Ulogujte se / Kreirajte profil

Top 10 timova Mundijala

10. Italija 1938.

italia1938

Italija je osvojila Svetsko prvenstvo 1934. , ali je u narednim godinama bila izložena kritikama da su to uspeli da urade samo zato što su bili domaćini tog Mundijala. 1938. u Francuskoj je bila idealna prilika za Italijane da dokažu da su te kritike neosnovane, i oni su to uradili. Pobedili su Norvešku, Francusku, Brazil i u finalnom meču Mađarsku, i postali prva ekipa koja je odbranila titulu Svetskog prvaka. Tim je bio predvođen maestralnim kapitenom Ðuzepeom Meacom i veštim driblerom Ðovanijem Ferarijem, dok je u navali briljirao centarfor Silvio Piola.

Selektor je bio Vitorio Poci, a u finalu su igrali:

Aldo Olivieri (Lucchese) – Alfredo Foni (Juventus), Pietro Rava (Juventus) – Pietro Serantoni (Roma), Michele Andreolo (Bologna), Ugo Locatelli (Inter) – Amadeo Biavati (Bologna), kapiten Giuseppe Meazza (Inter), Silvio Piola (Lazio), Giovanni Ferrari (Inter), Gino Colaussi (Triestina).

9. Engleska 1966.

england1966

Englezi su 1966 iskoristili domaći teren da osvoje svoju jedinu veliku titulu, ali su imali i sasvim dobar tim, sastavljen od iskusnih igrača iz engleske prve divizije, a vođeni dugogodišnjim selektorom Alfom Remzijem. U nezaboravnom finalnom meču savladana je Nemačka posle produžetaka, a treći gol engleza ostaće “večita misterija” Svetskog kupa. Zvezde tima su bili kapiten Bobi Mur i njegov imenjak iz Mančestera, Bobi Čarlton. Ipak, finale je obeležio Harst sa tri pogotka. U Nemačkoj i dan danas ne priznaju Englezima tu pobedu.

U finalnom meču boje Engleske su branili:

Gordon Banks (Leicester City) – George Cohen (Fulham), Jack Charlton (Leeds Utd.), Bobby Moore (West Ham Utd.), Ray Wilson (Everton) – Nobby Stiles (Manchester Utd.) – Alan Ball (Everton), Bobby Charlton (Manchester Utd.), Martin Peters (West Ham Utd.) – Geoff Hurst (West Ham Utd.), Roger Hunt (Liverpool).

8. Francuska 1998.

Retro France 1998 - Mondial -Coupe du Monde

Još jedna ekipa koja je iskoristila domaći teren za osvajanje titule, no, najveći adut im je ipak bio odličan tim, sa sjajnim pojedincima vešto ukomponovanim u skladnu celinu. Selektor Eme Žake je autoritativno vodio tim sa klupe, Zidan je bio mozak tima, a Djorkaef i Dešam su bili srce ekipe. Čvrsta odbrana i neumorna srednja linija bile su najvažnije karakteristike tog tima. U napadu su tada igrali još mladi i neiskusni Anri i Trezege, pa ne čudi sto je većina golova došla iz drugih linija tima. U finalu, prosto je poništena odlična ekipa Brazila.

Sastav koji je igrao finale:

Fabien Barthez (Monaco) – Lilian Thuram (Parma), Marcel Desailly (Chelsea), Frank Leboeuf (Chelsea), Bixente Lizarazu (Bayern) – Didier Deschamps (Juventus) – Emmanuel Petit (Arsenal), Christian Karembeu (Real Madrid), Zinedine Zidane (Juventus) – Youri Djorkaeff (Inter) – Stephane Guivarc’h (Auxerre).

7. Brazil 1958.

brasil1958

Posle onog tima iz 1970. ekipa iz Švedske 1958. je nesumnjivo najbolji brazilski tim. Ne samo sto su doneli dugo očekivanu prvu titulu svojoj zemlji, već su i demonstrirali sve lepote fudbalske igre, zadivili svet tehnikom i pokazali da se moze igrati lepo i efikasno i usput pobeđivati sve redom. Ovaj tim je iznedrio 17-ogodišnjeg dečaka koji će u narednim godinama postati simbol fudbalske igre, do danas neprevaziđenog Pelea. Ovaj tim se najviše pamti po neverovatnom navalnom redu.

Selektor Vicente Feola u finalnom meču je izveo sledećih 11 igrača:

Gilmar (Corinthians) – Djalma Santos (Portuguesa), Nilton Santos (Botafogo) – Zito (Santos), kapiten Bellini (Vasco), Orlando (Vasco) – Garrincha (Botafogo), Didi (Botafogo), Vava (Vasco), Pele (Santos), Zagalo (Flamengo).

6. Holandija 1974.

holland1974

Prvi tim na listi koji nije osvojio Svetski kup. Oduševili su fudbalski svet te 1974. demonstrirajući na najvećoj sceni izum njihovog selektora Mihelsa – “Totalni fudbal”, a sve to sa puno duha i stila, čak i elegancije. Sve se vrtelo oko neprikosnovenog kapitena Krojfa, a tim, sastavljen pretežno od Ajaksovih igrača, gazio je sve pred sobom do tog finala sa domaćom Nemačkom. I bili su odlični u i u tom meču, ali protiv ozbiljnih Nemaca nisu smeli da dozvole sebi previše propuštenih šansi. Posle Mađara iz 1954. svakako najbolji tim koji nikad nije osvojio Svetski kup.

Rinus Mihels je u finalu igrao sa sledećim timom:

Jan Jongbloed (Amsterdam) – Ruud Krol (Ajax), Arie Haan (Ajax), Wim Rijsbergen (Feyenoord), Wim Suurbier (Ajax) – Willem Van Hanegem (Feyenoord), Johan Neeskens (Ajax), Wim Jansen (Feyenoord) – Rob Rensenbrink (Anderlecht), Johan Cruijff (Barcelona), Johnny Rep (Ajax).

5. Madjarska 1954.

hungary

Svakako najveći tim koji nikad nije osvojio Mundijal. Harali su svetskim fudbalom pune četiri godine, vezali 28 mečeva bez poraza (24 pobede), prvi su pobedili Englesku na Vembliju, osvojili zlato na Olimpijadi protiv najboljeg tima u istoriji jugoslovenskog fudbala, zatim gazili sve redom na Mundijalu u Švajcarskoj da bi konačno doživeli slom u finalnom meču protiv Nemačke. Imali su neke od najvećih zvezda tog vremena, Puškaša i Kočiša, igrali su ekstremno ofanzivno, jedini u to vreme sa dva centarfora, gajili su pas-igru, ali nisu imali rešenje za nemačku upornost i tvrdoglavost. Izgubili su finale i raspali se, neki igrači su emigrirali, a ovi što su ostali nisu uspeli da ponove uspehe iz prve polovine 50-ih.

Selektor je bio Gustav Šebeš, a u finalu su igrali:

Gyula Grosics (Honved) – Jeno Buzanszky (Dorogi), Jozsef Bozsik (Honved) – Gyula Lorant (Honved), Mihaly Lantos (MTK), Jozsef Zakarias (MTK) – Zoltan Czibor (Honved), Sandor Kocsis (Honved), Nandor Hidegkuti (MTK), Ferenc Puskas (Honved), Mihaly Toth (Ujpesti Dozsa).

4. Nemačka 1974.

germany74

Tim koji je zaustavio holandsku mašineriju. Bila je to ekipa sastavljena od prekaljenih bundesligaških igrača, a jezgro su činile bajernove zvezde, koje su upravo u to vreme smenjivale ajaksove na tronu evropskog fudbala. Na golu je briljirao Sep Majer, u odbrani i na sredini terena neprikosnoven je bio stari vuk Franc Bekenbauer, a u napadu nezadrživi bombarder Gerd Miler. Već pomenuta fanatična upornost, veliko iskustvo (bilo je tu dosta igrača koji su igrali i 1970.) i neosporno majstorstvo omogućili su Nemačkoj da prevazidje manjak tehničkog znanja u odnosu na Holandjane, i konačno donese naciji drugu titulu Svetskog prvaka.

Selektor je bio Hlemut Šen, a u finalu su igrali:

Sepp Maier (Bayern) – Berti Vogts (Borussia M’gladbach), Franz Beckenbauer (Bayern), Hans-Georg Schwarzenbeck (Bayern), Paul Breitner (Bayern) – Rainer Bonhof (Borussia M’gladbach), Uli Hoeness (Bayern), Wolfgang Overath (Koln) – Jurgen Grabowski (Eintracht Frankfurt), Gerd Muller (Bayern), Bernd Holzenbein (Eintracht Frankfurt).

3. Argentina 1986.

argentina

Da nije imao Maradonu, ovaj argentinski tim bi se komotno mogao svrstati među prosečne mundijalske ekipe. Medjutim, Maradonina veličina nije bila samo u tome kako je igrao, već i u tome što je podizao kvalitet i ostalim igračima u timu. Šta bi bili Buručaga i Valdano bez njega? Bili su to sasvim dobri igrači, ali sa Maradoninim loptama “koje imaju oči”, pretvarali su se u napadače vrhunske klase koji neumoljivo realizuju i najmanju šansu za gol. Ipak, Maradona je obelezio ovo prvenstvo, postigao 5 pogodaka, namestio još 5, postigao jedan gol rukom, a dva posle slaloma kroz ceo protivnički tim i šta još sve ne…

Selektor je bio Carlos Bilardo, a u finalu su igrali:

Nery Pumpido (River Plate) – Jose Luis Brown (Nacional Medellin) – Jose Cuciuffo (Velez), Oscar Ruggeri (River Plate) – Sergio Batista (Argentinos Juniors) – Julio Olarticoechea (Boca Juniors), Hector Enrique (River Plate), Diego Maradona (Napoli), Ricardo Giusti (Independiente) – Jorge Burruchaga (Nantes), Jorge Valdano (Real Madrid).

2. Italija 1982.

italia1982

Slobodno se može reći da je to bila “juventusova reprezentacija”. Iako su krenuli poslovično loše i jedva prošli prvi krug, Italijani su u narednim utakmicama u velikom stilu pregazili sve protivnike i zasluženo stigli do treće titule Svetskog prvaka. U drugom krugu su redom padali Brazil, Argentina, Poljska i u finalu velika Nemačka. Blistao je Paolo Rosi, koji je sa 6 pogodaka bio najbolji strelac. Odbrana je skoro u potpunosti bila sastavljena od igrača koji su dugo godina igrali u Juventusu, a slično se moze reći i za vezni red. Bio je to trijumf zrelosti ekipe, trijumf taktike i svesti o tome da se forma tempira za drugu polovinu takmičenja, a ne za početak. Bio je to uvod u moderan fudbal, kakav gledamo danas.

Selektor Enzo Bearzot je u finalu pružio šansu sledećim igračima:

kapiten Dino Zoff (Juventus) – Antonio Cabrini (Juventus), Gaetano Scirea (Juventus), Claudio Gentile (Juventus), Fulvio Collovati (Milan) – Marco Tardelli (Juventus), Giuseppe Bergomi (Inter), Gabriele Orialli (Inter) – Francesco Graziani (Fiorentina), Bruno Conti (Roma), Paolo Rossi (Juventus).

1. Brazil 1970.

brasile1970

Ako se u nečemu slažu svi fudbalski istoričari, onda je to da je najbolji tim koji je ikada igrao na Mundijalima onaj brazilski iz 1970. Pele je bio na vrhuncu, ostali iz navalnog reda sve majstor do majstora. Odbrana čak i nije bila toliko dobra, ali skoro da to i nije bilo bitno, navalna petorka je ostavljala utisak da može da postigne onoliko golova koliko joj u tom momentu zatreba! Bio je to fudbal za sladokusce, prepun lepih poteza, driblinga, sjajnih akcija i golova iz najlepših fubalskih snova – prava samba na zelenom terenu. Brazil je 1970. oduvao sve redom, uključujući i veoma jaku Italiju u finalu, i sa 6 pobeda (!) osvojio i treću titulu i kup Žila Rimea u trajno vlasništvo. Nema tu više šta da se priča.

Selektor je bio Mario Zagallo, a najbolji tim u istoriji fudbala izgledao je ovako:

Felix (Fluminense) – Brito (Cruzeiro), Piazza (Cruzeiro), kapiten Carlos Alberto (Santos), Everaldo (Gremio) – Clodoaldo (Santos), Gerson (Sao Paulo), Rivelino (Corinthians) – Tostao (Cruzeiro), Pele (Santos), Jairzinho (Botafogo).

Za P.U.L.S.E.
Simić Mihajlo

18 komentara na tekst Top 10 timova Mundijala

  1. Skaramush

    05/02/2010 at 10:53

    Bearcotove “bebe” iz 1982. godine ne volim da vidim ni na slici. Bio je trijumf dekadentnog fudbala, vrhunac fudbalske lobotomije koju su Italijani patentirali godinama prije i poslije.
    Ubice i kasapini u zadnjem redu – Đentile, Širea i Kolovati..Pa brdo defanzivnih veznjaka i tek jedan tip sa osjecajem za gol – ako šta uradi!

    Te godine Brazil je imao jednu od najboljih generacija u svojoj istoriji. Dr. Sokrates, Ziko, Falkao, Žunior, Eder..U drugoj grupi u meču sa Italijanima bio im je dovoljan i neriješen rezultat, ali veliki selektor Tele Santana igrao je samo za gol više.

    Dvije “odbijenice” i dva vođstva Talijana, a onda majstorije dr Sokratesa (koji je stvarno bio doktor po struci)pa Falkaov udarac sa ivice “šesnaest”!!! Kada je zamahnuo svi su znali da ide u mrežu.

    Petnaestak minuta do kraja. Brazil je vec u drugom krugu, ali i dalje napadaju. Bearcot puši lulu, treći gol visi u zraku..Ali Bog stvarno uzima one koje voli – opet “nesretni slučaj” i Rosi zabija. Jebemti sreću!!!

    Kao mlad junoša plakao sam gorke suze. Da stvar bude gora – ziherasi uzimaju prvenstvo. Nocna mora je za mene ta 1982. godina. Ubijanje kreativnosti zarad profita. Finale Italija – Njemacka. Spašavaj se ko može!

    Najbolji i najvažniji dio fudbalske igre jeste DUPLI PAS! A Brazil ga je igrao tecno do savrsenstva. Svjestan da su Nijemci tada harali bezdusnim trcanjem po svakom metru terena i tradicionalnim samopuzdanjem koje je poticalo od atleticara obucenih u kopacke, Tele Santana je izdao pred prvenstvo dekret svom timu: Pas iz JEDNOG dodira! Umjetnost!!!!!

    Nije proslo. Ali, ja sam i danas navijac Brazila. (Argentinci su bliži Italijanima, bez obzira na veliki eksces kakav je velicanstveni Maradona).

  2. Bojan

    05/02/2010 at 13:48

    Pa da, ovo bi bilo to otprilike. Mislim, naravno, dve trecine ove liste se verovatno dogodilo u doba kojeg se niko od nas i ne seca, ali prica je isla s kolena na koleno :). Madjarska “laka konjica” i ostalo.

    Od ovih koje licno pamtim, kao dete doduse kada sam bio daleko od nekog razumevanja fudbala, Argentina 1986 (manje vise ista stvar 1990, kada su Svabe odnele titulu a i onaj njihov tim je za pamcenje). francuska 1998-verovatno jedina moderna reprezentacija da je neosporno vec obezbedila mesto sa ovima iz istorije.

    INace i dan-danas mislim da je ona nasa reprezentacija iz Italije iz te 1990 mogla da bude upmacena i po nekom finalu ako ne po tituli

  3. Moca

    05/02/2010 at 15:54

    Skaramush, preko naše reprezentacije sam naučio da ne cenim mnogo duple pasove i driblinge i igru za gol više, ako to ne donosi rezultat. Bar ne na velikim takmičenjima. U prijateljskim mečevima nek igraju i izgube 7:6 ako hoće, ali na SP nek pobede sa 1:0 iz jedine šanse na utakmici. Neminovno je bilo da se fudbal iz ekstra ofanzivne igre godinama pretvori u defanzivnu, sa odbranom gola u prvom planu. To što su ’82 igrali Italijani gledamo i danas. Samo lošije, po meni. Podsetiću samo da su dali dva gola Argentini, tri gola Brazilu, zatim dva Poljskoj, i još 3 Nemačkoj u finalu. 10 komada na četiri meča. Na četiri najbitnija meča. Kad sam bio klinac bio sam u fazonu da smo mi stvarno “evropski brazilci”, kraljevi prijateljskih utakmica, i da je to super stvar. Super mi je bilo što Vasović u finalu ’66 nije hteo da obori Amancia, pa nam je ovaj dao gol, super mi je bilo i što svi kažu da smo bili bolji od Reala. Bilo mi je to dovoljno. Danas da me pitaš, ništa mi to ne znači, hoću da pobedimo. Bar jednom da pobedimo, bez prečki i stativa, bez “sudija Sorensen ovo, sudija Lo Belo ono”, “bili smo bolji ali…”.

    E, zato uvek kad naši ispadnu navijam za Italiju. Ima sexy fudbala i u defanzivnoj igri.

  4. Moca

    05/02/2010 at 16:14

    Bojane, nemaš šta tu da se sećaš ili ne sećaš, ili da slušaš priče koje idu sa kolena na koleno. Imaš na netu tekme svih ovih timova, i to najviše baš sa Mundijala. Preporučujem da odgledaš “Wunder von Bern”, film o finalnom meču iz ’54, između Lake konjice i Panzer divizije. Ono danas ne možeš da vidiš. Atomski fudbal! To je meč u kome jedna Nemačka demonstrira kako se za 90 minuta od Davida postaje Golijat, i to snagom volje. To je meč u kome je poražena ekipa dospela na peto mesto najboljih timova Mundijala, a pobedničke nema ni među 10. To je fudbal!

  5. Skaramush

    05/02/2010 at 16:36

    Brazil ipak ima vise titula od žabara, pardon Italijana. Znaci,dupli pas je vazan!

    Ne znam da li si i koliko gledao meceve sa stog mundijala (ja ih se dobro sjecam), ali žabari su igrali bunker sa kontrama, kao i uvijek, a Brazilci su svirali džez.

    Talijani sa jednim dobrim spicem – Rosi, i krilom – Konte, cini mi se. Ali, dr Sokrates!!!! Tanak kao makaron, sa svojih 1.90, pogleda podignutog za pregled terena (taj nikada nije gledao u loptu vec u saigrace), Falkao sa svojim laznjacima i driblingom, Eder sa slobodnjacima..A tek Paulo Isidoro! Krilo. For petom! Neprocjenjivo. Itd.

    Sta hocu da kazem? Shvatam ja tebe – trazis efikasnost, pobjede prije svega. Ali to je borba prosjeka. Smrtnika. Dobro je sto postoje i oni koji su najbolji i kada gube.

  6. Bojan

    05/02/2010 at 16:55

    Pa dobro, bre, Moco, nisam mislio “s kolena na koleno” u fazonu “okupimo se svi oko vatre kad prizivamo veliku kisu pa nam druid rodjen pre stotinu sunca prica pricu o zmajevitom Kocisu kako sece neprijateljski sesnaesterac vatrenim ocima” 🙂

    Pre Interneta je to moglo da se vidi isto, jos kao klinac sam gledao brdo tih stvari na RTS (mislim da je i SOS kasnije pustao stare utakmice) nego nesto drugo sam mislio s opaskom o kolenima: od SVAKOG starijeg ljubitelja fudbala u porodici i okolo, jos kao dete cujes o tim starim majstorima. Ali slazem se s tobom da to vredi prostudirati i sad, kad je na klik

    Pogotovo sto ja, eto, sve to pre 1986 slabo znam osim iz opste kulture i dajdzestiranih pregleda. A ovo sto pricas o igri na pobedu, fali nam tog metaliteta. Ko ono rece (Lineker?) “fudbal je igra koja traje 90 minuta i pobedjuje Nemacka”. Svabe imaju tu upornost i taj termitski pristup, ne akaju se lepotom i gracioznoscu igre (fakat, fudbal stvarno prenosi i odredjene kulturoloske osobine nekog naroda) nego grizu i nisu izgubljeni ni kad je 4:0 u 75 minutu.
    Mislim ne volim nihov fudbal ali does the job fakat.
    Ja licno volim i Engleze stilski, i Juznoamerikance i Italijane. Mada engleski fudbal sve cesce lici na nemacki,daleko prozaicnija igra nego nekad.

    Zabari se, pak, uvek izvlace pred kraj a cesto ni sami ne znaju kako im uspeva (podsecam i na njihov put do finala 1994)

  7. Bojan

    05/02/2010 at 16:58

    I da, Holandija. Nemci on steroids. Mozda mi jos rade traume od onih masakara koje nam priredise na poslednjih par sto svetskih sto evropskih sampionata (mada nisu oni toliko vbili dobri koliko mi losi)

  8. Moca

    05/02/2010 at 17:27

    “Talijani sa jednim dobrim spicem – Rosi, i krilom – Konte, cini mi se”

    e jebi ga, neće biti da se osvaja SP samo sa dva igrača. bio je tu i antonjoni i tardelli, pa altobelli i graziani. pa interov duo marini-orialli. slažem se, daleko je to od sokratesa i zica, juniora i toninja sereza, ali fudbal se ipak igra za trofeje. a svi su oni (brazilci) igrali – gle čuda – u Italiji. I ja sam uvek stavljao brazilce i ostale “tehničare” ispred ostalih, ali kad pogledam spisak osvajača (brazil 5, italija 4, nemačka 3), pitam se ko je tu u pravu. a vremenom, kažem opet zbog naše reprezentacije, postalo mi je manje bitno da li smo igrali lepo a više da li smo pobedili.

    šta vredi brazilu što svira džez kad primi tri gola od dekadentne itlije? pa i mi smo svirali džez protiv nemaca ’76, ali samo jedno poluvreme…

    jbg, pobednici pišu istoriju, kako u životu tako i u sportu.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *