Ulogujte se / Kreirajte profil

The Hurt Locker – favorit iz senke

hurtlockerposter2

Nekoliko stvari koje meni “The Hurt Locker” čine odličnim filmom:

1) Žanrovski film. Film ne pretenduje da bude nekakva autentična priča o tome kakav je tačno taj određeni rat u kome se radnja odvija. Naprotiv, to je priča o 36 dana tokom kojih je “pas rata” rukovodio jednom od jedinica koje mu se dodeljuju. U tih simboličnih 36 dana, on prolazi kroz dramu pronalaska unutrašnje motivacije (vere) i ponovnog vraćanja sebi. Lična pobuda produbljuje žanrovski okvir filma u ratom okupiranom gradu. Paradoksalno, glavni junak preuzima na sebe ulogu ilegalca u gradu koje su okupirale njegove trupe. U trenutku smrti dečaka, on prolazi kroz očaj i bes, prvi put lično oseća rat u kome se našao, i u tom osećaju ironično pronalazi upravo onu motivaciju koja je i uzrok bombama koje sam demontira. Od smrti deteta čija je utroba balsamovana plastičnim eksplozivom do scene pakla iz koga će izaći u svet sačuvanog urbanog okoliša koji – svojim nenarušenim građevinama, nesmrskanim prozorima i plavim prosjajima čistog neona – postaje najgori svet opasnosti u kome će, sopstvenom odlukom i verovatno sopstvenim metkom, upravo izgubiti člana jedinice. Junak je kroz čistu akciju dotakao rub najdublje motivacije sopstvene kao i sopstvenih neprijatelja i, najzad, vraća se sebi: žanrovskom junaku. To je psihologija data van intelektualizama i filozofskog parolaštva, to je psihologija data kroz pravu dramu. Na drugoj strani, ovakvim postupkom budi se problem druge psihologije: psihologije gledalaca. Mnogi današnji stvaraoci bi da žanr koriste kao štake za svoje “učene” tendencije; delimično da njime saberu svoje natrpane pretenzije, a delimično i da se lakše povežu sa publikom sklonom i naviknutom na žanrove. Tako oni neretko u nešto što je nekakva “realistična” priča nasilno trpaju ubistva, kriminalističke zaplete i druge koještarije opravdavajući ih tobožnjim: ironijama, formalizmima i drugim intelektualnim trućanjima, koji funkcionišu i u teoriji kritičkih tendencija i u masovnim odobravanjima ideoloških pristalica – jedino ne funkcioniše sama drama. Ali, banalna radnja jednog umetničkog dela ionako nije bitna, to je nešto što smo tobože prevazišli. Tvorci ovog filma svesno su odlučili da je ne prevaziđu, i možda je u tom pogledu film odviše klasičan, odviše zastareo i u teoriji kritičkih tendencija i u masovnim negiranjima ideoloških pristalica – jedino što u njemu funkcioniše sama drama.

2) Krug. Najširi i najdublji krug ovog filma upravo je u dve navedene psihologije. Na jednoj strani, psihologija junaka dovodi njegovu poziciju do krajnjih rubova žanra; na drugoj strani, psihologija publike – koja želi angažman i dešavanja – vraća ga natrag u žanr i, najzad, u stanje rata. Začarani krug u kome se problematizuju uzrok i posledica ratnog stanja i u kome nema lakih rešenja koje junak želi, niti jasnih rešenja koje publika traži. Umetnost u svojoj biti ne mari ni za jedno ni za drugo. A, o publici – žanrovski angažovanoj u politici – da i ne govorim…

3) Paralelizmi i uzroci. Kroz film se neprestano pronose paralelizmi koji narastaju gradacijom. Vojnici posmatraju građane, građani posmatraju njih: prvo golim očima, pa dvogledima i tehnikom, pa snajperskim spravama. Prvo, i jedni i drugi vrše detonacije sa bezbedne distance; potom, i sa jedne i sa druge strane čine samoubilačke misije. Najzad, lično shvatanje rata dovodi samog junaka u poziciju uzroka postavljanja bombi koje sam demontira: sve je to nečije dete, nečiji bes, nečije pucanje u ludilu. Tako se i uzroci šale. Ništa poput ostavljenje vreće postaje uzrok ubitačne eksplozije, smrt deteta Bekama kao uzrok postaje ništa zato što se ona nije ni dogodila. Tako to ide sa ratovima. Ono što se činilo da je ništa: bilo im je uzrok. Ono što se činilo da im je uzrok: bilo je ništa.

4) Mit. Za razliku od trenda da se istorija pretvara u mit, ovde se mit neprestano parodira stvarnošću. Spacijalizacija se svodi na prostu činjenicu da vojnici neprestano brkaju dane. Prostor, koji je mitski prelaz u pustinju, obično je poprište rata o kome se govori. Scena gorućeg pakla u stvari prikazuje mesto u kome bi junaci bili bezbedni da nisu otišli u netaknuti deo grada. Udarci se zadobijaju van unapred određenih poprišta: u lepoj kući žena udara glavnog junaka u glavu, u kasarni junaci se sami tuku, u mirnom i lepšem delu grada ranjen je član čete. Najzad, Odisej se na kraju i travestira odnosom junaka prema sopstvenoj porodici.

Komplikovan, zanimljiv i dobar film.

za P.U.L.S.E  Ajant

5 komentara na tekst The Hurt Locker – favorit iz senke

  1. Boban Savković

    22/03/2010 at 10:15

    Ajante, ubedio si me da pogledam film 🙂 A nisam imao nameru

  2. Snežana Moračić

    22/03/2010 at 11:11

    i mene je film poneo odmah posle gledanja, medjutim, kako je vreme prolazilo bledeli su svi ovi fragmenti koje si spomenuo i neke ocigledni, ‘manipulantno’ savrseno smesteni i umetnuti politicki momenti, iako se tvrdi da je ovo ‘antiratni’ film /ma sta to znacilo u ‘americkom zargonu’/su mi nekao smanjili utisak i svrstale ga u jedan deja vu, film politickog momenta. priznaces, reziser koji se latio takve jedne price mora da ima jako politicko opredeljenje iza koga stoji i koje filmska prica, koju je izabrala, opravdava.
    sto nije uopste za osudu, jel, ne mozes da budes neutralan, ali poruka mi je nekako ‘ambiguous’ – i tu smo zato sto treba i tu smu zato sto nije to nas rat i zato sto ne treba da budemo, a ono sto sam ocekivala – tu smo i radimo taj posao kao placene ubice – hladno, proracunato, precizno, skoncentrisano, nije tu.

    onda sam odgledala turoban i mracan i opterecujuci ‘precious’- mnogo potresnija i dramaticnija prica /na long run/ za koju amerika izgleda niti ima resenje, niti zna kako da resi, i naravno, cudo bi se desilo da je bas TAJ film sa tako teskom socioloskom-psiholoskom-ekonomskom-moralnom sramotom pobedio.

    dakle imamo ‘dve sramote’ razlicitog ili mozda cak istog raspona ali jedna je mnogo svarljivija i ‘trenutna’, i ‘opravdana’, a druga je akutna i traje i trajace i bremenita i kome je da se igra vise ‘carevog novog odela’.

    sta se meni dopalo u HL to je taj minimalizam sto reziseru odmah daje tu titulu ‘malog, autorskog filma’ iako je film radjen sa velikim pretenzijama.
    katarina je odradila onako ‘muski’ posao, i kao ‘muskarac’, mada ne verujem u podele na musko-zenske kada je umetnost u pitanju. dopala mi se i atmosfera i taj ‘suspense’, mozda bi bilo mnogo efektnoije da je u cameo pojavljivanju bila garnitura glumaca iz ranijih ratnih filmova, kao mali reziserski homage besmislu rata bar kroz prepoznatljive filmove i njihove predstavnike. odlicna kamera, odlicna, pristojna gluma, suspense na visini, tisina ona koja je strasnija od eksplozije…sve je tu.

    zasto HL nije nista drugaciji od ostalih americkih ratnih filmova?

    adrenalin koji vodi ratne reportere ili novinare ili fotografe, dopisnike u grotlo pakla u nepoznatu zemlju medju neprijatelje i drugaciju kulturu, shvatanje morala i vrednosti i td… je odavno poznat, ta se tema i kroz obicne eseje i kroz filmove gde se vojnici posle dozivljenog pakla ponovo vracaju, ili dok gledam intervjue sa vojnicima na TV kojima fali pola tela koji gledajuci u kameru izjavljuju : vratio bih se sutra’, prikazivala i tretirala i objasnjavala i objasnjava stalno, malte ne jednom americki vojnik na ratisu, uvek americki vojnik na ratistu.

    ni u ovom filmu vojnik se ne pita sta cu ja ovde, vojnik ne kaze this is it, i am out of here? ili sam ga ja propustila?

    e zato mi film bledi iz secanja, a ostace mi recimo vise u secanju ‘the dear hunter, ‘platoon’, ‘apocalypsa’, pa cak i ‘black hawk down’.

    malo sam ga nesredjeno napisala,mogla sam koherentnije i konciznije ali bih onda elaborilala dok ne bih na kraju iskasapila film, a ti si napisao bas lepu recenziju da bi i katarini bilo milo da je procita.

  3. Moca

    22/03/2010 at 13:22

    war is the drug. za mene je ceo hurt locker u toj rečenici. krajnje pesimističan film. i zasluženi dobitnik.

  4. Bojan

    22/03/2010 at 15:01

    Lepa recenzija pa mozda i mene motivise da film pogledam. Bigelou, rekoh vec, cenim kao rediteljku odavno, ali me ovo nesto nije privuklo, mozda bas zato sto o ratu u Iraku manje-vise svi imamo izgradjene stavove vec. Nego ovo Snezanino

    “ni u ovom filmu vojnik se ne pita sta cu ja ovde, vojnik ne kaze this is it, i am out of here? ili sam ga ja propustila?”

    je i meni daleko veci problem sa vecinom americkih filmova na temu ovih postmodernih ratova koje vode. Ajde kad je Good War u pitanju, tu nema dileme i tu ZNAS da je ne samo opravdano nego i MORALNO obavezno pomlatiti naciste,kao bubasvabe. Ili kad prave filmove o ratu na sopstvenom tlu, to je neka samoodbrana i tu je moralni odnos ipak drugaciji. Ali ovo sa Irakom i slicno… uzasava me ta opsteprihvacena “vrednost” americkog filma, jos od vijetnamskog revizionizma iz reganovskog vremena pa naovamo. Ta milijusovska fascinacija ratom kao takvim i satro-maco odnos prema ratu kao metafizickoj kategoriji. Ono, eto, yebiga, tu neka musava deca su tek mizanscen, sa’cemo da im preoremo tu shithole country, a u medjuvremenu ce mladi vojnik da izgladi emotivne probleme koje je imao s ocem/devojkom/najboljim drugom u pripizdini neke heartland-savezne drzave iz koje je dosao, i shvata na kraju da je rat tragicna ali fascinantna stvar u kojoj je stekao lifelong ortake. Mislim, ona klasicna americka lakomislenost koja je simpaticna u coming-of-age romanima i filmovima (pricali smo ovde vec koliko je emersonovsko-torouovska go-into-the-world filozofija izrodila nusproizvoda), ovde je amalgamisana sa nekim nedostatkom ELEMENTARNE empatije sa tim ljudima koji govore cudne jezike i nose krpe na glavi ili sta vec, i uopste taj kulturoloski rasizam u kojem je gomila leseva domorodaca tek scenografija, ali glavna prica je Dzek koji je ranjen dok im je donosio fridom end dimokrasi.

    Ko je gledao Flight of an Intruder, ne treba mu dalje ilustrovati.

    U svakom slucaju glasam za War, Inc., skrajnuto i genijalno remek-delo snimljeno tek za godinu-dve ispred Hurt Locker-a. A naravno da se nije ni nasao u nominaciji. Mozda raspalim neku pohvalnu recenziju kad se nateram 😀

  5. Milan

    29/03/2010 at 17:19

    Koliko sam ja shvatio to je jedan “patriotski” obojen film. Ergo, malo desnicarski. Avatar je antiratni, utoliko, uslovno receno – levicarski…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *