Ernesto Če Gevara – Unutrašnje svetlo revolucije

,,Nisam shvatao Ernesta. Postojale su neke stvari u njemu koje nikada nisam potpuno dosegao. One su tek vremenom postajale jasnije. Tada nisam shvatao da je njegova opsesija putovanjima samo druga strana njegove velike želje za učenjem. Znao je da za pravilno shvatanje potreba siromašnih potrebno putovati po svetu, ali ne kao turista koji zastajkuje da bi napravio neku lepu fotografiju, ili uživao u predelima, nego onako kako je on to činio, deleći ljudsku bedu koja se nalazila na svakom zavoju puta, u stalnoj potrazi za njenim uzrocima. Njegova putovanja su bila neka vrsta socijalnog istraživanja, kada se čovek lično uverava u nešto i istovremeno pokušava da olakša patnje ukoliko je to moguće.

Samo je sa tom vrstom odlučnosti i saosećanja, srca lišenog gorčine i sa voljom da se žrtvuje za druge mogao uroniti u bedu koja je, nažalost, usud mnogih na svetu. Godinama kasnije, kada sam razmišljao o njegovim stalnim putovanjima, shvatio sam da su ga uverila u njegovu pravu sudbinu“.

Ernesto Linč Gevara, otac Če Gevare

Priča o Ernestu Če Gevari, doktoru iz Argentine kojeg su pustolovnim duhom probuđena s(a)vest i dublji pogled na svet Južne Amerike (osiromašene, ponižene i prevarene) odveli putem borbi protiv nepravdi sveta, putem radikalne revolucije suštinskog menjanja stvari i poretka sveta, pretvorivši ga šezdesetih godina 20.veka u ikonu bunta protiv kapitalističkog sveta tzv. bogataša, protiv sveta nezasitih, zlobnih, pohlepnih, praznih i beznačajnih ljudi koji su uvrteli sebi u glavu da je čovek bogat ako nagomilava što više materijalnih stvari na ovome svetu, ako ponizi druge ljude i uzdigne se na njihovoj nesreći i bedi, na bestijalnoj eksploataciji, lažima i bezdušnom, robovlasničkom sistemu stvorenom za vlastite profitabilne interese, predstavlja suštinsku priču o promašenosti jedne brutalne, licemerne i iznutra prazne, bezbožne civilizacije tame i lepotama besmrtne ideje o promeni čoveka iznutra, a samim tim i sveta, obasjanog njegovom novom, unutrašnjom svetlošću.

Stradanje nekadašnjeg sveta američkih starosedeoca, Indijanaca, brutalno uklonjenih genocidom od strane evropskih kolonizatora, nastavilo se na tlu Latinske Amerike od strane SAD. Stvorene na krvi i stradanju Indijanaca i afričkih robova, SAD su tokom 20.veka nastavile nezasito da se šire, grabeći i uništavajući sve pred sobom – Latinska Amerika našla se na najjačem udaru, kao meta za postavljanje podobnih režima i diktatora, radi nesmetanog eksploatisanja resursa i enormnog bogaćenja multinacionalnih kompanija iz SAD. Nezasita i bezobzirna trka za profitom, u kombinaciji sa nametanjem vlastitog sistema ,, vrednosti“ (kao jedinog ispravnog i mogućeg modela sveta), pravdanih lažima i licemerjem u stilu ,, ugrožavanja interesa SAD“ vremenom su sve više i žešće nailazili na otpor latinoamerikanaca, oličen kroz sve moguće vidove bunta, pre svega gerilske napade i levičarske pokrete.

Tako je iz pakla dvogodišnje, gerilske i opštenarodne kubanske revolucije, ustanka protiv diktatora postavljenog( kao i u drugim latinoameričkim zemljama) od strane SAD, da bi služio njihovim eksploatatorskim i bezočnim interesima prebogatih vladara sveta, izrasla ličnost legendarnog idealiste, buntovnika, sanjara, romantika, Velike Duše, ujedinitelja Latinske Amerike i revolucionara bez kompromisa – Če Gevare, pokrenuvši cunami promena i seme slobode koji traju do današnjih dana, oličenih pre svega u nizu harizmatičnih lidera , poput pokojnih Salvadora Aljendea iz Čilea ili Uga Čaveza iz Venecuele i Eva Moralesa, ponosnog potomka indijanskih starosedeoca Bolivije, oličenih u duhu sandinista Nikaragve i nizu oslobodilačkih pokreta širom porobljenih zemalja Afrike i Azije. Ujedinjeni duh Indijanaca i svih ljudi Velikog Srca i Duše, osnažen iznutra buktinjom unutrašnjeg svetla božanske pravde i otpora zlu, osnažen svešću i dostojanstvom svih obespravljenih ljudi sveta razbuktao je večni plamen slobode, bratstva i jednakosti među ljudima koji neugasivo tinja u srcima osvešćenih i pobunjenih, spremnih na žrtvovanje radi konačnog spasa i uspostavljanje pravih vrednosti jednako dobrih i sretnih za sve ljude ovoga sveta. Ernesto Če Gevara je bio jedan od nekolicine velikih, hrabrih ljudi koji su u drugoj polovini 20. veka pružili nadu ljudima i vlastitim žrtvovanjem osvetlili dug i mukotrpan put ka horizontima oslobađajuće svetlosti pravde i jednakosti.

***

Rođen je 14. juna 1928. u gradu Rozario, Argentina, od oca Ernesta Gevare Linča, arhitekte, antiperoniste, ,,španskog“ republikanca i konstruktora, čoveka ogromne mašte, lutalačkog duha i velikog broja fantastičnih ideja i projekata, i majke Selije de la Serna, buntovne, vrele, čistokrvne Španjolke, koju je jako voleo i bio vezan za nju, kao Ernesto Gevara de la Serna Rozario.
Rođenje u industrijskom Rosario bilo je samo slučajnost, sticaj okolnosti, posledica jednog od brojnih putovanja njegovih roditelja širom kontinenta. Mada je bio dete slabog zdravlja( bolovao je od hronične astme, koja ga je pratila kroz ceo život i zbog koje ga je i regrutna komisija oslobodila služenja vojske – ironija sudbine je bila fantastična, jer će mladi Ernesto postati jedan od najopasnijih gerilaca sveta, južnoamerički revolucionar, ikona bunta protiv nepravdi sveta), nikada ga nije napuštao borbeni duh i avanturistički snovi – jedan od njegovih prvih planova bio je da sa najboljim školskim drugovima krene na put oko sveta. Istovremeno, po tvrdnjama savremenika, još od ranih školskih dana pokazivao je prezir i otpor prema svakoj vrsti nepravde, ustajući u odbranu prijatelja u svakoj prilici kada je osetio nepravedan odnos prema njima.

U leto 1945. godine Ernesto Gevara sa svojih školskim drugom, biohemičarem i avanturistom Albertom Granadom kreće na svoje prvo putovanje Argentinom. Bio je to početak buđenja njegovog nezaustavljivog, istraživačkog avanturističkog duha. Život su mu obeležile stalne seobe roditelja – zbog očevih poslova, njegove bolesti i jednostavno, nemirnog duha u stalnoj potrazi za novim izazovima i saznanjima. Što se obrazovanja tiče, nakon gimnazije upisuje studije medicine u Buenos Airesu i 1953. godine stiče titulu doktora medicinskih nauka. U međuvremenu mu se roditelji razvode i on nastavlja život sa majkom Selijom.
Za vreme studija nastavlja da obilazi Južnu i Srednju Ameriku, istražujući njene lepote i tajne. Utisci sa putovanja, koje brižljivo beleži u dnevniku i analizira, ostavljaju na mladog čoveka dubok trag. On je tada prvi put video pravu sliku prikrivene stvarnosti – siromaštvo i zaostalost sveta Latinske Amerike. S obzirom da je odrastao zaštićen u imućnoj porodici, to ga je duboko dirnulo i uticalo na njegov osećaj za pravdu i bunt nasleđen od majke. U njemu se već tada rađa ideja o revolucionarnom menjanju sveta. Nakon užasa i poniženja koje je video na putu, naročito u zaostaloj i poniženoj Boliviji koja je tavorila na dnu, smatrao je da se bez oružja i radikalnog reza u ovom delu sveta ne može ništa suštinski promeniti. Uticaj promena u Kini, na čelu sa legendarnim vođom revolucije Maom, bio je ogroman. Bilo je to veoma otrežnjavajuće iskustvo za mladog, obrazovanog, borbenog i pustolovinama sklonog čoveka koji je sledio vlastitu viziju i snove, i veoma rano je shvatio šta stoji iza paravana ružičastih slika sveta, te koliko daleko mogu da idu zlo, laž, beda i poniženje.

Usledilo je još jedno od njegovih epskih, avanturističkih putovanja, krajem 1952. godine, gde on i prijatelj Alberto Granada, na ruiniranom motorciklu kreću na daleki put po Južnoj Americi, stigavši posle više od pola godine putešestvija na sam sever – u Venecuelu. Tokom svog avanturističkog obilaska Južne Amerike, njih dvojica se na delu puta kroz amazonsku džunglu zaustavljaju u koloniji leproznih u San Pablu, i pomažu unesrećenim i odbačenim ljudima kao medicinari i humanisti. Čuvši za ovu ispovest o Ernestu od njegovog oca, argentinski sveštenik Kučeti mu ukazuje duboko poštovanje za hrabrost i humanost: ,, Skidam šešir integritetu tvog sina i njegovog prijatelja, zato što je za ono što oni čine potrebno nešto više od hrabrosti: potrebna je čelična volja i izuzetno osećajna i velikodušna duša. Tvoj sin će stići daleko“.

Čeova motorciklistička avantura pružila mu je stvarni uvid u veličinu bede, beznađa i nepravde kojima je bio izložen i pritisnut obični svet Južne Amerike. Put od Argentine preko Čilea, Perua, Kolumbije do Venecuele bio je put buđenja društvene svesti mladog intelektualca, put buđenja duboke saosećajnosti i otrežnjenje koje mu je otvorilo širom ,, zatvorene“ oči – levičarski duh humanosti i altruizma se u njemu rasplamsao postavši zamajac njegovog daljeg ,, avanturističkog, tj. revolucionarnog puta u narednih petnaestak godina… Strela je odapeta, uprkos ,, smrti“ legendarnog La Poderose – motorcikla, koji je pre Čea otišao u legendu… Dnevnik sa putovanja Ernesta Gevare ogoljena je slika sveta, skrivenog iza panoa ukrašenog ciničnim, bezdušnim osmesima multinacionalnih kompanija SAD čija je profiterska pošast gazila preko nesreće i leševa potomaka starosedelaca i mladih, sveže probuđenih ljudi.

Nakon ove avanture, koja se okončala u leto 1953. godine, i završenih studija medicine, doktor Ernesto Gevara smatra da je napokon došlo vreme za pravu akciju. Na ,,proputovanju“ Amerikom on sreće i upoznaje Rikarda Rohu, mladog argentinskog odmetnika i buntovnika protiv Peronovog režima, krajnje levičarski orijentisanog, koji ga je dodatno ,, inficirao“ revolucionarnom idejom menjanja sveta. Ernesto ,,na trenutak“ nastavlja vlastitom avanturističkom putanjom ka Peruu, i brodom ,,Rio Grande“ iz grada Gvajakila stiže u Panamu. Tamo ga je u argentinskoj ambasadi čekalo pismo Rikarda Rohe, poziv u Gvatemalu, gde je ,, sve mirisalo na revoluciju“. Oktobra 1953. godine Ernesto stiže u Gvatemalu. Reformistički režim male ali ponosne zemlje pokušavao je da zbaci okove omraženih SAD. Osećao se u vazduhu strah o američke vojne intervencije( zvuči nekako poznato, zar ne?), zla koje je bilo svakodnevnica u većini zemalja tog dela sveta. Nametanje diktatora, izrabljivanje i demagogija od strane SAD uništavali su taj deo Amerike svakodnevno, dovodeći ga do ruba propasti, kolonijalističko – robovlasničkog sistema čiste eksploatacije ljudi i sirovina, ekonomske zavisti i vladavine silom. Zapaljiva atmosfera Gvatemale privukla je mnoge mlade buntovnike i revolucionare. Na kraju, ,, bure baruta“ nije eksplodiralo, ali sama pomisao na slobodu, ,, čisti vazduh“ i mogućnost ustanka uticali su snažno na budućeg neustrašivog gerilca, čoveka kojeg će par godina kasnije upoznati celi svet.

Iste te godine, dakle jula 1953. , dok je mladi Ernesto putovao Latinskom Amerikom, posmatrao i upijao stvarnost, suštinu laži i bedu naroda, grupa kubanskih buntovnika, predvođena advokatom Fidelom Kastrom napala je kasarnu ,,Monkada“. Kastro i njegova grupa idealista i zanesenjaka nije u tom revolucionarnom momentu imala nikakvog izgleda za uspeh – pokušaj svrgavanja diktatora Fulgensija Batiste pokazao se kao tragičan neuspeh. Mnogo mladih ljudi je tom prilikom pobijeno, a Fidel Kastro i njegov brat Raul su uhapšeni i osuđeni na 15 godina robije. Kastro je već tokom tog događaja ušao u istoriju Kube, zbog činjenice da je kao hrabri, mladi advokat podneo tužbu protiv diktatora (postavljenog od strane SAD, što se valjda podrazumeva) za gaženje Ustava, tražeći od njega da se odrekne predsedničke funkcije!!! Dve godine kasnije, Kastro biva oslobođen amnestijom i odlazi u Meksiko, gde se do 1956. godine sprema za ponovni napad i svrgavanje Batiste.

Već pomenuta Gvatemala postaće polazišna tačka revolucionarnih težnji i snova mladog doktora Ernesta Gevare. Pre svega, on u Gvatemali dobija nadimak ,,Če“ (izraz koji se koristio u Latinskoj Americi da bi se označili ljudi iz Argentine ) i tu upoznaje svoju buduću suprugu, Peruanku Hildu Gadea. U među(ne)vremenu Gvatemala se pod pritiskom vraća pod uticaj Amerike – Če je bio nezadovoljan i njegov slobodarski, levičarski duh naglo je porastao, u želji da obični ljudi napokon uzmu stvar u svoje ruke. S druge strane, SAD kreću u ,, lov na veštice“, komuniste i ideologe – pojava levice u siromašnoj L’Americi počela je uznemiravajuće da ,, ugrožava njihove interese“( ključna rečenica za sudbinu većeg dela modernog sveta, unakaženog ,, unutrašnjim svetlom“ neizbežnih SAD). Bilo je to vreme sve zategnutijih odnosa i blokovske podele sveta na tzv. komuniste i kapitaliste (suštinski, ispostaviće se, dve strane iste medalje i zla), hladnog rata i tenzija – nimalo naivno i tragično vreme za većinu lidera buntovnih, antisistemskih pokreta, od kojih će mnogi stradati tokom narednih godina, naročito burnih, prelomnih šezdesetih. Zli duh ideologija, demagogija, opšteg zaglupljivanja, ispiranja mozgova i zastrašivanja naroda, duh jebenih ,, izama“ pušteni su iz boce i harali su svetom do završnog čina ,, pročišćenja i prevaspitavanja“ svih mislećih i nepodobnih ljudi, koji su se drznuli, čak i u mislima da se odupru sili ,, bogatih“ i praznih. Ostali su, do današnjih dana još po neki idealisti tipa: Morales, Asanž, Snouden ili sasvim obični, neprimetni ljudi, kao ,, uzorci“, ,, loše remetilačko seme“ opšte ,, idile“ i neprestanog ,, napretka“ sveta u kojem ,, naprosto uživamo“.

Mladi Če Gevara, buntovnik i revolucionar u nastajanju, tih godina samo ,, posmatrač“ zbivanja našao se u nesigurno vreme na još nesigurnijem mestu. Decembra 1954. godine, pod pritiskom novih, podobnih vlasti u Gvatemali, Če i ostali levičari odlaze u Meksiko. Sudbina je htela da se leta 1955. godine upravo tu ,, pronađu“ i povežu dva velika čoveka i revolucionara koji će obeležiti čitavu jednu epohu – Kubanac, advokat, Fidel Kastro i Argentinac, doktor, Če Gevara. Događaj se odigrao 9. avgusta 1955. godine u Meksiko sitiju. Bio je to njihov prvi susret koji će definitivno opredeliti ostatak života Če Gevare – priče o ,, invaziji“ na Kubu, o kojima je do tada samo slušao i sanjao uskoro će za njega postati veoma opipljiva stvarnost. Te noći Kastro i Gevara pričali su čitavih 10 sati, kujući buduću istoriju Kube. Njihovim istorijskim savezom duh Latinske Amerike dobio je novu šansu i krenuo da izranja iz pakla kolonijalizma i viševekovnih orgijanja konkvistadora.

Pre nego što će se priključiti pripremama za iskrcavanje na Kubi, Če se ženi sa Hildom, a marta 1956. dobija i kćerku Hilditu. Avanturistički duh mu nije dao šansu da utone u mirne bračne vode – ubrzo se formira ,, čelična trojka“ posvećenih revolucionara – Fidel, Raul i Ernesto. Uskoro započinju opsežne gerilske pripreme za događaj koji će Kubu lansirati u centar svetskih zbivanja i tačku oko koje će se narednih godina lomiti koplja dve tadašnje vodeće sile sveta – SAD i SSSR. U noći 25. novembra 1956. godine grupa zaverenika od 82 ljudi trošnim brodićem krenula je iz meksičke luke Tukspan put Kube – Če Gevara je krenuo kao lekar na svoje vatreno revolucionarno krštenje. Usledilo je njegovih epskih jedanaest godina borbe i misionarskog levičarskog pohoda na svet, puta u neizvesnost i svesno žrtvovanje svega zarad ideje o pravdi, jednakosti i slobodi svih ljudi sveta, bez obzira na njihovo ,, bogatstvo“ i druge izmišljene razlike i podele u interesu privilegovane manjine.

Revolucionarni put “el Comandantea” Če Gevare

Iskrcavanje na Kubu pokazalo se u početku kao veoma naivno verovanje u vlastitu moć i kao tragičan događaj – režim Batiste bio je na vreme obavešten o mogućem pohodu, zaverenici su ,, toplo“ dočekani u zasedi i … Svega njih 16 uspelo je nekako da preživi prvi udar pri iskrcavanju, pobegne i povuče se u nepristupačne visove legendarne Siera Maestre. Čak ni ta obeshrabrujuća činjenica nije pokolebala ,, čeličnu trojku“ koja je bila među malim brojem preživelih kubanskih gerilaca – nisu klonuli duhom, duboko verujući vlastitoj viziji i idealima, vezanim za zbacivanje diktatora i oslobađanje Kube. Duh revolucionara bio je neverovatan, snažan, stoički i gotovo asketski – nakon početnog neuspeha sledilo su dve epske godine planiranog buđenja svesti naroda o mogućnosti slobode i razbuktavanja revolucionarnih ideja. Narod Kube svakako nije zaboravio na harizmatičnog Fidela Kastra i njegov pređašnji bunt i hrabrost, što je bila jedna od ključnih karika za širenje i uspeh otpora. Druga, još bitnija karika bilo je oslobađanje neviđene snage, energije i harizme Če Gevare, čoveka koji se tu našao ,, samo“ kao medicinska pomoć. Povezivanje grupe revolucionara sa seljacima i građanima Kube, njihova vojna obuka i dobra organizacija, uz povremena sukobljavanja sa snagama Batiste bila su ,, lagani“ uvod u konačni obračun. Vremenom, Če više nije bio samo lekar, već je postao prekaljeni gerilac, neustrašiv, odlučan i smeo – budući vođa mnogih presudnih borbi. Pristigli američki novinari proširiće legendu o hrabroj kubanskoj gerili zarasloj u bradu – rađao se mit o slavnim ,, barbudosima“. Če Gevara od Kastra dobija čin gerilskog majora i postaje čuveni ,, el-comandante“, a potom, proširenjem fronta i uključivanjem sve većeg broja ljudi u bitke, postaje i zapovednik dela vojske. Revolucija se postepeno širila dobijajući sve više sledbenika među običnim svetom, ugnjetavanim, obespravljenim, osiromašenim i poniženim od vlastitih vladara. Probuđenu nadu niko i ništa više nije mogao da pokoleba. Bitke koje su usledile, sve do trenutka konačne pobede i slavnog ulaska u Havanu 2. januara 1959. godine, isklesale su i izbrusile mit o hrabrom, pravednom i neustrašivom Če Gevari, pre svega velikom čoveku čije je požrtvovanje oduševilo sve njegove saborce – nastupao je bez straha, ispred svih, deleći u nemaštini i haosu gerilskog ratovanja poslednji zalogaj sa narodom. Nakon dve godine oslobodilačkih borbi postao je ikona revolucije – od mladog intelektualca iz dobrostojeće porodice, ,, zaraženog“ levičarskim idejama, idealima i snovima, do tvorca gerilskih jedinica siromašnog kubanskog naroda( pred vratima SAD koje su podržavale i pomagale diktatora Fulgensija Batistu), jednog od vođa narodnog ustanka i hrabrog borca otpornog na sve nedaće – iskustva i sećanja sa mladalačke avanture obilaska Latinske Amerike probudila su u njemu slobodarski duh i veru gerilca na putu uklanjanja nepravdi sveta.

Učešće u vlasti nove, Republike Kube, enormna slava, mesto počasnog građanina i svetska popularnost, nisu ga izmenile u njegovim čvrstim, idealističkim uverenjima – ostao je revolucionar u srcu, nemirnog, avanturističkog duha koji ga je još od rane mladosti progonio i stalno terao dalje. Početkom burne decenije šezdesetih, sanjari novog doba stvorili su od Če Gevare sopstvenu ikonu i simbol revolucionarne borbe za pravdu i slobodu porobljenih naroda. Neposredan, neizveštačen i harizmatičan stekao je do tada neviđenu svetsku popularnost jednog neobičnog, gotovo romantičarski prenaglašenog vremena. Slike sa njegovim revolucionarnim likom postale su simbol neustrašivog gerilca i velikog čoveka. Njegova aura širila je neobičnu snagu i čudesnu svetlost…

,,Malena“ Kuba, sa Če GEvarom i braćom Kastro na čelu, postala je trn u oku SAD – kao levičarski saveznik SSSR-a i predvodnik talasa pobuna širom L’Amerike. Stvaranje socijalističkog sistema i komunističke ideologije, povezane sa svetskim levičarskim pokretom i svim mogućim buntovnicima i gerilcima, revolucionarnim radikalnim elementima dovoljno ,, drskim“ da ugroze interese SAD, postala je noćna mora kolonizatora i eksploatatora sveta. Stvorene na krvi Indijanaca i afričkih robova, povezane putem vlastite mreže obaveštajaca( CIA), podobnih, ,, demokratski izabranih“ i postavljenih diktatora unutar zemalja koje su im služile samo kao izvor sirovina( nafta, rude, resursi i sve što se moglo ,, demokratski“, u ime viših ciljeva i interesa prisvojiti) širom ostatka sveta, nedovoljno ,, uređenog“ po volji ,, slobodarskog“ duha iz Vašingtona, sa onima koji su im slepo služili i štitili njihove večno ugrožene interese, SAD su težile prevaspitavanju i uklanjanju novih gerilskih snaga ustoličenih na levičarskoj Kubi.

Ernesto Če Gevara, tih godina kubanski guverner i ambasador, putuje svetom, širi nove slobodarske ideje i izdaje knjigu ,, Gerilsko ratovanje“. U njoj opisuje vlastita borbena iskustva na Kubi, stavljajući akcenat na rasplamsavanje revolucije i u drugim latinoameričkim zemljama. Tim činom ,, drskosti i jeresi“ ( kao i čuvenim zapaljivim govorom u sedištu UN u sred Njujorka, srcu Amerike) postaje glavna meta praćenja, kao nepodobni ratoborni gerilac i ustanik, podstrekač mogućih daljih pobuna usmerenih na ,, demokratski“ poredak i interese SAD. Delovanje ,, Pokreta za građanska prava“, neprilagođene braće Kennedy, Martina Luthera Kinga, rasni nemiri, Crni panteri, pobunjeno pleme bitnika i hipi subkulture, antiratni protesti i studentske demonstracije, te povrh svega bunt čitavog pokreta izraslog iz rock and rolla i nekolicine njegovih opasnih predvodnika, već su sasvim dovoljno uznemirili i uspaničili SAD iznutra( tokom čitave decenije šezdesetih i rata u Vijetnamu, opet radi ,, ugroženih interesa“), tako da je fobija od susedne Kube i pre svega revolucionara Če Gevare postala neizdrživom. Neko je morao da plati danak u krvi – 22. novembra 1963. godine prvi na spisku za odstrel nepodobnih našao se sam predsednik SAD, John Kennedy. Nakon njegovog ubistva sve je nekako izgledalo lakše – sezona lova mogla je da počne… Prvi hici ispaljeni su u Teksasu.

Period od 1960. do 1965. godine obeležile su u Če Gevarinom životu stalne diplomatske aktivnosti i uloga vodećeg propagatora levičarskih ideja širom sveta. Slobodno vreme je provodio u dobrovoljnom radu i sa drugom ženom, Aleidom Marč, koju je upoznao tokom revolucije i koja mu je potom izrodila četvoro dece: sinove Ernesta i Kamila i ćerke Aleidu i Seliju.

Antiamerički stav, oličen u žestokom otporu kolonijalnom i surovom kapitalizmu SAD, kao suštoj suprotnosti njegovog shvatanja pravedne i slobodarske zemlje, rastao je u Če Gevari godinama. Cilj je bio oslobođenje zemalja Latinske Amerike od američkog kolonijalizma.

Aprila 1965. godine Če je ,,misteriozno“ nestao, izazvavši nevericu i razna nagađanja o mogućoj sudbini vodećeg svetskog revolucionara. Ubrzo se saznalo da se nakon zasićenja životom zvaničnika na Kubi i razlaza sa Kastrom uputio ka Africi u tajnoj misiji. Umesto da doživotno uživa u plodovima i privilegijama kubanske revolucije( kao njegov saborac Fidel Kastro), nemirni, avanturistički duh i buntovna iskra nisu mu dopuštali da se saživi sa hipokrizijom društva i vođenjem svetske politike ,, u rukavicama iz udobne fotelje“ pričajući prazne priče. Borbeni duh probudio je u njemu duh borca do poslednjeg daha. Jednostavno, Če Gevara je voleo kada se stvari pokreću, bila mu je važna akcija i konkretni plodovi. Sudbinska misija humaniste i oslobodioca sveta od ropstva ga je stalno vukla dalje – nekadašnji student, motociklista i avanturista rešavao je goruće svetske probleme na licu mesta; ne kao demagog iz kabineta, rečima i partijskim sloganima bez dela. Neobuzdanost Če Gevare, veoma svesnog veličine i težine problema sveta, onemogućavala ga je da se primiri, pritaji, ohladi i privremeno odustane od dalje, neravnopravne borbe protiv svih zala i nepravdi. Buran temperament nije mu dao mira i on je ponovo bio na putu – romantičnih, samoubilačkih snova, koji su na neki način obeležili čitavu dekadu šezdesetih. Neki su ga( naknadnom pameću) smatrali suludim avanturistom, u očima saboraca i prijatelja bio je vizionar, neustrašivi revolucionar vođen unutrašnjim svetlom misije oslobađanja ljudi ropstva i nepravdi. Možda način ostvarenja puta ( nasiljem na nasilje) nije bio idealan, pravedan, hrišćanski, ali… Hrabrost, veru, doslednost, altruizam i požrtvovanje niko mu nije ozbiljno mogao osporiti. Žrtvovao je sve što je imao( od porodice, karijere i ostalog) i na kraju ugradio i vlastiti život u monumentalno delo – pre svega večnu ideju o slobodi i pravdi, blistavu i sjajnu koliko i sam život…

Godine 1965. raskida sa prethodnim ,, lagodnim“ životom, na vrhuncu svetske slave i privilegija, ostavljajući porodicu u neizvesnosti i uranja u prašume Afrike vodeći kampanju i gerilsku borbu protiv tiranskih, ,, legitimnih“ režima, postavljenih u cilju lakše eksploatacije resursa i tlačenja običnog sveta, koji je vekovima odvođen u ropstvo – upravo u ,, slobodarske“ SAD.

,,Ali, ljudi( Amara indijanci Perua) više nisu od one iste ponosne rase koja je dizala povremeno ustanke protiv vladavine Inka i tako ih prisilila da drže stalno armiju na njenim granicama; ljudi koji su nas posmatrali kako šetamo ulicama pripadaju poraženoj rasi. Gledali su nas skoro sa strahopoštovanjem, potpuno apatični u odnosu na spoljni svet. Neki su odavali utisak da nastavljaju sa življenjem samo zato što je to običaj od koga ne mogu da se odreknu“.

,, Čak i danas, kada je prošao bestijalni bes sirovih porobljivača ( španskih konkvistadora) kojim je konsolidovana njihova vlast, a kasta Inka odavno izgubila svoju dominaciju, njihovi kameni blokovi su i dalje prožeti misterioznom snagom, netaknuti rušilačkom silom vremena( Če je inspirisan obilaskom legendarnog grada Kuska, Peru, koji je za Inke, indijance starosedeoce bio ,, pupak sveta“). Kada su španske trupe opljačkale poraženi grad, ispoljile su svoj bes na hramovima Inka. Svojoj pohlepi za zlatom dodali su i sadističko zadovoljstvo – skinuli su simbole boga sunca Intija – i zamenili ovaj životodarni simbol radosti tužnih ljudi za tužni simbol zadovoljenih ljudi. Hramovi Intija su razoreni do temelja ili su njihovi zidovi iskorišćeni za izgradnju crkava nove religije“

Če Gevara – ,, Dnevnik motorcikliste“ 1953.

Aprila 1965. godine afrički Kongo(Zair) postaje nova destinacija revolucionarnog puta Če Gevare. Nova meta svrgavanja postaje diktator Mois Čombe, autokrata koji je prethodno svrgnuo i ubio Patrisa Lumumbu, dugogodišnjeg borca za oslobođenje Konga od kolonijalne vlasti i prvog predsednika nezavisnog Konga. Legendarni Če se našao u ,, srcu tame“ porobljene Afrike, crnog kontinenta još crnje sudbine, koji je služio kao lovište na ljude( robove), dijamante i ostale ,, sirovine“, poligon za bestijalno iživljavanje i eksperimetisanje bolesnih i zlih umova belih kolonijalista, robovlasnika koji su ljude odvodili u lancima( pre svega, gle čuda, u SAD) kao ,, oruđa i životinje“ pogodne za prodaju i besplatno eksploatisanje. Afrika je vekovima unazad deljena između evropskih krvnika, postajući simbol siromaštva, beznađa, poniženja, smrti, građanskih ratova, gladi i ropstva, kontinent svih mogućih nepravdi i zala brutalnog sveta smradova i ,, bogataša“.

Mada je prvobitna Če Gevarina ideja bila oslobađanje zemalja L’Amerike od kolonijalizma i zavisti od SAD, odustao je pod nizom pritisaka – nikom, pa ni Havani i Moskvi nije odgovaralo dodatno talasanje i zatezanje u predvorju SAD za vreme ,, hladnoratovske“ nuklearne krize i nesigurnih vremena ,, kurvinih sinova“ koji nikad ne prestaju da pristižu. Vremenom, Če je svojim idealizmom i radikalizmom, čistotom i bezkompromisnošću postajao pretnja za sve – bez obzira na kojoj strani se nalazili. Okretanje leđa( kako to obično biva u životu, najpre od onih od kojih najmanje očekuješ, nasmešenih ,, prijatelja“) Čeu osetilo se u vazduhu …

Haos koji je Čea dočekao u Kongu ubrzo je ugasio početni žar ,, nove revolucije“- umesto organizovanih, osposobljenih i brojnih odreda pobunjenika, zatekao ga je prizor manjih, nezainteresovanih grupa ljudi totalno nespremnih i nenaoružanih za bilo kakvu ozbiljnu borbu sa daleko moćnijim snagama režima, potpomognutim belosvetskim plaćenicima. ,, Pobunjenici“ su bili grupa nesretnika bez cilja, volje, organizacije, bilo kakvih znanja i veština, lenjivaca željnih lagodnijeg života( besplatna hrana, piće i ,, ženske“, plus dobra novčana nadoknada), zaraženih veneričnim bolestima i apatijom. Podrške za Čeove ideje i akcije nije bilo niotkud, čak su i njegovi kubanski saborci, videvši u šta su se uvalili lagano odustajali od opasne avanture. U sred kongoanske avanture stigla mu je i vest o smrti majke Seline, što ga je dodatno deprimiralo. Buntovnički duh nasleđen od majke za koju je bio izuzetno vezan, gasio se usled sivila i duboke potištenosti. Revolucionarnom lideru sveta, na vrhuncu slave, svi su prećutno okretali leđa, ostavljajući ga na kraju sveta samog na čistini i vetrometini srca afričke tame i beznađa. Svet za koji se borio svim srcem imao je ,, preča posla“ – nevera i izdaja su još jednom u istoriji čovečanstva uzimali svoj danak, uništavajući podmuklo najveće ljude i najplemenitije ideje – slobode i pravde svih ljudi. Sudbina i poredak sveta stvarao se na nekom drugom mestu, znatno udobnijem i profitabilnijem od džungli Konga nesretne Afrike…

U suštini svi su samo gledali da sačuvaju vlastito dupe i neke sasvim lične, sitne interese i privilegije za ceo život – svima je odgovarao lagodni status quo, od Kastra, preko Hruščova do Lindona Džonsona i glavešina u Vašingtonu, mir uživanja od tuđe muke i rada – ,, poraženi“ Če je bio najbolji na što većoj distanci, što dalje sa svojim remetilačkim revolucionarnim snovima, naivnom romantikom, verom i borbenim, buntovnim duhom. Podmukli, prećutni ,, dogovor“ svih zainteresovanih za privilegije i večnu vlast, život na tuđi račun, bio je da se Če što više izoluje i ućutka.

Čeova nova ideja o ustanku u rodnoj Argentini dodatno je uzburkala mirni, vlastoljubivi Kastrov svet i duhove Moskve i Vašingtona. Dve strane iste autokratske medalje, interesne podele vlasti i sveta i zaglupljivanja masa radi mogućnosti eksploatacije i vlastitog ,, mukotrpnog“ hedonizma na njihov račun, pokazali su napokon pravo lice. Buntovni Ernesto Če Gevara nije više odgovarao ni trebao nikom, naročito ne njegovi romantični revolucionarni snovi…

,,Čileanski standard života je niži nego u Argentini. Na jugu su plate veoma male, nezaposlenost velika, dok radnici imaju veoma veliku zaštitu od šefova( ipak veću nego na severu kontinenta). Sve to prouzrokuje da talasi Čileanaca emigriraju u Argentinu u potrazi za mitskim ,, ulicama od zlata“ što je politička propaganda koja je vešto ponuđena stanovnicima zapadne strane Anda.

Čile kao zemlja pruža ekonomske mogućnosti svakome ko nije iz proleterijata … Glavna stvar koju bi Čile trebao da uradi je da skine sa vrata zamornog jenki prijatelja( SAD), što je bar za sada sizifovski posao, posebno ako se uzmu u obzir velika američka ulaganja i lakoća sa kojom mogu da izvrše ekonomske pritiske gde god su njihovi interesi ugroženi“.

,,Budućnost pripada ljudima i oni će postupno ili iznenada preuzeti vlast, ovde i svuda u svetu. Problem je u tome da ljudima treba edukacija, a to ne mogu obaviti pre nego preuzmu vlast, nego samo posle toga…

Znao sam da ću, kada veliki duh bude podelio svet u dve antagonističke polovine ja biti sa ljudima. I ja sam to znao zato što na noćnom nebu vidim projektovano da ću ja, eklektični vivisektor doktrina i psihoanalitičar dogmi, urlajući kao opsednut, juriti na barikade i rovove, zamrljati moje oružje krvlju i obuzet besom, uništiti bilo kog neprijatelja koji mi dopadne šaka. I onda, baš kao da ogroman zamor proždire moju skorašnju oduševljenost, vidim sebe žrtvovanog autentičnoj revoluciji, velikom nivelatoru individualne volje – uz egzemplarne reči – mea culpa. Osećam kako mi se nozdrve šire, naslađuje se oštrim mirisom baruta i krvi, neprijateljske smrti; spreman za bitku, naprežem svoje telo i pripremam se da budem sveto mesto unutar koga će bestijalni urlik pobedničkog proleterijata odzvanjati novom energijom i novom nadom“.

Nemajući kud sa ratobornim idealistom, sanjarem Če Gevarom, nakon katastrofalne kongoanske epizode, kao solomonsko rešenje ukazalo se njegovo prebacivanje i sklanjanje na neko vreme iz očiju javnosti u Prag( tadašnja Čehoslovačka, komunistička zemlja tzv. Istočnog bloka zemalja). ,,Mostovi“ prema Kubi i rodnoj Argentini bili su odavno ,,spaljeni“. Ipak, nakon nekog vremena mirovanja i stavljanja na ,,led“, radi daljih ,,revolucionarnih konsultacija“ i mogućeg delovanja u Latinskoj Americi, Če kao ilegalac preko Moskve stiže u Havanu 21. jula 1966. godine, zaogrnut velom tajne.

Ubrzo je u unutrašnjosti Kube oformljena nova gerilska baza radi obuke odreda Če Gevare. Niko od budućih gerilaca nije znao kuda se spremaju, a još manje da novu revolucionarnu misiju predvodi slavni ,, el-comandante“. U tajnosti, skovan je plan dizanja ustanka u Boliviji, jednoj od najsiromašnijih zemalja Latinske Amerike, pod diktaturom vojnog režima, postavljenog ,, demokratski“ od strane SAD.

Oktobra 1966. godine, nakon temeljnih priprema i formiranja iskusnog gerilskog odreda, iskusni Če kreće zaobilaznim putevima, zavaravajući trag, put Bolivije. Pripremu terena za dolazak Čea vodila je legendarna levičarka i obaveštajka iz tadašnje istočne, komunističke Nemačke – Laura Gutijeres Bauer, poznatija svetu kao Tanja Gerilka. Logor pobunjenika morao je biti postavljen ni preblizu ni predaleko od indijanskih sela u prašumama Bolivije( uz to gerilci su učili i lokalni ,, keču“ jezik seljana Indiosa). Trećeg novembra 1966. godine Če stiže u La Paz, prestonicu Bolivije. Krajnje odredište je bio Njankauas na jugoistoku Bolivije, njenom nepristupačnom području andskih prašuma. Završne pripreme za ustanak obavljene su do kraja te godine.

Mada je sve teklo po planu, susret Če Gevare i vođe KP Bolivije Maria Manhea nije bio baš obećavajući i radostan. Premazani Manhe, potrčko Moskve upozorio je iskusnog gerilca na snagu diktatora Barientosa, podršku koju je imao od Vašingtona i na različitosti bolivijske priče od kubanske revolucije: ,, Ovo nije Kuba, na Kubi je Kastro već bio poznat po nastupima protiv režima i po napadu na Monkadu. Zato su vam ljudi lakše prilazili. U Boliviji je siromaštvo otupelo ljude. To što vi činite neće ih probuditi tek tako iz mrtvila. Još kada obojica znamo da vam mač Vašingtona visi za vratom onda nema mesta bilo kakvom optimizmu“.

Nažalost, slutnje ljigavog Manhea su se vremenom obistinile, naročito nakon pogibije ključne operativke Tanje Gerilke i grupe gerilaca nakon izdaje u zasedi – time je bila odsečena i poslednja veza Čea sa svetom, ostavljenog na cedilu sa nekolicinom gerilaca u srcu bolivijske prašume – bez podrške uplašenog, prevrtljivog i sjebanog naroda. Još gora je bila spoznaja da lokalno stanovništvo za samo nekoliko dolara može da ih izda, oda položaje i privuče pažnju krvnika Barientosa. Ironijom sudbine, po ko zna koji put unesrećeni narod je prevaren ,, prodajući veru za večeru“ i žrtvujući bilo kakvu mogućnost za sticanje slobode i života dostojnog čoveka za beznačajne lične ,, radosti i sigurnost“ životarenja na dnu beznađa… Povrh svega, zlokobna CIA zagrizla je, uz krvoločnog Barientosa, da uhvati Čea na delu i optuži SSSR i Kubu da ,, ugrožavaju svetski mir i pravedni poredak“!!! Trebalo je srušiti opasni mit o Če Gevari i optužiti ga da ubija nevino stanovništvo suverenih država. Če Gevara je smatran glavnim inspiratorom, mogućim pokretačem opštenarodnih ustanaka, pre svega u Latinskoj Americi – postao je američka glavna meta za odstrel, za primer ostalima!

Obruč se zloslutno stezao, a početkom oktobra 1967. godine Če je lociran duboko u Kordiljerima. Informacije su curile na sve strane – nije bilo teško podmititi i ,, ubediti“ zaplašene, siromašne Indiose. U nepristupačnim visoravnima Anda, na visini oko 2500 metara iznad mora, u okolini sela La Igera bližio se kraj revolucionarnog puta Ernesta Če Gevare i njegovih malobrojnih preživelih saboraca. Oni zbog kojih je žrtvovao sebe i sve što je imao okrenuli su mu leđa, izlazeći u susret vlastitim dželatima – ljudska glupost i zlo sveta ostali su po ko zna koji put neobjašnjivi i veoma efikasni…

Dana 9. oktobra 1967. godine, nakon Čeove ,, predaje“, lišavanja slobode i ispitivanja bez ikakvih rezultata, u lokalnoj školi seoceta La Igera ubijen je el – comandante, Če Gevara. Vašington je cinično i zlobno prao ruke poput Pilata od egzekucije, Barientos je likovao, a svet je nakon kratkotrajnog bljeska nade iznova tonuo u tamu i glib koje je, uglavnom sam odabrao ili delom i zaslužio…

Da li je uspeo pucanj u ideju revolucije? Da li je uspeo pucanj u veru preobraženja sveta, okrenutog tami, nasilju, pohlepi i podmuklosti?

Odgovor se krije u svakom u nas i daje sliku života koju zapravo zaslužujemo svojim (ne)činjenjem… Če Gevara je bio jedan od nekolicine koji su se uzdigli iznad uobičajenog shvatanja sveta i njegovih ,, pravih vrednosti“, obasjan iznutra besmrtnom svetlošću svoje velike duše… Iskrena vera je ono što razdvaja najveće od prolazne posivelosti ništavnih, potkupljivih kreatura…

,, Sada znam da mi je suđeno da putujem… Pa ipak, postoje momenti kada sa dubokom čežnjom razmišljam o onim divnim predelima sa juga Argentine. Možda ću jednog dana, kada budem umoran od putovanja, doći nazad u Argentinu i naseliti se na andskim jezerima. Ako ne zauvek, onda bar u tranzitu do druge neke koncepcije sveta“.

Hitac koji je 9. oktobra 1967. godine u indijanskim prašumama ponižene Bolivije ,,usmrtio“ Ernesta Če Gevaru, hitac koji je prećutno odobren u Vašingtonu (jedan od mnogih, koji su tih godina usmrtili Džona Kenedija, Martina Lutera Kinga, Roberta Kenedija, kasnije Džona Lenona i vrlo verovatno, barem na posredan način, i Džima Morisona, neke od predvodnika unutrašnje revolucije u SAD) predstavljao je još jedan u nizu ,, simboličnih“ hitaca u ideju o jednakosti, ravnopravnosti, slobodi, pravdi i svetu bez nasilja i zla, hitac u srce svih istinskih težnji i vrednosti koje čoveka čine stvarnim čovekom, a ne ljigom i licemernom marionetom. Pretvorivši svet u klanicu, vladavinu nepravdi, bezbožništva, licemerja, prećutnog fašizma i robovlasništva koje samo menja formu i nazive, gde se u ime i korist manjine vrši bezdušna eksploatacija, zaglupljivanje, ponižavanje i svesno uništavanje većine ljudi, zarad profita i bolesnog zgrtanja ,, bogatstava“ i gde je ljudski život postao bezvredan, bez dostojanstva, perspektive, mogućnosti čistog biološkog opstanka i nade, vladari sveta uzdrmali su i opstanak same planete – bez trunke čovečnosti, saosećanja, humanosti, ideje altruizma i ljudske duše. Ugasili su u potpunosti svetlo u čoveku, urušavajući se na kraju sami u brutalnosti i nakaznosti vlastitog sistema.

Hitac u Če Gevaru ili bilo koga od nas bumerang je zla unutar kruga pakla nasilja i bezdušnosti koji se uvek vraća onome koji ga je i uputio. Posejano slobodarsko seme nakon svake smrti neočekivano nikne na neiskvarenosti i plodnosti tla dobrodušnih ljudi – u srcu neugasivog izvorišta večne svetlosti hrabrih i dostojanstvenih, velikih ljudi.

za P.U.L.S.E: Dragan Uzelac

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

  Če Gevara, Društvo, Istorija, Kuba, revolucija