Ulogujte se / Kreirajte profil

Upotreba Šopenhauera u svakodnevnom životu (IX)

Epizoda: Propali klovn iz cirkusa pod stečajem.

Bio je hodajuća havarija. Kao detetu mu je filatelija bila hobi, što se nastavilo u zrelijim godinama, iako im je saznao „tržišnu” vrednost. Radio je i kao kremator i kao klavir-štimer, ništa mu nije bilo ispod časti, a smatrao je da je u velikoj marionetskoj igri života najneprezasićeniji poziv filantropa. Neki bi ga nazivali vizionarom, neki budalom, neretko bi popio jednu „vaspitnu nogu u dupe”. Za petnaesti rođendan je, od svoje često odsutne majke dobio knjigu „Žudnja za životom”, romansiranu biografiju riđokosog holanđanina. Pažljivo je pročitavši, doneo je odluku o svom budućem životnom krivudanju. U tom trenu mu se sve činilo jasno, poput linija dečijeg crteža… Kad mu se ukazala prilika da poseti Sezanovu izložbu, mesto da je poput svojih kolega projurio kroz plejadu nemerljive lepote, on je, kao slepi kolekcionar ulja na platnu, stajao nepomično pred Harlekinom, obuzet utiscima i mišlju da umetnost zaista jeste neodvojiva potreba svakog, pa i najprosečnijeg čoveka. Razmišljajući o tome kako moć življenja počiva u neoborivoj činjenici o izbavljenju, a opet, čovek, iako neprilagođen svom vremenu bira da u njemu obitava i sebe unapredi u svojstvenog uomo universale par excellence, opskrbljujući za sebe spospobnosti da kroz umetnički izraz zaustavi nezaustavljivo proticanje vremena, shvatio je da je pojavni svet jedina stvarnost. Smatrao je da je osoba koja uživa u umetnosti oslobođena svih okova volje, bola vremena i da je kao takva uživalac čistog saznanja. Neretko je to pokušavao da objasni kako prijateljima, tako i onima za koje je bio svestan da ne postoji izbavljenje. Istorija umetnosti za njega je imala primnarnu ulogu u odgoju i uzdizanju savremenog čoveka, al i u spasenju od kolosalne monotonije koja nadvisuje svet, mnogi ga u toj ideji nisu podržali, već su je smeštali negde između dokolice i suvišnosti…  Ironično bi im odgovorio: „Oko je univerzalni sudija svega.“, nažalost u današnje vreme čak ni ironija nije za svakoga…

Propali klovn, slika, Sezan

Propali klovn, slika, Sezan

Sebe je zamišljao kao lađu bez kormila, pravac bez pramca, neko neodređeno kipteće nezadovoljstvo, a ipak je, dan za danom, uporno tumarao gore dole, kao da traži nekoga ko ga uspešno izbegava. Kada bi se obreo međ nove ljude činilo mu se kao da stoji pred Gentskim oltarom, iznova se isčuđavajući novinama kompozicije ali i neodoljivog osećaja nepripadanja, koju je stvorila slikareva mašta. Ležeći na prljavim gradskim travnjacima, satima bi gledao u krošnje kroz koje se promaljala jarka, promenljiva svetlost. Osmišljavajuči sebe kako se raspršuje u vasioni, zažmurio bi na krako, naglo otvarajući oči, iznova. Prirodni lubrikant podsvesti, nazivao bi ga… Sve mu je to omogućavalo da pojmove za koje je znao preobražava i smešta u neki neispunjeni vazdušasti fantazmološki prostor pun bezobličnih masa i neoivičenih prizora. Zamišljao je sebe u prethodnom životu kao počasnog Augura, koji razotkriva svojeglavu volju bogova putem auspicija… Uzroka njegovoj gorčini je bilo mnogo, ali trudio se da ih ostavi po strani, za neki novi život u kom bi imao drskosti da im se suoči. Ljut na sudbinu koja je sliku o svetu obuvala u bušne sokne, nikada sebi nije dopustio da ga obuzme kiselost animoziteta prema ljudima. Sve je to uticalo na njegovu viziju da oplemeni makar jedan dan u životu slučajnog prolaznika i potajno je uživao u terminalnom ukusu tih predstava. Ono što ga je činilo specifičnim je njegova letargična jednostavnost. Jednom prilikom kad su ga posprdno upitali da li misli da istina utire put ujedinjenju, odgovorio je:

Ponizno vas molim, ne pitajte jednog neutešno opsesivnog koloristu šta misli o monohromiji..

Zaista, tokom godina, uz velike napore, uspeo je da pojednostavi svoju paletu, ali što je više oskudevao u bojama to je njegova mogućnost da svoj univerzum približi drugima bila eluzivnija.

Zatekao ga je nagli oktobarski suton, što se klovnovski doteturao nakon tmurnog dana, piljeći nepomično kroz nepravilan razmak na izlomljenim, zaglavljenim, crnim od čađi i prašine, drvenim roletnama, on začu kako mu creva cvile. Stvarnost je još teže vario na prazan stomak. Kraj života neodoljivo liči na fajront na maskembalu. Konačno su demaskirane sve duše sa kojima se za života dolazilo u dodir, osobine su obelodanjene, dela su porodila plodove, rezultati uveliko ocenjeni, izbori izvagani, a sve varke su razbijene u paramparčad poput etrurske amfore. Nije bez razloga Montenj u esejima insistirao na tome da filozofirati znači učiti da se umre…

Digavši ruku na sebe, on je lupio šamar čovečanstvu, a sebe oslobodio, uzdigavši se, takoreći, iznad situacije. Njegovo konačište ipak nije ostalo neovekovečeno, kolega klesar i filantrop se odluči da prekrši svoja ovlašćenja… Na meliranom mermeru osvanu: Ego credo ut vita pauperum est simpliciter atrox, simpliciter sanguinaris atrox, ili za neupućene romaniste-Smatram da je život siromaha prosto užasan, prosto krvavo užasan.

Za P.U.L.S.E Sandra Lokas

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *