Ulogujte se / Kreirajte profil

Неки аргументи у прилог активној еутаназији

Појам еутаназије и проблеми који је непрестано прате никако нису нови. Еутаназија, као нешто што би се могло назвати „лепом или добром смрћу“ била је несумњиво позната готово свим древним цивилизацијама. На овај или онај начин, различити народи су је на различитим крајевима света разумевали и, у складу са тим разумевањем, примењивали. Укратко, ма како да ми савремени еутаназију разумевамо, не сме се рећи да је сам појам,па и сам њен чин, у зачетку био нужно негативног карaктера. Штавише, чак се може тврдити супротно. The Merriam-Webster Dictionary дефинише еутаназију као чин „убиства из милосрђа“ и као што је речено, тај чин се, у различитим епохама, различито разумевао и примењивао.

Еутаназија – кратка историја појма

Еутаназија као појам заправо води порекло од грчке речи ε θανασία која у дословном преводу значи „добра смрт“ (eu–thanatos). Циљ примене еутаназије над неким био је, а и данас је, што безболније окончати живот ономе коме је засигурно онемогућен повратак у нормалне токове живота (услед болести, повреда у рату и сл.). Дакле, већ пуком анализом етимолошког порекла појма јасно можемо увидети да се, сам чин еутаназије, није разумевао морално погрешним или морално неприхватљивим. Напротив, еутаназија као „добра смрт“ се чак треба применити тамо где је то, нажалост, неопходно. Тим чином, неизлечивој особи је омогућено да свој живот заврши достојанствено и без бола.

Античка Грчка и Антички Рим су, према свим доступним изворима, користили еутаназију како би тешко болесној особи омогућили што лакши одлазак. За то су постојали специјални отрови те посебни начини извршења тог чина. Ипак, ситуација свакако ни тада није била црно-бело обојена те се могу пронаћи подаци који указују на то да се, у оквиру одређених школа и одређених учења, еутаназија као чин порицала и одбацивала јер се сматрало да нико, сем Бога, нема право да некоме одузме живот. Пре хришћанства и учења у оквиру хришћанства, посве негативно разумевање еутаназије имали су Питагора и  питагорејци. Од Питагоре преко хришћанских учења током и кроз читав Средњи век, негде све до ренесансе, еутаназија није била нарочито популарно средство „добре смрти“. Теолошко-религиозна схватања света су била толико јака да за еутаназију, као за чин који се коси са Божијом вољом, просто није било места. Међутим, сазнањем и веровањем ренесансних мислилаца да човек није никаква божанска направа већ једна врста комплексног механизма, расправа о еутаназији и одобравању тог чина поново је добила на снази и значају. Напредак медицине и технике у ренесанси поново је покренуо легалитет и смисао тог појма. Преко ренесансе, и доба просвећености (претежно XVIII век) разматрало је еутаназију као нешто што, под одређеним околностима, може бити одобрено те примењено. Ипак, на савремено разумевање или неразумевање еутаназије највише је утицаја имао период нацистичке Немачке. Хитлеров опште познати „програм еутаназије“, поред чињенице да није имао никакве везе са еутаназијом у изворном смислу тог појма и чина, већ је заправо служио само као параван масовног истребљења одређених друштвених група, заувек је променио схватање тог појма и однос према том чину. Након другог светског рата па све до данас, Хитлер је можда најзаслужнији за ирационалан страх у оквиру промишљања евентуалног чина еутаназије у одређеним случајевима и ситуацијама. Након Хитлеровог „програма еутаназије“ став према овом чину се заувек променио те је сам чин попримио негативан контекст ширих размераи остао споран и у нашем добу. Пред сам крај увода, ваља још рећи и нагласити да постоје различити облици еутаназије те да се дистинкција која ће уследити правила готово од самих почетака појма. Најпре, прави се јасна разлика између добровољне и недобровољне еутаназије. Добровољна еутаназија је она еутаназија која се врши на захтев пацијента самог (дакле, на захтев пацијента који је компетентан да сам донесе одлуку pro et contra). Недобровољна еутаназија је еутаназија која се врши над пацијентом који не може донети одлуку о еутаназији(а никада се раније није огласио о том чину) већ одлуку о томе преузима неко други (лекар, породица и сл.). Са друге стране, постоји и једна врста техничке (по многима чак и моралне) разлике у самом извршењу чина еутаназије па тако можемо говорити о активној и пасивној еутаназији. Активна еутаназија је она у којој се особа еутаназира директно односно активно (рецимо ињекцијом) док је пасивна еутаназија облик еутаназије у којој се пацијент дословно пушта да умре. С обзиром на то да смо у кратким цртама осликали историјско-филозофски оквир појма, наш задатак даље на овом месту јесте да покушамо да отклонимо бар неку од предрасуда које замагљују исправно и јасно разумевање датог појма.

Крах традиционалне етике

Пошто је у оквиру историјског кретања сâмог појма већ дат кратак увод, сада је, што јасније, потребно назначити и објаснити разлику између чина еутаназије некада и сада. Судећи по одређеним школама мишљења и појединим филозофима – сâма етика данас више није иста она етика која се примењивала и разумевала у периоду  класичне филозофије грка. Наиме, и поред тога што су основни морални принципи и проблеми остали готово непромењени до данас, савремена медицина и, уопште, савремени начин живота, ипак, у већој или мањој мери, диктирају услове под којима ћемо разумети еутаназију и тумачити предности и мане тог свакако спорног чина. У својој књизи Rethinking Life and Death: The Collapse of our traditional ethics чувени аустралијски филозоф, Питер Сингер, јасно указује на енормне медицинске промене које су се догодиле у протеклих двадесет и пет година. Сходно изузетном напретку медицине, морални проблеми са којима се суочавамо на пољу медицинских интервенција, постали су комплекснији и захтевнији за тумачење. С обзиром на то да је, по Сингеровим речима, традиционална западњачка етика пала, или да је, у најбољем случају, знатно пољуљана, просто морамо доскочити захтеву да наше разумевање савремених моралних проблема на пољу медицине, тумачимо из једног посве новог угла и то помоћу нових ставова и аргумената. Штавише, Сингер на крају своје књиге даје пет препорука (савета) у вези разумевања и примене савремене етике:

  • Препознати да вредности људских живота варирају
  • Преузети одговорност за последице наших одлука
  • Поштовати жељу особе да изабере да ли ће да живи или не
  • Увести децу у свет једино ако она то желе
  • Не правити дискриминацију живота на основу врсте (рода)[1]

Сходно горе реченом, можемо се сложити са Сингером да, чак и да је традиционална етика и даље на снази, ипак јој треба допуна. Ван свега реченог, Сингер је, као ретко ко од филозофа претходника, заслужан (крив) за прву тачку својих препорука, односно, за разумевање живота у оквиру ‘живота који је вредан живљења и живота који то није’.Наиме, Сингер је правио оштру дистинкцију при разумевању живота који вреди живети и живота који није достојан живљења (особе са тешким телесним деформитетима, новорођенчад са тешким инвалидитетом, особе са деменцијом и сл.). Оваквим разумевањем живота Сингер је пре свега дошао у сукоб са основом традиционалне, аристотеловске етике. Најкраће, у традиционалној (аристотеловској) етици човек већ самим чином рођења стиче статус особе на основу онога што се зове δύναμίς или потенцијал. Дакле, самим својим потенцијалом дете (новорођенче) већ има статус особе. Међутим, Сингер категорички одбацује овакво учење те тако не долази у сукоб једино са Аристотелом, већ, што је још озбиљније, и са Декларацијом о људским правима јер се у истој јасно каже да чак и као потенцијално, људско достојанство је неотуђиво и мора се поштовати и бранити.Сходно овоме, јасно можемо видети да Сингер пре свега људски живот схвата не биолошки, већ биографски. Овај и овакав сукоб јесте окосница онога што ће уследити у овом раду а то је – како треба разумевати живот и да ли је, у оквиру одређеног разумевања, еутаназија ипак (бар у одређеним околностима) дозвољена? Сходно томе, наш је задатак даље да покажемо да постоје одређени случајеви и ситуације у којима би било боље извршити него неизвршити еутаназију, и то никакву другу до активну. Дакле, пробаћемо да изнесемо неке аргументе у прилог активној еутаназији. Још јасније – не само да ћемо пробати да одбранимо еутаназију уопште или еутаназију као чин који би под одређеним околностима требало извести, већ ћемо се усресредити и на то да одбранимо активну добровољну (па и недобровољну) еутаназију.

Ипак, пре тога, усресредићемо се најпре на основне аргументе који иду у прилог (или би требало да иду) негацији и одбацивању еутаназије. Још краће – изнећемо аргументе против еутаназије како бисмо преко њих и на основу њих показали да су, заправо, морално погрешни и неодрживи те одбранили легалитет тог чина.

Основни аргументи у прилог забране и одбацивања чина еутаназије

Дакле, пре него што почнемо да бранимо еутаназију – те најпре почнемо са пасивном добровољном еутаназијом – потребно је најпре што јасније изнети аргументе који иду у прилог њеном забрањивању те одбацивању било какве врсте легитимности и оправданости тог чина. Постоје многи аргументи који иду у прилог забрани еутаназије те одбацивању њеног легитимитета – неки су изразито стари и датирају још од самих њених корена, други су пак новији и савременији те је потребно, у краћим цртама, приказати и јасно изложити оне најважније од њих. Први, и вероватно традиционално кључни аргумент против тог чина, јесте аргумент божије промисли и божије воље. Заправо, у оквиру европске традиције, постоје и постојале су изразито јаке струје у оквиру хришћанства и хришћанског учења које недвосмислено одбацују морални легитимитет те корисност тог чина. Најбаналнији, а уједно суштински важан аргумент, дат је већ у оквиру онога што се зове декалог те у оквиру пете божије заповести која сасвим једноставно гласи не убиј! те се та заповест прећутно, како је већ устаљено, свакако односи и на чин еутаназије. Ипак, сажето речено, ни данас није сасвим јасно како заправо ту заповест ваља разумети. Да ли се та рестриктивна форма односи на сва бића (те и животиње и биљке) или само на човека? Ако само на човека – да ли подједнако на све људе под свим околностима? Уосталом – кључна предрасуда у оквиру промишљања чина еутаназије и јесте уверење да је еутаназија потпуно исто што и убиство а убиство је, прећутно или не, нешто што је нужно и увек лоше. Као што је горе поменуто – такво савремено схватање еутаназије се поново усталило и учврстило тек након нацистичког програма о коме је већ било речи. Наш посао ће се, сходно томе, примарно састојати у одбацивању предрасуде да је еутаназија исто што и убиство као такво но, вратимо се contraаргументацији. Сходно реченом и сходно поштовању заповести не убиј јасно је да је и даље еутаназија нелегална те забрањена у већини европских земаља (као и већини земаља света). Просто- пратећи концепцију да је живот дар од бога те да се морамо држати пете заповести и да нам, дакле, није дато право да икоме пресуђујемо јасно је и нема сумње у то да је еутаназија нешто морално погрешно и да је не треба дозволити. Са друге стране, како би се та аргументација поткрепила, постоје бројне институције и бројне организације које заговарају и подржавају оно што се зове paliative careили интензивна нега. Реч је заправо о томе да фокус не треба стављати на одузимање живота некоме већ на, што је могуће боље, његово продужење, па чак и онда када пацијент то одбија и захтева спровођење чина еутаназије. У аргументацији у оквиру које ћемо бранити тај чин – овај аргумент ће врло лако пасти. Даље, многи филозофи еутаназије и многи који на ту тему размишљају или се еутаназијом баве, директно или индиректно, сматрају и аргументују да, када би се еутаназија дозволила, то би вршило огроман притисак на пацијенте јер би се, када доспу у дубоку фазу болести, заправо осећали као терет својим ближњима па би, чак и да суштински еутаназију не желе, на крају ипак попустили. Ипак, показало се и показује се да у пракси овај аргумент заправо често не држи воду. Даље, као аргумент против еутаназије се често користи депресија јер се каже да пацијенти готово никада не желе да се над њима изврши такав чин али да их, како притисак, тако и депресија често нагиње ка том чину и његовом крајњем избору.

Еутаназија је морално погрешна и погубна по друштво. Никада није оправдана, чак ни у име личне слободе. Уместо тога, друштво би требало да сведе тежњу ка еутаназији тако што ће побољшати медицински систем и лечити депресију код болесника[2].

На крају, све се ипак суштински своди на хришћанску аргументацију јер се, сви остали аргументи, на овај или онај начин, изводе из те аргументације и своју снагу црпе из хришћанства. Френк Павоне, директор организајије Priests for Life, у више наврата је износио тезу да не постоји нешто као што је бескористан живот па чак и да је та особа нешто попут биљке те у екстремно вегетативном стању. На самом крају и коначно, ваља поменути и тзв. Slippery slopeаргумент или аргумент помоћу кога се брани теза и на основу којег се тврди да, уколико се чин еутаназије једном дозволи, неће бити могуће успоставити контролу над будућим случајевима па неће бити могуће спречити злоупотребе које еутаназија са собом свакако носи или бар може да носи. Сходно томе, потребно је преузети рестриктивне мере те сам чин спречити већ у зачетку и тако не дозволити да се развије и уз себе повуче прегршт различитих злоупотреба. Било како било, све аргументе које смо навели ћемо покушати да, што јасније, оборимо те обеснажимо у централном делу овог рада.

Пасивна добровољна еутаназија – морално хуманија опција?

Када год се размишља о еутаназији као нужном чину „добре смрти“ готово увек се (макар и прећутно) мисли на добровољну пасивну еутаназију. Најчешћи разлог томе је уверење како је пасивна еутаназија морално боља и исправнија опција па, сходно томе, када је о еутаназији реч, њу дакле треба и упражњавати. Ипак, показаћемо да је у питању једна врло занимљива предрасуда – не без одређених покрића.

Један од облика еутаназије је када лекар обустави третман који одржава болесну особу у животу… Обустава лекарског третмана може проузроковати смрт… Искључење цеви која регулише доток хране која одржава пацијента у животу је облик еутаназије.[3]

Андреа Накаја јасно показује у својој књизи да једноставни чин одбијања даљег лечења одређеног пацијента јесте један од основних облика еутаназије – пасивна еутаназија. Пошто су се лекари (закључно са пацијентом) уверили да живот пацијента више није вредан живљења они могу обуставити даљи третман који је пацијента одржавао у животу и, одбијајући да га даље лече, изврше чин (пасивне) еутаназије. Једноставно, потребно је, како су нагласили Питер Сингер или рецимо Франсис Кам, увидети да у одређеним појединачним случајевима еутаназију треба дозволити јер је, у одређеним ситуацијама, извршити еутаназију свакако мање зло него одржавати пацијента у животу и по цену његовог губитка достојанства, бола и непрестане патње.

Ми не помажемо тим људима настављајући са третманом интензивне неге како би их одржали у животу. Уместо тога, ми их смештамо у некакве медицинске гротескне контејнере.[4]

Већ из ових неколико аргумената, јасно је, еутаназија може бити решење проблема појединих неизлечивих болесника. Једноставно, друштво мора увидети и препознати ситуације у којима би чин еутаназије био морално оправдан чин. Ипак, и даље се може поставити питање зашто је неминовно да, у тим случајевима, чин еутаназије буде нужно пасивно изведен? И поред тога што постоји прегршт сасвим пристојних аргумената у корист пасивног извршења чина еутаназије, најважнији аргументи су следећи:

  • Лекар нема право да одузме живот пацијенту(лекар је ту да лечи а не да убија пацијенте)[5]
  • У чину еутаназије – лекар се не може приморати на активно учествовање а чин ускраћивања даљег тока лечења не спада у активно учествовање и не утиче директно на лекареву савест.
  • Пасивна еутаназија је чин божије воље – односно, пасивна еутаназија је пуштање болесника да умре (где је увек дата бар мала доза какве-такве шансе да се пацијент и извуче те настави да живи). Уколико болесник умре – то се може тумачити као чин божије воље а медицински – као чин пасивне еутаназије.

Ипак, различите статистике, пре свега у земљама у којима је еутаназија легална опција медицинске смрти, показују да невелики број болесника, који се одлучује за еутаназију, жели да се еутаназија спроведе пасивно, на начин на који смо то овде приказали. Једна од највећих мана пасивне еутаназије је та што такав облик еутаназије може бити веома дуг и мучан по болесника па болесници, сасвим разумљиво, ретко пасивну еутаназију сматрају за свој најбољи избор. Сходно томе, озбиљна предрасуда је сматрати пасивну еутаназију морално исправнијом опцијом од активне те захтевати њено форсирање и упражњавање. Када већ треба бити извршена – активна еутаназија не може бити морално неисправнија од пасивне. Штавише, показаћемо да случај стоји управо супротно. Чак и уколико би се у разматрање увела и пасивна недобровољна еутаназија – све би и даље, чак и аргументовано јаче, ишло у прилог активне еутаназије – добровољне али и недобровољне. Овај део рада је дакле имао за задатак да покаже како пасивна еутаназија није нужно зло али да је, ипак, у поређењу са активном, морално, па и медицински, у већини случајева лошији избор. Дакле, став који сада треба одбранити јесте да је, напротив, активна, а не пасивна еутаназија, морално хуманија опција. Како бисмо поткрепили тај став – позваћемо се на неколико различитих извора, искуства болесника и тумачења.

Активна добровољна еутаназија – неки аргументи у прилогтоме

(са освртом на недобровољну еутаназију и земље у којима је еутаназија дозвољена)

Овим одељком стигли смо и до централне теме нашег рада па ће, природно, овај одељак захтевати највишу пажњу што због свог значаја а што због низа аргумената који ће имати за циљ поткрепљење дате тезе. За сам почетак, консултоваћемо најпре есеј Џејмс Рејчелс под називом Активна и пасивна еутаназија[6]. У свом раду Рејчелс у кратким цртама анализира појам пасивне и активне еутаназије те њихов однос. Најпре, Рејчелс и сама наглашава да постоје веома јаке предрасуде које иду у корист пасивног извршења чина еутаназије. Пре свега, основ или срж медицине, као једне бесумње хумане науке, јесте у томе да лечи а не да убија па би тако пасивна еутаназија била одређена врста компромиса између бескомпромисне Хипократове заклетве и еутаназије као облика убиства. Наиме, заговорници пасивне еутаназије заправо врло добро разумеју да се одређени болесници налазе у неповратном здравственом стању и да за њих лека нема али се, са друге стране, противе директном чину убијања болесника. У том светлу, заговорници пасивног чина еутаназије заправо дозвољавају тај чин али га тумаче као чин божије воље. Сходно томе, уколико већ треба дозволити еутаназију, пасивна еутаназија би била званично прихватљивија опција и друштвено опште разумнија опција. Дакле, ништа чудно не треба видети у томе што многи врло жустро и са еланом бране ову опцију. Ипак, наш задатак сада ни најмање није лак јер ми заправо морамо да, што јасније, објаснимо зашто ствари треба посматрати и тумачити чак радикално супротно.

Пасивна еутаназија би требало да, између осталог, ослободи лекаре гриже савести јер они званично не чине ништа већ једноставно само пуштају болесника да умре. Међутим, овде постоји квака а она се састоји у томе што треба јасно сагледати да ли заиста лекари не раде ништа уколико поступају као неми посматрачи болесника у агонији?И Рејчелс је ту јасан – не. Многи теоретичари и тумачи односа пасивне и активне еутаназије (као рецимо Томас Еш, Питер Сингер, Ден Брок) у начелу се слажу с Рејчелс у ставу и мишљењу да лекари ипак нешто чине када одлуче да пусте пацијента да умре. Укратко – сама њихова пасивност већ јесте одређено делање – они, дакле, одбијају да даље лече пацијента а сама та одлука већ јесте одређени чин. С обзиром на то да је ова позиција врло јасна, са правом се сада можемо упитати није ли, када еутаназију већ треба спровести, активни облик исправнија опција?

У чину активне еутаназије лекар директно спроводи еутаназију (било путем ињекције или на неки други начин) те активно учествује у окончању жувота болесника. Основни аргумент – видели смо – јесте да лекар на себе не мора да преузме ту врсту одговорности и терета потенцијалне гриже савести која би могла непрестано да га прати. Међутим, сама пасивност лекара при пуштању болесника да умре у чину пасивне еутаназије може да проузрокује још већи очај. Ништа боља и исправнија није опција одбијања лечења и посматрање агоније пацијента при самртној борби која понекад може и веома дуго да траје. Штавише, многи сматрају (као рецимо Френсис Кам) да у тој пасивности врло често постоји нешто латентно изопачено и садистички обојено.[7] Закључак је, дакле, да чин активне еутаназије не само да није гори чин од пасивног облика, већ је и знатно бољи, бржи те хуманији и морално знатно исправнији и јаснији. Штавише, одређени извештаји[8]о еутаназији показали су да лекари, заправo, у земљама у којима је еутаназија легализована, те у оквиру активне еутаназије, немају ту врсту гриже савести о којој се често говори и на коју се, у контра-аргументацији, непрестано позива. Показало се да су наркотици и одређени седативи заправо најбољи при извршењу активног чина еутаназије јер се не доводе директно у везу са еутаназијом као појмом. Различита истраживања су показала да је такав облик еутаназије психички и морално знатно подношљивији и прихватљивији од еутаназије болус ињекцијом.[9] Са друге стране, свакако је позив лекара пре свега у томе да лечи али, ипак, када за болесника више наде нема, позив је у томе да се болесник што хуманије и безболније отпрати те да му се омогући достојанствена смрт. Још боље, у свом есеју A right of self Termination?Дејвид Велеман, иако ригорозно кантовски настројен, износи један занимљив став којим тврди , хтео то или не, да оно што се зове достојанствена смрт заправо не постоји другачије до као један обмањујући термин, али да термин достојанствен живот није такав термин. Најкраће, уколико је живот изгубио достојанство те се не може даље достојанствено живети – тада треба извршити чин активне еутаназије те окончати свој живот. Међу осталим аргументима Велеман наводи одређене предмете достојанства те каже да постоје одређене ситуације у којима неки изразито важан предмет треба уништити уколико му је достојанство нарушено те више нема значај и симбол који би требало да има (нпр. застава).[10] Даље, сада када смо у игру укључили и достојанство као нешто што игра готово пресудну улогу у промишљању евентуалног извршења еутаназије, долазимо до још једног кључног појма – појма бол. У многим есејима о еутаназији ова два појма – достојанство и бол – су често испреплетани, замршени те суштински веома повезани и блиски. Ипак, врло често, ваља правити разлику међу њима. О чему се заправо ради?  Наиме, чувена професорка Френсис Кам врло жустро и недвосмислено заговара и брани теорију да би бол требало да буде пресудно мерило за извршење еутаназије. Уколико, дакле, болесник не може да издржи и поднесе бол у коме се константно налази – еутаназија као опција постаје потпуно релевантан чин. Са друге стране, она није категорички одбацивала и умањивала значај достојанства али је тај појам прилично сметнула са ума или, штавише, у великој мери тривијализовала те обеснажила. Директно неслагање са тим изнео је Дејвид Велеман у свом већ поменутом есеју. Велеман каже да бол није једина ствар која је неподношљива и неиздржива већ се у обзир много више и озбиљније треба узети достојанство. Пре свега, услови под којима би неко имао право да захтева окончање сопственог живота, јесу услови у којима је болесник изгубио своје достојанство, изгубио наду да ће поново моћи достојанствено да живи те изгубио темељ вредности живљења. Поред бола, достојанство је кључни појам за потенцијални чин еутаназије и коначно опредељење за исту.[11] На крају, чувени и већ поменути аустралијски филозоф и етичар Питер Сингер, на више је места[12] бранио овакву тезу (чак узимајући у обзир и достојанство новорођенчади, без обзира на то што оно још увек не може бити свесно једно тако сложеног осећања). Поред неиздрживог бола у страшној агонији, активну еутаназију треба спровести и дозволити и када је очигледно да особа – persona – више нема оно што је темељ здраве основе живљења а, пре свега, то је свакако ништа друго до својеврсна differentia specificaчовека –достојанство. Са друге стране, без обзира на то што је достојанство суштински споран те клизан термин, сматрам да једино особа која је у тешкој болести те тешкој агонији може да зна, или боље – да осети, да ли и даље може достојанствено да живи или не.[13]

Дакле, још један веома важан аргумент који би ишао у прилог чину активног извршења еутаназије јесте, између осталих, аргумент слободне воље и личног избора.

Аутономија, или право да се одлучује о свом животу, је основно људско право. Свакоме  се треба дозволити да води свој живот и одреди своју судбину а ово укључује и право на окончење сопственог живота.[14]

Овај аргумент и њему сродни срж су разумевања личне позиције за бирање и одабирање евентуалног чина активне еутаназије. На основу изложене pro et contra аргументације сматрам да је, дакле, ствар у томе да када болесник трпи неподношљиву бол и када му је достојанство уздрмано или када више уопште и не постоји, а притом болесник захтева чин еутаназије, – еутаназију би, сходно томе, требало дозволити и активно је (уз помоћ одређених медикамената) до краја спровести. Бол, достојанство и право на лични избор три су основна аргумента у прилог не само еутаназији већ активној еутаназији као морално-технички хуманијој опцији.

Чак је и један од најпознатијих параплегичара, научник Стивен Хокинг изјавио „мислим да они који имају неизлечиву болест и трпе несносну бол треба да имају право да изаберу да свој живот заврше еутаназијом“.[15]

Сложићемо се, када овако нешто изговори параплегичар односно тежак болесник, онда то, као став или аргумент, додатно добија на тежини.Овакве тезе и слична аргументација често се могла чути и у оквиру холандске владе и холандског министра спољних послова. Ден Брок је такође износио ставове и мишљење да је квалитет живота важнија инстанца од пуког квантитета те да еутаназија, под одређеним околностима, може и ваља бити дозвољена. Пре него што, на самом крају, поменемо пар земаља у којима је еутаназија легализована те дозвољена, ваља се само вратити на аргумент slippery slope. По свему судећи, тај аргумент, ван тога што може бити занимљив, ипак мора да отпадне као недовољно поткрепљен. Различите статистике и различита истраживања[16] су, штавише, показала да легализација еутаназије не само да не води до одређених злоупотреба већ, чак, веома умањује такву могућност. У оквиру истраживања пријављених случајева чина еутаназије углавном се показало да стопа злоупотребе готово да и није постојала[17]. Укратко – по многим параметрима – легализација еутаназије није нужно негативна законска одредба и законска форма окончања живота неизлечивих болесника.Дакле, аргумент познат као slippery slope према свим релевантним критеријумима, просто, као што смо нагласили да ће бити, пада у воду. Самим тим, кроз неиздрживу бол, губитак достојанства, право на сопствени избор и кроз обарање slippery slope аргумента, показало се да еутаназија, без страха и злоупотреба, може бити дозвољена јер је у неким ситуацијама видно исправна и морално пожељна опција. Што се недобровољне активне еутаназије тиче – мислим да је ситуација, бар површно, готово иста. Наиме, сви аргументи који важе за добровољну активну еутаназију важе и важили би и за недобровољну с тим што би суштинска разлика била та што би требало преузети одговорност и одлучити у име болесника. Тада, уместо на самог болесника, терет одлуке и евентуална грижа савест или заслуга пада на уже чланове породице или лекарски тим. Било како било, без обзира на то да ли болесник о својој судбини може свесно донети одлуку или не, показали смо да, када је ситуација нужно безнадежна[18], еутаназију би у таквим околностима требало спровести. Ипак, пре него што завршимо, подвргнућемо анализи још један тексти једну вест. Наиме, Дејвид Бунин је у тексту How to Argue Against Active Euthanasia изнео низ занимљивих ставова на које би, на овом месту, требало обратити пажњу те их, кратком, одсечном анализом, приказати и покушати оборити.

Пре свега, Бунин објашњава на који начин је, не својевољно, постао заговорник ставова који имају за циљ оповргавање смисла и бенефита активне еутаназије. С обзиром на то да се на једном семинару на коме је о еутаназији било речи један од саговорника није појавио, Бунин је био замољен да, уместо колеге, изнесе ставове који би ишли у прилог тезе да активна еутаназија, као опција, ваља бити одбачена. Као неко коме таква аргументација није била блиска, Бунин је, као једну својеврсну врсту изазова и интелектуалног терета, такав предлог прихватио. Међутим, како и сам наводи, бива изненађен аргументима contraкоје до тог тренутка није јасно увиђао те за њих, у неку руку, није ни знао. У самој аргументацији издваја четири целине од којих би, трећа, и најзад четврта, требало да покажу где ваља тражити простор за негацију евентуалног легалитета чина активне еутаназије. У анализи разлике између аргумената старих и модерних аргумената, Бунин износи став да, што је можда и разочаравајуће, аргументи старих односно антички аргументи имају знатно веће шансе за успех од актуелних, савремених аргумента који су претежно дати у оквиру неколико кључних филозофских струјања и концепција.

Једна могућност би била понудити консеквенцијалистички аргумент против таквог чина. Али овај аргумент делује изразито необећавајуће. Када доктор одлучи да спроведе фаталну дозу морфијума пацијенту који неизлечиво пати, последице ће изгледа бити знатно боље него ако то не учини.[19]

У даљој аргументацији Бунин додатно обара позицију консеквенцијализма и прелази на њихов, можда кључни аргумент, slippery slope, показујући већ оно што смо претходно у самом раду о том аргументу изнели. Затим, без околишања, прелази на побијање деонтолошког аргумента указујући најпре на уврежено мишљење заступника ове позиције које брани ставове да је пасивна еутаназија, за разлику од активне, морално исправна те допуштена. Укратко, деонтолошки аргумент је оно што се зове killing versus letting die (убијање насупрот пуштања да се умре) те стога влада мишљење да је пасивна еутаназија, како смо већ поменули, нека врста божије воље док би активна била заправо чин убијања. Но, овакво расуђивање, сматра Бунин, не показује јасно у чему је та велика разлика уколико у обзир узмемо и разматрамо добробити које би пацијент евентуалном еутаназијом требало да оствари. Штавише, Бунин закључује да деонтолошки аргументи заправо почивају на консеквенцијалистичкој позицији те да немају додатну снагу и не захтевају додатну contraаргументацију. Што се најзад тиче конрактионизма и контрактионистичких аргумента (теорија уговора) Бунин, користећи базичну ролсовску аргументацију која каже да, пошто не могу унапред знати где ћу да се задесим и каква ће ми почетна позиција бити, онда је најбоље да „изаберем правила која ће штити сваког појединца од експлоатације од стране других.“[20] Без намере да се озбиљније ухвати у коштац са проблемом еутаназије у оквиру теорије уговора Бунин, на климавим ногама, показује како је суштина оваквог аргумента заправо деонтолошка те је тај аргумент, суштински, већ побијен и уклоњен као валидан. Он закључује да „консеквенцијалистичке, деонтологистичке и контрактиаристичке моралне теорије… модерне филозофије морала…могу урадити мало у утемељењу оповргавања активне еутаназије.[21] Стога одмах прелази на позицију која би могла да понуди боља решења проблема смисла и легитимитета активне еутаназије – односно, прелази на позицију која би могла бити више успешна у оповргавању активне еутаназије. Међутим, Бунинова аргументација у даљем тексту знатно почиње да слаби, и то на више основа и из више углова. Наиме, Бунин наводи примере два пацијента, Ларија и Моа, који су у истој безнадежној ситуацији те хоће да се над њима изврши еутаназија. Најпре, прва грешка у Буниновој аргументацији приметна је већ на почетку – не постоје два болесника која се налазе у идентичним животно-здравственим околностима те захтевају исто. Како је отприлике једном приликом поменуо Едвард Џенер – лекар лечи болест уопште али на појединачном случају који је увек специфичан и дат у специфичним околностима. Даље, Бунин аргументује да, ако Лерија пустимо да умре а Моу дамо смртоносну ињекцију, поред тога што је учинак исти, ипак, не поступамо исто. Зашто? Једноставно, Лерију не дајемо експлицитно до знања да његов живот није вредан живљења док са Моом то заправо чинимо. Моу смо јасно показали да га треба успавати. Уколико сада, ван многих слабости, одобримо овакву аргументацију, врло брзо ћемо поново наићи на изразите слабости које Бунина овде неизоставно прате. Он каже да, у случају Моа, морамо признати да „уништавамо нешто што поседује вредност: живот невиног / недужног људског бића.“[22] Mеђутим, овакава аргументација, као изразито заводљива, не сме проћи. Из претходног цитата видимо да је Бунин и даље под утиском нацистичког програма еутаназије одсносно, он еутаназију овде тумачи као убијање невиног живог бића а то еутаназија свакако није по самој својој дефиницији и нити би требало да икада буде. Не може се чин еутаназирања Моа тумачити као чин убијања здраве особе, пуне живота и воље за животом. Наиме, Мо је у безнадежној здравственој ситуацији и, а то подвлачим, он жели бити еутаназиран. Секундарна је ствар прећутно подразумевање тог чина као чина који недвосмислено Моу указује да његов живот нема вредности и смисла. Бунин је овде, као за аргументом, посегао призивању прилично јевтине патетике те се непрестано креће у оквиру једне емотивно прилично заводљиве аргументације која је, хтели или не, спроведена кроз оквир популарне психологије у смислу да, твој живот вреди, ти си јединствен и можеш да оствариш оно што пожелиш и сл.. Како бисмо поткрепили ову тезу, то се још јасније да видети у његовим наредним примерима у којима укључује афро-американце (црну расу) и јевреје. Очигледно је, Бунин хоће да нас, опште прихваћеном емоцијом према овим друштвеним групама, што лакше придобије за своје ставове. Зашто Бунин није као пример узео словака и норвежанина? Сврха примера је јасна – потребно је пробудити колективну савест и емоцију према лишавању живота недужних, а такви би, подразумева се, требало да су и горе поменути Лари и Мо. На самом крају свог есеја, Бунин, а ту се можемо сложити, показује на који су начин његови аргументи поткрепљени те валидни и експлицира како, и после свега, ипак сматра да могу постојати услови у којима би еутаназија била дозвољена. Ипак, сматра Бунин, такви ретки случајеви ипак не могу у потпуности одбацити и негирати снагу аргумената које је изнео. Било како било, можемо се у начелу ипак сложити са Бунином. У овом раду заправо и јесте брањен став да активна еутаназија треба бити дозвољена али наравно – не увек и у свим околностима! Тек када и ако сви релеванти услови и аргументи покажу добробит тог чина – требало би извршити еутаназију.[23] У том смислу, позвао бих се на једну вест у којој се каже како је један човек, генерално здрав али зависник од алкохола, решио да се еутаназира где је, на крају, тај чин над њим и спроведен. Свакако, овако нешто не би требало дозволити ма колико да је достојанство оваковог човека угрожено – он, без икакве сумње, треба да живи. У датом случају, себично је и неразумно убити се на овакав начин и оставити  породицу иза себе у очају. Једно је бити безизлазно смртно болестан а друго је бити саможива кукавица. Мислим да је овде већ довољно речено. 

На крају, ваља поменути да већ постоји неколико земаља у којима је еутаназија легализована. „Активна еутаназија је у већини земаља забрањена. У европској унији само Холандија, Луксембург и Белгија дозвољавају еутаназију на захтев болесника.“[24] Поред ових земаља, ту је и (од 2002. године) и Швајцарска. Међутим, списак се ту не зауставља већ се број земаља из године у годину све више повећава и само је питање дана када ће еутаназија бити дозвољена у већини земаља света.

Закључак

Овим радом смо показали, из више углова и кроз више тумачења, да еутаназија, и то пре свега активна добровољна еутаназија, не само што није зло већ  поседује спектар различитих бенефиција и својеврсних моралних и техничких предности у оквиру промишљања убиства из милосрђа. Показали смо да постоје одређени јаки аргументи који иду у прилог извршењу еутаназије те успешно одбранили сам наслов овог рада који гласи Неки аргументи у прилог активној еутаназији. Еутаназија се свакако не сме занемарити па је потребно, што је пре могуће, разбити опште предрасуде које о том појму круже. Овај рад је мали допринос при отклањању тих предрасуда.

Za P.U.L.S.E: Ivan Vučković

Литература:

  1. Peter Singer – “Rethinking Life and Death: The Collapse of Our Traditional Ethics”
  2. James Rachels – “Active and Passive Euthanasia”
  3. J. David Velleman – “A Right of Self-Termination”
  4. Ronald Dvorkin – “Assisted Suicide: The Philosopher’s Brief”
  5. Stephen Darwall – “Self-Interest and Self-Concern”
  6. Frances Kamm – “A Right to Choose Death?”
  7. Sharon R. Kaufman and Lynn M.Morgan – “The Anthropology of the Beginnings and Ends of Life”
  8. David Clark, Henk ten Have and RienJanssens – “Common threads? Palliative care service developments in seven European countries”
  9. SmetsTinne, Johan Bilsen, Joachim Cohen, Mette L. Rurup, Freddy Mortier and Luc Deliens – “Reporting of Euthanasia in medical practice in Flanders, Belgium: Cross sectional analysis of reportered and unreportered cases”
  10. Voluntary Euthanasia (Stanford Encyclopedia of Philosophy)
  11. D. Brock – “Voluntary Active Euthanasia”
  12. Andrea C. Nakaya – “Thinking Critically: Euthanasia”
  13. Debbie Purdy – “Should Assisted Suicide be Legalized?”
  14. Nikola Biller Andorno – “Physician Assisted Suicide Should be Permitted”
  15. Jennifer Fecio McDougall, Martha Gorman – Euthanasia”
  16. Sterbenhilfe-info.de (Aktive und passive Sterbenhilfe)
  17. Bernhard Schmeilzl – “Darf man Demenz- und Wachkomapatientenverhungernlassen?”
  18. David Boonin – “How to Argue Against Active Euthanasia“

 

[1]

1) Recognize that the worth of human life varies

2) Take responsibility for the cosequences of our decisions (in end of life care)

3) Respect a personˈs desire to live or die

4) Bring children into the world only if they are wanted

5) Do not discriminate on the basis of species

Превео и адаптирао са енглеског аутор. (Peter Singer, Rethinking Life and Death: The Collapse of our Traditional Values)  

[2]Euthanasia is morally wrong and harmful to society. It is never justified, even In the name of personal freedom. Instead, society should reduce the desire for euthanasia by improving the medical system and treating depression in sick people. – превео и адаптирао са енглеског аутор (Andrea C. Nakaya, Thinking Critically: Euthanasia, ReferencePointPress, United States, 2015

[3]One form of euthanasia is when medical professionals withdraw the treatment that is keeping a sick person alive… Withdrawing these treatments can cause death… Withdrawing the feeding tube that keeps them alive is a form of euthanasia“ превео и адаптирао са енглеског аутор (Andrea C. Nakaya, Thinking Critically: Euthanasia, ReferencePointPress, United States, 2015)

[4]We are not helping these people by providing intensive care (that keeps them alive). Instead, we are turning their bodies into grotesque containers“ – превео и адаптирао са енглеског аутор (a part from the interview with Kristen McConell, hospital intensive care nurse).

[5]Један од додатних, традиционално-суштинских приговора, који додатно појачава први аргумент, јесте да се активна еутаназија директно коси са Хипократовом заклетвом док са еутаназијом која је пасивна то није (директно) случај.

[6] James Rachels– Active and Passive Euthanasia, reprinted by permission of The New England Journal Of Medicine, Vol. 292, January 9, 1975., pp 78-80

[7]Сетимо се само, рецимо, чланка Hospitals letting patients die to save money by Stephen Adams, the Telegraph у коме се јасно упућује на не баш разумљиве методе лишавања живота болесника путем онога што се обично зове пасивна еутаназија.

[8]Source: Bryony Jones and Ivana Kottasova Interactive: Euthanasia and the Right to Die Around the World, CNN, November 27, 2013, www.cnn.com

[9]За више детаља и података погледати у  Douglas C. Kerridge and Ankeny R.  Managing intentions:The end-of- life administration of analgetics and sedatives, and the possibility of slow euthanasia

[10]Погледати есеј , Dejvid Veleman Pravo na okončanje sopstvenog života? U Bioetika (priredili Vojin Rakić, Ivan Mladenović, Rada Drezgić),Službeni glasnik, 2012. Godina и тонарочито стране 598, 603, 604 – ту се јасно показује да, под одређеним околностима, еутаназију ипак треба допустити.

[11]Без обзира на то што Велемана званично треба тумачити чак радикално супротно, консултовати већ поменути есеј за аргументе pro eутаназији. Са друге стране, Кантова ригорозно-категоричка етика пала је већ са Фихтеом те је, верујем, Велеман, можда и без намере, начео слабости своје тезе те допустио тумачење по којем еутаназија, под одређеним околностима, ипак може бити дозвољена.

[12]Консултовати Peter Singer Taking Life: Humansin Practical Ethics, Cambridge, 1993, pp. 175-217

[13]Погледатирецимо филм Мillion Dollar Baby, 2004

[14]Autonomy, or the right to make decisions about one’s own life, is a basic human right. Individuals should be allowed to determine their own fate, and this includes the right to choose death“ превео и адаптираосаенглескогаутор (Andrea C. Nakaya, Thinking Critically: Euthanasia, ReferencePointPress, United States, 2015, page 14 / страна 14)

[15] I think those who have terminal illness and are in great pain should have the right to choose to end their lives[through PAS ]. – превео и адаптираосаенглескогаутор (Andrea C. Nakaya, Thinking Critically: Euthanasia, ReferencePointPress, United States, 2015, page 38 / страна 38)

[16]Погледати  Bregje D. Onwuteaka-Philipsen el al., rends in End-Of-Life Practices Before and After the Enactment of the Euthanasia Law in Netherlands from 1990 to 2010: A Repeated Cross-Sectional Survey,“ Lancet, July 11, 2012.  www.thelancet.com

[17]Наравно, свака злоупотреба чина еутаназије се већ, заправо, може сматрати убиством и, као таква, ниједна злоупотреба тог чина не само да не би смела да се потцењује већ би заправо несумњиво било неопходно сваки случај злоупотребе и процесуирати.

[18]А о томе већ треба да одлучују лекари и сам болесник, у сагласности са оним што се зове second opinion. Дакле, ситуација болесника се никако не сме олако схватити те се никаква одлука не сме доносити преко ноћи.

[19] One possibility would be to offer a consequentialist argument against the practice. Butthis seems to me very unpromising. When a doctor agrees to administer a fatal dose of morphine to a patient who is suffering interminably, the consequences seem to be plainly better than when she refrains from doing so.“ – превео и адаптирао са енглеског аутор (David Boonin, How to Argue Against Active Euthanasia, Journal of Applied Philosophy, Vol.17, No,2, 2000)

[20]Select rules that protected each person from being exploited by others.“ – превео и адаптирао са енглеског аутор (David Boonin, How to Argue Against Active Euthanasia, Journal of Applied Philosophy, Vol.17, No,2, 2000)

[21]Consequentialist, deontological and contractarian moral theories…of modern moral philosophy…can do little to ground opposition to the practice of active euthanasia.“ -превео и адаптирао са енглеског аутор (David Boonin, How to Argue Against Active Euthanasia, Journal of Applied Philosophy, Vol.17, No,2, 2000)

[22]We destroying something that…has value: the life of innocent human being.“ – превео и адаптирао са енглеског Иван Вучковић (David Boonin, How to Argue Against Active Euthanasia, Journal of Applied Philosophy, Vol.17, No,2, 2000)

[23]Ако ћемо филмски, Million Dollar Baby jесте случај за еутаназију док рецимо The Elephant Manто свакако није.

[24]AktiveSterbenhilfeist in den mеistenLändem verboten. In der Europäischen Union erlaubennur die Niederlande, Luxemburg und Belgienausdrüklich die Tötung auf Verlangen – превео и адаптирао са немачког аутор(Spiegel / Gesundheit, Samstag, 17.09.2016)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *