Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Neka tumačenja egipatske doktrine smrti

Bela Hamvaš, u knjizi Velika riznica predaka, u poglavlju o Egiptu, tumačeći egipatsku Knjigu mrtvih, poistovećuje zagrobne svetove raznih tradicija sa onim što se u doktrini modernog hermetizma naziva astralnim svetom. Za Egipćane je to Amenta, za Grke je reč o Hadu, za Jevreje je to Šeol, kod Tibetanaca je Bardo, u drevnom Meksiku – Tlalokan itd. Hamvaš kaže da je Amenta opasno mesto za dušu, jer nad njome vlast preuzima imaginacija, pa nekome to ide na ruku, a nekome ne. Pošto je astralna ravan zapravo svet vizija, otud je duša u vlasti svoje vizije. Ako čovek umre neposvećen i bez znanja o prirodi ovog uzburkanog okeana vizija, Hamvaš kaže da će taj okean impresija duša smatrati stvarnim, tj „bespomoćno će se komešati u užasnoj plimi slika.“ Dalje, Hamvaš navodi:

Nuit

Nuit

.

Prema drevnoj baštini, pretežna većina duša živi u Amentetu u ovako bespomoćnom stanju, u kovitlacu savršeno irealnih vizija koje su duše same zamislile – ali i ovde na zemlji. To je svet opsene (maja). To je Izidin veo – čista čarolija.

 

Kako Hamvaš tumači, zadatak posvećivanja tradicije jeste da ljudsku dušu probudi, odnosno da je otrgne iz smrtonosnog lunarnog uticaja, tj od ludila u kome se ona u astralnom svetu raspada. Otud svetlost duše mora ojačati u višem znanju da ne podleže vizijama utisnutim u astralnu svetlost, nego da upravlja njima. Kako Hamvaš kaže, to je usijano znanje dijamantske svetlosti. Duša se može izgubiti u vrtlogu vizija, ali isto tako, koristeći ih, može da se uzdigne na viši nivo, ako postane gospodar svojih vizija. Glavna opasnost u astralnom svetu jeste, kako Hamvaš navodi – vizija zmije (Tifon koga ubija Apolon – a za koga Hamvaš kaže da je bog budnosti). Ta zmija, po Hamvašu, predstavlja beskonačnost imaginacije, odnosno beskraj vizija koje teku jedna iz druge. Ova zmija čini da ljudska duša postane sopstvena žrtva, a to se može desiti i dok je čovek živ, a kamo li nakon smrti, budući da je reč o simboličkom uzroku ludila koje dolazi sa astralne ravni. Onaj čija je svest osvetljena apolonskim sjajem, prepoznaje zmiju i u stanju je da je otera. Alternativa je sagorevanje svetlosti duše u vrtlogu koji sa sobom nosi i koji predstavlja ta zmija. To je raspad, to je druga smrt, zapravo ono što se dešava većini ljudi, budući da je reč o gotovo beslovesnoj masi.

Ako duša uspe da se uzdigne iz astralnog nivoa, dolazi pred Ozirisovu odaju, koja predstavlja mesto suđenja, odnosno mesto procene duše od strane bogova. Tu duša ili prolazi dalje ili biva odbačena natrag u astral. Duše koje prođu procenu, ponovo oživljavaju, odnosno imaju priliku da, hrišćanski rečeno, vaskrsnu, tj da zadobiju nebesko telo slave, odnosno ono što se u Egiptu nazivalo sahu, što predstavlja cilj individualne evolucije ljudskih bića, da postanemo nebeski ljudi, odnosno da budemo poput bogova. O sudnjem danu Hamvaš kaže da je to zbivanje kada se nezakonito ljudsko biće vraća zakonu.

U knjizi Velika jednačina, Ljubinka Radovanović kaže da kod Egipćana akcenat nije ni na mnogim, ni na jednom životu, već na životu kao nečemu beskrajnom u koje korak po korak, urastamo. Aktivnost života je usmeravanje energije ka stapanju sa izvorom, tj sa dušom. Ukoliko se stopimo sa dušom, besmrtni smo kao što je i duša besmrtna. Ona tvrdi da po učenju drevnog Egipta mi nismo (re)inkarnirani, već duša. Duša kao proporcija naše individualne formacije, zapravo začinje novo telo. To je ona opisala kao stvaranje naslednika, odnosno sledeće inkarnacije iste proporcionalne formacije što je identifikovano sa dušom. Po tome, duša određuje telo za telom, jer naše telo je njeno telo. Mi smo u tom telu naše duše zapravo neka vrsta stranca čija je svest efekat te otuđenosti. Bića umiru trošeći iz tog tela energiju koju dovodi duša. I kako ona to slikovito kaže, ako tom energijom sazidamo most, preći ćemo u tzv dimenziju duha, dok u suprotnom, ako napravimo levak, prosućemo kroz njega energiju i za njom istećićemo i sami u mrak. Kako ona dalje piše, po nagoveštaju egipatskih spisa inicijacije, postoji mogućnost da psihološka svest preraste u dimenziju svesti kao energije kosmičkog stvaralaštva, i da tako, izgubivši svoju individualnost, smrću poništi smrt. Tako svest postaje besmrtna apstraktna živa snaga. Drugim rečima, ono što preživljava smrt je, kako ova autorka tumači egipatsku doktrinu, deo naše svesti koga nismo svesni.

Ona tvrdi da reinkarnacija ličnog individualnog bića nije ideja koja prožima spise Egipta. Po njenoj interpretaciji, psihološka svest, poput mehura, nestaje. Po našem uobičajenom shvatanju svest ne može postojati, ako čovek nje nije svestan, jer je ona u nama identifikovana sa našom ličnošću, dok je za stare doktrine: egipatske, indijske i druge, ta psihološka svest pojedinca tek most između nas i nama nepristupačne više forme svesti, o kojoj se dosta govori i u Kastanedinim knjigama. Ova viša forma svesti, u čijem delovanju nemamo svesnog udela, rukovodi čitavim našim bićem, čija je samosvest, kako to Ljubinka kaže, izdignuta kao glava zmije, uznemirena i spremna za beg. Po njoj, ujedinjenje psihološke svesti sa ovom višom formom svesti, predstavlja formiranje jezgra besmrtnosti. Naravno, opciju permanentnog bitisanja nekakvog semena ljudskog bića više smatram izuzetkom nego zakonitošću. U pogledu toga, setimo se koliko spermatozoida umre da bi samo jedan izvršio oplodnju.

U knjizi Tajna učenja svih epoha, Menli Palmer Hol objašnjava da je po tajnim učenjima Kabale ljudsko telo obavijeno jajolikim mehurastim prelivanjem u duginim bojama, a što je zapravo Auričko Jaje. To je kauzalna sfera čoveka. Vrhovna svest čoveka je u toj auri, koja se prostire u svim smerovima i potpuno okružuje njegovo fizičko telo. Kako Hol dalje navodi, kao što je svest u Kosmičkom Jajetu povučena u središnju tačku, koja je zatim nazvana Bog, odnosno Vrhovno Jedno, tako je koncentrisana i svest unutar Auričkog Jajeta čoveka. Na taj način je prouzrokovano uspostavljanje tačke svesti koja je nazvana Ego. Kao što su svetovi sazdani od latentnih moći unutar Kosmičkog Jajeta, tako je i sve što je čovek koristio u svim svojim inkarnacijama proizašlo iz latentnih moći unutar Kosmičkog Jajeta. Zapravo, čovek nikada ne izlazi iz tog jajeta, koje ostaje čak i nakon smrti. Čovekova rođenja, smrti i ponovna rođenja, sve se to odvija unutar jajeta, a ono se ne može razbiti sve do oslobađanja čitavog Univerzuma od tzv Točka Nužnosti.

Za P.U.L.S.E / Dorijan Nuaj

bafomitras.blogspot.rs

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *