Ulogujte se / Kreirajte profil

Upotreba Šopenhauera u svakodnevnom životu (VI)

Epizoda: Kopita Kopitaru, dosije Dositeju.

Kopita Kopitaru 1Dok mi basnoslovno kasni autobus, a samim tim i ja na svoj „glamurozni“ posao, razmišljam o tome kako svi putevi vode u pakao, ali se prisećam i nečega što mi je otac često govorio: „Uči, sine, da ne bi radila!“… E pa lepo ćale, lepo si me lagao… Bolje bi bilo da si mi za svaki ispit il dobru ocenu udelio, nesebično, po jednog Vajferta, nego što si mi te besplatne motivacione opaske poklanjao… No dobro, sve ja to razumem; prema svecu tropar, što se kaže… Posao u pet shopu me je nekako sam našao i iskreno sam mu se obradovala, ipak, nije bio potreban CV, što je bilo dobro jer nisam imala para da raspalim onu serioznu fotku, a jedina referenca koja se zahtevala je dal se može podići džak od 20kg više puta dnevno. Prihvatila sam oberučke ponudu, vodeći se Arturovom misli: „Što je čovek više sposoban za potpunu ozbiljnost, to srdačnije može da se smeje.“, ipak, u obzir se mora uzeti činjenica da živimo u zemlji u kojoj studenti, bolje od penzionera znaju kog dana „leže“ penzija. Moram priznati; provodila sam besane noći tražeći posao, a elitizam sam pritom ostavila za neku flašu kvalitetnijeg vina. Jedna poznanica iz gimnazije, s diplomom scenografa mi se skoro požalila kako su je odbili na razgovoru za posao u kazinu, jer joj poprsje „ne ispunjava kriterijume”… U sebe sam gorko progutala činjenicu da mene za isti posao nisu ni pozvali na razgovor… Ne bi me čudilo da će uskoro u našoj Lepoj, za radno mesto koje podrazumeva da sredovečnim, punačkim tetama govoriš da im lepo pašu „slim-fit” farmerke, zahtevati u opisu radnog mesta: „visoku sposobnost za kontemplaciju ideja”. Moje apoklektičko viđenje sveta nije postalo primat preko noći…Nikada nisam uspela da razumem ljude koji tumaraju sa svojim bezobličnim utiscima, sve se činilo praznjikavo i neretko bih prašnjavala u smeh, nadgledajući okolinu, tu, kako sam to volela da zamišljam;  „smotru kneževa tame u Miltonovom pandemonijumu”… Što sam postajala zrelija, (iako je termin koji više preferiram trulija-jer smatram da je život neumitna reminiscencija smrti), sve sam više shvatala koliko je svet nekomprehenzivan, vratoloman, a samim tim koliko su stvari koje treba umom obuhvatiti malobrojne, a trud koji je potrebno uložiti anahron. Elem, pita me najbolji prijatelj, u jednom od nedovoljno brojnih, kratkih informativnih razgovora, koje vodimo na relaciji Beograd-Adu Dabi: „Šta se najbolje prodaje u radnji?”, ja mu kažem: „Moj integritet.”, nismo se čuli neko vreme posle toga, razumem, teška sam. Teatralnost mi je hobi, mnogi je ne razumeju ad hoc i doživljavaju brojne razgovore terminalno-u tome im vidim slabost… Svakodnevno razmišljam o tome da dostojanstveno dam otkaz, po mogućstvu da izbegnem dijalog s inferiornim inteligencijama. Juče sam na promotivno blokče vladajuće partije sročila citat:

„Čovek uzvišene, retke nadarenosti duha, prisiljen da ispunjava samo koristan posao, kome bi i najobičniji bio dorastao, liči na skupocenu vazu ukrašenu najlepšim slikama koja se koristi kao lonac a porediti korisne ljude s onima od genija je kao porediti ciglu s dijamantima”

al ipak cepam takvu poruku-nisam dostojna takvih misli! U našoj zemlji te možda niko neće pitati da li si prekvalifikovan za posao, al ćete sredovečna simpatična gospođa svakako pitati da joj opipaš tiroidu, misli valjda žena da si veterinar…

Kopita Kopitaru 2

Parajuća škripa kočnica ometa mi misli. Konačno! Uprkos nesnosnoj gužvi uspela sam da prepoznam profesora filozofije iz gimnazije. Skoro da sam morala da promenim agregatno stanje da bih se progurala do njega, čim me je ugledao setio se: „Maturski Aristotelova definicija tragedije! Znam, sećam se, insistirala si na Dukatovom prevodu!“ Zbunjeno sam ga gledala, očekivala sam da ćemo se neugodno klackati, da ću pokušavati da mu evociram sećanja, a on lažno potvrđivati… Podelili smo jedno drugom dosadašnje uspehe i neuspehe, nije se začudio što radim gde radim, ali se prijatno iznenadio kad sam mu rekla za svoje amatersko pisanije:

„Moj bivši učenik se bavi primenjenom filozofijom!”, uzviknuo je, „ulepšala si mi dan!“..

Razgovor je krenuo sopstvenim putem kao da nije mario što se naša ceđ uma prolila međ retke kojima uši nisu bile zapušene muzikom. Posmatrali su nas pomalo zbunjeno, dok smo nemarno komentarisali kako je Hegelov „drzak“ potez brisanja čvrste linije sveta fenomena i noumena moralo da naiđe na otpor. Mrštili su se kao da prvi put gledaju u Sunce, bleštava svetlost im prija očima, ali ne razumeju… Taman kad smo načeli raspravu o tome kako se uzdizanje Kantove transcedentalne estetike na nivo metafizike više činilo kao prkos a ne neophodnost, čelični at je pristao na moju stanicu, iliti u predvorje Hada. Srdačno smo se rukovali, zahvaljujući jedno drugom na podsticajnom dijalogu uz obećanje da ćemo prvom prilikom nastaviti gde smo stali. Taj kratak susret mi je ulio bezrazložnu nadu u „bolje sutra“, al ubrzo sam stigla na odsluženje kazne pa je to osećanje olako zgaslo. Causa causae est causa effectus, kažu, ne greše.

Vividno se sećam jedne Kalvinove rečenice, koju sam doživela kao aksiom paradoksa: „Ja nikad neću uspeti ništa da kažem pričajući i zato pišem.“. Sudbina pisca „leži“ u njegovom daru, a moral je određen merom njegovog talenta, druga je stvar što se nedaroviti neretko prse insistirajući na tome da je dar književne alhemije isključivo od Đavola zadat, a svaku lucidnost ili istinitu hrabrost doživljavaju kao snobizam il perverziju. U nas se retko kad cenio kvalitet, sama činjenica da imamo jedan brilijant svetske kulturne baštine poput Kiša, a mi mu se odužimo tako što nadenemo njegovo ime jednoj ulici koja broji svega tri ulaza je dovoljan argument po sebi. Cenjeni filozof je rekao: „Život i snovi su stranice jedne te iste knjige. Čitanje u celini zove se stvaran život.“. Ne verujem da će me ikad napustiti uspomena iz „one“ decenije mog stasavanja u individuu; deda i baba su u svom WC-u držali impresivnu kolekciju stripova. Njihova namena, nažalost, nije bila podsticaj mašte, već su služili za cenjene zadnjice ordenovanih ratnih boraca. Zaključavala bih se u prostoriji satima pribojavajući se da ih više neće biti, kad sledeći put dođem u posetu. Asocijacija na njihov tragičan kraj ledila je krv u žilama. Tako da bih na pređašnju misao filozofa dodala-i kolažna koprofilija! Pored ulaza u Sabornu crkvu stoji ploča na kojoj piše: „Pod kriptom ove crkve, metar i po na zapad počivaju posmrtni ostaci Dositeja Obradovića“, lepo je Velikić istakao očiglednu istinu; Priključenija koja slede pomeriće život i na zapad i pod zemlju. Ipak, to je naš život, nas nekolicine radoznalih koji su ostali, ne znam više ni sama dal iz pukog egoizma ili mazohizma. Svi smo mi saučesnički delovali u činjenici da je najčitanija knjiga u Gradskoj biblioteci prošle godine bio bestseler voditeljke s fajsliftingom. Mi smo dozvolili da situacija u izdavaštvu krene toliko po zlu, da se isključivo štampaju sponzoruše što piskaraju o svojim erotskim avanturama s oženjenim znojavim dečacima što pamet u kopačkama nose, i one što koriče svoja somnabularna bludničenja u satenskim posteljama mokrim od postklimakteričnog znoja. Sve su one Silvije Plat, Virdžinije Vulf, sušte Virdžine, a muškardini su im glavna kreatorska pokretačka snaga, jedina tema, odskočna daska, sušta postojanost-ako im se posreći… Objektivno i Vlastodržac naš je daleko iznad nas mlađanih piskarala u ovoj medijskoj pomračini zvanoj Srbija. Tek toliko nam je dozvolio Kralj Ironije da se oglasimo, da se zapravo time anulira bilo kakav intelektualni dignitet naših misli, a samim tim i kulturni uzgoj življa, to je kao kad detetu posle izvađenog zuba daš lizu, ili pak kad ga posle izrešetanog dupeta penicilinom vodiš na dupli čiz u Mek, da se dete raduje. Jer, šta zna dete šta je manipulacija kreacije!?

Kopita Kopitaru 3

U Jernejevo vreme reč „cenzura“ nije drhtavim glasom izgovarana… Besramna medijska promocija treš literature ili buvljih bestselera, kako god želite, je svakodnevnica. Prisećam se epizode kad su novinari pojedinih estradnih televizija, pokrivajući hapšenje precenjenog narko dilera, istakli, kao detalj od krucijalnog značaja, šta je dotični gospodin čitao u trenutku uskraćenja slobode, što je naravno lansiralo prodaju pomenute bulumente… Džabe sam se ja tako svesrdno pripremala za zanat književnika, čitajući knjige, gutajući novinske članke ono malo kolumnista koji ne prezaju od istine… Odrekla sam se opcije profitabilne karijera u prosveti kad sam pre koju godinu čula vest koju sam u neverici iznova preslušavala, da je tadašnji ministar prosvete dozvolio deci da na prijemnom testu iz srpskog jezika koriste slova W i Y. Naravno, niko od istaknutih akademika nije osudio ovaj potez. Bolje bi bilo da su svojevremeno čitali Gombroviča, koji je lepo savetovao:

Takve teme postoje da bi od njih bežale dobro vaspitane tetke, ali ne i književnici….

Nedavno sam, ispijajući vinjak na klupi jednog beogradskog parkića, s simpatičnim dečkom, s kojim delim identičan manjak inicijative i sličan osećaj nedoslednosti i beznađa, te smo jedan na drugo upućeni, načula trojicu mladića na obližnjoj klupi kako polemišu Džojsovog Uliksa… Oduševljeno sam im s ambrozijom pritrčala u diskurs uzvikujući: „Drage kolege vi to o šesnaestom junu zborite?!”. Pomislila sam da delimo isti usud, jer se ni sama ne bih odvažila da o takvom delu zborim na taj način nonšalantno… Zbunjeno su me odmerili, upitavši: „Šta? Jel ti tad rođendan?”. Pokosilo me je razočarenje, pokušavajući da potisnem uznemirujuće simptome, izustih: „Ali, ja sam mislila da o Blumu pričate”, na to će najbezrazložnije najhrabriji međ najglupljima; „Ne! O Džojsovom Uliksu, znaš Uliks je u prevodu Odisej!!”. Srećom, il ne, pritrčao je onaj fin mladić, koji mi vikendima pravi društvo, video je valjda kako grčevito stežem flašu u ruci, ćutke posmatrajući ovu trojicu, znajući moju narav, došao je da me skrene s teme… Osećanje totalne devastacije nadvladalo je moje dotadašnje utiske o toj večeri, pa odlučih da se opijem  ko novopečeni penzioner koji je upravo shvatio da mu boravak u Kumrovcu nisu uračunali u koeficijent minulog staža. Tu pomislih; neprosvećena većina je beznadežna. Ne mora više predsedavajući u Skupštini da moli da čujemo tužan kraj, on je odavno već otpočeo, jer kad priča počne gafom teško se može dokotrljati do dostojanstvenog kraja…

Zatvorite nas, odstranite nas, previše smo evergreen za ovaj vaš neokapitalizam, koji prazne glave puni ispraznim idejama i servira prozračne ideologije, propagira tečne idole! Ali dosta je bilo ovog mog kvazi moralističkog trabunjanja, kraj mi je smene, ne bi valjalo da radim duže od četredeset i kusur sati nedeljno, ipak sam neprijavljena…

Za P.U.L.S.E Sandra Lokas

TwitterGoogle+

3 komentara na tekst Upotreba Šopenhauera u svakodnevnom životu (VI)

  1. Душко Јевтовић

    20/09/2016 at 11:21

    “Употреба Шопенхауера у свакодневном животу” је прича која се, једном прочитана, не може заборавити, јер између духовотих редова провирује свакодневница сваког од нас који “причајући ништа не успевамо да кажемо”. Али препознавши се у стварности која се збива и у нама, потврђујемо своју самобитност и освежени настављамо да окрећемо долап, “све на истом путу, све на истој стази”, како је мудро (не и безнадежно) описао живот Милан Ракић.
    Знамо, “кад срце запишти – мисао је крива” и тешимо се да имамо срце у свету безличних машина у коме су осећања сувишна, који ипак још није победио, док год можемо да се шалимо на сопствени рачун. Међутим, у данашњем свету је непотребна и мисао, тако да су обе стране Ракићевог стиха – обележја човека – гурнуте под тепих прогреса, јер људи постају застарели, неспособни да прате хаотични ход електронских направа.
    Завршићу подсећањем на стихове Милутина Бојића, чији оптимизам ме испуњава вером и смислом:
    “Ја нећу да плачем над кулама палим
    нити ћу у мраку тугованке плести
    јер не можеш собом небо ми одвести
    а ја знам на песку дићи Јерусалим!”
    Небо је суштина наше вечности, јер оно је у нама, а свакодневница меље и уништава пролазност.

  2. Nemanja

    20/09/2016 at 22:47

    Osvežavajuće, šarmantno, pametno i duhovito.
    Uživao sam čitajući te, kao i u spoznaji da još ima osoba koje razmišljaju na ovaj način.

  3. Lanius

    23/09/2016 at 15:14

    Više tragična nego komična kritika društva i države, uživah čitajući tekst!

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *