Ulogujte se / Kreirajte profil

Tomas S. Eliot – Pusta zemlja

U Eliotovim Beleškama  su dva citata na nemačkom iz Wagnerove opere Tristan i Izolda. Tri kćeri Temze zamišljene su kao pandan kćerima Rajne iz Wagnerove opere Sumrak bogova. Kao i Wagnerove opere, Eliotova pesma prvenstveno funkcioniše preko leitmotiva , to jest smene niza prizora iz istorije i mitologije koji sežu od Upanišada sve do Evrope nakon I svetskog rata s jedne, i scena iz mitske puste zemlje s druge strane, pri čemu se ističe, već ranije pominjana podudarnost različitih doba izražena preko pretapanja ličnosti jednih u druge (Filomela, Kleopatra, Elizabeta I, sve do londonske daktilografkinje iz, verovatno, jeseni 1921). Izgleda da upravo o tome govori Wagner u svome pismu iz 1854. Augustu Röckelu iz Ciriha, kada tvrdi da “bit stvarnosti leži u njenoj mnogostrukosti.  No sličnosti se protežu i na najbitnije osobine njihovih umetničkih metoda i prosedea: Wagner je možda prvi istaknuti evropski umetnik u čijem se delu prepliću toliko protivrečni i eklektični uticaji: od antičkog grčkog pozorišta, Shakespearea, starogermanske mitologije, srednjovekovnih (pseudo)hrišćanskih legendi, te Beethovenove muzike. On je stvaralac čije delo potvrđuje Eliotove teorijske postavke o piramidi tradicije iz ogleda “Tradicija i individualni talent”, kao i praktična rešenja u Pustoj zemlji. Iako je on u biti romantičar, Wagnerova dela, kao i ideje, jesu nesumnjiv putokaz ka modernizmu.

eliot

Problem Puste zemlje je problem interpretacije moderne poezije. Pesma je izazvala velike revolte. Ukratko Eliot je optuživan što za razumevanje njegove poezije treba biti erudita  što njegovi naknadno pridodati komentari i uputstva nisu dovoljna, jer je nemoguće u tako kratkom zahvatu razumeti simboliku i mitologiju različitih kultura. To danas i nije toliko važna optužba, ali je činjenica da je u jednoj meri ovo tačno. Drugo, neke stvari možemo razumeti i bez komentara i to možda i bolje. Treće, Eliotov model je postao temelj moderne poezije, praksa aluzija, citata, interteksta.

Moderni senzibiliteti svest modernog čoveka je svest u distorziji, dihotomiji, nepomirenim antinomijama. Takvoj svesti u umetnosti upravo odgovara otvorena forma, a ne konačno,zatvoreno i celovito delo. Livis navodi vrlo uticajan prigovor da se iz Puste zemlje ne može iščitati celovita metafizička ideja. Međutim taj prigovor i pokazuje temeljno nerazumevanje Eliota. U delu postoji organizacija, ali ta organizacija nikako ne podrazumeva konačnost forme ili zaokruženost ideje, bilo koje pa ni metafizičke. Erudicija, bogatstvo književnih aluzija i pozajmica odslikava sadašnje stanje civilizacije. Izmešane su tradicije i kulture, nijedna tradicija ne može ostvariti tako veliku raznolikost građe koju nameće istorijska imaginacija (koja ima posla sa ogromnim kapitalom prošlosti). Tu leži razlog prskanju forme i nepovratnog gubitka osećanja apsolutnosti. Eliotov cilj je da se odsustvo forme prikaže kao forma.
T.S. Eliot’s The Wasteland, read by Robert Speaight. Argo Records cover by Olga Lehmann
S druge strane je problem Eliotovih napomena. One su, ukratko, oblik pritiska na čitalačku percepciju.Taj pritisak je uslovljen prirodom umetničke recepcije. Delo zahteva da se u svesti recipijenta konstituiše kao manje ili više celovit estetski predmet (što nema veze sa pokušajem iščitavanja celovite metafizičke ideje, jer pesma nije teološka studija nego umetničko delo), delo sa toliko različitih ulaza, do krajnjih granica otvoreno dostiže stepen značenjske ekstenzivnosti koja ugrožava formiranje estetskog predmeta. Autorove napomene su tako oblik vantekstualnog,vanfiktivnog pritiska na recepciju. Problem razumevanja ove pesme je u stvari problem da se odredi u kojoj meri one pripadaju svetu pesme.
ts-eliot-wallpaper
Livis  govori o stanju današnjice kao o problemu brzine i raznolikosti koja je uslovljena životom u mašinskom dobu. Ishod je prekid kontinuiteta i strzanje života iz korena. Ova metafora korena dobro se uklapa u Eliotov kontekst: prisustvujemo potpunom iskorenjenju starih navika, života ukorenjenog u zemlji. Urbane slike koje spajaju Eliota sa Bodlerom i Laforgom dosta su značajne. Eliotova prva napomena odnosi se na vezu sa delom “Od rituala do romanse”, antropološkom studijom Džesi Veston o ritualima plodnosti gde motiv puste zemlje ima veliki značaj.
FREJZER-ZLATNA-GRANA-1-2_slika_O_6548069
Druga važna paralela je Frejzerova “Zlatna grana“, koja takođe ima veze sa pustom zemljom. Frejzerov Dajanin gaj je mnogostruk simbol.Tu vlada Dijanin sveštenik koji je ubica. On mora da ubije svog prethodnika da bi obnovio ciklus života. To ritualno ubistvo nije samo sebi cilj. Poenta je u očuvanju starog u okvirima novog, što je uslov postojanja kontinuiteta i razvoja. Ovo ima direktne veze sa Eliotovim poimanjem tradicije i sa nazivom zbirke sveta šuma, koja je direktna aluzija na Frejzerovu šumu. Dakle iz smrti se rađa život. Suštinska veza postoji između svetog i prljavog. Kod Vestonove u motivu ubijanja Boga (obešenog Boga, Eliot) glavnom elementu žrtve leži ista ideja. Glavno Eliotovo zanimanje je rođenje, kopulacija i smrt. Glavna stvar je udaljenost civilizacije slavljene u Pustoj zemlji od prirodnih ritmova prikazana je u ironičnom kontrastu pomoću antropološke teme.Vegetativni kultovi, svečanosti plodnosti sa odgovarajućom magijom predstavljaju usklađenost ljudske kulture sa prirodnim okruženjem i izražavaju izvestan osećaj jedinstva života. U modernoj pustoj zemlji April je najsvirepiji mesec što rađa (Jorgovan iz puste zemlje ). Proleće je tako shvaćemo kao  svirepo zato što ono danas ( zbog diskontinuiteta civilizacije i prirode) ne uspeva da rasplamsa čovekov duh. Ono ne stvara život i ispunjenje već gađenje,duhovnu tromost i pitanja bez odgovora.
books121709_04
I ovde imamo mešanje uspomene i želje, poznato iz ranijih pesama. To proleće na mučan način meša uspomene i želju u sadašnjoj sterilnosti. I ponovo je to na planu lične starosti koja odmah, poznatim Eliotovim prelazima, postaje plan starosti civilizacije. Strukturalno jedinstvo ove pesme nije na planu samo metafizičkom,kako su neki mislili. Ono se u stvari gradi istovremeno i na dramaturškom i na muzičkom planu. U stvari, cela pesma ima muzičku organizaciju, funkcioniše kao simfonija, a to znači da se ona mora čitati od početka do krajaSvaki prethodni korak stvara jedan značenjski fon na kom valja čitati sve sledeće. Krenimo redom.
wasteland
Prvi deo pesme: Sahranjivanje mrtvih
Zapravo zbilja prvog dela pesme je Eliotova napomena koja pravi vezu sa Vestonovom i sa Frejzerom. Simbolika kulta vegetacije koji je dat u tim knjigama u stvari stvara prvi značenjski bekgraund. Tako antropološka podloga ima pozitivnu funkciju. Ona stvara najopštiji fon koji izaziva jedinstvo života koje je suštinsko za pesmu. Ovde je potpuno prevaziđeno lično iskustvo Prufroka i portreta, potpuna projekcija svesti i napuštanje individualnog.Pesnik postaje ne samo svestan čitavog svog doba i svega pre toga, već on postaje SUVIŠE SVESTAN.  Rezultat te suvišne svesnosti je gubitak forme, njeno razbijanje. Prateći osećaj uzaludnosti kakvo značenje ima antropologija u pesmi? Ona je takođe nauka, a nauka je najvećim delom kriva za ovu maksimalnu ekstenziju svesti, proces dezintegracije. Za moderan duh, paganski kultovi su samo ljudske navike. Moderni čovek ima znanje o kultu plodnosti, ali iskonski doživljaj prirode i ciklusa prepušta primitivnom čoveku. Tako postaje jasno kako je april postao svirep mesec, a proleće jalovo proleće. Zima je zima zaborava koja sve pokriva snegom zaborava. Leto dolazi sa pljuskom kiše. Tako je taj krug zatvoren.
wastland
Novi krug se uvek mora posmatrati kao simfonijska varijacija na temu. Slika se diže na viši nivo. Sada je to vrlo određeno iskustvo i to reprezentativno, ispijan je kafe na trgu, slike iz detinjstva i finale. U planinama se čovek oseća slobodan (do kasno u noć čitam, a zimi odlazim na jug). To je osećaj moderne sujete. To je ona uspomena iz stiha o aprilu koji meša “uspomenu i želju”- Formula je poznata još iz gerontiona. Uspomena budi želju, ali ostvarenje je nemoguće, stanje jalovosti, to je sugerisano ovim ”do kasno u noć čitam”, koje nosi prizvuk praznog mudrovanja. Odmah sledi i kontrast i komentar prethodnog. April može pokrenuti zamrlo korenje kišom, ali pošto nam je data slika sujetnog, praznog ljudskog mudrovanja, sledi pitanje koje zatvara krug: kakvo se korenje prima, kakve grane rastu “Iz ovog kamenog smeća” To kameno smeće uvodi evokaciju puste zemlje aluzijom na Jezekilja i Knjigu propovednika, obraćanje Sinu čovekovom. “Ne možeš ni da kažeš, ni da naslutiš, jer znaš samo (gomilu slomljenih slika u koju bije sunce). A mrtvo drvo ne daje zaklona, ni cvrčak olakšanja, “Ni suhi kamen traga vode”. Tako počinje slika agonije duše koja se kasnije razvija u drugim delovima pesme. Strofa se završava sa “pokazaću ti strah u  pregršti prašine “.
eliot-tree
Tema straha takođe se razvija u drugim odeljcima. Taj je strah i stah od smrti, ali i prvobitni strah, užas pred potpunim ništavilom, što kasnije postaje jasno. Sledi stih iz Tristana i Izolde, koji je kontrastan, jer donosi sliku romantične ljubavi, apsolutne ljubavi. Devojka sa zumbulima predstavlja “ Uspomenu i želju”, zumbul se kao i jorgovan vezuje za kult plodnosti. On je direktno evokativan, ali je to pojačano analogijom sa antropologijom. Istovremeno, taj cvet je i u vezi sa Obešenim Bogom, bogom vegetacije. Tako ništavilo puste zemlje prelazi u strastveni zanos,ali se opet vraća na tragičnu sliku čoveka koji je “ni živ ni mrtav, zagledan u tišinu”. Dakle odlomak o romantičnoj ljubavi završava očajanjem. Dodatno se sve komplikuje sledećim delom prvog odeljka koji uvodi madame Sosotris vidovitu : “čuvena clairvozante (gadno je nazebla, pa ipak, poznata je kao najmudrija žena u Evropi”. Eliot tu zauzima ironičan stav. Ona donosi špil karata, koji je u stvari jedan novi fon za sebe, vrlo važan za naredne odeljke. Proročica uvodi polusvet, kao što je malopređašnji razgovor na trgu uveo sujetu i površnost. Eliot u napomenama objašnjava značenje tog špila.
tarrot
Prvo, tarot ima veze sa kultom plodnosti. Drugolikovi na tarotu su mu kao fon za likove u najvažnijem delu “Šta je rekao grom”. Eliot pokazuje kako su različiti likovi jedan u drugi prelivaju. Obešeni čovek ima veze sa Frejzerovim Obešenim Bogom plodnosti, a kasnije će se vezati za figuru prekrivenu ogrtačem iz scene putovanja u Emaus kojom počinje deo “Mi shvatamo da je to isti onaj Sin Božiji iz ovog prvog odeljka. Feničanski mornar sa bisernim očima i jednooki trgovac takođe se javljaju kasnije, kao i gomile ljudi o kojima priča proročica, a koje će odmah u sledećoj strofi biti poistovećene sa gomilama koje lutaju po londomskom mostu. Proročica upozorava da se čuva smrti od vode. U odeljku Smrt od vode videćemo da je to uzaludno, jer smrt je neizbežna, a spasonosna voda za kojom se žudi od početka i voda iz koje potiče sav život ( ritual plodnosti) ne spašava, nego ubija. Tako su na istom mestu i šarlatanstvo i banalnost zajedno sa sudbinom i metafizičkom ravni. Sledi slika nestvarnog grada u magli praskozorja koje je pokosila smrt. Eliotova napomena pomaže da ih razumemo na fonu Danteovog pakla gde se kazna za grehe trpi u večitom lutanju, tumaranju i nestizanju do cilja. Nestvarni grad aludira na Bodlera, a njegova košmarna slika pojačana je događajima iz Eliotovog privatnog života kad je on imao prilike da čuje kako se posle devet otkucaja na gradskom satu Sveta Meri Vulnot  pravi jedna jezovita pauza. To postaje u okviru pesme jeza modernog grada, njegova jeziva tišina. “Mrtav zvuk posle odbijenih devet”. Pesnik sreće prijatelja i pita ga za leš koji je lani zakopao u bašti “Pušta li već izdanke”. To je opet u vezi sa kultom plodnosti, ali ovde je ta dimenzija košmara koja je prethodno uvedena, sada dalje razvijena. Odeljak se završava stihom Bodlerove uvodne pesme iz cvetova zla:” Tu! Hypocritelecteur! Mon semblable  – mon frere!”, što je direktno spuštanje na lični plan, vrlo efektno,bodlerovski..
Unreal_city_framed
Partija šaha 
koja počevši aluzijom na Antonija i Kleopatru prilično brzo prelazi u jedan zahuktali ritam neurastenične agonije (Livis) gde se nastavlja i razvija ona košmarna tema iz prvog odeljka, u slici dvoje ljudi koji se tresu od straha zbog neobičnih zvukova u kući, te vaskrsava pređašnji feničanski mornar bisernih očiju  tako da se taj deo drugog dela završava turobnom slikom smrti. Ono što sledi do kraja je samo naizgled kontrast – život, ali bedni život u kom se  propala tridesetogodišnja žena trudi da privuče muškarca, a sve završava beskrajnim ponavljanjem banalnosti  ( Laku noć! laku noć! Ku noć).

Propoved vatre

Aludira na Budinu propoved, budistički pandan Hristove propovedi. Pesničko ja sedi na obali i peca (aluzija na kralja ribara iz prvog dela) i razmišlja o smrti svog oca kralja i njegovog oca kralja. Ponovo se uspostavlja linija Obesnog kralja koja ode od Vestonove i Frejzerovog Obešenog Boga, preko Sina čovekovog (Hrista) i Obešenog kralja sa tarota iz prvog dela. Ponovo slika nestvarnog grada ali sada je u njemu onaj jednooki trgovac iz tarota,koji je istovremeno i dat u realnosti.prijatelj pesnikov koji ga poziva u restoran na ručak. Sam centar cele pesme (središnji deo trećeg odeljka koji je i sam središnji) jeste Ključ za interpretaciju. To Eliot kaže u napomenama. To je slika dvopolnog  proroka Tirtesije, koji tobože sve ovo samo posmatra, ali je u stvari centralni akter ovog sveta.
mzl.aujlljud.480x480-75
Kao što se svi likovi pretapaju  jedan u drugi i svi jedan iz drugog ishode, tako se i svaka tema i vatijacija nadopunjuju. Tiresija, koji sve vidi i sve zna istovremeno je sabirna tačka svih ženskih i svih muških likova. Ključ pesme je nastojanje da se u središte pažnje smesti sveukupna ljudska svest  oličena u Tiresiji. To objašnjava i opravdava težak problem otganizacije pesme: želja da svest modernog čoveka promoviše odsustvo organizacionog načela, nepostojanje bilo kakvog unutarnjeg pravca. Pesma koja sadrži sve mitove ne može se izgraditi ni na jednom mitu. Tiresija istovremeno opisuje scene i predviđa ih, jer :
Ja Tiresija, starac usahlih dojki
Video sam sve i predskazao dosta”
Još jednom ljubav koja treba da stremi rađanju snižena je na nivo golog seksa i nezadovoljstva, tj, trenutnog zadovoljstva. Ovaj odlomak postavlja, takođe, i jedan problem Eliotovih napomena. Završava se sledećim stihovima:
“U Kartaginu dođoh tada
Usplamteo, usplamteo, usplamteo, usplamteo, 
O Gospode ti me preobrati usplamtelog”
Eliot kaže kako je jasno da je ova aluzija na sv.Augustina (priča o dolasku u Kartaginu) i na Budu. Kao kulminaciju on je, kako kaže, stavio aluziju na predstavnika zapadnog i istočnog asketizma. Međutim, činjenica je da ovi stihovi ne mogu proizvesti tek tako takav nivo aluzije.to je najmanjkavije mesto u tom smislu.
Četvtrti deo je : Smrt od vode u kojem se dešava najavljena smrt feničanskog mornara.
Peti deo je : Šta je rekao grom 
wasteland-denis-defreyne-2496959629_a5969e60de_b
Tu se mnogo šta razjašnjava: značenjska strukturiranost je troslojna. Aluzije na Put u Emaus, pristup Ognjenoj kapeli (iz Vestonove) i na propadanje Istočne Evrope, i to poglavito Rusa kao varvarskih zavojevača civilizacije kako ih je Eliot video. Kaže se da posle ledene tišine (koja ima veze sa onom tišinom u otkucajima gradskog sata i uopšte motivom puste zemlje) i  “ropca u kamenjarima “ što je u vezi sa neurasteničnim ritmom Partije šaha, dolazi Hristos uz zvuke groma. Isus je tu razvitak Obešenog Boga, kralja ribara, uskrslog zakopanog leša. On vaskrsava rađanje iz smrti a istovremeno je to scena Puta u Emaus. On je upravo ona figura prekrivena ogrtačem,nevidljivi čovek iz pouta u Emaus. Eliot tu uvodi u napomenu i upadicu iz realnosti (neobično je važno kako i elemente realnog traži mesto u ovom fiktivnom svetu). On je naime čuo kako se ekspedicijama na artičke zemlje od premora javlja priviđenje u liku nepoznatog čoveka koji ih prati. Ovaj Isus je suma svih prolećnih Bogova (Adonisa, Atisa, Ozirisa) žrtvovanih i obešenih. Suša u ovom odeljku na taj način postaje Žeđ za Vodom Verom i  Isceljenjem, tako da orkestracija pesme postaje religiozna. Ali, ovaj grom je suh i jalov grom  jer bez kiše nema ni uskrsnuća, ni obnavljanja. Posle uvodnog dela zato stih gubi gipkost i postaje trom, vuče se poput onih ljudi na londonskom mostu. Zamišljeni zvuk spasonosne kiše dolazi kao mučenje. Najvažniji je deo koji govori o jednoj košmarnoj viziji sveopšteg haosa u kojoj se razaznaju ruševine Jerusalima, Atine, Aleksandrije, Londona, Beča, i to kao nestvarnih gradova, što nam je već poznato. Sve se diže na nivo slike čovečanstva koje unedogled hoda u krug, večna uzaludnost. Ognjena kapela Vestonove postaje Opasna kapela, zloslutna jer su u njjoj kosti jalove,koje ne mogu niknuti ni u šta. progovara grom i izgovara poruku Upanišada: DATTA DA YADYAM, DAMYATA.
T. S. Eliot 1 apaisada
Eliot objašnjava da to znači:  Daj, Saosećaj i Kontroliši.
Daj u delu pod Daj vidimo da ostaje samo jalovo davanje sebe koje traje samo jedan trenutak i koje ostaje bez suštine.
.
Saosećaj: nadovezuje se na Bredlija, pošto čitav svet posmatramo iz završne perspektive: mi živimo u zasebnim zatvorima i možemo da znamo samo za svoj ključ.
.
Kontroliši: vrlo deprimirajuće postavlja se pitanje “hoću li bar svoju zemlju dovesti u red ?” Nikakva promena na kraju ovog inkomensurabilnog mita. Pesnik sedi na obali i peca. Iza njega je neplodna ravnica, ruševine Londona. On je Nervalov Akvitanski princ srušenih kula. Pesma se završava Upanišadama Shantih Ahantih Shantih.To je neefektivan kraj. Eliot oseća potrebu da ga prokomentariše u napomenama, ali prevodi, po ličnom priznanju, samo delomično značenje vedskog stiha kao “mir koji prevazilazi svaki razum”. On sam priznaje prećutno delimično ostvariv efekat originala u svesti zapadnog čitaoca. To je poruka kasnijih Četiri kvarteta gde se savetuje prihvatanje Božije tajne bez obzira na racionalni uvid.

Šuplji ljudi

Peni za starog Gaja

Mi smo šuplji ljudi
Mi smo punjeni ljudi
Jedno o drugo oslanjamo se
Glave ispunjene slamom. Avaj!
Presahli nam glasovi što se
Šapatom zajedničkim glase
Tihi su i beznačajni
Ko vetar u suvoj travi
Il stope pacova što pretrči
U našem suvom podrumu po srči.

Bezoblični oblik, bezbojna senka,
Zatomljena snaga, nepokretan gest;Oni koji su prešli
Uperena pogleda, smrti u drugo Carstvo
Pamte nas – ako li pamte – ne ko izgubljene
Žestoke duše, no samo
Kao šuplje ljude
Punjene ljude.

II

Oči koje ne smem ni u snu sresti
Smrt u snovitom carstvu
Te ne pojavljuju se:
Tamo, oči jesu
Sunce na stubu slomljenome
Tamo, drvo se jedno njiše
I glasovi nam stižu
U zapevanom vetru tome
Svečaniji i iz veće daljine
Od zvezde koja pline.
Neka ne budem bliže
U snovitom carstvu smrti
I neka prerušen budem
Tako smišljeno, u krzno
Pacova, vranino perje, motke ukrštene
Na nekoj njivi
Ne krećem se kako me vetar prene
Ne bliže –

Ne taj konačni susret
U sumračnom carstvu.

III

Ovo je mrva zemlja
Ovo je zemlja kaktusa
Ovde su likovi kamena
Osovljeni, ovde ih stiže
Ponizna molba ruke mrtvaca
Pod trepetom zvezde koja pline.

Je li ovako
U drugom carstvu smrti
Kad budimo se sami
U čas kada nas
Groznica nežnosti trese
Usne koje bi da ljube
Sriču molitve slomljenom kamenu.

IV

Oči nisu ovde
Nema očiju ovde
U ovoj dolini zvezda na umoru
U ovoj praznoj dolini
Toj slomljenoj vilici naših carstva izgubljenih
Na ovom poslednjem zborištu
Mi zajedno napipavamo put
I izbegavamo govor
Skupljeni na toj obali natekle reke

Slepi, osim ako
Oči se ne jave opet
Kao trajna zvezda
Mnogolisna ruža
Sumračnog carstva smrti
Nada samo
Za prazne ljude.

V

Ukolo okolo kaktusa
Okolo kaktusa oko kaktusa
Ukolo okolo kaktusa
Izjutra u pet sati.

Između ideje
I stvarnosti
Između pokreta
I čina
Pada senka
Jer Tvoje jest Carstvo

Između zamisli
I tvorevine
Između osećanja
I odziva
Pada senka
Život je vrlo dug

Između žudnje
I grča
Između moći
I postojanja
Između suštine
I potonjeg
Pada Senka
Jer Tvoje jest Carstvo

Jer Tvoje jest
Život je
Jer Tvoje jest

Ovako svetu dođe kraj
Ovako svetu dođe kraj
Ovako svetu dođe kraj
Ne s tutnjem već s cviljenjem.

Prepev:
Ivan V. Lalić
Eliot Plaque

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *