Ulogujte se / Kreirajte profil

Tragati za dubljim smislom

Vekovi prolaze, Bog i čovek ostaju. Niti je Bog umro, niti čovek sa njim. Ili – možda je Niče delimično u pravu – umire već dugo, u nama, i nikako da umre, Bog paganski, Bog gneva, ljutnje i osvete, Bog fariseja i svakakvih licimera sveta, Bog – ideolog i Bog – manipulator, Bog – persona (ne zaboravimo da je i institucionalizovano hrišćanstvo već odavno iskrivilo istinu o hrišćanstvu kao „mističnom telu Hristovom“).

Francisco_de_Zurbarán_-_La_Crucifixión

Francisko de Zurban, “Raspeće”

Da li je ikada bilo ovakvog Boga u vasioni i „na nebu“? Nikada. Bog je Jedan u Trojici, uvek isti, nedokučiv u Svojoj suštini, a otkriven u Svojim energijama (najvećma moguće otkriven na Sinaju Mojsiju i u liku Bogočoveka Hrista pre dve hiljade godina). Svi ostali Bogovi, Bogovi su ljudi i odgovaraju onom stepenu razvoja religioznosti u njima, onoj „evoluciji božanstva“ u čoveku – ne evoluira Bog, već predsdtava Boga u čoveku u toku hiljada godina – dokle su konkretan čovek, ali i konkretan narod, država i celo čovečanstvo stigli.

.

 Nemogući odgovor

Kada se od mene traži ili da se kao psihijatar osvrnem na 20. vek i o njemu nešto prozborim, očekuje se nešto nemoguće, jer jedino moguće: objektivan osvrt na protekli vek, ono što je jedino željeno i ispravno, što i ja sam od samog sebe tražim i očekujem – nemoguće je izvršiti. Da li će opravdanom zahtevu za objektivnim pregledom događaja u 20. veku bolje umeti da odgovori neki naučnik ili istoričar, nego psiholog, psihijatar, teolog, umetnik, ne znam, hteo bih da poverujem. Zar je zadatak objektivnog istraživanja neke protekle epohe (konkretno 20. veka) zbilja toliko težak, da izgleda i nemoguć, mnogi će se upitati.

Kako bi mi bilo lako da proglasim 20. vek kao najgori vek u poznatoj istoriji sveta, ili samo onoj dvehiljadugodišnje hrišćanske istorije, a posebno  najgori vek u srpskoj istoriji, duže od hiljadu godina poznatoj! Nekoliko balkanskih i svetskih ratova, srpskom pamćenju nepodnošljivo reških građanskih ratova (delimično i verskih), dvostruki neuspeh ujedinjenja balkanskih naroda (mnogo više heterogenih nego što smo u 19. i na početku 20. veka zamišljali), kao i današnje stanje opasne izdvojenosti Srbije od ostalog sveta – zar nisu dovoljni razlozi za naše sadašnje pesimistično zaključivanje da je 20. vek bio „najgori od svih vekova“?!

Ali i kada se, uz ne male napore, uzdignemo iznad našeg sopstvenog, sadašnjeg, mučnog (objektivno mučnog) balkanskog i balkansko-srpskog položaja i bacimo pogled na ostali svet s one strane žičane ograde, šta u njemu vidimo ili samo naziremo? Na jednoj strani eksplozija razmnožavanja praćena nečuvenom bedom siromaštva, gladi, epidemijama raznih bolesti, praćena (opravdanom?) zavidljivošću i agresijom ovih naroda protiv bogatih; na drugoj strani individualizam zapadnih naroda narastao do čudovišnih razmera sebičnosti – „Evropa je besramno bogata. Bogatstvo je uzrok oholosti, a onda ni Bog nije potreban“ (Tatjana Goličeva) – nominalno hrišćanski svet, a suštinski neopaganski, ali s amoralnošću nepoznatom paganskim narodima u prošlosti, „hrišćanski“ svet sa izgubljenom voljom za rađanjem i posledičnim gubitkom „volje za smisao“ (V.Frankl), pri čemu se biofolno ljudsko biće pretvara u nekrofilno (E.From) – zar nema, jednom reči, dovoljno razloga antropološkom skepticizmu, deizmu, oživljenom panteizmu i ateizmu savremenog čovečanstva? Iako je već dovoljno otrova naliveno u Gralov pehar, ne gubimo iz vida još neke, sasvim realne pretnje čovečanstvu: ekološka katastrofa, kloniranje živih bića i manipulacija genima, epidemija narkomanije i side, kao i zasigurna pojava novih bolesti u 21. veku, uz sve glasnije kucanje na vrata čovečanstva Velikog inkvizitora, zlosudog glasnika političke i ekonomske moći budućeg čovečanstva.

.

Druga strana klatna

Kada klatno starinskog svetskog časovnika ovako skrene na jednu stranu, kako smo ga mi ovde namerno skrenuli, ne pomalja li se spontano i prirodno svuda: u čovečanstvu, među narodima i u pojedinom čoveku – homeostatička funkcija, koja pomerajući klatno u suprotnu stranu, uravnotežava sva zbivanja, u čoveku i van njega, prema zamišljenom Centru, od ljudi prepoznatom ili neprepoznatom.

Neka je i Ikarovo grešno krilo, na šta nam ono njegovo drugo krilo ukazuje? Napredak nauke u 20. veku (naročito medicine, fizike, astronomije, biologije, psihologije) upravo je zapanjujući. Ne valja misliti da su svi originalni naučnici u 20.veku prodali dušu đavolu, niti da se svi svesno stavljaju u službu Mefistu svetske moći. Ljudski vek se produžava zahvaljujući medicini; ljudska svest se proširuje upoznajući nesvesnu i nadsvesnu sferu ljudskog bića, zahvaljujući psihologiji; čovek saznaje, preko astronoma i biologa, za do sada neslućenu složenost (u kojoj vlada podjednako, paradoksalno, determinizam i indeterminizam) vasione, atoma i jezgra ćelije, upućujući naučnike u 21. veku (prema mom mišljenju) na moguću plodnu sintezu biologije, fizike i psihologije.

rembrandt-anatomy-lesson

Rembratnt van Rijn, “Čas anatomije”

Što se tiče umetnosti, osim svetlih izuzetaka, uglavnom u prvoj polovini 20. veka (prvenstveno u muzici i u likovnim umetnostima) umetnik u 20. veku, i nevoljno sledujući novopozitivistička i materijalistička naučna i filozofska uverenja – lično nisam uspeo da sagledam širi značaj za čoveka i njegovo postojanje strukturalizma i poststrukturalizma, kao ni logičkogempirizma i postmoderne filozofije u 20. veku – u najboljem slučaju samo je svedočio rđavu stranu realnosti našeg doba. Čak i u iskrenoj i opravdanoj želji nekih savremenih umetnika i filozofa da žigošu ovaku stranu stvarnosti modernog doba, ispravljajući je, postignuto je suprotno dejstvo, što i ne čudi kada se ima na umu da je svaka uspešna korekcija ružne stvarnosti moguća samo Dobrotom i Lepotom Duha (koji će „spasiti svet“ po Dostojevskom).

.

Pitanja “ljudska, odviše ljudska“

Najzad, 20. vek, što nam je dobro poznato, protekao je u znaku i senci Marksa, Frojda i Ajnštajna. Ko ih je poslao i zašto u savremenu istoriju sveta? Da bi čoveka pojedinca maksimalno učinili podeljenim (shizofrenim), a narode trajno zavađenim, da bi i ljude i narode uplašili i učinili ih pokornim: jednoj vlasti, amoralno nesvesnom u psihi, bezdušnom kosmosu koji se neprestano širi? Ili da poslednji put (?) opomenu ljude da se nasiljem neminovno ulazi u novo nasilje, da ljudska duša nikako nije samo amoralna, asocijalna i alohična ( a jednim svojim delom jeste takva) i da se Bog, doduše. „ne kocka“, ali i da je ljudska sloboda u Božijoj predodređenosti, neslućeno velika?

8617154974_47045e6f3b_o

Antonis van Dajk, “Ecce homo”

Boga ima ili nema. „Vocatus atque non vacatus, Deus aderit.“ Pozvan ili nepozvan Bog je prisutan“ – poruka je proročišta u Delfima. Ali i za one koji čvrsto veruju u Boga i Vaskrslog Boga Isusa Hrista, Božija promisao u istoriji teško je prozirna. Hrišćanski svetitelju retko su se, ili se uopšte nisu bavili ljudskom istorijo. Zašto su Srbi bili pod Turcima skoro pet stotina godina, zašto su morali u 20 veku čamiti pod komunizmom skoro 50 godina, čemu ratovi kroz našu ljudsku istoriju, zašto deca stradaju itd. Itd, – pitanja su „ljudska, odviše ljudska), ali nam se odgovor od Boga nije davao, niti nam se danas daje. „Credo ut intelligam“ (Verujem da bih razumeo), postavio je još Anselm Kenterberijski u 11. veku.

U zaključku mogu da kažem da me samo vera u Boga i „volja za smislom“ spasava od krajnje pesimističnog osvrta na 20. vek, i sledstveno, očekivanja apokaliptičnog kraja u 21. veku. Sa ovom verom i naročito verom da Bog, a ne slučaj, ili Satana vodi istoriju ljudskog roda ( ne zaboravimo da je hrišćanstvo monoteistička a ne dualistička religija!), nazirem dublji smisao strašnih zbivanja u proteklom 20. veku, ali onda neminovno i dublji smisao (kao izaziva i opomene!) stvarnih pokretača istorije 20. veka – Marksa, Frojda i Ajnštajna.

Vek koji je pred nama neće trpeti mlake, događaji koji se spremaju u 21. veku mlake će „izbljuvati“ (kako to jasno piše u Jovanovom Otkrovenju). Sve će više biti ljudi  koji će u Boga  još čvršće poverovati i za Hrista se boriti, i onih koji će se svesno i voljno opredeljivati za Zlo i zlo onda i činiti. Ruski religiozni filozof Maksim Tarajev (1866-1934) još je na početku 20. veka izrekao istinu:“Ljudska egzistencija je pod znakom religioznog iskušenja“. Ljudski opstanak u 21. veku biće religiozno iskušavan još mnogo više.

temptations-of-st-anthony.jpg!Blog

Đovani Batista Tijepolo, “Iskušenja Svetog Antonija”

 

Vladeta Jerotić

Tekst je objavljen u dnevnom listu „Politika“ 20. februara 1999. godine

3 komentara na tekst Tragati za dubljim smislom

  1. Ivan Maretaz

    24/08/2014 at 11:59

    Izvanredan clanak uvazenog Vladete Jerotica. Dobro je da ga kod nas koliko mogu da vidim ljudi sve vise citaju. Izuzetan kao hriscanski psiholog pisac koji pleni dubinom, recitoscu, sirinom poznavanja teme itd.

  2. Ivan Gavrilovic

    17/10/2016 at 09:54

    Verujem da se otkrivanjem antropoloske dimenzije otkriva i osvetljava Ikona Bozija u coveku, ali i u svetu.Razvojem civilizacije i kulture, dolazi do razvoja i svesti i samosvesti. Ako se desi da Crkva u nekim momentima “zakaze” , Bog projavljuje Svoju premudrost kroz sve moguce oblasti ljudskog postojanja; kroz nauku,filosofiju i umetnost. Ove oblasti i duhovnost nisu suprotstavljene i iskljucujuce. Bog izlazi tako iz Sebe u zelji da obozi ovaj svet, na jedan paradoksalan nacin, postajuci sa nama jedno, istovremeno ostajuci jedinstven na Sebi svojstven nacin.

  3. Душко Јевтовић

    21/07/2017 at 14:56

    Познато је да књижевно дело ствара своје читаоце. У том смислу, дух утиче на наше душе, упуђује нас ка Духу Светом и Лику Божијем који нас испуњава.
    Владета Јеротић је својим књигама и беседама, благотворно утицао на српски народ, што потврђују и коментари на овај чланак који се надовезују и настављају трагање за дубљим смислом, у духу који их је надахнуо.
    Немогуће је више учинити за свој народ и добити већу захвалност.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *