Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Tragizam čitanja u delu Danila Kiša

1.

ČITANJE KAO SUDBINA…

„Knjiga je za nas“, veli Gaston Bašlar, „uvek izdizanje iznad svakodnevnog života. Čitajući kao sanjar romantičarske tekstove u njihovoj nanovo uspostavljenoj sanjarijskoj aktuelnosti, mi bez sumnje uživamo u nekoj čitalačkoj utopiji.“[1]

Znamo kolika može da bude ta opsesija. Znamo da je jednom junaku ona odredila sudbinu i da je stvarnost pročitanih romana za Viteza Tužnoga Lika bio jedini život. Ne drugi. Ne paralelni. Onaj jedini mogući, izvan kojeg sve više i nema nikakvog smisla; u stvari, izvan kojeg sve, pa i on sam, prestaje da postoji.

Ovakav vid fatumskog određenja Rolan Bart naziva „ko-egzistencijom“, naglašavajući da je Don Kihot, ipak, samo književni lik i da zato njegovo zanesenjaštvo, to (tragično) sagledavanje i doživljavanje sveta očima pročitanih knjiga ne bi valjalo posmatrati izvan konteksta romaneskne fikcije, da ga ne bi trebalo vaditi iz oklopa njegove mitske ljušture – da ga ne bi valjalo mešati sa realnom stvarnošću.

Dakle, po Bartu, ma koliko „zadovoljstvo u tekstu“ moglo da bude opčinjavajuće, doslovni donkihotizam nije moguć; stvarno, opsesija čitanja (ipak) nije u stanju da izbriše granice između dva sveta i spoji ih (koegzistira) u jedno življenje.

No, ma koliko Bart s jedne strane bio u pravu, čini se da se u Servantesovom romanu, upravo u pukotini tog suštinskog rascepa između junaka i sveta, začinje jedna velika tema čije odraze simboličkog značenja prepoznajemo u slikama nekih stvarnih događaja i sudbinskih raspleta koje je pedantno zabeležila Istorija Književnosti. I ma koliko njeno motivsko jezgro u svim svojim potonjim odrazima unutar (stvarnih) odnosa između književnog i realnog (između fikcije i stvarnosti), sagledanih u svetlu konsekvenci raspleta i epiloga znatno oscilira u pogledu značenja, možemo reći da ta oscilatorna amplituda značenja, da je tako nazovemo, ipak ostaje u ravni istih metafora. To je svakako otud što ona, bez obzira na sva svoja značenjska raslojavanja, uvek ostaje ona tanka linija koja premošćuje rascep između čoveka i sveta i suprotnosti dva sveta spaja u jedno življenje. Tu veliku temu, koja se začinje u mitskom jezgru Don Kihota, nazvaćemo tragizam čitanja.

TRAGIKA PISMA

„Pismo je funkcija“, veli Rolan Bart, „ono je odnos između stvaranja i društva, ono je književni jezik koji je preobrazila njegova društvena namena, ono je forma shvaćena u njenoj ljudskoj usmerenosti i na taj način povezana sa velikim krizama Istorije.[2] (…) Smešteno u središtu književne problematike, koja tek s njime počinje, pismo je u suštini moral forme, to je izbor društvenog okvira u koji pisac odlučuje da smesti Prirodu svoga jezika. (…) Svaka književna forma (pismo) bez razlike sadrži opšti izbor jednog tona ili, drugim rečima, jednog etosa, i upravo se tu pisac razgovetno uposebljuje, jer se tu angažuje“.[3] Stoga je, dakle, i moguće govoriti o „formalnom identitetu“ pisca, odnosno o njegovom pismu.

Kada je reč o Danilu Kišu, a u kontekstu već pomenutog Bartovog strukturalnog modela pisma (ecriture) kao svojevrsnog znaka književnosti, možemo reći da je Kišova „treća dimenzija Forme“ (što je samo drugi naziv za pismo), već od prvog svog pojavljivanja na srpskoj književnoj sceni ranih šezdesetih godina prošloga veka, jasno istakla svoj angažman. Već u svojim prvim knjigama, koje su se pojavile upravo u vreme jedne književne krize, Kiš iznova pokreće suđenje Književnosti. Čin jednog takvog izbora rađa, bartovskim jezikom rečeno, „tragiku pisma“. Podsetimo: „Pisca njegovo pismo dovodi u bezizlaznu protivurečnost: ili je predmet dela prostodušno prilagodjen konvencijama forme, i tada književnost ostaje gluva za našu savremenu Istoriju a književni mit neprevaziđen; ili pak pisac uviđa prostranu svežinu savremenog sveta, ali o njoj može da govori samo jednim raskošnim i mrtvim jezikom; pred svojim praznim listom, u trenutku kad bira reči koje treba da označe njegovo mesto u Istoriji i da posvedoče da on uzima na sebe sve što to mesto podrazumeva, pisac uviđa tragični nesklad između onoga što čini i onoga što vidi; pred njegovim očima društveni život sada obrazuje pravu Prirodu, a ta Priroda govori, ona izgrađuje žive jezike iz kojih je pisac isključen; s druge strane, Istorija mu stavlja u ruke ukrasno i kompromitujuće oruđe, pismo nasleđeno od ranije i drugačije Istorije; on za njega nije odgovoran a ipak ono je jedino kojim može da se služi. Tako se rađa tragika pisma, jer je samosvesni pisac sada prinuđen da se bori protiv pradedovskih i svemoćnih znakova, koji mu, sa dna njemu tuđe prošlosti, nameću Književnost kao obred, a ne kao izmirenje.“[4]

Kišovo pismo, bez sumnje, predstavlja izvesno „prekoračenje“ (po Bartu) u odnosu na vladajuće zakone tadašnje književnoteorijske i estetske misli. Već u Mansardi, Kiš se svojom literarnom ambicijom suprotstavlja Tradiciji. Tematski, a i na planu forme, ta knjiga oponira nasleđu tadašnjeg socrealizma. A svako prekoračenje zakona neminovno vodi u prestup, podrazumevajući pri tom i ono što sobom nosi kršenje zakona: krivicu, sud, pa i egzekuciju, moralnu i fizičku. Istorija poznaje brojne primere suđenja Književnosti. Setimo se recimo Rablea, Bodlera ili Flobera i njegove Gospođe Bovari. I samog Kiša će u jednom trenutku prestupništvo njegovog pisma odvesti s druge strane zakona. Tada, takođe možemo govoriti i o tragizmu čitanja..

… I SUDBINA KAO ČITANJE

Čitanje. Opsesija koja je, očaravši jednog književnog junaka, sebi obezbedila mit. Neki su je videli kao sanjariju, a onog momenta kada je ušla u Književnost kao dominantni princip stvaranja znamo za termin postmoderna. U Mansardi ona je strast, a jedna kasnija polemička Kišova knjiga biće njena apologija. Pošto je bila od sudbinskog značaja za glavnog junaka Mansarde, možemo je pridodati spisku sentenci koje su na zidu sobička bile urezane „ad unquem, golim noktima“: Lego, ergo sum. Borhes je, govoreći o sebi, jednom prilikom rekao:

Ja nisam živeo, ja sam čitao..

2.

REALITAS ČITANJA

Dakle, tragika čitanja može da bude imanentna delu, čak može biti i njegova tema. Don Kihot je, ponovimo to, pravi primer te vrste. Tragizam čitanja u ovom romanu začinje se u težnji glavnog junaka da koegzistira dve različite stvarnosti i spoji ih u jedno življenje. U Mansardi, koja je svojevrsna „avantura čitanja“, odnosno gde čitanje predstavlja osnovni modelativni princip same knjige, tragika čitanja je takođe imanentna samom delu. I ovde, kao i u Don Kihotu, iako taj ideal u Mansardi biva svesno izneveren, na tragu smo bartovske „ko-egzistencjie“: glavni junak pokušava da živi stvarnost pročitanih knjiga. Za njega je jedini bolji svet svet romana, za njega bodlerovsko „anywhere out of this world“ jeste svet literature. Ali, kao što smo rekli, taj ideal će biti izneveren. Svestan svog donkihotstva, glavni junak želi da se razračuna s njim po cenu da napiše Mansardu. Negde pri kraju knjige, za stolom u praznoj kafani, glavni junak čita svome prijatelju Osipu tekst koji je doslovce isti kao početak Mansarde. Pokušajmo da objasnimo značenje ovakvog postupka. Odgovor ćemo pronaći u Osipovim rečima kojima pokušava da pomogne svom kolebljivom prijatelju, željnom spisateljskog dokazivanja i zastalom na raskršću literarnih traženja: „… no – ipak – nije li pravi život, realitas, negde između tvoje mansarde i tvoje Valpurgijske noći!?“[5], upitaće on. Zaista, nije li čitanje Mansarde u Mansardi zapravo realitas čitanja, isto kao što je jedan drugi citat na francuskom, odlomak iz Čarobnog brega Tomasa Mana, koji se takođe nalazi u Mansardi, dat kao „mimesis čitanja“?[6]

Živeti ono što se čita i čitati ono što se živi jesu dve krajnjosti oko kojih se tvori sižejna struktura Mansarde, od mimezisa prema realnosti čitanja. Takođe, svaka za sebe nosi svoju tragiku. Parafrazirajući Kiša reći ćemo u najkraćem da tragika mimezisa čitanja počiva na donkihotskom pokušaju da se živi svet literature. S druge strane, i tragizam realnosti čitanja delom počiva na bartovskoj „ko-egzistenciji“. I u ovom slučaju možemo pronaći paralelu sa Servantesovim romanom. Podsetimo se: u drugom delu ovog romana, Don Kihot čita prvi deo Don Kihota. U Mansardi, pri kraju knjige, glavni junak čita svom prijatelju početak Mansarde.

No prava tragička veličina realnosti čitanja izvire iz nepredvidive prirode njegove funkcije. Jedan tekst, sam za sebe, još nepreobražen metodom preuzimanja u realitas čitanja, tek je deo nekog konteksta u čijem ambijentu ostaje potpuno nenametljiv, gotovo neprimetan. Međutim, kada se transliterarnom transformacijom preobrazi u citat, isti takav, sa svakim svojim slovom, zarezom i tačkom na i, u novom tekstualnom okruženju on postaje sumnjiv, subverzivan, opasan. Njegova gotovo prazna simbolika, koja se ničim do tada nije odavala, počinje da zadobija obrise sudbine koja ga više nikada neće vratiti u okrilje prvobitne nevinosti. Tada, pismo koje je preobrazilo njegovo nevino značenje na sebe preuzima zlu kob „prekoračenja“ (izraz Bartov). Ta zla sudbina začinje se već u prvoj Kišovoj knjizi i kroz različite vidove značenjskih transformacija prati celokupno Kišovo delo..

REALITAS ČITANJA I NJEGOVA ZLA SUDBINA

Kada smo rekli da tragička veličina realizma čitanja izvire iz nepredvidive prirode njegove funkcije, u konkretnom slučaju mislili smo pre svega na Kišovu knjigu Čas anatomije i deo s početka knjige, fusnotu gde se objašnjava značenje reči košava:

„Košava je jak i hladan istočni i jugoistočni vetar  u severoistočnom delu Jugoslavije, naročito u Podunavlju i Istočnoj Srbiji; duva poglavito u jesen, zimi i rano u proleće, dostižući brzinu od preko 100 km na čas; duva iz područja Ukrajine i severnog dela Crnog mora preko Vlaške nizije i Južnih Karpata; većinom duva po zemljinoj površini, do visine od 1km, na mahove snažnim udarima, donoseći hladno i suvo vreme; po prestanku košave (koja traje nekad i po više dana ili nedelja) obično nastaje kraći ili duži period kiše ili snega. U proleće nepovoljno utiče na poljske useve.“[7] Ista je zbog svog naglašenog alegorijskog značenja, iako je doslovce citirana iz Male enciklopedije Prosvete, tom I, str. 704, I izdanje, morala biti izbačena iz rukopisa i to je bio uslov da se knjiga štampa. Jedan naučni, enciklopedijski tekst, lišen političkog značenja, ponovnim iščitavanjem u drugom tekstualnom okruženju menja svoje značenje i dobija višestruku funkciju. Ova fusnota „odslikavala je psihološku atmosferu i sivi, surovi književni pejsaž u kojem se odvijala polemika oko moje knjige, a, s druge strane, sažimala je, jednostavno i očigledno, ceo teorijski problem kojim se Čas anatomije bavi: korišćenje dokumenata i montažni postupak. Tako je, zahvaljujući tom postupku, jedan tekst iz enciklopedije, neokrnjen i neizmenjen, postao, odjednom, premešten u drugi kontekst – subverzivnim i opasnim!“[8]

U Peščaniku tragika realizma čitanja izrasta iz ponovnog iščitavanja pisma koje se nalazi na kraju knjige. Ono je zapravo tema, fabula, plan romana. Prateći njegove redove, hronološki i tematski Kiš ponovo ispisuje/iščitava njegov sadržaj. Pred našim očima oživljava jedno vreme koje, zajedno sa svojim junakom, bolno i tragično iščezava u potopu Drugog svetskog rata.

U Grobnici za Borisa Davidoviča, pa i u Enciklopediji mrtvih, Kiš primenjuje sličan postupak: na nivou fabula iz pisanih dokumenata on ponovo iščitava životopis tragičnih ljudskih sudbina. Gotovo svi junaci Grobnice jesu istorijske ličnosti koje tragično završavaju u staljinističkim čistkama. Pišući Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti, Kiš je na stranicama Grobnice, između ostalog, još jednom iščitao i delove knjige Karla Štajnera Sedam hiljada dana u Sibiru, gde je pronašao izvore za svoje priče. Međutim, treba reći da su čitanje i pisanje dve strane jedne medalje koja se zove stvaranje. U čitanju ima isto toliko stvaralačkog koliko i u pisanju. Otud ono što je pročitano nikad ne može biti istovetno sa samim tekstom koji se čita. „Čitanje znači prilaženje nečemu što upravo nastaje“[9] i nikad se ne zna šta će se dogoditi u tom prostoru između stranice i oka koje posmatra tekst. Zapravo, samo je jedno sigurno: čitalac biva uhvaćen u zamku mimikrije reči. Jer izgled reči vara i one samo na prvi pogled znače ono za šta se predstavljaju. Pravo značenje se otkriva tek iza tog privida prepoznatog u rasporedu slova ili u naglas izgovorenoj reči. Tu mimikriju tajnih značenja otkriva tek čitalac. „Tumačenje, egzegeza, glosa, komentar, ništa od toga ne potiče od samog teksta, već od čitaoca.“[10] Zato, da ponovimo još jednom, nijedno čitanje nije isto i, otud, ono što se čita nikad ne može biti istovetno sa samim tekstom koji je pred nama.

No, za ovakvu literarnu izvesnost tadašnja „književna vlast“ (sintagma je Kišova) nije znala ili nije htela da zna, a Grobnici za Borisa Davidoviča je zbog ovakvog književnog postupka suđeno. Optužba je glasila da „Kišovu knjigu hendikepira (…) to što u njoj ima mesta koja se mogu naći i kod drugih pisaca“.[11] Međutim, iako su pravi razlozi zbog kojih se digla hajka na Grobnicu dolazili iz drugog pravca, možemo reći, a na osnovu argumenata što su ih tužitelji potegli kao glavno oružje svoje optužbe, da i ovaj slučaj stoji u senci tragizma čitanja. Međutim, sada ta tragika, u Kišovom slučaju, po prvi put nadrasta okvire samog dela. Zapravo, ona s jedne strane ostaje imanentna delu, izrastajući iz njegovog poetskog tkiva u kontekstu reiščitavanja delova pomenutih Štajnerovih memoara; s druge strane, pak, ona dolazi spolja, a njen glavni junak postaje sam pisac. I ovog puta biva udahnuta čitanjem. Ali sada „isti onaj čin koji oživljava tekst, dovodi do njegovog otkrovenja, umnožava njegovo značenje, odražava u njemu prošlost, sadašnjost i mogućnost budućnosti, može isto tako da uništi, ili da pokuša da uništi živu stranicu. Svaki čitalac izmišlja čitanja, što nije isto što i laganje; ali svaki čitalac može isto tako da laže, da hotimično proglašava tekst podređenim doktrini, proizvoljnom zakonu, ličnoj koristi, pravima robovlasnika ili autoritetu tirana.“[12]

U slučaju Grobnice čitanje je proglašeno za jeres. Oni koji su napali pisca i njegovu knjigu, zarad nekih ličnih infamnih ambicija, učinili su to ignorantski se oglušujući o neke notorne literarne aksiome postmoderne (i ne samo postmoderne) književnosti, gde je borhesovski dokumentaristički pristup, čiji je model, pišući Grobnicu, Kiš preuzeo, samo jedan od modela/postupaka u kojem se na jedan svojstven način ogleda „majstorstvo korišćenja i trikovanja dokumentarne građe“.

„Delo je proglašeno dobrim, rđavim“, kaže Moris Blanšo u svom eseju Delo i opštenje, „sa gledišta morala, zakona, raznih sistema vrednosti, itd.

Ono je proglašeno uspelim ili promašenim u pogledu pravila koja su vrlo nestalna, koja mogu da sačinjavaju upornost jedne estetike, u stvari, prosti utisci ukusa više ili manje prefinjenog, ili odsustva ukusa više ili manje naglašenog.“[13] Očigledno je da su Kišovi tužitelji bili bez ukusa i sluha. Tačnije rečeno (opet ćemo navesti Blanšoa), kako se „čitati nalazi i s ove i s one strane razumevanja“[14], sklonjeni u polumraku institucija, čija se estetska i kritička politika nije razlikovala od političke estetike i kritike toga vremena, krijući svoja lica iza maski funkcija koje su bile jedino uporište njihovih autoriteta, ali i moći, oni su pokrenuli jedan proces u kome je pisac postao žrtva svoje poetike (u Kišovom slučaju po-etike). A Credo te po-etike gotovo bez ostatka mogao bi se sadržati u sentenci-formuli s početka ovog izlaganja: Lego, ergo sum. U ovim rečima: Čitam, dakle postojim kao da odzvanjaju negdašnje  Floberove reči: „Čitati da bi se živelo.“ Bez sumnje, ovakva jedna misao za Kiša je imala gorki ukus sudbine. One književničke, naravno, no ipak jedne i jedine, kako je on sam to umeo da kaže..

Za P.U.L.S.E Vladan Simić.

[1] Gaston Bašlar: Poetika sanjarije, Veselin Masleša,  Sarajevo 1982. strana 118

[2] Rolan Bart: Književnost, mitologija, semiologija, Nolit 1971. strana 40

[3] Isto, strana 41

[4] Isto, strana 82

[5] D. Kiš: Mansarda, Izabrana dela D. Kiša, strana 111

[6]  O „mimezisu čitanja“ Kiš govori u svojoj knjizi Čas anatomije.

[7]  Citirano iz: Jovan Delić: Književni pogledi Danila Kiša, Prosveta, 1995, strana 122

[8]  D. Kiš: Homo poeticus, Svjetlost, Sarajevo, strana 26-27

[9]  Italo Kalvino: Ako jedne zimske noći neki putnik, 1979

[10] Alberto Mangel: Istorija čitanja, Svetovi, Novi Sad 2005, strana 69

[11]  Reči Dragana M. Jeremića iz teksta Niski udarci tuđom rukom, čijim je objavljivanjem započeo spor oko Grobnice.

[12]  Alberto Mangel: Istorija čitanja, strana 301

[13]  Moris Blanšo: Eseji, NOLIT,Beograd, 1960, strana 169

[14]  Isto, strana 160

Jedan komentar na tekst Tragizam čitanja u delu Danila Kiša

  1. Mile

    12/08/2017 at 20:21

    Impozantno!!
    Izuzetno poznavanje literature i perfektno izražavanje, svaka čast autoru

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *