Ulogujte se / Kreirajte profil

Upotreba Šopenhauera u svakodnevnom životu (IV)

Epizoda: Mrtve duše, živi pesnici (I deo)

_openhauer, Mrtve du_e, prvi deo, 1

Zaglupljuje me repetitivnost ljudi; I ovaj prijatelj zauvek izgubljen. Možda bi bolje bilo da ga je srce izdalo za volanom, u saobraćajnom špicu na kružnom toku, nego ovako… Vest o ženidbi mi je javio nepunih nedelju dana pred samu ceremoniju, kao da se vodila rasprava o tome da li da budem pozvan, ili kao da je tetka iz Študgarta polomila kuk i otkazala: „Moraš doći, znamo se trideset godina“, rekao je, zvučalo je kao da je tu rečenicu izgovorio nebrojano puta, kao da je to jedini razlog zašto me želi prisutnog, uostalom, sem mladine projekcije o zaradi od ovog, u nas, unosnog biznisa, verovatno je i bio…  Ispoštovao sam običaje, pohvalio mladinu vitku liniju u osmom mesecu trudnoće, uručio harač-šmekerski nokturno, čak častio i maloletnicu s priglupim osmehom, iako mi je probušila jedini pristojan sako, nakitivši me ko ovcu. Sam sam sebi delovao podjednako glupo, kao musavo dete s zvocem oko vrata na Vrbicu… Namestili su me da sedim nedaleko od WC-a, i to za stolom s nekim lečenim alkoholičarima s mladine strane. Zgroženo su me, ćutke, posmatrali, kako svako-malo dozivam konobara da mi ulije još inspiracije u čašu. Hteo sam, iz pristojnosti, a i da ne bi stekli pogrešan utisak, da pređem na vino, al su u ponudi bile već otvorene flaše, a u njih usuta sumljiva kisela splačina, stoga reših da ne marim za tuđe mišljenje. Plejada prisutnih karaktera se svodila na izložbu karikatura, sačinjenih od predimenzioniranih elemenata. Jedan od likova za stolom je ličio na zdepastog medveda; savršen primerak glomazne nezgrapnosti i nemaštovite jednostavnosti. Drugi je bio sušta suprotnost; suv i štigljast, sitničanog duha, nije dozvoljavao konobaru da mu uspe sok u čašu dok prethodno do poslednje kapi ne ispije sve iz nje. S leva, žena ovog mrše, bila je pravcati proždrljivac, koja je u pauzama zalogaja gigantskih razmera, zevala ne pokrivajući šakom čeljust punu nesažvakanog mesa i rolata. Činilo se kao da ta ogromna količina hrane koju unosi u organizam predstavlja kompenzaciju za njenu duhovnu ogoljenost. Četvrti je patio od hroničnog nedostatka inicijative i odlučnosti, svaki put kad bi mu neka misao zaigrala u uglu usana, kao da se naprasno popišmanio i nervozno krenuo da drmusa ruku, kontrolišući, kao, da li mu sat radi. S nepresušnom inspiracijom, zahvaljujući Aci konobaru,  čak sam uspeo da razmenim po koju trivijalnu rečenicu, al sam ubrzo prekratio tu uljudnost, shvativši da ne znaju ništa o ruskom realizmu. Setih se Gogoljeve rečenice: „Poznato je, da ima na svetu mnogo takvih lica, kod kojih priroda nije dugo mudrovala kad ih je gradila, nije upotrebljavala nikakve fine instrumente, kao: turpije, burgijice i ostale, nego je prosto tesala iz sve snage: udarila jedanput sekirom – izišao nos, udarila drugi put – izišle usne, velikim svrdlom provrtila oci i, onako neodeljano, pustila na svet, rekavši: ‚nek živi!‘.“ Prisutne i brojne, kao sa štanc trake, Mice trofrtaljke su oplele po kolu i time deklarisale rat građanskom modelu ponašanja. Taj progon kulture me je naterao da razmišljam o bekstvu. Na red su došle zdravice, koje su bile prava diuretična noćna mora. Hteo ne hteo, prozvaše i mene, videli su valjda, da nešto švrljam po masnoj salveti, pokušavajući da ignorišem neku pijanu, debelu, s pojačanim nagonima, u šljašteće plavoj saten haljini, koja je cvrčala svaki put kad bi ova sela pored mene, kao da plače… Zbunjen i nespreman, bez mnogo izbora odvažih se da kažem istinu: „Zagrizli ste jabuku, odupirući se zdravom razumu. Zarili zube u kraj i uljuljkali se njenim bezazlenim ukusom. Ujedinili ste ideale, postali ste idealni. Neka vaši izbori budu lekcija vašoj brojnoj deci, samo vodite računa da to slatko oboljenje nije virusno!“ Prolio se bezumni aplauz, niko nije razumeo, al su znali da sam pisac-amater pa su pomisli da su to velike misli…

Rekoh sebi da je ovo usiljeno ljuljuškanje u mizantropiji nepotrebno, da to mogu i negde drugde, gde zapravo postoji šansa da s nekim i ostvarim dijalog. Zgrabih jednu flašu otvorenog vina, sumljivog porekla, preteće kiselosti i zlokobne gorčine, i nestadoh odatle. U susednoj, praznoj, dvorani , neki dekica u crnom sakou i teget pantalonama, sedeo je za klavirom i svirao Mendelsonovu Venecijansku gondolu u krug. Obuzet, sedoh na pod, jer su žohari za svoja svadbarska bludničenja poharali i ovu salu. Zastade na tren da vidi da li sam pijana budala, koja je došla da se sprda, pogledi nam se prepoznaše, dosuh mu vina u praznu čašu što je stajala na klaviru i dok ja nisam ušetao bila jedina publika, on klimnu glavom i nastavi da svira. Nekoliko minuta kasnije stao je i ćutke očajnički piljio u dirke. Reših da ga ostavim samog s tugom. Šta sad? Nema povratka na pređašnju „žurkata na akrepi“! Napustih ovo mesto, puno ljudi u čije je vene turbo folk ubrizgan premisom kolektiva, zaklinjući se da ću ubuduće sve svadbe odlučno zaobilaziti, uključujući i svoju. Nakon otprilike mesec dana, poziv tog prijatelja će me probuditi; reći će mi da ne želi više ništa sa mnom, jer je koverta bila izgužvana, i jer ništa nije napisano od srca, ja ću odgovoriti „trocifrena novčanica bi onda bila bezvredna“, a s druge strane ostaće samo statika i tišina…

Za P.U.L.S.E Sandra Lokas

TwitterGoogle+

2 komentara na tekst Upotreba Šopenhauera u svakodnevnom životu (IV)

  1. Ognjen

    19/07/2016 at 12:15

    Jaoo, kako tužno, kako strašno za umjetnika. Uh, uh, uh. A dekica svira Gondolu i tu se naš pripovjedač nađe pogođen. Utuk na utuk

  2. En

    19/07/2016 at 14:06

    oni spavaju prijatelju,oni spavaju…pusti ih nek spavaju i spasi se nocne more svakodnevice otvorenih ociju i usiju za savrsene stvari…

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *