Ulogujte se / Kreirajte profil

Upotreba Šopenhauera u svakodnevnom životu (XI)

Epizoda: Otkrivanje spomenika, pokrivanje ušima

(Daje se na znanje onima, koje bi to moglo interesovati…)

Kad selektivno počnem da prebiram po uspomenama iz gimnazijskih dana, često se prikaže jedna, čista kao suza: sedimo stidljiv dečko i ja na hladnom, rasparčanom betonu, što je nekad veličanstveno popločavao put ka Muzeju savremenih umetnosti… Dok nam otkucavaju neopravdani, kucaju nam srca… Tad je MSUB za mene značio još jedan maltretman za majku da folira razrednu, vređajući joj inteligenciju, po hodnicima škole o zaglavljivanju u liftu – proklinjući nedužnog Davida Pajića; sad je simbol neostvarene želje. Nekada beli znamen jedne epohe i jednog društva sad apokaliptična predstava o mojoj i budućim generacijama. Muzej savremenih, ili taj purpurni bat socrealizma doživljavam kao spomenik zahvalnosti umetničkim generacijama koje su najčešće živele i stvarale u tragičnoj, a i dan-danas uvreženoj dilemi između hleba i larpurlartizma. Tad, a i danas su tek oni retko talentovani spremni da se odreknu onog prvog, zarad malo sunca da obasja ono što tka čoveka – umetnost. Muzej danas, onako otužan i osamljen možda deluje kao Alkatraz, al’ je i on posećeniji… Ali kao što se Nerval svojevremeno zapitao:

Da li je moguće iz snova činiti realnost?

Problem je taj što dirigenti našeg doba, trgovci i nadničari naše sreće nisu osetili potrebu za ovakvim institucijama. Šta bi danas Miodrag B. Protić rekao na činjenicu da se subjektivna proizvoljnost političke elite, proglašava objektivnim merilom? Ali ne budimo prestrogi u donošenju zaključaka, nisu naši ministri kulture krivi oni su možda samo Hegelovci, a znamo da se pojedini tako i češljaju… I dok satovi ludih šeširdžija otkucavaju u negogled, ja se pitam kad će našem strpljenju konačno odzvoniti?! Svakodnevna politička oblizivanja najavljuju redove u muzejima budućih umetnosti, umesto da njihovi zli jezici shvate da nisu dostojni ni da poližu đon onim pređašnjim.

Svaku generaciju one pređašnje definišu kroz njihov kulturni odgoj, nesvesne i s namerom slepe na činjenicu da su nam baš oni to u testament ostavili. Ja ga vidim kao Muzej na večitom holdu, a ni sama ne činim mnogo više do toga da u sitne sate komentarišem, nalakćena na neugledan stolnjak o tome kako je neophodan, jer je njegova svrha da pomera akcenat na bitno i to s relacije umetnik–društvo, na rezultat stvaranja; naravno nakon ovog obično usledi:

E, Sandra, ‘ajmo kući dosta je bilo….

Ne žele, valjda, ljudi vikendom da razmišljaju… Koji je zapravo raison d’etre muzeja, iz ugla moje generacije? Peče istina da retki za njim žude, pretpostavljam da ga mnogi danas čak odbacuju kao jednu buržoasku koncepiju, po sistemu nema zuba da jedu tvrda leba koji će nam to… Al’ i takvi pojedinci bi se morali složiti s činjenicom da se bez muzeja ne može zamisliti kulturni rast jednog naroda; iz čega proizilazi očigledna da bez kulture nema identiteta, a bez njega nacije. Zadatak jedne institucije tog tipa je da omogući dublje saznavanje o prisutnosti umetnosti, njen značaj, korelaciju njene svrhe i uloge, njene definicije i vrednosti, ontološkog, pa čak i teološkog vida. Ona je tu, ili bi trebala biti, da miri lepo i dobro, da sljubi društvo s pojedincem, da moral protka u opšte spoznavanje i ophođenje pojedinca u svetu, da lubrikuje maštu, tj. kako reče mudar čovek da: „Podstakne stvaranje ličnih, imaginarnih muzeja i vrati umetnost ljudima”, kojima je ona, složićete se, namenjena. Muzeji su istinsko sredstvo unifikacije društva. Pričamo o napretku na svim frontovima, a zaboravljamo da je svaki čovek bez vaspitanja sirov, te da mu za svaku vrstu daljeg usavršavanja nedostaje uglađenost.

Izopštavanje humanističkih nauka i kulturnog uzdignuća srpskog življa nije počelo „preko noći“. Već sam jednom napisala i, iako ne volim da se ponavljam ovde, nužno je na to se osvrnuti: Nesporno je da što više naginjemo „Evropi“ i njenim aktuelnim vrednostima, obigravajući oko nje ko dete oko fila za kolače, sve se više udaljavamo od sistema vrednosti koji su nekad determinisali naš identitet. Bauljajući gluvonemo interaktivnim spektaklom opštih zabluda, rasipamo ono malo identiteta što smo stekli tokom silnih godina političke konfuzije…

Ali moramo se zapitati sledeće: koga zapravo molimo za odobrenje, kome želimo i polažemo račune, ko je kreator i cenzor ukusa našeg doba? Da li su to isti oni što su bombardovali biblioteke i arhive kinoteka… Narodni muzej tokom prvog svetskog rata bio je faktički osakaćen, pokraden, ukratko, varvarski opljačkan. Zbirke su pakovane i zapaljene od istih onih, koji nam sad usađuju kulturne i moralne vrednosti, u pauzama propovedanja toga kako se burek savija. Pozivaju nas da se pridružimo floti deuterogonijskih civilizacija, okićenim zvezdicama, isti oni koji su vikali „Umetnost narodu!“, a potom spaljivali dela modernih umetnika, otpisujući ih i osuđujući kao plodove „degenerisanih“. Žalosna je ta ravnopravnost graditeljskog i rušilačkog… Možda se umesto čestih EPP pauza trebao emitovati poneki citat, poput Šopenhauerovog:

“Narod koji ne poznaje svoju istoriju ograničen je na sadašnjost trenutno živeće generacije: stoga, on ne shvata ni sebe ni svoju sopstvenu sadašnjost, jer nije u stanju da je dovede u vezu sa prošlošću i da je na osnovu nje objasni, još manje može da anticipira budućnost…”

Posrnuću „srpske kulturne renesanse“ poslednje decenije minulog veka, doprineli su brojni razlozi: rat, sankcije, katastrofalna kadrovska politika u svim oblicima javnog života, konačno potiskivanje urbane kulture, koja se ionako cucala na paraplegičnim nogicama… Kultura, njeni stvaraoci, nosioci i protektori u odnosu na glasačku većinu postali su službenici, imajući svoje nadređene iz plejade needukovanih koji ih pozicioniraju ispod registra, dodeljujući im ulogu nemog statiste u društvu koje im kroji gorku sudbinu. Al’ novi milenijum svakako ne posustaje za ovim, normalnom biću prevaziđenim trendovima… Sećam se kad nas je učiteljica vodila da gledamo Ptice koje ne polete, umesto da se divimo originalnosti Oskara Kokoške ili Save Šumanovića, mi smo se divili rasponu glumačkog talenta Bate „Životinje“ i „lepotica“ jugo-srpske  kinematografije…

Proteklih nekoliko godina opšte stanje kulture svedeno je na najnižu instancu, na totalnu dominacicu hibridne potkulture ćija je himna invokacija kralja životinja pod pantokratorskim starešinstvom. To osiromašivanje u svim mogućim varijantama, koje se obraća šovinističkom patriotizmu i kič nacionalizmu, što su vazda prisutni u svim mediskim spekulacijama čiji zadak je da formiraju unutrašnju i spoljnu sliku o narodu, utabalo je siguran put u besmisleno. Estradna politika zamenila je pop kulturu, a istorija umetnosti se stidljivo povukla, jer joj je debata sa istorijom beščašća ispod časti, što se najbolje ogleda u aktuelnim primerima…

Poslednjih godina smo svedoci predizbornog Pekića, kom smatram da je učinjena vanredna nepravda što je doživeo u smrti da ga instrumentalizuju u političke bećar-paprikaše, zatim Pavić koji je obasjao u zenicama radoznalih, al’ isključivo pod uslovom da mu prvi komšija bude Azerbejdžanac, koji je vazda okrivljavan za korupciju i ubijanje svojih političkih neistomišljenika, a nazivamo se demokratskom destinacijom… Šta li je sledeće: Erdoganova bista na Pravnom fakultetu??

U vračarskim uličicama niču spomen-ploče i murali notornim kriminalcima, al’ zato se na istoj opštini udruži komšiluk jedino oko jednog „suštinskog“ pitanja – uklanjanja memorijalne ploče bardu tetra, Petru Kralju… Pali se bioskop Kozara, onaj u koji me učiteljica vodila, da bi lokalni klubovi, koji su sinonim degradacije žena, proširili svoj spektar delovanja – valjda na novu mladost… Novi urbanistički planovi sve više intrigiraju; elem, uklanjaju se mošti na jedan nečastiv način da bi se pravila muzička fontana, a s druge strane centra se planira raskopavanje akademskog parka da bi se pored Dositeja „uselio“ još jedan „utemeljivač vrednosti“… Gase se domovi kulture studenata, koji su decenijama bile žila kucavica odveć usporenog pulsa kulturne scene… Al’ Beograd „slavi“, možda i ponajviše zbog jednog fantastičnog otkrovenja – dolazi nam Endi Vorhol!!! Niste čuli?

Čuveni umetnik konačno posećuje Beograd, i sad je jedina briga lokalnog življa i nadređenih gde malu novopridošlu statuicu da posade, a sve ovo je svečano najavila izvesna gojazna Maja, na opšte oduševljenje prisutnih neobnažena. Fina koka Gojka uze na se ulogu istoričara umetnosti, pa poče k’o svi stručnjaci i teoretičai da drži govor o tome kako je pomenutog umetnika doživela kao tinejžeka, te kako narod treba da slavi i da se raduje zbog jedinstvene prilike… Mučenica zna samo za skupštinski dijalog, pa meša babe i žabe, ne zna žena da se preko kiča ne stiže do Mondrijana niti preko šunda do Foknera, a kamoli Nabokova… Sve me to podseća na onu Vajldingovu priču o modelu na izložbi, koju mogu da pojebu svi koji požele…

Slavilo se i ove godine što nam je za petama. Masne mrlje od pečenja prekrile su festivne kravate na direktorskim negužvajućim košuljama, al’ na istim mrlja od mastila nije bilo… Slave oni i dalje, samo mi skromnije i znatno ređe… Otvaranje spomenika Vorholu, Đinđićev spomenik u “Studenjaku” i predizborni Pekić, svakako to je sve što zaslužuje jedna metropola i turistička destinacija poput Beograda, u kom se otpuštaju radnici gradske čistoće da bi se zaposlili oni što međ’ pandure ne mogu da se plasiraju, što zbog lenjosti, što zbog intelekta…

Po manjim gradovima vrhunac umetnosti sa svodi na otvaranje izložbe, naravno od strane aktuelno vladajućeg političkog organa, na kojoj se dotični divi razlivenim akvarelima osnovnoškolaca, što svesrdno portretišu Sv. Savu, sve do gonga koji ih oslobađa. Al’ nije aktuelna drama srpske kulture na toliko niskoj tački, nismo mi bez umetničkih sadržaja, daleko bilo… Performansi su svuda oko nas; svakodnevno se izlažu kako plagijati, tako i debate otvorenog tipa se vode o njima, naravno bez ikakvog intelektualnog epiloga; predsednici drzave proriču budućnost, skupo nam naplaćujući flaširanu nesreću; grad sija Novu godinu, neumorno obasjavajući daleka bolja sutra; umesto pergamenata i papirusa imamo tzv. Panamske papire, podjednako poučne… Pa eto, i tog Vorhola zastupamo, samo kod nas to nisu banane na platnu, već koferi banana; imamo klečeće novinare i ležeće komunalce; imaginarne državne udare; preletanja iz stranke u stranku usred emisija uživo – sve sama spontana magija…

Ono što bi trebalo klincima sutrašnjice plasirati je činjenica da se put u ljudskiju egzistenciju, u punoću i sklad – od čoveka današnjeg istorijski datog, ka čoveku sutrašnjem istorijski zadatom, ne krči sam od sebe a da se krize javljaju ne zbog nedostatka vrednosti, već zbog vrednosti bez određene svrhe! U tim sukobima ličnog i opšteg, primitivnog i plemenitog, ruralnog i urbanog, patrijarhalnog i modernog, koji se učestalo ocrtavaju na pozadinama društveno-istorijske stvarnosti koja nas kreira u procesu sveopšteg preobraženja, nedostaje fizička prisutnost umetnosti, njena vizuelna arbitrarnost.

Dela samo žele da zasijaju porukama života i vremena, da se uzdignu poput Feniksa iz pepela, da niknu iz memle zaborava. Flober je upravo u muzejima tražio razliku između pravog slikara i pravog pisca, a svakako ni Van Gog ne bi bio to što je da nije često posećivao ove intitucije, one su izmenile i obogatile duh brojnih izmučenih genija… Muzej je gral sposoban da bez ikakvog didaktičkog pritiska uzdiže estetski nivo pojedinca, samim tim i čitavog društva i da tako ispuni značajnu i suštinski plemenitu misiju, bez koje se ne može održati nijedna pretpostavka o potencijalno budućem liku čoveka i maniru čovečanstva. Kako kaže stara poslovica, doteralo je cara do duvara –nadograđujem – il’ Drvara, svejedno; krajnje je vreme za reintegraciju ljudskog duha i stvaralaštva.

Imperativ je da pod hitno shvatimo borbu za umetnost kao naš jedini životni cilj. Umetnička dela ne mogu sama da se brane, na nama je da dignemo glas, ona su nama polemična ali poseduju i daju nam magičnu moć. Ona nam daju materijal da gradimo mostove između ogoljenog i produhovljenog, da premostimo provaliju između spoljašnjeg sveta surovosti i sopstvenog bolnog krika. Bez izloženih dela masama misija umetnika je fiktivna i retorična, a bez institucije koja objedinjuje jedan ovakav ili sličan pečat čovečanstva, čini mi se kao uspostavljanje jednakosti nejednakih, što nas degradira u jedno vreme koje Stevo Žigon naziva otvoreno nekomunističkim. Ne stežimo tako čvrsto u rukama taj vruć krompir što nam uvaljuju, tu štafetu – prevaziđenu manifestaciju života balkanskog mladunčeta. Mora se stati na put praksi u kojoj politička nelagodnost diktira norme.

Sumo sumarum: odgajana sam uz bazičnu premisu da kultura i obrazovanje oslobađa, to jest, da biti intelektualac znači biti slobodan, a polako postajem svesna da smo utamničeni sopstvenim volšebnostima, da smo zarobljenici umova… Pitam se šta je sad s onim dečkom, kom sam izmamila osmeh i poljubac, kako li razmišlja danas i da li ga sve ovo interesuje…

Za P.U.L.S.E:  Sandra Lokas

Lektura i korektura: Milica Veljković

TwitterGoogle+

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *