Ulogujte se / Kreirajte profil

Tom Waits, narodna muzika

Koliko smo mi kao generacija bili komplikovani…netipično za mladost: prečice do centra nas nisu zanimale. Kao da nas je gothic navukao na mračnije i sporije ulice.

Takvim obilaznicama stigli smo i do Toma Waitsa; prvo smo ga zatekli kao jednog od čudaka teatarskih songova na tribute kompilacije Kurt Weill-a Lost in stars, pa nastavili da kopamo i stigli do Rain dogs, riznice zvukova ulice i ambijentalne buke sa Waitsovog kasetaša; sasvim dovoljno da bezglavo uđemo u pećinu u kojoj nas je čekao Tom Waits, kao Ali baba sa svojih 40 (dobro, ne baš 40, bilo ih je trideset tri tačno) muzičara i jednim kasetofonom.

Daljim kopanjem naišli smo na prethodni album Swordfishtrombones iz 1983 i nakon njega naglavačke zaronili u kompletan Waits opus. A tu nas nije čekalo ništa posebno; samo bluz.

Ništa koncept, ništa desetine muzičara, ništa intervencije u studiju, ništa teatar. Samo pesme i paranormalan glas koji se nikako nije dao povezati sa žgoljavim Tomom na sceni.

tom-waits

Koliko mi je slušanja bilo potrebno da se naviknem na taj samo-bluz? Dosta.Skidao sam uvod sa Ice cream man i Invitation to the blues, otkrivao stari svet akustičnog klavira i on me zauvek odveo iz osamdesetih kojima se više nisam vraćao; propadao sam u novu dimenziju. Na svetoj zemlji sačekao me Blue Valentines posle koje više ništa neće biti isto. To nije samo bluz, niti još jedna ljubavna; to je unapred izgubljen meč sa Mnemozinom, boginjom sećanja.

I svaki je gubitak skoro isti – to je kao kad Waitsov And I see you every time I turn my back prevedete džonijevskim Još uvek te volim, da li to znaš…da, SKORO je isti, ali zašto onda takve pesme pišu samo jednom u životu?

Nikad nisam saznao ko je zapravo stvarno svirao gitaru na Blue Valentines, na albumu su potpisana četvorica, među njima i sam Tom; možda je ipak on odsvirao. Nekako mi je to najlakše da zamislim, usamljenika pored pojačala kako se poigrava prstima, sopstvenim glasom i siluje nam srca. 1978.ljudi još nisu razumeli Tomov vokalni manir; danas zvuči smešno, ali se na netu još može naći sasvim ozbiljan Rolling Stone tekst u kome mudruju o intonaciji i gutanju suglasnika na Blue Valentines: adijo pamet.

She sends me blue valentines
All the way from philadelphia
To mark the anniversary
Of someone that I used to be

Uzalud bežiš: bolje proslavi što više nikada nećemo biti, jer ti neće pomoći ni novo ime, ni novi grad, uz tebe uvek ostaje bezobzirni lični retrovizor(Got me checkin in my rearview mirror/and Im always on the run/ that’s why I changed my name/and I didn’t think you’d ever find me here). U svojim pesmama, Tom Waits najčešće postaje neki drugi karakter, bitan za stihove. Blue valentine je retka ptica u njegovom opusu u kojoj Tom Waits ostaje Tom Waits i priča u prvom licu. Zašto mislim da to nije slučajno?

511202b

Tako iskren, ovaj antivalentajn bluz može biti jednako grešan i u pozorištu i u toples baru, u kabini kamiona ili poluvremenu utakmice; dubok i sirov. Šta za njega znači 1978.godina? Baš ništa. Mogla je biti i 1928., za slomljenog kockara koji iz rukava vadi samo prazna obećanja, realnost je prenaporna disciplina.

Sam Blue Valentine album ne stoji visoko na listi Waits albuma iz bluz faze. Pojedinačni brojevi sa ploče: Wrong side of the road, Christmas card from a hooker in Minneapolis, Romeo is bleeding, Kentacky Avenue, odavno su, međutim, klasici za sebe, a Somewhere je ušla u West side story kao soundtrack. Taj album više liči na kompilaciju velikih pesama nego na osmišljen koncept poput Rain dogs.

COVER-Mywaits-ridotta-438x400

Te pesme će sa protokom godinama steći veliki broj čitanja; među njima jednako volim i one sasvim izmeštene iz prostora i vremena, kao i Waits frikove koji znaju svako slovo koje proguta dok peva. Možda najviše volim ideju Serene Spedicato da sa svojim prefinjenim komornim jazz sastavom potpuno dekontekstualizuje standardne Waits teme kao kad Šekspira transponujete u novo vreme; promeni način pevanja i registre, a sačuva emociju; Tom Waits u Piazzola modu? – o, da, može. Sveže i ubedljivo.

Da li je isto kad žena otpeva And it takes a lot of whiskey/To take this nightmares go away, da li joj verujete? Ja, čini mi se, čak i malo više. Razvučeni bandoneon i vokal kao kristal idu uz čašu na klaviru. Da li si stvarno mislila da te nikad neće naći ovde, kao i svaka druga barska leptirica koja skladišti stara ludila preduboko u sebi? Te fioke se više ne otvaraju, sa njima se živi.

Blue valentines tako postaje osiromašeni Waitsov proscenijum, bez kurvi, alkohola i epizodista: večeras slavimo sve što nikada nećemo biti.

Sarah Jane Morris, sjajni bluz vokal sa solidnom kilometražom će 1995., pustiti svoj glas, leden kao vetar u olucima i toliko drugačiji od Waitsovog, preko jedne jedine gitare. Ona je imala sva prava na taj izazov; nakon uspešnih eksperimenata sa Breht/Weill songovima sa Happy End brass bendom, solo karijerom na smooth jazz talasu devedesetih i statusom ozbiljnog i poštenog reproduktivca, Sarah je jednostavno otpevala jednu koju voli.

s2159932

U njoj šeta kroz avet sećanja sa slepim slomljenim srcem…između hiljada besmislenih prigodnih ljubilica, Sarah je izabrala tužni klasik, težak kao kamen; ona i gitara dovoljne su za taj tihi klub.

U novijim živim izvođenjima, Tom takođe bira intimniju orkestraciju,  sve dalje od bluza, prepuštajući se koenovski muklo publici do  kraja. Ja ne znam kako bi on to uradio u Beogradu. Svi mi koji ga  decenijama čekamo prsli bi posle prvog tona i razbili intimu kao što  je razbijamo uz tamburu, jer Tom Waits je naša narodna muzika uz  koju  odlazimo u vojsku, udvaramo se i umiremo pomalo na svaki  Valentino…

za P.U.L.S.E.: Vladimir Alimpić

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *