Ulogujte se / Kreirajte profil

„To“: Šta nedostaje novoj ekranizaciji Kingovog romana

Pred kraj Kingovog romana To, Bil Denborou, jedan od junaka koji pokušavaju da ubiju naslovno čudovište, odlazi na psihodelično putovanje s onu stranu univerzuma. On i njegovi prijatelji Sten, Edi, Riči, Majk, Ben i Beverli – tzv. „Klub gubitnika“ – uvukli su se duboko ispod grada Derija u Mejnu i pronašli put do monstrumovog legla. Ali i kada uspeju da ga opkole junaci romana ne mogu pobediti To samo fizičkom silom, već mu se moraju suprotstaviti „čudritualom“, opskurnim testom duhovne i imaginativne izdržljivosti. U žaru telepatskog sukoba Bil i To u potpunosti napuštaju fizičku ravan. Koristeći metafizičke moći To pokušava da odvuče Bilov um prema alternativnoj dimenziji smrti, osvetljenoj ne zvezdama već „smrtonosnim svetlima“. Na putu ka njoj Bil susreće džinovsku kornjaču, koja kaže da je stvorila naš univerzum. Konačno Bil uspeva da vrati To nazad u fizički svet, u kojem To umire. Pre 27 godina, kada su članovi „Kluba gubitnika“ imali 11 godina, zamalo im je pošlo za rukom da ubiju To da bi kasnije, kada su se izgubili u tunelima ispod Derija, pronašli izlaz samo zahvaljujući psihičkoj energiji stvorenoj grupnim seksom. Ali sada, kada je Bil konačno uspeo da ubije To, zemlja se sama otvara i pušta ih da izađu napolje.

Foto: Predrag Trokicić

Sve ovo pokazuje da je ovaj roman zapravo mnogo čudniji nego što ga mnogi pamte. U poređenju sa njim, nova filmska verzija, koju je režirao Endi Muskjeti i koja se od ove nedelje prikazuje u bioskopima, izgleda znatno pitomije i normalnije. U pitanju je dopadljiv, ali beznačajan film. Bil Skarsgard, kao zli klovn Penivajz (To-ov najčešći avatar), pleni ludačkim pogledom i divljom fizikalnošću – u svojoj prvoj sceni, u kojoj uspeva da ubedi malog dečaka da mu pruži ruku kroz slivnik, on izgleda potpuno hipnotišuće. Mladi glumci su ubedljivi, naročiti Fin Vulfhard u ulozi brbljivog Ričija Tozijera i Sofija Lilis kao samouverena, neustrašiva Beverli Marš (njena muškobanjasta odeća – maslinaste tregerice i preširoki opasači – jedan su od najboljih detalja u filmu). Film ima svojih halucinantnih momenata – situacija u kojima se čini da su deca-junaci pod dejstvom droge – i u tom smislu, on uspeva da uhvati deo karnevalske atmosfere kojom odiše knjiga po kojoj je snimljen. Ono što mu nedostaje jesu dramske razmere. U Kingovom romanu, ceo univerzum je ispao iz zgloba. Čudovište je proizvod kosmičkog zla. Novi To je, s druge strane, začuđujuće običan film u kojem se obična deca bore protiv nekog klovna koji je zaposeo njihov grad. (Prošlogodišnja serija, Stranger Things, koja je naveliko pozajmljivala motive iz Kingovog romana, uspela je mnogo bolje da uhvati atmosferu beskonačnog prostranstva – zimska pustoš „Naopakog sveta“ iz ove serije ukazivala je na ugroženost postojanja kao takvog.) Povrh svega, Muskjetijev film nije ni naročito strašan. Najstrašniji momenat projekcije na kojoj sam bio, u jednom bioskopu na Menhetnu, došao je kasnije, kada sam ulazeći u muški toalet naišao na obožavaoca obučenog u klovnovsko odelo.

Istini za volju, ni Kingov roman nije preterano strašan. U njemu junake proganjaju kičasta čudovišta iz horor filmova koje su gledali u bioskopu: čovek-vuk, mumija, Frankeštajnovo čudovište, a u jednom trenutku i gigantsko, netrepćuće, puzajuće oko. Ima nečeg apsurdnog u ovim čudovištima iz filmova strave pedesetih, i deca uspevaju da ih pobede upravo uočavajući njhovu apsurdnost: umesto da se parališu od straha pred noćnim morama koje To projektuje u njihovu javu, ona učestvuju, preuzimajući kontrolu nad sopstvenim fantazijama, onako kako to čini i Neo u filmu Matriks. Na primer, kada se Edi uplaši od puzajućeg oka, on se pretvara da je njegova pumpica za astmu zapravo napunjena akumulatorskom kiselinom. Uz povik, „Akumulatorska kiselina, govnaru!“, on prska tečnost iz pumpice pravo u Oko, koje ispušta „povređeni, zapanjeni zvuk“ i daje se u beg. Kasnije, ova čudovišta inspirišu Bila Denboroua da postane uspešni horor pisac. Ukratko, roman je pomalo metafikcionalan – ne toliko strašna knjiga, koliko knjiga o iskustvu straha.

Roman zasniva svoju težinu ne na čudovištima koja se u njemu pojavljuju, već na široj priči o otkrivanju zla. Kako deca sazrevaju, ona saznaju sve više o istoriji svog grada Derija. Saznaju da je u njemu bila aktivna podružnica „Legije za belu pristojnost“ – verzije Kju-kluks-klana – koja je pobila više od stotinu Afro-Amerikanaca podmetnuvši požar u jednom noćnom klubu. Saznaju za ubistvo gej muškarca pored gradskog kanala i za linčovanje grupe begunaca od strane krvoločnih gradskih muškaraca. Beverli je prestravljena očevim seksualnim napadima. Sva ova različita zla bi svakako postojala, ali ih To dodatno pogoršava – u pitanju je stvorenje koje se, pored toga što jede decu, „hrani“ i razgorevanjem sukoba, mržnje, bezakonja, rasizma, mizoginije i seksualnog nasilja, sve vreme se krijući iza maske klovna (zvuči poznato, zar ne?). Upravo je ovo zlo – istorijsko, neprepoznato i sveprožimajuće – ono što je zaista odvratno, i „Klub gubitnika“ uspeva da ga pobedi osećanjem odvratnosti, pre nego straha. Ujedinjeni, članovi ovog kluba presuđuju To-u i navode ga, motivisani moralnom jasnoćom svog suda, da položi račune. U konačnom, telepatskom obračunu, To pokušava da uvuče njihove umove u oblast bezumnog nihilizma – to jest, u odrasli mentalitet prihvatanja ili potiskivanja; oni to odbijaju, isterujući To na metaforično sunce.

Strašni klovnovi su samo strašni. Oni nisu moralno odbojni; oni nisu metafore za naše kolektivne grehe. Pošto je Muskjetijev film skoro isključivo o čudovištima – on ne odvaja dovoljno vremena da stvori utisak o Deriju kao o stvarnom mestu sa mračnom, skrivenom, uznemirujuće američkom istorijom – nedostaje mu osećaj etičke, čak i političke svrhe koju roman poseduje. Jedini izuzetak je prikaz gospodina Marša, Beverlinog jezivog, nasilnog oca, kojeg glumi Stiven Bogert. Pred kraj filma, Penivajz uzima njegov oblik i pita Beverli: „Jesi li ti još uvek moja mala devojčica?“ Pravednički gnev sa kojim mu ona odgovara – zabijajući mu komad armature u grlo – izražava katartički, ogorčeni gnev samog romana. Uprkos tome, čini se da filmu nešto nedostaje: Kingov roman se završava psihodeličnom epizodom zato što hrabrost i gnev nisu dovoljni da se pobedi To; ono što nam je zaista potrebno je imaginacija. Prihvatanje zla je klopka iz koje nas može izbaviti samo san o slobodi.

Joshua RothmanThe New Yorker, 10.09.2017.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 23.09.2017.

„To“: Šta nedostaje novoj ekranizaciji Kingovog romana

Jedan komentar na tekst „To“: Šta nedostaje novoj ekranizaciji Kingovog romana

  1. Pingback: „To“: Što nedostaje novoj ekranizaciji Kingovog romana – SBPeriskop

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *