Ulogujte se / Kreirajte profil

Trut buntovnik i hijerarhija ljudske košnice

Kako logični stavovi i razmišljanja mogu sakriti čitav jedan distopijski karakter?

crowd45
Da li smemo da poredimo čovečiju zajednicu sa hijerarhijom pčelinje košnice? Da li je taj okrutni svet ogledalo u kom vidimo slično ponašanje? Sem što, naravno, sa naše strane ogledala čovek mora sebi da obezbedi smisao i zadovolji potrebu za sopstvenim stavovima. Za razliku od pčele, on ima dušu i razum, i adekvatna poredba bi bila: on je (ne)umorna radilica koja se kiti mukom i prezentuje sebe kroz patnju u rečenici „Ja radim i mučim se – takav je život, ja živim!“ a sa njim i većina koja svoj dragoceni nektar čuva da bi uz pomoć njega odabrana manjina izrasla u moćne kraljice, koje će sa visina da gledaju i na koje ćemo da se ugledamo da nam donesu novo doba kulture. A ako ne budu plodne po tom pitanju onda ćemo da ih svrgnemo sa trona i napravimo druge, jer većina je ta od koje sve zavisi ipak.

Ali ovo nije poglavlje za još prljavštine, prašine i dima iz zastarele industrijske zone, ako im to oduzmemo, čime će se radilice ponositi? Niti je ovo kritika bezobzirnim elitnim takmičenjima koja ne vode ničemu drugom sem prestižu. Da ne spominjemo i ona uzaludna umetnička dela u kojima se ne vidi ni iskustvo ni znanje, a može ih i dete osmisliti. Bolje je što su takvi, možda bi se mi osećali ugroženim da znamo da neko od njih zaista ima potrebno iskustvo i znanje. Šta da su zaista jaki, da su zaista pametni, da imaju iskustva i znanja i da razumeju našu fiksaciju na patnju?

Osećanje ugroženosti sa jedne strane i besmisleni i beskonačni hedonistički ciklusi sa druge strane. A života nigde… Zašto uopšte i pokušavati nešto promeniti?

…Da li uviđamo problem u svemu ovome? Veoma često ne. Veoma često oni koji zastupaju ovakva i slična mišljenja ne vide pravu pozadinu ove “logike”. Zapravo, ovo bi mogao da bude savršen uvod u svet i raspoloženje jedne izgubljene individue.

Dakle ovo nije priča o kraljicama. Ovo nije priča o radilicama… Ovo je priča o jednoj sociološkoj anomaliji koja sve više postaje konstanta. Ovo je priča o kraljicama srednje klase, o lepo vaspitanim pojedincima, dobro uhranjenim, možda se treba usuditi i nazvati ih čak i razmaženim , bez pravog uvida u to šta je pravi autoritet. Ukratko, u njihovom detinjstvu otac verovatno nije uspeo da im objasni zašto treba da se pate kao što se i on patio za njih. Šta se tu zapravo desilo? Jednostavno – pratili su logiku u nelogičnom svetu. Logikom su pokušavali da reše sopstvenu dušu: za šta da pate? Oni ne žele porodicu za koju neće imati vremena kao što njihovi očevi nisu imali vremena za njih. Oni ne žele posao koji neće voleti, koji će mu oduzeti svo vreme i verovatno upropastiti njihovo zdravlje.

U svetu gde se preživljava pojedinac ne želi da se troši kao što mu se troše roditelji, on uviđa uzaludnost, ali je suviše lenj za pravi i smisleni bunt, on u stvari ne želi promene, on želi samo da se buni koliko njemu odgovara, samim tim on postaje – trut buntovnik.

Misha Gordin, serija fotografija "Povik"

Misha Gordin, serija fotografija “Povik”

Što se tiče izgleda oni možda održavaju svoju fizičku spremnost još uvek, nisu zamišljeno fizičko oličenje truta sa velikim stomakom. Možda i poseduju nekog talenta za rasprave i pobede u konfliktima i to im je dovoljno za održavanje njihovog sveta dok žive na milosti drugih. Postoji šansa da će i da ucenjuju svoje sa izjavama tipa: „Nisam ja birao da se rodim u ovom svetu!“ Ili čak, evo primera neke zanimljivije ucene: „Ako ste me planirali, zašto niste planirali i da mi omogućite elitno školovanje! Zašto se ne ugledate na roditelje koji su uspeli u životu, kao što ste meni govorili da se ugledam na najbolje učenike u razredu!“ „Vi ste loši ljudi!“ Kao što vidimo znaju biti krajnje ubedljivi i okrutni.

Možemo li im zameriti? I ne možemo baš, skoro da su u pravu. Problem je samo što oni ne žele van tog sveta. Bez njega oni nemaju identitet. Morali bi u nove rizične odnose sa ljudima koji su možda uspešnij od njih. To je veliki napor. Ako im slučajno pokušamo obezbediti uslove – nekim čudom će ih se otarasiti, izbeći će tu odgovornost, odjednom će se naći u poslu ili u nekoj emotivnoj krizi. Čak i roditelji ponekad to naslućuju i ne pokušavaju da troše bitnije resurse na njih, već su se opekli dok je njihov trut buntovnik pokušavao da završi neku skupu elitnu školu ili je upropastio neko odogovorno radno mesto koje su mu mukom našli. Na kraju on je zadovoljan sa svojom izolacijom od sveta, često je bez partnera (jer i to je odgovornost), zaljubljen je u globalnu povezanost uz pomoć računara i voli da misli da je on mudrac, možda i prezentuje sebe kao više i svesno biće, možda su njegovi sati u izolaciji „veoma korisne“ meditacije na temu smisla samog života. Svoju kreativnost izražava kroz dinamiku internet igara, uzaludno troši vreme osmišljajući strategije kojima se bezuslovno ponosi, nervira se i psuje na svetlo monitora dok mu majka donosi doručak, ručak i večeru na sto ispred njega. Ne smeta im ta “sramota”, nekako su se ogradili od nje. Napredak ka samostalnosti su žrtvovali za rad sopstvenog komfora čija je jedina posledica (bar ako se oni pitaju) ogovaranje u društvu iza njihovih leđa. Deluje da su oslobođeni društvenih kalupa I stega, ali opet samo deluje, to je opet samo maska. Osećanja koja svaki čovek ima po pitanju sopstvenog ostvarenja I sopstvenog uspeha u životu su postojeća osećanja, i čovek pati ako je njegov identitet “neaktivan”, ako ne uči, ako ne prolazi kroz iskustva, on još više pati ako potisne te iste težnje i osećanja i prepusti se u raspoloženja gde “ništa nema smisla u današnjem svetu” ili “sve je to već neko izmislio, besmisleno je truditi se.” Kao što vidimo TRUD je ono što je pravi problem. Zato trutovi često traže prečice do uspeha, ali ne shvataju da čak i ako ih ponekad pronađu da oni time gube jedno životno i emotivno iskustvo, tako da usled potere za svojom pravdom oni često izbegnu i sam život. Kada izgube drugove, kada izgube poslove, kad ih izbace iz svake zajednice (jer trutovima zbog njihove destruktivnosti i beskorisnosti se često to dešava), možda tek tada shvataju da su oni sami imali fiksaciju na okrutnost, a ne na sopstveni bunt. Možda tek tada će shvatiti da ne postoji lak izlaz iz životne situacije, ne postoji prečica, ni za njega ni za jednog pripadnika košnice. Svako od njih mora da se suoči sa sopstvenom repeticijom i izađe iz začaranog kruga sopstvenih, često pogrešnih uverenja, pa čak i oni sami.

Okrutnost trut buntovnika se ogleda i u komunikaciji. Često privlače velik broj konfliktnih rasprava na sebe, to nekima od njih predstavlja i izazov. Zašto? Pa svaka rasprava koju ćete voditi sa ovom osobom će vas dovesti u slepu ulicu, oni su ovo uvežbavali godinama, jer oni tako opravdavaju svoje postojanje – dokazivanjem da izlaz iz situacije ne postoji. Istina je da izlaz možda nije lak, ali da postoji. Ipak ,oni ulažu mnogo energije u dokazivanje ovog besmisla i retko ko od njih će se zapitati zašto im je to toliko bitno. Kada smo već kod okrutnosti, njena lažna krajnost bi bila trut – buntovnik – sudija koji kaže “Vi ste radilice i vi ste stvoreni da radite, zašto ne bi radili i za mene, to vam je u krvi. Ja ću možda jednog dana uspeti u nečemu plemenitom za razliku od ovih bezdušnih kapitalista koji samo troše svoje vreme na besmisleno uživanje.” Ali usled nedostatka angažovanja i bez potrebnog odricanja na kraju ovaj trut ostane trut i neki bi se složili da po crtama karaktera – on se ne razlikuje puno od bezdušnih kapitalista koje tako vidno prezire… Sem što možda neki od tih “kapitalista” ipak svojim trudom i odricanjem stižu do određenog statusa za razliku od našeg neuspešnog manipulatora.

Oni za trunku srećniji trutovi svojim šarmom i smislom za humor mogu uhvatiti i poneku lepu kraljicu u letu i zavarati je na neko vreme da su oni neshvaćeni umetnici – tako što će skakati iz jedne posvećenosti u drugu. Ali i ta kraljica shvati posle nekog vremena sa kim ima posla i ostavi našeg truta slomljenog srca. Često je ovo pravi razlog zašto trutovi nemaju partnera.

Sada možemo da skrenemo pažnju i na par sirovih zaključaka o njima iz dela “Magus” poznatog engleskog pisca Džona Faulsa. U ovom delu se možda i prvi put pojavio ovaj specifični izraz.

– Pripadaju poznatoj kategoriji poluintelektualnog introverta.
– Potiču često iz porodice sa snažnim, autoritativnim, paternalističkim režimom iz kojeg potiče veliki broj tabua. Da razreši svoje probleme, subjektu nisu pomogli ni porodica, ni staleško, ni nacionalno poreklo.
– Subjekat nikad nije bio u stanju da prihvati prvobitan gubitak oralne gratifikacije i materinske zaštite, otkuda potiče autoerotski pristup emocionalnim problemima i životu uopšte.
– Subjekat seksualno i emocionalno vreba na bezbroj mladih žena. Njegov metod se sastoji u podvlačenju svoje usamljenosti i nesreće – ukratko u ulozi dečačića koji traži izgubljenu majku. Na taj način kod svojih žrtava pokreće materinske instinkte koje zatim eksploatiše sa polusvesnom bezobzirnošću svoga tipa.
– Subjekat na uobičajeni način identifikuje Boga i figuru oca agresivno odbacujući svaku veru u njega.
– U pogledu karijere uvek bira izolovanost. Njegovo razrešenje fundamentalne separacione anksioznosti primorava ga da se predstavlja kao buntovnik i autsajder. Njegova nesvesna intencija u traženju te izolovanosti je u nalaženju opravdanja za svoje povlačenje iz svake zajednice koja bi mogla biti neprijateljski raspoložena prema njegovim fundamentalnim potrebama za samozadovoljavanjem.
– Ali subjekat ipak dovodi sebe u sredinu koja će mu zasigurno pružiti sve potrebne elemente neprijateljstva, tačnije sredinu koja je socijalni prenosnik svih onih paternalističkih i autoritativnih osobenosti koje subjekat mrzi.
– On je po ponašanju žrtva represivno kompulsivnih poriva koje do sada nije razumeo. U svakoj sredini on traži one elemente koji mu dozvoljavaju da se oseća izolovanim, koji opravdavaju njegovo povlačenje iz osmišljenih društvenih odgovornosti i odnosa, iz čega proizilazi njegova regresija u stanje infantilnog samozadovoljavanja.

283137_127548217336729_1237210_nSvet bez boja, koji je više mračan nego što je svetao, upečaćen “maskom intelektualnog cinizma i paranoičnim osećanjem da su od života prevareni”… Šta svet da radi sa ovim ponosnim žrtvama koje ne smeju da odu iz sveta koji ih definiše? Kako da im omogućimo tranziciju u svet života, u svet boja? Da li oni ne vide radosti života u svakodnevnim odnosima, jer ako bi ih uvideli, da li bi njihov svet izgubio da značaju? A ako bi se prepustili svakodnevoj radosti i sticanju kroz muku i napor, ako bi se naučili disciplini, da li bi se utopili u većinu? Da li bi se izgubili u većini? Da li se oni plaše da većina “briše” individualnost? Da li bi oni postali sivi svet većine ili je sivi svet većine samo u njihovim glavama?

Sigurno je da postoje bezbrojni svetovi sivila koji vuku na dno ali morali bi postojati i oni hrabri svetovi napretka i boje, svetovi u kojima je pojedinac sa dna stigao putem truda i odricanja do iskustva i znanja i sada kreira i uči druge sa osmehom a ne sa namrštenim, ozlojeđenim licem. Ako nekad sretnete nekog trut buntovnika pokušajte da mu objasnite to ako želi da sasluša.

Na buntovnicima je da ne odustaju. Sada kada znaju da je njihova buntovnost bila uslovljena, sad mogu gledati objektivnije na svet u kom se nalaze. Sada ako pronađu hrabrosti za život, i ako je zaista situacija loša, mogu kreirati iskren i smislen bunt i istrajati do kraja u njemu tako da jednog dana kada se situacija promeni oni će prihvatiti odgovornost da promene taj svet sa novim, boljim, i razumnijim stavovima. Ili ako je celo društvo bolesno i nepromenljivo, onda ga jednostavo napustiti i naći bolje. A ako situacija nije toliko drastična onda se odreći iluzije i zasukati rukave na licu mesta. Ne postoji opravdanje ni za jedan bezuspešan život. Ako je čitav svet, nekim čudom, tako napravljen da otežava svaki napredak, ni onda ne treba odustajati, jer na kraju – zar želimo sebi reći da nismo probali svaki mogući put, svako moguće oruđe, i da smo pri tom, naravno, i ostali svoji? Ta hrabrost je ključ čovekovog življenja i on živi kroz nju, makar samo kroz njenu ideologiju, makar nikada ne uspeo da se promeni. Stvar je u putu, ne u destinaciji. Uvek će biti potrebe za nekom promenom. Promena je konstantna.

Buntovnici su nekada bili glasnici novog doba, oni su nas oslobađali nametnutih i nepodnošljivih lanaca. To su bili govornici svesni sopstvenog izlaganja svetlu i riziku od tuđeg mišljenja. Nekada su istine vodile i u smrt, ali znali su uvek da oni podržavaju promenu i da se bore za napredak svesti. To su bili veliki ljudi, njihove žrtve ni u kom slučaju ne smeju da se porede sa lenjim stvorenjima kojima samo treba jedno dobro otrežnjenje i koji su tek na početku svog životnog učenja… U stvari, može se reći da su to verovatno jedina svesna bića na ovoj planeti koja vide kraj svega, a nisu ni počeli da žive. Da li te boje svakodnevnice zaista postoje ili ih je većina izmislila da olakša sebi uzaludno bivstvovanje? Odgovor je možda negde na sredini ali pravi odgovor sme da da samo trut buntovnik, koji je prevazišao svoje trut stanje i ostvario više ciljeve iz svojh stavova… A gde su oni? Znate li nekog takvog?

summer-flowers-bees-nature-backgrounds-flowers-summer-25213.

Za P.U.L.S.E: Juror 8

4 komentara na tekst Trut buntovnik i hijerarhija ljudske košnice

  1. Tijana Jevtić

    29/07/2014 at 19:44

    Bravo! jako interesantno viđenje, u isti mah proziva onoga ko čita na jedno istinsko preispitivanje a takođe i priziva odjeke iskustva sa drugim ljudima. Osvežavajuće i sasvim aktuelno :)oštrina bez optuživanja. Hvala.

  2. MT

    29/07/2014 at 20:11

    Autorka je volela nekog truta 🙂 Odlican clanak!

  3. slavcek wolf

    30/07/2014 at 18:03

    Trutovi buntovnici, čini se, nisu samo iz muškog roda… Mislim da postoje trutovi buntovnici i u ženskom rodu. One, u polusvesnoj bezobzirnosti troškarenja: krpice, ogledalce, izlasci, kafica sa sličnim curama i tračevi do u beskraj, putovanja na zgodne destinacije (Kapri, Tenerife, Dubai, Majorka…). Poseban hedonizam je u izboru partnera; one se rado udaju za zgodne, vaspitane momke, koji mnogo rade i zaljubljeni su u njih – a takvih ima, i one znaju da dođu do njih…). ove cure su ženke koje se samozadovoljavaju svojim princom na belom konju i savlađuju dobro veštinu zavođenja. Tako, princ postaje i muž i pratilac i publika u ostvarenju snova o slatkom životu ovih cura. One su doterane, izvestan broj njih rađaju dete, čime ispunjavaju svoju dužnost i dobijaju respektabilno mesto unutar familija i u neposrednom okruženju. Dete obično postaje lepa lutkica, ako je devojčica, i šarmantni momak, ako je dečak, i obično se uvodi u planove i programe putovanja i letovanja ili se ostavlja kod mame ili svekrve.
    Ove cure uglavnom ne rade, jer… trud je ono što pravi problem, kako rekoste. Neke imaju studije iza sebe, uglavnom poslovne škole, menađzerske diplome. Ako se ovim curama nađe posao, neretko ga ostavljaju, opet zbog truda i puta. Nepodnošljiva lakoća postojanja vreba ove cure iza ćoška njihove svakodnevice, no, one se dovijaju i to prilično spretno, koristeći pri tome koketeriju, zabavu kojom zamenjuju dosadu, ženske časopise i ponude turističkih agencija, lickanje “ljubavnog gnezda”, i poneku laku rabotu kojom beže od dosade…

  4. Juror 8

    30/07/2014 at 19:21

    Hvala Tijana, veoma mi je drago ako je tekst ostavio tako upečatljiv utisak.

    Hvala MT, zapravo autor je u pitanju i možda je on nekad bio zaljubljen u neki blaži oblik trut buntovnice a i možda je bio deo sličnog društva na neko vreme, a možda je i on sam delom trut buntovnik, ko zna 🙂

    Slavcek planiram temu u jednom od budućih tekstova, ona će verovatno biti – kako individualna neostvarenost to jest sama ispraznost može da bude veliki konflikt u partnerskim odnosima jer zapravo niko tu nema svoje JA i ta nesigurnost gura u konflikt i tako dalje. Možda vam bude zanimljiva, mada trebaće mi vremena, to je veoma komplikovana i veoma osetljiva tema, ne smeju se olako donositi zaključci .

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *