Živojin Pavlović – Triptih o materiji i smrti

Živojin Pavlović – kratkometražni film iz amaterske (kino-klub) faze. 1960 g., 8 min, format: 16mm / ton filma nije sačuvan. Kamera: Aleksandar Petković / uloga: Jelena Crnobrnja.

Triptih 1

Nevina djevojka u bijegu… bijegu od zbilje.

U potrazi za skloništem, kuca na vrata.

Iza jednih, nepoznata osoba zabije joj nož u leđa.

Triptih 2

Ranjena djevojka u bijegu… bijegu od zbilje.

Nailazi na napuštenu olupinu vagon-kola.

Putovanje u vječnost.

Triptih 3

Njene ruke… njene oči… njena kosa.

Trenutak pred utonuće u san… smrt.

“Triptih o materiji i smrti”… minijaturno remek-djelo ekspresionizma. (video spot)

Filmski san: poigravanje s gornjim (nemoćna djevojka) & donjim (usamljena djevojka) rakursima, dvostrukom ekspozicijom (njemački ekspresionizam).

Svjedočanstvo o korijenima poetike Živojina Pavlovića / jednog od najboljih Ex Yu sineasta.

KRISTALI I AMORFNI:

U očevoj zaostavštini našao sam jednu zbirku kristala iz rudnika Trepče, koju je on dobio na poklon od nekih svojih prijatelja. Tako mi se rodila ideja, da u trenutku umiranja glavne junakinje “Triptiha o materiji i smrti” u duploj ekspoziciji prikažem kruženje dotičnih kristala.

Pre dve godine, u jednoj knjizi razgovora, pod nazivom “Ludilo u ogledalu”, kada sam pokušao da analiziram moj koncept civilizacijskih razlika između dve civilizacijske žiže – “civilizacije kristala”, kako sam nazvao zapadnu civilizaciju i “civilizacije amorfije”, u kojoj ja vidim dve trećine čovečanstva, to je Istok, Južna Amerika, Afrika, Balkan i gotovo čitav Mediteran, setio sam se, podstaknut “Plavom svetlošću” Leni Rifenštal, njenog filma koji je snimila godine kada sam se ja rodio, ’33, gde je ona isto, nekim intuitivnim putem sudarila amorfiju i kristal. Kristal je tamo smrtonosan, kao što je i kod mene toliko godina kasnije, a ja uopšte nisam znao za taj film. Jer sam smrt glavne junakinje pokazao kao odlazak u večnost, što je, u stvari, san zapadne civilizacije.

(ulomak iz knjige, Miroslav Bata Petrović: “Alternativni film u Beogradu od 1950. do 1990. godine”)

Za P.U.L.S.E  Anamnesis / Ex Filmofili

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

6 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Snezana Moracic
Snezana Moracic
14 years ago

e ovo je period o kome treba da se pise, pedesete godine za koje ranko munitic kaze, po secanju parafraziram, da su plodonosno preplitanje kulturnih zbivanja, lokalitet znatizelje i gladi za novim, poligon stremljenja prema izazovima i nekonvencionalnim stvaralackim horizontima…

sve vrvi, i pozorisni zivot – beogradsko dramsko, atelje 212 od intrigantnih ekscentricnosti.
a na likovnoj sceni, grupa “MEDIJALA” jedna svojevrsna laboratorija eksperimentisanja kao i amaterski kino-klub, koji ti spominjes “BEOGRAD” koje je pravo utociste vankategorisjkih autora filmske umetnosti tadasnje jugoslavije , titani kao : makavejev, pavlovic…

interesantni ljudi, zika pavlovic pocinje da pise, i to sjajno, a mica popovic, slikar, pocinje da rezira filmove i to odlicne…mislim, koja plejada umetnika…

pa samo da spomenem ‘avala film’ , pa pogacica, soju jovanovic, ko jos bolje poznaje nusica od nje?, pa ona nova generacija /koja se je iz amaterske lako i brzo se pretvorila u profesionalce/ pocetkom 60-tih na celu sa vec spomenutim makavejevim, pavlovicem, purisa djordjevic, aleksandar petrovic…tada je sve krenulo kao gromada, ali nazalost nije se i nastavilo.

vrlo lep stil pisanja, anamnesis

fotografija sa okom – ‘manrayovska’!

Skaramush
14 years ago

Jedan od ponajboljih srpskih, balkanskih, evropskih filmskih autora zadnjih decenija (cije nagrade nepravedno zasjenjuju njegov talenat)rekao je jednom, skromo i tacno, da je, ipak, Zika Pavlovic najtalentovaniji autor sa nasih prostora.

Gore postavljeni Triptih o materiji i smrti odlicno je svjedocanstvo o tom talentu. IDEJI. KONCEPTU.

Sasvim je tacna opaska Anamnesis o njemackom espresionizmu (koji je moja slabost) a koji probija u ovom kratkom Pavlovicevom radu, ali i kroz druge njegove uspjele filmove.

Kristali i Amorofni, kao ideja o dva svijeta – racionalnom i iracionalnom – koji se nadopunjuju kao tijelo i duh (sveti), kao nauka i umjetnost, kao smrt i život (nož i djevojka) pretstavljaju veoma visoku umjetnicku vertikalu koju je Zivojin Pavlovic uspostavio u estetkom i tematskom smislu unutar svojih djela.

Ona je ravna vetrikali koju su za narod kome Pavlovic pripada (a koji stalno bivstvuje u dva koncepta – nevoljno racionalnom i idealistički iracionalnom – postavili pjesnici Šantić i Njegoš:

Od “I grobovi naši boriće se s svama” – do “Neka bude što biti ne može”!

U tom traženju izlaza za čovjeka koji je, budući da je prolazan, uvijek, po definiciji, i marginalan, Zivojin Pavlovic je proveo svoje umjetnicke dane.

“Triptih..” je lijep primjer za ovu tezu. I zaslusuje raspravu/razgovor o Autoru Zivojinu Pavlovicu.

Bojan Kozić
14 years ago

pa samo da spomenem ‘avala film’ , pa pogacica, soju jovanovic, ko jos bolje poznaje nusica od nje?, pa ona nova generacija /koja se je iz amaterske lako i brzo se pretvorila u profesionalce/ pocetkom 60-tih na celu sa vec spomenutim makavejevim, pavlovicem, purisa djordjevic, aleksandar petrovic…tada je sve krenulo kao gromada, ali nazalost nije se i nastavilo.

__________________

Zar ne mislis da su sezdesete, odnosno njihov crnotalasovski zavrsetak, svojevrsna kontrateza upravo skoli koju pominjes? Soji Jovanovic recimo, i jos nekolicini odlicnih reditelja iz tih generacija?

Meni je jako krivo kad vidim da se i filmska publicistika i istoriografija ponasaju kao da bezmalo nista pre crnog talasa u srpskom i Ju-filmu nije postojalo.
Mislim, ne govorim ovo da bih dezavuisao crni talas kao fenomen koji se lepo obradjuje i u ovom tekstu i tom nakon njega. Druga stvar je to sto ja vise volim Soju i Nanovica nego Zilnika i Makavejeva, recimo, to je neki moj ukus i nista vise.

I da, definicija novinara Glisica koju pominjes u drugom tekstu je jezivo precizna, lapurlartizam crnila. Sto opet ne mora da znaci nista lose, cini mi se da je i Tirke navodi sa simpatijama. Tu njegovu (poslednju nazalost) knjigu nikako da procitam ali hocu.

Hocu da kazem, problem naseg crnog talasa je u tome sto je bio za vecinu svojih autora career maker i nikako da se tog balasta oslobodi srpski film vec evo koliko. Da nije bilo tih mumija iz ideoloskih komisija, vecina tih autora bi vec nakon godinu-dve morala da nauci kako se pravi back-to-bavk film. A ovako nisu morali. Ne mislim ni na Ziku ni na Petrovica, oni jesu bili veliki reditelji, ali je stvar u tome sto se nekako taj okvir crnotalasovski vremenom etablirao (krivicom kriticara, politicara ili koga) ne samo kao MEJNSTRIM nego i kao bezmalo jedini DOPUSTIV diskurs srpskog filma. Sto je bezveze potpuno. Zamisli da neko ocekuje da americki film danas mora da nosi estetiku Skorsezeovih Mean Streets ili francuskih nekog (odlicnog) ranog Trifoa, ili Godara koji je vec odavno mrtav kao reditelj. Mislim covek i dalje snima filmove u onom svom fazonu but they just don’t matter.

A ovde kod nas,evo i ovi klinci sto su sad izasli sa snuff-crnim-talasom (ovih dva-tri filma sto imaju porno u nazivu i bave se samo nekom marginom i patologijama na onaj dosadni i glupi nacin pregrejanih tinejdz-ljubitelja opskurtiteta) i kritika isece vene na nesto sto, objektivno, nigde drugde ne bi prebacilo stranice bizarnih fanzina i zaludjenickih vebsajtova a ovde se direktivno uvodi kao mejnstrim i posto urlaju sa tim fazonima “aaaaaaaaaaaa, jeste videli, kakva metafora Srbije danas, pet narkomana u raspalom busu a jedan transvestit”. Mislim, boooooooooring! Sto rece jos jedan popkulturni (sad vec muzejski) heroj, Homer Simpson, do cije estetike ovaj (samo)nametnuti srpski perpetualno crnotalasovski fazon jos dobacio nije
niti
ce

Snezana Moracic
Snezana Moracic
14 years ago

da, da procitaj tirketa, knjiga je u vidu feljtona, koristio je clanke iz novina,sudske spise i td…vrlo interesantna analiza tog vremena u kojima je on i aktivno ucestvovao.

sto se jugoslovenskog filma tice pre tzv crnog talasa, ja i ne znam da je posleratni film nesto bas vredan pomena, osim vise kao neka energija koja je pocela da desava u jugoslovenskim kucama?
mislim na one bas pocetke slavicu i td.
po meni vredno pomena su bukvalno tako neke godine 58,59 i narocito 60-ta kada je sve ustvari pocelo, zar ne?
mislim na ‘daleko je sunce’, ‘vetar je stao pred zoru’…r.novakovica, pa sojin ‘pop cira i pop spira’, , pa onaj ‘tri koraka u prazno’,’ciganka’, nanovica, a, da i ‘kapetan lesi’ sa prelepom oliverom, ‘siignali nad gradom’takodje i odlican ‘zajednicki stan’. sve se nekako desavalo te 1960. godine i onda je krenulo ne sa u jugoslovenskom filmu vec i u evropskom, americkom, te 70.te su bile nekako najplodonosnije u nekom eksperimentisanju pa bio to i art for art’s sake.
ne znam da li smo na istoj frekvenciji?

Bojan Kozić
14 years ago

Ajde da i ja uzvratim preporukom, ako nemas onaj zbornik o Voji Nanovicu “Vojislav Nanovic: Poslednji Pionir”, takodje lepo dokumentovana monografija/zbornik radova. Mislim ima tekstova raznog kvaliteta, ali jedini back-to-back Nanovic i u principu dobra knjiga koju valja imati… Doduse negde devedesetih izdata (Prometej i Kinoteka), cini mi se bas 1993 pa je mozda nema bas svuda ali u principu naletim po policama jos uvek, mada sam knjigu kupio pre neku godinu.

Nego da, we’re on the same page here, mislim, ni ja ne tvrdim da je sad direktno posleratni period nesto blistao (nije ni mogao doduse). Opet valja pomenuti Nanovica kao rodonacelnika, ne samo Cudotvorni Mac nego i Besmrtna Mladost, njegov prvenac. I on je svakako bio verovatno i najveca nedovoljno ostvarena figura srpskog/Ju filma tada, bas zanrovski reditelj i rodonacelnik gomile stvari i covek koji je filmski razmisljao sto je retkost medju nasim rediteljima.

Ali svakako, Soja, Rados i uopste to sto se kristalisalo kasnih pedesetih je epoha na koju mozemo da budemo ponosni, rekao bih i u nekim opstim okvirima tog vremena. Ne treba zanemariti ni televiziju koja je u povoju izbacila vec poneke od najboljih proizvoda tog vremena. Ne bih da preterujem, ali ne verujem (na osnovu pogledanog) da Servisnoj stanici bezi ijedan americki TV-sardzaj (u ono doba, kad se televizija emitovala uzivo pa i igrane stvari). I to je bila dobra strana tog naseg izlaska iz lagera socrealizma. Losa strana je u tome sto se mozda previse otislo u podrazavanje “svih svetova” pa zato nas film i nema svog Vajdu ili Felinija. Da ne govorim o Tarkovskom.

Nego, protivnik sam te generalizacije po kojoj pre crnog talasa nije bilo nista, samo to kazem. Recimo, pamtim pocetak jednog filma Marka Babca (covek je poznatiji kao filmski profa) iz 1965. ‘Ko puca otvorice mu se’. Tako se film zove. Uvodni kadrovi, mislio sam da je neki Godar ili nesto, potpuno u fazonu onoga sto je tada bio taj novi talas u Fr. ili one britanske gangstoze par godina posle, ili njujorska scena iz istog vremena.

Ili, sta je to crni talas uradio a da vec nisu uradili Purisa ili Djordje Kadijevic sa onim ranijim svojim filmovima? Eto dva velika reditelja a svakako se ne mogu gurnuti u crni talas.

Ili recimo, diretno skrajnuti reditelji koji su se pojavili kad i crnotalasovci, ljudi poput Zdravka Velimirovica i Predraga Golubovica, koji su radili sjajne filmove

Bojan Kozić
14 years ago

Drugim recima, “crni talasi” po tim kinematografijama ciji duh vremena s pravom pominjes, bili su samo TRENDOVI. Vazni, ali to je to. Sedamdesete su donele upravo te neke nove (stare) struje, Novi Holivud je recimo bio reafirmacija upravo onog arhetipskog americkog filma kao kontra sezdesetima. A kod nas se sa crnim talasom stalo, neko je rekao “e TO je estetika i prica koju cemo da pratimo ad infinitum” i izlaze filmovi u istom fazonu i 40 godina kasnije, tojest SVE na sta ovdasnja kritika i agresivni kulturtregeri seku vene