Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Umetnik i smrt

Pikaso se od depresije zbog osećanja kraja branio ružičastom bojom, o čemu govori i njegov poslednji autoportret sa ružičastim okvirom. Kada je umro 8. aprila 1973, Pablo Pikaso pripadao je već davnoj prošlosti. Lično, odavno je bio kodeks moderne umetnosti. Delo je temeljno završeno, sve faze pređene, sve ocene rečene. Kraj kreativne avanture, nije se, pak, poklopio sa fizičkim krajem; između je dvadeset godina koje nikako nisu bile prazne i mirne. Klasik, i mit, čovek koji je umeo da vidi stvari sa druge strane, i usuđivao se takvim i da ih pokaže, nije se dao do poslednjeg daha; starost je otaljavao ljubavnim zanosima sa predanošču mladića i strastvenim stvaralačkim okvirima. Ni istorija mu nije ostala dužna. Salvador Dali, ovlašćeni šarlatan svetske scebe, koji je umeo da misli, ovako je rekao:“Pikaso je istoriju umetnosti skratio za najmanje dva veka!“

picasso4602

Najtajnovitiji deo, poslednju umetnikovu životnu deonicu, sam Pikaso je ilustrovao naprampostavljajući jednu od svojih poslednjih fotografija i poslednji autoportret, svojeručno urađenu posmrtnu masku. Time je Pikaso projektovao instikt smrti u objekat (masku) i samim tim je objekat u fantaziji postajao destruktivan. Još 1957. godine Pikaso je zapisao:“ Užasnem se pred nečim što je svršeno. Smrt je konačna. Revolverski hitac sve to može da okonča. Ono što nikad nije potpuno dosegnuto, to je život“.

picasso_photo

Pablo Ruiz Pokaso (1981-1973) plašio se smrti i to je destruktivno ispoljavao. Posmrtna maska predstavlja jasno saznanje autora kako sebe stavlja u ulogu mrtvog čoveka; pokušava da zamisli  to osećanje, da zamisli sebe mrtvog, ali to je nezamislivo, zato što je to izvan svakog sličnog iskustva. I zato, uprkos objektivnom uvidu o smrtnosti, mora da se brani od toga, a brani se, maničnom odbranom od depresivnosti. On, koji je sam isticao da najviše voli crno-bele slike, jer „boje izražavaju slabost“, svom poslednjem depresivno-zastrašenom autoportretu dodao je jarkoružičasti okvir, a i kosa, pa i deo desnog oka takođe su u ružičastom. U ovom slučaju Pikaso koristi ružičastu da – paradoksalno – izrazi svoju slabost kojom se brani od dpresije i straha izazvanih osećanjem predstojeće smrti i razmišljanjem o konačnosti.

Pikasu su ruke popustile tek desetak meseci pred kraj. Zamerali su mu što u međuvremenu, od svršetka sa vrhuncem kubizma, nije produbljivao svoju umetnost (kao, primerice njegov prethodnik Van Gog za svog kratkog života) nego je svoju prethodnu umetnost pokušavao da obnavlja, produbljujući je uglavnom samo revoltom. To se neko vreme smatralo Pikasovim anahronizmom. U trenutku njegove smrti gotovo svaki poznatiji umetnik, kritičar, istoričar umetnosti, kolekcionar ili diler imao je svoju teoriju o Pikasovom umetničkom nazadovanju, čak propadanju. Pao je, kažu, posle kubizma, posle Drugog svetskog rata, i, navodno, više nije stao na noge.

.

Pobunjenik po definiciji

dibujando (1)

Nesumnjivo je da je on, posle 75 godina stvaranja, samo sabirao i proveravao prethodna iskustva, bez velikih zahvata. Ne može mu se odreći činjenica da je vaspitao četiri generacije evropskog slikarstva i da je taj izuzetni crtač prošao toliko stvaralačkih razdoblja, sa toliko kuraži i avanturizma, kao nijedan stvaralac modernog doba. U prvoj, modroplavoj fazi isticao je egzistencijalnu usamljenost deformisanjem simbola i deformacijom likova, u ružičastom razdoblju pojavljuju se akrobati, žene, ležeće figure, aktovi; kubizam odlikuju portreti i mrtve prirode, u klasicizmu dominiraju divovski likovi i trudne žene, u romantičnom razdoblju borbe sa bikovima i mediteranski kolorizam, da bi se, preko ekspresionističkog iskustva, od realizma vratio ka kubizmu i ušao u razdoblje o kome upravo govorimo.

11336_pablo_picasso

Tu nema sublimnih kasnih dela, kao kod Mikelanđela, kako se govorilo, ali Pikaso i nije bio ta vrsta umetnika. Zaboravlja se, očito, da je Pikaso oko sredine prošlog veka sinonim za kapricioznost u vizuelnoj umetnosti i nemerljiv nekonformistički duh moderne likovnosti. Hrabrost je poticala iz uverenja, za inhibirane i uzdržane bio je svetionik slobode, a neki ga nisu ni razumeli. Tim povodom Gaston Bašlar je napisao:“Ljudi uvek tvrde da je imaginacija sposobnost shvatanja predstave. Ona je, pak, sposobnost deformisanja predstava sticanih opažanjem. Iznad svega, ona je sposobnost oslobađanja sebe od prvih predstava, menjanje predstava“. Pikasova kreativnost bila je upravo u tome, u odbijanju „prvih predstava“. Pobunjenik je, po definiciji, neko ko odbija zadati poredak stvari.

Pikaso nije uvažavao one koji prihvataju stanje stvari, naročito one koji mu povlađuju, i to je prevodio u lični revolt. Biće da mu je zato jednom izletelo:“Dao bih celokupno renesansno slikarstvo za jednog Vermera!“ Pikaso je, dakle, priznao da je samo jedan veliki prethodnik, Verner van Delft, imao pravo da slika poredak stvari onakav kakav jeste, zato što mu je dodavao božansku svetlost! No, Vermer je druga, dugačka priča…

Milovan Glišić

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *