Ulogujte se / Kreirajte profil

Upotreba Šopenhauera u svakodnevnom životu (XIII)

Epizoda: Ljubavni enformel

Bio je to jedan od onih blagih dana, čije lepršavo majsko jutro vabi raskalašne i dokone da hrabro zakorače u obećavajuće podne okovano toplinom. Provela je besane noći pokušavajući da smisli jednu ljubavnu, bez takta, al’ ispunjenu neumoljivom, nepristrasnom istinom. Nažalost u krugovima ljudi, u kojima se po navici kretala, bilo je premalo onih koji bi s njom prozborili po koju na tu temu, da pomognu u premošćavanju ove kreatorske blokade, za koju nije nikada želela da nabraja uzroke… Listajući dezinteresno telefonskim imenikom, nalete na ime osobe o kojoj nije razmišljala nekoliko proleća unazad. Odvaži se da pokuša, imajući premalo nade u to da će se s druge strane žice ipak čuti onaj smiren, dobro poznat glas kolege s fakulteta. Dok je telefon zagušenim odjecima zvonio, gubila je veru u optimistične nagoveštaje o predstojećem danu, koje joj je lažljivo jutro iskonstruisalo. Prisećajući se davnih kvalitetnih razgovora s njim, sramežljivo joj je poigravao kez šiparice… Vividno su joj pred očima poigravale uspomene dvoje mladih, bez kinte u džepu, punih ideala i spremnosti da se svakoj temi predaju čitavim srcem. Razmišljajući nasumično o tome da li najviši čovek na svetu provodi vreme sanjareći o devojci koja mu priliči, s druge strane linije, začu se dobro poznat, prijateljski glas. Dijalog otpoče čim su zakoračili kroz monumentalnu kapiju.

– O čemu želiš da razmišljamo? – upita je.

– O životu!

– A dovela si me na groblje, vidim teatralnost u tebi ne posustaje ni s godinama…

– Pre bih rekla da me razum ne napušta, uostalom, nismo se našli da bismo se vređali. Groblja nas primoravaju da prizivamo sećanja, pozivajući na refleksiju nude introspekciju, na taj način pobuđujući ljubav prema životu.

– Dobro, ako tako želiš, znači tema je ljubav?! – lukavo predloži.

-Ne, znaš od ranije da ne volim da se ponavljam!

– Ali on to i jeste, satkani su jedno od drugog, nerazdvojivi poput androginih bića, sve dok ih vrhovni bog sabljom ne rascepa; deleći ih na telo i dušu, od kojih prvo želi da diše a druga da čezne, osuđujući jedno i drugo na večnu patnju i uvenuće.

– Ne razumem… Život u određenim godinama ako ne sazre u autarkeju, postajao bi iznova klonirana priča o eluzivnom smislu, a to bi bila najradikalnija manifestacija metafikcije, metastaza zdravorazumskog razmišljanja. Ljubav ne definiše život, već je u najblistavijim momentima možemo svesti na neimpresivan aperitiv, koji stvara gorušicu!

– Ali upravo groblja su testament ljubavi, evo pogledaj ovaj epitaf na ovom spomeniku, obećanje žene da će supruga obožavati u smrti podjednako kao i za života, a da njena vernost i posvećenost neće zgasti ni s njenim poslednjim izdisajem. Smatraš da je to laž?!

– Ne, smatram to kukavičkom zabludom! Neutešnom žeđi da se opravda centrifugalna zamršenost potrebe i potražnje, čiji slivovi neizostavno teku u apsurd.

– Ako negiraš ljubav kao istinu, kako objašnjavaš da se u pesništvu sve svodi upravo na ljubav, da ona ne postoji, ne bi bilo ni pesnika ni stihova?!

– Pa nije tajna da je Kastelvetro proglasio izmišljanje najznačajnijim obeležjem pesništva! – reče, arogantno se kezeći.

– Ali priznaješ, kako si malopre spomenula, da potraga zadržava glavni fokus?

– Ne razobličuj mi misli, niti me optužuj za takve nepromislene rečenice! Hoću da kažem da smo žrtve prepisa, falsifikata, fotokopija i prepričavanja. Ono što sam želela je da naglasim da nikada ne bismo smeli toliko pripadati drugima, da najzad ni sebi ne pripadamo… Zar nas na fakultetu nisu učili da je zagledanje u sebe škola mudrosti, a u traćenju vremena obožavajući nekog, zanemarimo sebe nagraditi idividualnošću. Uostalom, ljubav je šovinistička tvorevina. Mnogo su češće žene žrtve gorkog ukusa razočarenja i bola ljubavi. Evo, pogledaj ovo posthumno negirannje bića; Taj i taj, počiva ovde i aspazija tog i tog, mučenica nije ni u smrti stekla pravo na ličnost, lik je svoje ime tri puta istakao a ona ostade bezimena… Sve me to podseća na ulogu i poziciju žene u romanima.

– Kako to da s tobom svaki razgovor ode u diskurs o mizoginiji?!?

– Ne možeš prigovoriti činjenici da su žene predmet obožavanja i teme, koje su opšteprihvaćeno obožavane. Ipak, lik žene u brojnim romanima je bezimen, anonimnost roba volje, duh koji hoda. Dostojevski u svojim Zabelškama lepo ističe svoj stav kroz junaka; da je ljubav samo pravo na tiraniju, koje nam je poklonilo voljeno biće… Upravo takav stav; da je ljubav bezuslovno i bezobzirno gospodarenje ima i Kamijev junak, ono na šta ciljam je da žene i kada su opisivane nema podrobnih predstava o njima, sve se svode na socijalne odrednice, beskonačno pasivnu poniznost – zastade, na trenutak udahnuvši vazduh, kao da je odnela istorijsku pobedu.

– Ok. Pristupimo problematici drugačije; složićeš se da od sada ljubav oslovljavamo rečju priča?

– Naravno! Literarno, sa svojim uplivom u magijsko, zadržava pravo na verodostojnost, jer realnost sa svojom dekoloritnom pozadinom nema svojstvo. Priča je često u suprotnosti ne samo sa spoljnim okolnostima, već i sa sopstvenom individualnošću. Da bi neka priča privukla, čitalac teži da nađe u njoj ono što mu pruža identifikaciju. A šta ostaje kad se priča pročita, sroza se veo iluzije, više nismo toliko omađijani i slepi na svekolike nedostatke i mane u karakteru protagoniste. Počinjemo s čuđenjem da se pitamo da li je to zaista mogao biti predmet našeg obožavanja. Upravo u tome leži paradoks, logično bi bilo da se u nama istovremeno javljaju i fenomen privlačnosti i fenomen iščuđavanja. Šta zapravo kompenzujemo kroz to predavanje varljivoj opsednutosti, uzdižući na pijedestal?

– Mi to osećanje negujemo, svesni da tamo gde želja prestaje, strah počinje.

– Strah je neopravdan i neodrživ kao argument! Svaka priča ima kraj, dva lica od kojih je jedno neminovna smrt.

– Cinično si odbacila pesništvo, što sam ti oprostio iz puke znatiželje. Dakle, nastavimo, rekla si da priča mora imati kraj, ali i početak, tako da ona ujedno mora sadržati u sebi  mane kako bi napredovala, a nedostatke da bi uopšte postojala, ako bi pak bila uobičajena – utihnula bi, pretvarajući se u tišinu poput savršenog jezičkog izraza, što me vraća na opsesivnu potragu… Ta priča luta tragajući haotično za prvobitnom reči, koja joj uporno izmiče, ona je kao takva gola, prepuštena agoniji za uvek nedostižnim ciljem. Ta se priča kreće nivoima potencijalnih, individualnih čitanja, da bi na kraju odredila jedno iz mnoštva mogućih.

– Uvodeći jednu fikcionalnu osobu u taj svet tereti je bremenom fikcije, tako je dalje razlažući u paramparčad. Sprovodi je egoistično kroz niz fragmentiranih pripovesti, koje joj naznačuju nove mogućnosti, ali ostavljajući pređašnje neizmirenim. Vraćam se, jer nadograđivati volim, al’ ono drugo ne, epizodni likovi žena, koji su uvek okosnica emotivnih kolebanja su prisutni isključivo ne bi li doprinosili gnoseološkom senčenju psiholoških osobina protagoniste, dok njihove pređašnje ustanovljene sudbine ne rascvetavaju pera kanonizovanih. Kada bi se i isticale junakinje, njihov karakter ne bi bio oivičen nikakvim etičkim oreolom. Nekada bi ispoljavale agresivnost bestijalnih razmera, a katkad tup odnos prema svemu koji priliči polusvetu, očiju praznih, a dlanovima hladnim, krojeći apsolutnu morfološku jednostavnost.  Više gusan prosečne težine u pripoveci ima veze s talasanjem slučaja nego junakinja u bilo kom romanu Džejn Ostin, što ne bi stigla ni pomenutog odbeglog gusana jer bi se zamislila maštarenjem o šetnjama banjskim parkovima, planiranju debitantskih čipkastih krpica za bal, na kom će ih eventualno usrećiti da devojaštvo podare, blatnjavom od kočija, muškardinu, što je dovoljno star otac da im bude… Simon de Bovoar je rekla da u realnosti koju su stvorili muškaci, parafraziram, žene postoje da bi je održavale…

– Nije li Jejts rekao, a ti to, siguran sam, dobro pamtiš, da je više hrabrosti potrebno da se istraže tamni kutci duše, nego što je vojniku na bojnom polju…

– Ne pozivaj se na citate opravdavajući kukavičluk, sve se svodi na lični interes koji nam je jedina dodirna tačka.

– Znači ljubav po sebi, iliti lubav sans façon u tvom svetu, sveže obojenom racionalizmom ne postoji?

– Ljubavnik je svojevrsni pikaro, čija uloga je da ne povezuje priče o avanturama, već da stvara avanturne o potragama, a svi znamo da su takvi junaci uvek prepušteni nesrećnom slučaju.

– Nihilizam ti nikako ne pristaje…

– Navala strasti je tanak led na kom se mudrost ne održava. Ko otvoreno sporo veruje, time daje do znanja svima s kojima se susreo da mu je um zreo. Laž je veoma obična, a kao takva i dosadna, verovanje zadržava, ili bi trebalo zadržavati pravo na neobičnost! Uostalom, filozof je konstatovao da ono što treba dugo da traje nastaje polako… Ljubav jeste egoizam, kada bi se začinila sažaljenjem onda bi prerasla u prijateljstvo, a ono je možda najbliže čistoj emociji.

– Znači isključivo biraš prijatelje čije individualnosti odgovaraju tvojoj da bi bila sposobna za sažaljenje. Veruješ isključivo onima koji dele sličnu sudbinu da bi mogla da se samopotvrđuješ kroz nekoristoljubivo žrtvovanje? Voliš one koji te vraćaju u prvobitno stanje?

– Ne, nikad nisam rekla da je isto pokloniti ljubav i poverenje… Zašto se smeješ? – poče da se nervira.

– Duboko sam ti zahvalan na poverenju onda… – zakašljavajući se reče – Izmenila si se, preanaliziraš previše, ne prepuštajuči se životu… Lagano postaješ osoba koja bi na orgiji zapisivala misli u mali, crni, kožni tefter! – rekao je, pripalivši cigretu o njenu, lagano je usmeri krivudavom stazom, koja je vodila do osamljene klupe. – Ne znam da l’ se sećaš, al’ već si me jednom ovde dovela pre više godina.

– Naravno, zašto me to pitaš? – poče da se vrpolji, gledajući u pod defanzivno.

– Razvijao sam brojne teorije o tome zašto bi zaboravila to popodne… Pripisivao piću, a potom, gubeći svaku nadu, zamišljao kako svakako nisam povlašćen, da si ovo mesto podelila sa još mnogo drugih, deleći sebe u razgovorima s njima, što me je izluđivalo. Tad sam, otprilike, počeo i da te izbegavam… Baš na ovoj klupi smo sedeli kad se moja percepcija o tebi promenila… Stegla si mi ruku, tiho uzdahnuvši zagledana u daljinu kao da dešifruješ tajne neke misteriozne svemirske civilizacije. Izgledala si kao da si lavljom elegancijom udahnula svu bol i ovozemaljsku patnju, u sebe progutavši suze. Tad sam shvatio koliko si hrabra, al’ sam oćutao, ne želeći da prekidam tvoje misli, u iščekivanju šta ćeš sledeće sa mnom podeliti… Pričala si kako si od novca za uzinu, kao klinka, kupovala četkice i specijalne boje da bi popravljala izbledela slova na zapuštenim mermernim nadgrobnim pločama, kako se njihovi živi ne bi rastužili, kako im ne bi delovalo da sećanje na njihove pokojne bledi. „To je jedino mesto na svetu koje oslikava večnu ljubav“, rekla si. Eto, zato sam se nasmejao! Tvoja razmišljanja sad i nekad su u potpunoj koliziji. A ja sam te sve ove godine zamišljao kao tog dana, neizmenjenu… – zastade na kratko kao da je izgubio tok misli, al’ ipak nastavi – Već sutradan si došla na fakultet i predložila da zbog mamurluka napustimo predavanja tog dana, svašta sam očekivao, ali ti si svim poznanicima, koje bismo usput sreli, mene predstavila kao svog „misaonog blizanca“.

Ćutke ga je slušala, ne prekidajući ga, što na nju ne liči… Izraz lica joj se promenio kao da je upravo prisustvovala nekoj neobičnoj nebeskoj pojavi. Poljubivši ga oslobodila se straha od sebe same.

– Ajmo kući – reče, lagano ga uhvativši za ruku.

U njima je od tog trenutka bilo ono što se zove ljubav: ono nezgrapno međusobno traženje i razotkrivanje, ona ideja o njoj koja ljubi njega i ona koja ljubi njegove ideje. Tražeći partnera za šetnju, iznađoše more neistraženih tema, koje večito navode ljudski duh da traga za počecima, onim impulsivnim, nesavladivim potrebama za potragom.

Za P.U.L.S.E Sandra Lokas

Lektura i korektura: Milica Veljković

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *