Ulogujte se / Kreirajte profil

Венедикт Јерофејев – Улога црвеног слова Ю

 

Ужаснут незаустављивим протоком времена, од раног детињства памтио је готово све. Ипак, невероватно памћење и ерудиција нису много помогли да га четири пута не избаце с факултета. Писцу свега неколико стотина страница „генијалног брбљања“ слава је дошла ненадано…

„Чим крену да долазе новинари с вотком, сетим се да је дошао октобар и ускоро ће очев рођендан“, рекао је једини син писца култног романа „Москва-Петушки“ новинару који је некако успео да га „улови“ у октобру 2013. године, кад је обележавана 75. годишњица рођења Венедикта Јерофејева. Занимање за његово дело, али и живот, у Русији и свету (преведен је на више од 30 језика, на српски мећу првима) не јењава.

Сваког 24. октобра поклоници се сјате у маленим Петушкама, градићу око 120 километара источно од Москве, до којег путује јунак Јерофејевљеве „поеме“. Од 2008. године овде ради и мала поставка посвећена најпознатијем житељу Петушака који је ту боравио све заједно једва две године.

Одбијање пионирске мараме

Једна од најблиставијих звезда раног руског постмодернизма рођена је 24. октобра 1938. године, „три недеље после минхенског споразума“ којим је Чехословачка мирно предата нацистичкој Немачкој, у месту Кандалакши на полуострву Кола. Овде је његов отац Василије Јерофејев радио као управник Чупа-Кировске железничке станице. Током рата и деда и отац били су ухапшени и утамничени, први због наводне саботаже, а други због причињавања штете (за време његовог дежурства, један вагон са песком исклизнуо је из шина).

Јерофејев је од најранијег детињства показивао даровитост. Почео је да пише већ са шест година, а једном приликом, када га је сестра Тамара запитала шта то све време записује, заверенички је одговорио „Белешке лудака“.

Гладне послератне године биле су веома тешке за целу породицу. Отац Василије и даље је служио казну у Архангелској области. Како од њега током четири године нису стизала никаква писма, поверовали су да је мртав и оплакали га. Брат Јуриј добио је 1946. године службу на станици Зашејек, али је већ следеће године ухапшен због крађе хлеба и осуђен на пет година.

Деветогодишњи Венедикт, брат Борис и сестра Нина завршавају у болници пошто су због слабе исхране оболели од скорбута. Мајка Ана Андрејевна као жена осуђеника и народног непријатеља није имала право на картице за следовање хране те, немајући другог излаза, одлучује да оде у Москву и тамо потражи посао. По Венедикта, Нину и Бориса у болницу долази најстарија сестра Тамара и успева да браћу смести у дом за децу без родитељског старања.

Корице књиге „Москва-Петушки“.

Већ тамо почела је да се испољава једна веома јарка црта Јерофејевљеве личности, по којој ће га многи пријатељи и познаници памтити – самосвојност, одбијање да се покорава ауторитету. Сестру Тамару позвали су да дође у дом – Вења није желео да се учлани у пионире. Без обзира на њена и братовљева наговарања, само је тврдоглаво ћутао.

Породица је поново почела да се окупља тек 1951. године, кад се из логора у Кировск враћа отац Василије, оболео од туберкулозе. Следеће године стижу и мајка Ана и брат Борис. Године 1953. придружује им се и Венедикт, напустивши дом за незбринуту децу. Атмосфера у кући била је суморна и Борис и Вења слободно време радије су проводили напољу. Борис је тада похађао Кировску хемијску политехнику. У запуштеним бетонским бункерима припреманим уочи рата за долазак Немаца, брату је показивао разне хемијске огледе које је учио у школи, а Вења би у диму испарења рецитовао стихове руских песника с почетка 20. века

ВОЗОМ У КЊИЖЕВНОСТ

Ако неко дело одговара речима италијанског писца Итала Калвина (1923-1985) да је класик књига која никада није завршила са причањем онога што има да исприча, онда је то свакако Јерофејевљева поема „Москва-Петушки“. Од самог почетка она буди живо занимање читалаштва, теоретичара, критичара, али и других писаца. Уместо на поглавља, књига је подељена на деонице пута од Москве до Петушака које Вењичка, главни лик, прелази возом путујући у посету сину. Иако невелика обимом (нешто више од сто педесет страна), поема врви од цитата, непосредних, скривених, али и лажних, алузија, мистификације. На страницама књиге појављује се, према речима историчара књижевности Ирине Сушилине, „више од стотину имена руских и страних писаца, филозофа, композитора, политичара, уметника, књижевних и библијских ликова“. Томе може да се дода „више од седамдесет назива књига, опера, слика, филмова, историјских догађаја и географских одредница“… Све то заједно чини веома густ интертекст, због чега се „Москва-Петушки“ најчешће тумачи као изразито постмодернистички текст.

Ватра у умиваонику

И основну и средњу школу завршио је као одликаш, те су га са седамнаест година примили на најчувенији совјетски (и данас руски) универзитет – Московски државни универзитет (МДУ). Усељава се у један од новоизграђених студентских домова у Новим Черјомушкама и упознаје колеге-студенте Владимира Муравјова, Славу Љона (псеудоним Владислава Богатишчев-Јепишина), Пранаса Јацкјевичуса, Јурија Ромањејева… Са многима од њих чуваће везе до краја живота. Јерофејев је у људима лако побуђивао наклоност, чак обожавање. Његова блистава ерудиција и памћење брзо су се рашчули. Још као дете у породици је био права мала атракција – имали су календар на чијој је свакој страници био исписан краћи текст. Гости би отцепили било коју од 365 страница, а Вења је напамет рецитовао текст са ње. Наизуст је знао и опус песника Семјона Надсона, као и свих четрдесет Израиљевих колена набројаних у Библији. Песникиња Олга Седакова сећа се да је у глави држао цео латински речник. Стога не чуди што је са највишим оценама полагао испите код најстрожих професора од којих су стрепеле генерације студената.

Школовање у Москви није потрајало. У фебруару 1956. године нови генерални секретар Комунистичке партије СССР Никита Хрушчов, на затвореном заседању проговара о култу личности и злочинима Јосифа Стаљина. Вести о овом, како се чинило, преломном тренутку стижу и до Јерофејева и других студената. Незадовољни празном причом о „светлим перспективама“ и одсуством конкретних потеза власти, у умиваонику у домској соби пале „комунистичке“ књиге. Венедикт у октобру почиње да пише Белешке психопате које завршава наредне године. Због „неоправданог одсуствовања са наставе“, упркос високим оценама, избацују га с факултета.

Тако Јерофејев, бриљантни студент филологије, почиње крајње чудан и разноврстан низ запослења у неколико наврата прекиданих поновним покушајима да заврши школовање. Најпре се запослио као радник грађевинског „Ремстројтреста“. Живећи у спаваоницама за раднике овог предузећа, окупио је око себе групу „радника-песника“ и чак саставио антологију њихове поезије (вероватно су у питању ипак били само његови стихови). Тај се ангажман завршио врло брзо, пошто су га отпустили због честих изостанака с посла, након чега одлази у град Славјанск у Стаљинградској области где је, на периферији града, живела сестра Нина.

Студије скандал-мајстора

Ту Јерофејев чита дела „класика марксизма-лењинизма“ и исписује цитате из њих, од чега ће касније настати „Моја мала лењинијана“, пародија на мноштво дела ликовних уметности, филма и књижевности која прослављају личност Владимира Иљича Лењина. Исцрпно познавање ових текстова одразиће се и на „Москви-Петушкама“, која врви од непојмљивих спојева библијских сентенци и цитата из Лењинових излагања на партијским конгресима.

У пролеће 1959. године Јерофејев учествује у геолошкој експедицији по украјинским степама, а по повратку уписује Филолошки факултет Педагошког института у Орехово-Зујеву. Усељава се у собу број 10, чији ће сви станари – четворица биолога – кроз десет година и књижевну обраду населити странице „Москве-Петушака“ а овде упознаје и Јулију Рунову, са којом ће се потом изнова и изнова сретати и растајати. Уосталом, према сведочењу савременика, од првих дана у студентском дому Орехово-Зујева Јерофејева је окруживала „цела свита девојака… свих узраста“.

Његова привлачност састојала се у способности да подстакне расправу и живу размену мишљења на најразличитије могуће, често забрањене и прећуткиване теме. Дух слободе који је ширио био је заразан, па је због „недисциплине“ (која је укључивала слушање џеза, опијање и вешање икона по соби) уз Јерофејева са факултета избачено још неколико студената из његовог „кружока“.

Тада налази посао као стражар у трезнилишту, затим као носач, а ускоро по трећи пут уписује студије филологије, сада у Владимиру. Упркос почетним симпатијама професора, блиставим резултатима и томе што је постао нека врста славне личности (после једног нарочито тешког испита на њега је чекало око сто педесет људи да га овацијама поздраве), избацују га не само са студија, већ и из града. Годину дана касније, готово истоветни сценарио поновио се у Коломенском педагошком институту, што је најзад ставило тачку на Јерофејевљеве академске пустоловине.

У Владимиру Јерофејев упознаје и своју прву жену Валентину Зимакову, са којом се венчао недуго после рођења сина Венедикта 1966. године. Од почетка познанства са њим, Зимакова је упала у мучан љубавни троугао, који је са њима чинила и Јулија Рунова. Развели су се 1975. године. Друга Јерофејевљева супруга била је Галина Носова. Према речима Венедикта Јерофејева млађег, брак је био фиктиван, венчали су се како би Јерофејев могао да среди лична документа и добије пребивалиште у Москви.

Носова, математичар, имала је психичких тешкоћа, у неколико наврата присилно су је смештали у болницу на лечење, зидове стана прекривала је математичким формулама у покушају да „израчуна“ када треба да прекрати живот како би се поново родила на репу комете. У трећој години удовиштва остварила је своју намеру – после неколико неуспешних покушаја, извршила је самоубиство бацивши се с балкона свог стана.

Једном ногом у цементу

Радећи на поставци каблова почетком 1969. године, Јерофејев пише своје ремек-дело „Москва-Петушки“. Осећа да је најзад пронашао свој стил. Текст је назвао поемом, иако је у питању проза, као алузију на Гогољеве „Мртве душе“. „Москва-Петушки“ први пут је објављена 1973. године у Израелу, у јерусалимском часопису „АМИ“, на руском језику.

Тешко је данас појмити ко је и како закључио да је роман чији је главни лик окорели алкохоличар (наглашено аутобиографски елемент) и у коме се, уз рецепте за „коктеле“ од колоњске воде и фирнајз, пијанство уздиже на ниво ходочашћа, погодан за објављивање у часопису под називом „Трезност и култура“. Тек, управо је у њему 1988. године „Москва-Петушки“ по први пут објављена у СССР. Текст је том приликом био цензурисан и скраћен.

Успех романа изненадио је писца који га је, по сопственом признању, писао „6ез икаквих претензија“… за седам-осам пријатеља. Објављују га у Лондону, Паризу, Пољској, Југославији, екипа британског „Би-би-сија“ долази да направи документарац о њему, у Москви му предлажу позоришна извођења текста и драме „Валпургијска ноћ“ (објављене 1989), учешће у књижевним вечерима са „презимењаком“ Виктором Јерофејевим…

Слава је, нажалост, дошла у тренутку када је Јерофејевљево здравље већ озбиљно било нарушено. Поред вишегодишњих невоља које је имао са алкохолом, 1985. године дијагностикован му је рак грла. Оперисан је у два наврата, после чега више није могао да говори без помоћи посебног апарата. Иако је још 1986. године добио позив да дође на лечење у Париз, совјетске власти нису му дозволиле да изађе из земље, према тврђењу пишчевог сина, због четворомесечне паузе коју је имао у радној књижици за 1963. годину. Тада, на наговор Владимира Муравјова, одлучује да се крсти у католичкој цркви. Муравјов, који је тврдио да је католичанство „једина вера која признаје смисао за хумор“, постао му је кум.

ИЗ ПОЕМЕ „МОСКВА-ПЕТУШКИ

Сви говоре „Кремљ, Кремљ“. Од свих сам слушао о њему, а сам га ниједном нисам видео.

Хегел је говорио „Нема разлика, осим разлика у степену, међу различитим степенима и одсуством разлике.“ То јест, ако се преведе на добар језик „Та, ко сад не пије?“

Као што је познато, у Петушкама нема тачака А. Тачака Ц тек нема. Постоје само тачке Б.

Нећу вас подсећати како се чисти политура, то зна свако дете. Из неког разлога нико у Русији не зна од чега је умро Пушкин, а како се чисти политура – то сви знају.

О, најбеспомоћније и најсрамније време у животу мог народа – време од зоре до отварања продавница!

А баба моја, глувонема, из запећка ми говори: „Ето видиш, Дашењка, како си далеко отишла у потрази за својим ‘ја’!“

А и шта ће ти ум, ако имаш савест и још преко тога и укус. Савест и укус, то је већ тако много да мозак постаје сасвим излишан.

Да. Више пијте, мање једите. То је најбоље средство против охолости и површног атеизма.

У мају 1990. године, уочи Дана победе, један од лекара онколошког центра у коме се Јерофејев лечио предлаже његовој породици да га одведу кући, будући да више ништа не може да се учини. Нису стигли да га изведу из болнице – умро је 11. маја. Помало налик нашем великом песнику Бранку Радичевићу (1824-1853), и Јерофејев је у свом делу нехотице дао наговештај како ће умрети. Његова поема завршавала се речима

„Зарили су ми шило у само грло… Нисам знао да на свету постоји такав бол, згрчио сам се од муке. Густо црвено слово Ю разлило ми се у очима, задрхтало; отада се нисам будио и никада се нећу ни пробудити.“

Ана Ацић – „Политикин забавник“

За П.У.Л.С.Е приредио: Игор Стевановић Орељ

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *