се не продре у језик једног народа и поднебља, тешко је сазнати или написати праве приче, тајне једног мјеста, града, острва и земље. Језик је тек прва опна, прва врата, али кроз њих се улази у велику собу. Тада слика коју покушаваш себи да представиш добија још једну боју, али њен велики дио и даље је црно-бијели, у најбољем случају, или искривљен и надреалан.

/Баклава са чоколадом!/

/Баклава са чоколадом!/

Најбоље се пише о себи и својима, али то је опет и најболније и најтеже. То је као одвајање великих мермених блокова из утробе планине. Зато је лакше бавити се туђим и причати о туђем, о оном преко ограде. Путовање је и лијечење од својих крвавих потока и клетих пјесама. Бања.

Ферибот плови назад према Керамотију, малом мјесту источно од Кавале која се бијели у свом заливу. Завршава се један дио живота, a други је тако близу као копно овом острву које напуштамо. Септембар је. Поред аутомобила, чије су су гуме добро запамтиле грчко сунце и пијесак, на приколицу једног камиона натоварен је један једини блок бијелог мермера са Тасоса, тежак као тoпле рушевине љета.

кава

Gore u Brdima

20150901_115648

20150903_194605

20150907_130436

1(8)

Za P.U.L.S.E Željko Svitlica

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Тасос: фрагменти од бијелог камена

  1. Душко Јевтовић

    24/05/2016 at 13:40

    Био сам на Тасосу 2007. године и поново сам доживео мир и усхићење читајући овај текст у коме су сачувани дубоки и трајни утисци.
    Острво оживљава спокојство детињства, безбрижност неужурбаног јутарњег устајања, шетње и купања у златастом плавилу мора и неба, спојених на ивици хоризонта.
    Успомене живе у забораву и засветлуцају покаткад пробуђене сличношћу звука или предела који чујемо или угледамо на страници књиге или на екрану.
    Сећам се галебова који, на трајекту, у лету узимају “смоки” из испружених руку путника и у полукружном луку прате пловидбу између две обале.
    Сећам се бродића који се љуљају на таласима и са чије палубе посматрамо скривене увале којима прилазимо, а на којима тишина трепери у шуму таласа, у сенци дрвећа надвијеног над плажом. Једном смо застали на пучини и док су скоро сви путници, међу њима и моја жена и ћерка, пецали забацивши удице у тамноплаву воду, обузела ме мучнина од њихања док сам се одвојен од осталих држао за ограду, чекајући да заполовимо да бих се поново вратио себи. Сада ме и ово сећање испуњава радошћу, попут скакања са палубе у воду залива и пливања до уског језичка жала који ме реаширених руку примао у загрљај.
    И радости и патње обликују душу и стварају ону јединствену целину која постаје наша личност.
    Не знам да ли ћу се икад више и физички вратити на Тасос, али лепота која је постала саставни део мене, више ме не напушта.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *