U maglovitom carstvu lošeg ukusa
Esej iz predmeta: Teorija književnosti
Podgorica 2016.
Svaki novi dan nas dočekuje svetlošću. U ljudima se budi osećaj nepristupačan proveri,objašnjavan nekorisnim i sumnjivim rečima. Živimo – predani vremenu koje je oko nas, volimo – predani voljenima. Slažemo ogrlicu gde je svaki biser jedan dan našeg života koji je neprikosnoven. Sve ređe se usuđujemo da izgovorimo reči, jer one uvek znače suprotno od onoga što mi želimo. Postoji govor koji će neko otkriti sutra, a neko neće ni pokušati da ga otkrije. Za naše dobro, moramo ga već sada obuhvatiti mislima.
Uvek ima nečeg nalik na tihe rastanke. Primećujem to po igrama, koje polako počinju da se sapliću. Primećujem po bajkama,koje smo do sada tako lepo izmišljali,ali i bajke počinju sve manje da nam veruju. Naše potrebe postaju nezadovoljene, a mi usamljeni, razočarani, povređeni i slomljeni. Trčimo i susrećemo se sami sa sobom,gubeći se u daljinama sebe kao kapi čiste svetlosti! Retki su oni koji shvataju granicu slobode,a još ređi oni koji shvataju slobodu granice.
Nadam se da mi granica slobode dozvoljava da glasno postavim pitanje: Šta je ukus? Šta je lepota? Teško je dati univerzalan odgovor na ovo pitanje. Određivanje ovog pojma se vremenom menjao, a mnogim umetnicima je to bila večita inspiracija. Mnogi filozofi su se bavili pitanjima estetike i ukusa. Jedan od poznatih engleskih filozofa, Dejvid Hjum, posvetio je jedan spis ukusima i lepoti, te o lepoti kaže:
Lepota nije nikakvo svojstvo samih stvari; ona postoji samo u duhu koji je posmatra, a svaki duh drugačije opaža lepotu. [1]. .
Dakle, jedan predmet jednima može izgledati ružno i odbojno,a drugima lepo i privlačno, ne zbog svojstava koja poseduje određeni predmet, već zbog osećaja našeg duha koji je ovde stavljen u ulogu kritičara. Hjum, dakle smatra da lepota leži u ukusu ili osećaju čitaoca ili posmatrača. Naš lični ukus će biti i jedini argument prilikom određivanja nečega, ili nekoga kao lepog ili ružnog.
Lepota se, takođe, u različitim kulturama različito poima. Tako, ako kao primer uzmemo žensku lepotu, antropolozi će nam potvrditi kako se u nekim ’primitivnim’ društvenim zajednicama privlačnom ženom smatrala punija žena, te postoje i običaji gojenja uoči svadbe, dok je u modernom društvu privlačna vitka žena. U grčkoj i renesansnoj misli, lepota se shvatala kao osoben sklad delova unutar date celine. Dakle, lepo je ono što je skladno.
Ipak, neki predmeti imaju svoju univerzalnu vrednost i neprolaznu lepotu, kao na primer neka književna dela, koja su postala klasična, ili neko umetničko delo, kome se širom sveta dive i dan-danas. Ali kada Hjum govori o neprolaznosti neke lepote, navodi kako je to zato što je ona uglavnom bila nepristupačna ogromnoj većini, za koju takva umetnička dela imaju suviše složen sklop, te je moguće da ne dožive tu lepotu na pravi način.
Ali, vreme u kome mi živimo je vreme ekspanzivnog razvoja tehnologije. Sredstva masovnih komunikacija doprinele su da lepota bude dostupna svakome. Možemo videti divne predele sveta, u koje nikada ne bismo otišli, i uživati u njima kod kuće kraj malih ekrana. Možemo čuti izvođenje koncerta nekog muzičkog velikana, a da nismo otputovali negde da ga čujemo, niti kupili karte. Knjige se štampaju u milionskim tiražima i prevode na desetine jezika, pa je i ovaj oblik uživanja u lepoti dostupan većini.
S druge strane, postoji i naličje ove pojave. Sredstva masovne komunikacije stvorila su masovnu kulturu,u kojoj dominiraju homogenost,uniformnost i unifikacija, a gubi se individualnost i različitost. Masovna kultura je dovela do gubljenja autentičnosti.
U takvom stilu, lepota se postavlja kao imperativ. Devojčice gledaju manekenke kako su uspešne i mršave, te se izgladnjuju do te mere da ih to nekada odvede u bolest. Neki autori isticali su da je najpoznatija lutka na svetu, Barbika, opasnija od video-igrica, koje su kritikovane da podstiču agresivnost kod dece. A razlog je jednostavan, Barbika je napravljena kao savršena žena, pravilnih crta sa savršenim telom, te kod devojčica to može izazvati frustraciju ukoliko ne izgledaju kao ona.
Lepota nije samo u izgledu. Treba težiti i duhovnoj lepoti. To nam potvrđuje i Imanuel Kant, veliki nemački filozof i Hjumov savremenik, koji se takođe bavio pitanjima estetike. Tako on, pravi razliku između lepog i uzvišenog, i u tom smislu kaže da lepotu ruši starost, te da uzvišene i plemenite osobinemoraju postepeno zauzimati mesto lepih osobina (Imanuel Kant, ‘’O lepom i uzvišenom’’, 1763).
Lepo je ono što je jednostavno, a previše nakićeno prelazi u kič. Kod nas mnogi, pre svega pevačice, pokušavaju da privuku pažnju mase, ali na prilično neukusan način i sa preterivanjima u tome. Tako neprimereno obučene i našminkane, one postaju idol većine. Ali, treba uzeti u obzir da većina nije uvek u pravu. Naprotiv. Našu većinu predstavljaju polupismeni i poluobrazovani ljudi koji kao da su celog života bili daltonisti, te sada uživaju u tom šarenilu i preteranom sjaju.
Takva situacija nije samo kod nas, već i u svetu. Ukus današnjih ljudi je takav da dolazi do spajanja nemogućeg. Estetska hirurgija je veoma popularna među poznatim ličnostima, ali sve više i među običnim ljudima. Tako je popularno imati nos Nikol Kidman, usne Anđeline Džoli, grudi Pamele Anderson ili frizuru Dženifer Aniston. Svi žele da liče na nekoga,a ne znaju da time gube sebe.
Sve česće nalazim se u situaciji kakva bi ranijih godina bila krajnje nezamisliva, u situaciji narazumevanja. Knjige se sve manje čitaju, a sve više pišu. Svaki pojam stvara nepremostive teškoće. Ljudi počinju da misle samo u slikama, u dvodimenzionalnim shemama kojima je nemoguće dodati dimenziju dubine. Sve reči kao da ostaju negde na sredini, zamrznute u vazduhu; ni do koga ne dopiru. Mišljenje se povuklo u sebe. Utihnula je i buka.
Moje mišljenje se ipak nije povuklo u sebe, a buka nije utihnula, te ću reći da estetski sud leži na sredini između čulnog i razumskog suda, pa se svako ocenjivanje koje se oslanja na čula (vida ili sluha) uopšteno naziva ukusom. Ali, kada se govori o estetskom sudu u strožem smislu, mora se imati u vidu da ne može svako konkretno suditi o ukusu; to može samo neko ko poseduje posebni dar i posebno obrazovanje. Samo znalac može biti sudija o umetnosti, posedujući zrelu, promišljenu moć prosuđivanja, jedan pročišćeni ukus, ukus kakav nije dostupan svima, drugim rečima, jedan fini ukus kojim je moguće otkrivati savršenost ili nesavršenost predmeta. Sud ukusa o lepom, o umetnosti, jeste specifični saznajni sud. Fini, istančani ukus, kao sposobnost prosuđivanja lepih stvari, mora kao i svako saznanje da bude učvršćen i utemeljen a to ne znači ništa drugo do da mora biti analiziran kao sud. Metafizička teza ‘’lepo je ono što se dopada’’ biva sada preciznije: ‘’lepo je ono što je savršeno, što je potpuno’’. Ukus je senzitivno, čulno procenjivanje savršenstva stvari.
Svi znamo za latinsku izreku: ,,De gustibus non est disputandum.’’, što znači da se o ukusima ne raspravlja. Sada se postavlja pitanje šta ona zapravo hoće da kaže_ kako na ovom svetu ima toliko različitih ukusa da je besmisleno raspravljati o tome koji je pravi? Ili, kako je neotuđivo pravo svakog čoveka da ima sopstveni ukus koji se ne sme dovoditi u pitanje?
Moje mišljenje je da o ukusima i te kako treba raspravljati. Pogotovu ako nečiji postane dominantan,ako nam se naturi kao opšta vrednost. Naime, od jednog trenutka ova vrsta pritiska može početi da ugrožava modus vivendi, odnosno način življenja. A to podrazumeva zajedništvo onih koji su saglasni da o pitanju ukusa nisu saglasni.
Navešću jedan naoko bezazlen primer. Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka u modi je bio takozvani žanrovski film. Grupa mladih sineasta bila je okupljena oko svog gurua koji je propagirao žanr kao krajnji cilj filmske umetnosti. Jasno je definisao žanrovske obaveze i zabrane i među svojim sledbenicima zaveo neku vrstu gvozdene discipline oko toga šta je dobro, lepo, ispravno i šta nije. Takozvani autorski film bio je proglašen za smeće i osporavan svim sredstvima dok su razni čudni naslovi, uglavnom komercijalni holivudski proizvodi kao, na primer, ,,Konan varvarin’’ Džona Milijusa, bili slavljeni kao remek-dela.
Dobro, reći ćete da o ukusima ne treba raspravljati i da te male estetske zavrzlame nisu vredne pomena. Međutim, loš ukus ne prestaje da hara svetom. On počinje da prožima celo društvo. U njemu leži odgovor zašto je u ovoj zemlji i u svetu kultura gurnuta u stranu. Nije to slučajnost. Loš ukus nije posledica njegovog pada s visine na kojoj je nekada stolovao ili sukoba među različitim ukusima, nego posledica gubitka same moći estetičkog prosuđivanja. Društvo kojim dominira neukus ne sme sebi dozvoliti da na scenu dođu prave vrednosti. Ono mora zatreti sve što je razumno, ukloniti kompetentne ljude i ne dozvoliti dobrom ukusu da se pojavi, zato što ih on ugrožava i preti da sruši njihovo carstvo, carstvo lošeg ukusa.
Za kraj želim reći da danas treba razmišljati o ukusu,ali o pravom ukusu i naravno ceniti prave stvari, jer znate i sami da kažu da je ukus karakter, a karakter sudbina. Ne dozvolite da vam postmodernistički, loš ukus presudi pre vremena.
Za P.U.L.S.E Teodora Perović
Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E
.
Literatura:
Solar, Milivoj, O lošem ukusu, Politička kultura, Zagreb, 2004.
Hjum, Dejvid, O merilu ukusa, IK Zorana Stojanovića, Novi Sad, 1991.
Kant, Imanuel, O lepom i uzvišenom, Bigz, Beograd, 1973.
[1] Hjum, Dejvid, O meri ukusa, 1757.
U maglovitom carstvu lošeg ukusa napisao/la Teodora Perović dana
Pregled tekstova autora – Teodora Perović →
O lepom i uzvišenom,
Imamo dva komplementarna pojma lepo i uzvišeno.
Prvi pojam je vizuelne ili čilen spoznaje i on je lak za udentifikaciju jer je potpomognut nagonima i strastima podstican seksualnim nagonim. Ali taj pojam je vremenski egzistencijalno ograničen. Nastankom izražajnom punoćom i smrću. On je prihvatljiv i prijemčiv narodu. Dok protagonisti od trgovaca do političkih manipulatora usmeravaju ljudske emeocije u smeru koji odgovara ne masi već manipulatorima.
Drugi i primarniji pojam uzvišeno je važniji i ono je svojstvo duha. Neko mužičko delo od Mocarta, Hajdna, Čajkovskog je neprolazno jer je sazdano na harmonijskim odnosima prirodnih ili Božijih promisli i prestava sveta od matematike, fizike do muzike. I naše biće ih prima preko svoja svesne prestave oslobođene nagona i strasti. Taj naš unutrašnji prijemnik je univerzalan i večan bilo kad i bilo gde.
Primer književnog,remek dela,Serevantesovog Don Kihota
je neprolazne vrednosti i vreme ga neće zbrisati. Jer harmonijski egzistira sa ljudsckim univerzalnim bitisanjem.
Pitanje ukusa je u velikoj meri precenjeno i iluzorno. Postoje afinitet i vreme. Neka kiča i neukusa, presudiće im vreme. Ili ih staviti na viši nivo kao Gorana Bregovića što je. Sa balkanskim kičom je ušao u parisku operu i pozorišta. Možda valja, možda ne valja, ali ostaće. Neće ga vreme progutati. Zločin i kazna Dosojevskog je krimi roman nepretenciozno napisan za novac koji se svetu toliko dopao. Almodovar je kralj melodrame i kiča, a izborio se za svoje mesto u istoriji. Masovna kultura postoji paralelno sa kulturom, od njenog nastanka. Samo što je vreme puno toga progutalo pa smo u zabludi da je danas najgore. Ukus ne postoji, lepota i afinitet su fluidni, a vrednost definiše vreme. Svidelo se to nama ili ne. Kad god uđem u neku od beogradskih knjižara ili u biblioteke – puno je. To mi daje jasan znak da je potreba za književnošću i kulturom prisutna. Kao i postojanje portala koji opstaju kao što je P.U.L.S.E. Da niko ne čita ne bi ni postojao. Veliki broj mladih ljudi voli hip-hop koji u zavisnosti od mc-a gravitira od neveštih pokušaja do modernih šansona i poezije. Glupost glupih je bezazlena. Glupost pametnih je pogubna. El Bagdadi je fakultetski obrazovan, kao i nacistička vrhuška što je bila. Ratove devedesetih nisu vodile Mica Trofrtaljka i Lepa Brena, već jato dr-ova, mr-ova i ostalih okićenih titulama. Stvari su oble, sve zavisi kako ih posmatramo.
Pisala sam o iluziji ukusa temu na portalu P.U.L.S.E: https://pulse.rs/odbrana-kica/
I dodala bih još da nije nevažno klasno pitanje afiniteta i startne pozicije sa koje kreće svako od nas. Nije isto roditi se u porodici koja ceni kulturu i ima police sa stotinama knjiga i roditi se u seoskom domaćinstvu pretrpanom šustiklama i goblenima.
@ Aleksandra
Primećijem da Zločin i Kaznu svrstavate u krimi roman.
Ne bih se složio iz dva razloga.
Prvi jednostavniji u vremenu nastanka tog remeg dela, pojam krimi roman nije ni postojao.Prvi krimi romani se javljaju u Engleskoj krajem 19 veka.
Ruski književni prostor ne poznaje krimi roman. Zloči i Kazna se možda može svrstati u žanr ruskog religioznog dela sa specifičnom naracijom bogotražiteljskog egzistencijalizma.
Vaša dopuna mi je nejasna, ne znam šta ste hteli reći?
Pravite podelu u smislu kulturnih poradica koje imaju na policama stotine knjiga, i seoski domaćinstvo sa šustiklama i goblenima.
Na prvi Vas osvrt odgovor-ja sam u grđanskim kućama viđao knjige u regalima na metar ali ni jena nije otvorena nikad. To služi da se zasene gosti.
Dok u seoskim domaćinstvima sam viđao divne maštovite vezove, šustikel, goblene, šerdžade, ćilime fantastičnih formi i maštovite sadržine.
Na krju krajeva pirotska šara sumbol pre 13 godina dobio zaštitu Geografske oznake porekla imena “Pirotski ćilim”.
To je jedini proizvod sa takvom zaštitom u Srbiji, a da potiče iz naroda i da pritom ima umetničku vrednost.
Nakon što je pirotsko ćilimarstvo pre 3 godine upisano u Nacionalnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, ćilim je postao jedinstven u Evropi kao proizvod sa dve zaštite jer je, osim geografskog porekla, zaštićeno i samo umeće tkanja.
Dakle uvažena Aleksandra sve je relativno 🙂
To za goblene i šustikle je više simbolično. Upravo je suština u tome da je sve relativno i neobavezujuće. Od nekog siromaštvo napravi genija, a drugog pokopa. U svakom slučaju, drugačija će biti startna pozicija nekog ko odrasta u okruženju gde se ceni knjiga. A što se tiče Zločina i kazne, može da se percipira kao krimi roman gledano iz današnje perspektive (uz to što ste vi naveli). U svakom slučaju kad ga je pisao nije znao kolike će domete dostići.