Ulogujte se / Kreirajte profil

Teror, drhtanje…

Budizam, pogotovo zen budizam, retko se bavi obrazlaganjem nekog konkretnog pojma, pa tako i pojma strah. Budizam je elegantna filosofija, njen predmet je oslobađanje od patnje, dakle, razrešenje pitanja naše egzistencije, a to razrešenje događa se činom oslobađanja. Budizam je delatan, i svoj konačni izraz kao takav, našao je u zenu odnosno čanu. Kod budističkih mislilaca, ili učitelja, kako ih na Istoku rado nazivaju, rečitost sama po sebi nikako nije cilj. Zen budisti će izbeći svaki filosofski diskurs, a ukoliko do toga i dođe, on će se uobličiti kao mondo – pitanje-i-odgovor.

Mondo uvek započinje pitanjem, i to pitanje je čisto filosofsko, iako se često služi frazama i parabolama – recimo pitanje bića i ne-bića, razuma (viđnana) i intuicije (prađne), će se postaviti kao pitanje odnosa stabla i puzavice koja se obavija oko njega, ili kao pitanje porekla Bude ili značenja Bude, itd. Međutim, uvek je reč o konačnom pitanju. Mondo se ne bavi konkretnim pitanjima, kao npr. pitanjem straha, pitanjem živ¬ljenja, pitanjem odnosa društva i pojedinca i sl. Ovakav stav je egzistencijalistički i izuzetno je pragmatičan. Ozbiljnog budistu zanima konačno a ne postupno oslobođenje i on se neće zadržavati na usputnim stanicama, pa makar žrtvovao sve one primamljive, vesele i raznobojne stvarčice koje nudi tehnologija i tehnološko (veštačko) znanje, život u veselju – budistu zanima čisto znanje, konačni uvid u stvarnost i postojanje, što za posledicu ima oslobađanje. Zauzimanje ovakvog stava podrazumeva sticanje sposobnosti da se izađe na kraj sa svakom konkretnom situacijom, zato se konkretnim situacijama budizam uopšte i ne bavi u teoriji, već isključivo u praksi, delatno.

Kako bi, pokusa radi, mogao da izgleda mondo o strahu?

Lin Či upita Hui Nenga: „Šta je strah?“
Učitelj odgovori: „Gde su ti gaće!“

Ukoliko se Lin Či prepadne i na samu pomisao da mu nema gaća, onda on nije ništa postigao, i nema ni govora o oslobođenju. Ova situacija može da se uporedi sa Izgonom iz Raja i to doslovno, sa sve drvetom „znanja“.

Pitanje straha, terora, uvek je lično pitanje, egzistencijalno pitanje, radi se o našem ličnom odnosu prema situaciji koja izaziva strah. Ukoliko se oslanjamo na prosto iskustvo, mi ćemo znati da treba da se klonimo takvih situacija. Za jedno takvo refleksno ponašanje, nisu neophodna nikakva verbozna objašnjenja u smislu odgovora na pitanje: Šta je strah – bežanje je u većini slučajeva zadovoljavajući odgovor.

Kaže se, recimo, da u nekom društvu vlada teror. Što se tiče samog razumevanja ove tvrdnje, već je u startu načinjena greška. Iz ovakve izjave prosto sledi da je Teror nešto nama spoljašnje, kao neki Izvor ili Uzrok straha. Međutim, strah je u nama, a uzrok tog straha je nešto sasvim drugo od onoga što može da nam se čini, npr. vlast (zasnovana na teroru). Objektivno situacija izgleda ovako: neko nas tlači, a mi se sklanjamo (u strahu od represalija). Dalje, strah od represalija je strah za sopstvenu kožu, za bližnje, za imovinu, za preživljavanje, od gubitka posla, itd. Ovo su samo neki dominantni oblici u kojima se ispoljava strah. Gore navedene izjave ne otkrivaju zapravo ništa o strahu. One su samo opis jednog stanja, ali ne daju nikakav doprinos razrešenju te krize, jer živeti u strahu znači biti u krizi.

Strah kao izraz raspada sistema.

Ovakva definicija straha omogućava da se sagledaju uzroci te pojave i da se sa tim strahom konačno iziđe na kraj.Mi, dakle, osećamo strah uvek kada je naš sistem ugrožen, na bilo koji način. Intenzitet straha zavisi od blizine pretnje po integritet sistema. Ukoliko je pretnja relativno udaljena, strah neće biti bog zna kako izražen i biće gotovo neprimetan, ali ipak sa dalekosežnim posledicama. Ukoliko je uzrok straha udaljen, mi ćemo se zavaravati da mu još možemo nekako izbeći, jer ćemo imati utisak da nismo neposredno izloženi, između sebe i uzroka straha postavićemo prostorno-vremenski kontinuum, kao neku tampon-zonu.

Ovo je čisto zavaravanje, mač nam se još uvek klati iznad glave i ne zna se kad će da nas mlatne. Suočavanje sa strahom prati epitet Hrabrost. Francuska reč courage, potiče od reči koja označava srčanost, dakle hrabar je onaj koji ima srca. Srce ti snažno zalupa, ali ti ne odstupaš. Svakako, hrabrim držanjem se uopšte ne otklanja opasnost od raspada sistema, telo nam može stradati u okršaju sa jačim, sve pozicije koje zauzimamo možemo da izgubimo – jednom reči, nema nikakve garancije da ćemo sačuvati svoje posede. Pa ipak, mi se hrabro suočavamo sa pretnjom.

Sa stanovišta zdravog razuma, hrabrost je čisto ludilo. Pošto razum uvek traži garanciju (logiku), hrabro držanje otpada kao rešenje. Razuman čovek polazi od teze da treba preživeti, odnosno živeti, a to znači da treba izbegavati sve opasne situacije. Živeti razumno znači živeti u stalnom strahu. Filosofija preživeti po svaku cenu je filosofija robova, takvi će pristati na sve, nikada se neće buniti, uvek će uzmicati – čak i kada počnu da gube deo po deo (a to je zaprvo odavno počelo) sebe ili svojeg, oni će i dalje uzmicati i neće stati da pruže otpor. I samo zaustavljanje u ovom slučaju znači pružanje otpora.Razumno držanje, dakle, nipošto ne znači i mudro držanje, tj. ispravno držanje (da i ne pominjem hrabrost).

Problem je očigledno izražen u pojmu svojine, identiteta sa objektima koje smatramo svojim, ali ovo dovodi do apsurda, jer mi stalno gubimo tu svojinu, jednu po jednu, a ipak smatramo da smo sačuvali sebe. Ovakvo upadanje u aporiju, u bespuće rđave beskonačnosti, po pravilu ostaje neprimećeno, bolje reći namerno previđeno. Jer sagledavanje ovakvog stanja bilo bi istovremeno i priznavanje neuspeha da se sačuva identitet, a ukoliko identitet nije sačuvan, to znači da sistem više ne postoji – a izraz toga je strah. Budući da čovek beži zbog straha ili od straha, ovo se ne sme dozvoliti (iz razloga etičkih – jer greh je biti kukavica). Dakle, čovek sam sebe zaslepljuje, ućutkuje, živi u neznanju od svoje volje.

Iz ovoga sledi da je pitanje znanja ključno pitanje. Onaj ko hoće da zna šta se zapravo dešava, mora da skupi hrabrost da bi to saznao. Ukoliko skupi hrabrost, on se neminovno suočava sa svojim strahom ili strahovima. Ako dotična osoba istraje u tom stajanju i to vreme iskoristi radi saznanja, uočiće da delovi sistema (ne mora uvek da bude samo telo) odleću iz njegovog vlasništa, videće da gubi kontrolu nad ovim ili onim svojim. I već je toliko izgubljeno, a subjekt i dalje stoji. Uz opažanje toga javlja se i svest da i pored svih gubitaka nešto nije, čak i ne može biti, izgubljeno. Može li se to nešto nazvati suštinskim, suštinom?

Jedan mondo:
„Koja stvar je od neprocenjive vrednosti?“
„Glava mrtve mačke!“

Kada govorimo o gubitku svojine, zapravo govorimo o sistemu vrednosti. Ne može se reći da je izgubljeno nešto što nema nikakvu vrednost, već samo nešto što ima određenu vrednost i značaj za nas. Ukoliko i dalje preživljavamo i pored tolikih silnih gubitaka, očigledno je da vrednosti koje smo izgubili nisu suštinske. Osetićemo se oštećenima, povređenima, ali – i dalje živimo. Ovde naše sagledavanje zapada u veliku krizu, jer bi jedini mogući izlaz bio prevrednovanje, uspostavljanje novog sistema vrednosti, koji bi obezvredio sve naše gubitke – a to je zaista radikalan čin i nekome će u prvi mah izgledati kao potpuni poraz koji vodi u jako depresivnu smrt ili život.

Eto, stigli smo sada do krize identiteta. Ako budemo dosledni u nameri da otkrijemo i sačuvamo suštinskog sebe, moraćemo da načinimo i takav korak. Očigledno nam je da nema uzmicanja, ukoliko se zaista želi obračun sa strahom, odn. terorom.Teškoća ove krize je u tome što se sada jasno sagledava da uzrok našeg straha uopšte nije tamo neki tlačitelj, već naš sopstveni identitet, naša predstava o sebi, koja je toliko jaka i dominantna da ne može da podnese radikalnu promenu. Postepena, razumna, promena, kada otpadaju delići, ali „suština“ i dalje ostaje „sakrivena“ ili „obučena“ – to može, ali u potpunosti skinuti sve sa sebe – e to je već neprihvatljivo. Dakle, polako postaje jasno da smo sami sebi tlačitelji. I – sada uočavamo da teren, koji je do sada bio filosofski polako postaje religijski. Zar ne bi Adam i Eva ostali u Raju da nije bilo onog smokvinog lista. Toliko im je bilo teško da ga se odreknu. Ispao je Bog nerazuman što ih je zbog te sitnice najurio. A i oni su ispali nerazumni, jer im je bilo draže da pate, da žive u znoju lica svog, možda u znoju izazvanom strahom, nego da i dalje žive u srećnoj zajednici sa Bogom. (Parafraziraću Hrista: Bićete sa mnom – bez ičega na sebi – ili – Ostavi sve i pođi sa mnom.)

Nas ovde zanima mehanizam ovakve psihologije „vrednovanja“, egzistencijalnog vrednovanja. Kakvu to egzistenciju mi želimo, odnosno živimo? Šta je to što je zaista vredno, i bez čega se ne može, a šta je to što možemo da izgubimo, a da sačuvamo sebe? Neki odgovori su već dati, nameću se sami po principu očiglednosti. Ali prihvatanje takvog „viđenja“ predstavlja objektivnu teškoću. Teško je pomiriti se sa činjenicom da te je neko opljačkao i da nikada neće doći do poravnanja, do vraćanja dugova, „stare štednje“ itd.

Pojmu „duhovnih vrednosti“ u zenu odgovara pojam „mrtva mačka“. Čuvena replika iz predstave „Putujuće pozorište Šopalović“ glasi: „Šta će nam pozorište, vidiš da nas streljaju!“ Ova situacija je potpuno adekvatna trenutnoj situaciji u Srbiji. Ali niko se nije dosetio da nas možda baš zbog toga i streljaju, jer nemamo pozorište – zato što smo divljaci. Šta će „običnom“ čoveku glava mrtve mačke? Šta će njemu duhovne vrednosti. Jedu li se one, piju li se?

Egzistencijalno pitanje: u kakvom svetu živimo? U svetu u kome nas stalno drpaju, a mi bespomoćni? To je objektivan svet, ne može se prigovoriti da je nestvaran – i te kako je stvaran. Ali to je svet terora, hoćemo li mi da živimo u takvom svetu? Uostalom, ko te pita!

Vratimo se opet zen budizmu, ne radi zena samog, već radi metoda kojim se zen budisti služe. Jedan od najvećih savremenih, ali „nemuštih“, sledbenika zena, Karlos Kastaneda, već u prvoj svojoj knjizi postavlja princip – (parafraziram): Prvi neprijatelj sa kojim se ratnik suočava je strah. Ukoliko se ustukne pred strahom, ratnik nikada neće postati čovek od znanja. (Sledeći neprijatelji su: jasnoća, moć i starost…)

Ukoliko bismo hteli da govorimo o naciji kao subjektu straha, o zastrašenoj, uplašenoj naciji, lako nam je da kao primer takve nacije odaberemo baš srpsku naciju. Zen nikada ne bi uzeo zdravo za gotovo da je nacija subjekt, budizam u principu ne prihvata postojanje nečega kao što je subjekt, to je princip anata (an-ata) ne-sopstvo, ali ako o tome treba da se govori, primeniće se analitička metoda da bi se dokazalo da subjekt zaista ne postoji, da se svaka stvar, pa prema tome i subjekt, sastoji iz delova, pa prema tome subjekt postoji samo kao takav – kao kompozit, kao predstava, odn. kao nešto nesuštastveno – Indijci, budisti uopšte, bi ovde po pravilu upotrebili izraz sunjata, praznina – vodimo računa da nipošto nije reč o nihilizmu, već o formi kao ispraznosti, nesuštastvenosti. Ako, dakle, od budista, koji ne priznaju ni sopstvo, očekujemo da progutaju ovo poturanje nacije kao subjekta – slatko bi se nasmejali.

Međutim, to što oni neće o tome da govore, ne znači da oni sa time ne mogu da izađu na kraj. Navešću ovde još jedan primer iz Kastanedinog opusa: Kada je Karlos pričao don Huanu o svom ocu, koji je mrzeo popove jer zaglupljuju narod, i tako to, don Huan mu se podrugljivo smejao govoreći: Jadni mi, zaglupeli nas popovi! Naravno, ovo je čisti zen, odnosno stanovište zena, jer zen budista ne može da se de facto složi sa tvrdnjom da je neko drugi odgovoran za naše sopstveno stanje (neznanje).

Postoji jedna pesma (jer on je bio i pesnik) koja se pripisuje Budi. U toj pesmi Buda govori o tome kako je dosegao konačno saznanje, prozreo sve iluzije i kako zbog toga sada može slobodan da napusti ovaj svet rađanja i umiranja (Samsara). Ali, dolazi kod njega Brama i moli ga da to ne učini, nego da ostane još malo, jer ima onih kojima nedostaje samo mrvica da bi dosegli taj konačni uvid, a Buda bi mogao da im pomogne (iz ovoga se crpe ideal Bodhisatvi – Buda u odlaganju, koji se zariču da neće otići odavde dok sva živa bića ne budu oslobođena – oni su tu da nesebično pomažu u tome). Mnogi se slažu da Buda ne bi napisao ovako nešto, jer odluka da ostane je zapravo iznuđena nekakvim razlogom (izgovorom), makar on izgledao toliko plemenit – njegova odluka da ostane bila bi nedelatna, neadekvatna, ništavna. Odgovornost za lično oslobođenje je lična odgovornost i ne može se preneti na nekog drugog.

Sada je jasno, po pitanju nacije, da nacija kao takva nikako ne može da se spase, jer državom u kojoj postoji određeni oblik vlasti, pa bila to monarhija ili demokratija, uvek upravlja neko u ime drugoga – izvršena je distribucija odgovornosti, a građani, činioci nacije, nisu lično odgovorni za ono što se događa. Ovo je naročito očigledno u Srbiji, jer bi se nekakav izlaz još i mogao tražiti u pozivanju vlasti na odgovornost, a to se baš nikako ne dešava. Ova nacija ne želi da bude odgovorna, i to je to. Zašto – odgovor je više nego očigledan – pokleklo se pred strahom, a pri tom se odgovornost prebacuje na vlast. I to, čini se, kao da svima odgovara. Izuzetan primer samoobmanjivanja.

Shodno ovome, pitanje egzistencije bez straha u sebe uključuje i pitanje pripadnosti naciji – vidi se da je određivanje ličnog identiteta na način pripadanja određenoj naciji čisti ćorsokak, jer sada naše lično oslobođenje zavisi od nacionalnog oslobođenja i od definicije jedne takve slobode, a to nas stavlja u apsolutno pasivan položaj i onemogućava nam da se sami izborimo za svoju slobodu (od straha). Sledstveno tome, osoba koja svoj identitet traži upravo u pripadništvu naciji, beži od spasenja, živi u teroru i nema nade da će izmaći tom prokletstvu.

Zanimljiva je još jedna posledica ovakvog poimanja terora – sa uzrokom izvan nas samih: totalna paraliza. Naime, ako je uzrok terora država, kako pojedinac da se odbrani od toga, kada je on u poređenju sa državom tako sićušan i bespomoćan, pravni sistem ne funkcioniše, itd? Rezultat toga je apatija, letargija, učmalost, potpuni defetizam. Jednom takvom viđenju, ukoliko mu se prepustimo, zaista nedostaje ona mala pukotina kroz koju bi trebalo, kao u nekoj fantaziji, da probije zračak sunca, zračak nade. A, kako je rekao Kafka, postoji nada, ali ne za čovečanstvo. Nacija, čovečanstvo, nema tu nikakve razlike. To su sinonimi.

Dekartu su mnogi zamerili kada je rekao da prihvata zakone, odn. sistem države u kojoj živi i da neće činiti ništa u smislu promene takvog sistema vrednosti. Na prvi pogled to zvuči kao defetizam, kao odustajanje od borbe – jak argument, ali bez ikakvog pokrića! A ko su sledbenici puta koji je propovedao Buda? – Prosjaci! Monasi, koji napuštaju svoj dotadašnji život, bez ostatka, odlaze u šumu i tamo, neometani, meditiraju. Jedini njihov kontakt sa ovim svetom je odlaženje u prošnju (prosi se hrana), ali ni ta prošnja nije sistematska – prosjak ne računa da će obavezno dobiti hranu, tj. niko nije obavezan da mu udeli milostinju. U ovome se ogleda konačni egzistencijalni rizik, jer ishrana jednog prosjaka nije sistemski rešena, ona u potpunosti zavisi od volje davaoca. Čin davanja hrane je tokom vremena postao običaj, to je istina, ali on je u suštini interruptus, odnosno tačka prekida, u kojoj se običan čovek, makar na trenutak, okreće nekim drugim vrednostima, koje nisu kupujem-prodajem, u skladu sa uspostavljenim sistemom vrednosti. Čin odlaska u prošnju daje priliku običnom čoveku da na trenutak zastane i iskorači iz matice koja ga nosi ko zna kud.

Ko, dakle, može da se odluči na to da napusti sve i da njegovo življenje od tog trenutka zavisi od dobre volje bližnjih? Malo ko. Ne javlja se tu samo strah od gubitka imovine i života, od gladi i zime, nego se javlja i strah da će morati da se veruje, odnosno da se ne brine, a to ne znači ništa drugo nego ukidanje uvreženog procesa razmišljanja, koji kao svoj predmet ima trajanje, trajanje nas: prošlost, sadašnjost, budućnost, „božansko“ predviđanje eventualnog daljeg života, manje ili više detaljno – što je izraz krajnje arogancije!

Ovo je zaista cilj svake meditacije – izlazak iz oblasti diferencijacije, razlučivanja, iz oblasti krize (jer krisein znači lučenje), prelazak iz oblasti mišljenja u oblast ne-mišljenja, tj. u oblast delanja, odlučenosti. „Zaustavljanje sveta“ (kod Kastanede), ili dhyana, meditativna udubljenost i usredsređenost, izraz koji su kineski budisti izdvojili i njime nazvali svoju sektu (na kineskom se dhyana izgovara kao chan, na japanskom zen).

Svrha ovog teksta nije da se neko ubedi da treba da ode u monahe, ukoliko želi da se oslobodi terora. Čin odlaska u šumu je čin iskoraka iz poznatog, iz sveta u kojem vlada patnja – u svet u kome čovek biva oslobođen svake patnje. To nije fizički pokret skidanja odeće sa sebe ili bacanja stvari kroz prozor, već čin poricanja bilo kakve zavisnosti od objektivnog – čin sticanja vere. Razume se, vera nije budistički pojam, ona se u budizmu nikako ne pominje, to je tipično hrišćanski pojam, ali i hrišćani odbijaju da raspravljaju o veri – ona se zadobija, ali ne putem dokaza – a to je baš tipično „zenovski“ pristup. Zadobijanjem vere prevazilazi se svaki strah.

Slobodan Škerović

oprema teksta: P.U.L.S.E

Jedan komentar na tekst Teror, drhtanje…

  1. B

    20/05/2012 at 23:25

    Veoma lepo.
    Nazalost u danasnje doba veru je zamenio cinizam, tako se na veru i odricanje gleda sa cinizmom sto prouzrokuje velike licne i kolektivne patnje a da zapravo ne znamo sta nam je.
    Braco i sestre, zelim vam veru i ljubav 😉

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *