Ulogujte se / Kreirajte profil

Upotreba Šopenhauera u svakodnevnom životu (VII)

Epizoda: Narodni poslanik i Poslanica.

Nakon propale veze malo vam toga ostane, sem lažnog zaveta na večno posvećeno prijateljstvo i uzajamno poštovanje ili eventualno zaboravljeni džoint-ako ste srećne ruke. Jednom meni da se posreći… Stvarno mi je muka više od tih „večnih” prijateljstava, koja se svode na to da se u samoposluzi krijemo iza gondola jedni od drugih poput partnera u kriminalu na nedeljnoj sužbi, ili pak, kao što izbegavamo komšinicu koja uvek kad te ugleda na javnom mestu s desetak metara počne da viče:

Jesi li se ti to malo ugojila!?.

Prijelo mi se nešto slatko, a u kući, sem izlapelog gaziranog soka, nit para, nit sastojaka. Setim se bakute  s sprata, ona što uvek miriše na lak za kosu, naizgled fina, ustvari podkožna udbašica, ona što je stan osvojila na lutriji svesrdog cinkarenja, ali zato joj na gajbi istureno odelene fabrike Kraš… Pravo malo carstvo bajadera, činija od češkog kristala punog ledenih kocki… Međ džunglom miljea i Vilerovih goblena vazda se prolivao žamor skupštinskog prenosa. Cela kuća miriše na glicerinski sapun i lavandu, što tera moljce s bunda od nutrije… Gledam ja prenos i njupam; žena srećna, ima društvo; priča mi o svojim boljkama, unucima i tome kako su vrlo uspešni u Americi; a ustvari napustili školu da bi prali sudove po meksičkim restoranima… Žali mi se kako su joj se sve drugarice iz hora preselile il na groblja, il u stračke domove. Tešim ja nju da je još ko avion, njupam i gledam… Kad tamo opšti svinjokolj! Džojs bi to nazvao žustrom revnosti bez razboritosti! Bradati uvaljuje piliće opoziciji po sindikalnim cenama, ćelavi reklamira svoje apartmane bez mokrog čvora u Buljaricama, neki tip pokušava da na zahtev predsedavajućeg promeni „ja sam” kroz padeže, i ne uspeva… Neke prsate, vrlo tihe lepotice ušivaju krompiriće na čarapama svojih partijskih drugova ili deda, teško je na prvu loptu odrediti, dok predsednik Skupštine u razglas uporno nabraja suhomesnate proizvode ko da uči da čita s akcijske ponude aktuelnog kasapina… Jedan viče kako nije uzeo kola od inostrane firme kao kompenzaciju za loše uslove radnika, drugi s ratnom njuškom laje kako nije deponovao svoje profite na skrivenim arhipelazima toplih mora, treći se ekspozejno žali kako ne spava i ne piša, i to sve za preporod zemlje… Utom, lik s dlakama u nosu od kojih se dredovi mogu praviti po poslednjoj modi, odvažno ustaje, hvaleći se time da nikad čuo nije za Životinjsku farmu, kako je taj tamo Orvel sigurno neki narkoman diler opziciji, ali da je i sam žrtvovao veče gledajući suparnički rijaliti. Ja u neverici dal sam dobro čula il dal ima šta da se čuje, pomislih; „Pa ovo je bolje od maratona o teksaškim seljanima na History kanalu!” Dok sam se ja zamajavljala disfunkionalnošću vlade čiji ministri ne prevazilaze fond reči haiku pesme, ponestade mi ledenih kocki… Bakica se prethodno utišala, zadremala mukica… Iskoristih to pa napakovah džepove preostalim bajaderama, te tiho odoh… Šetajući,  razmišljala sam, pomalo, o amoralnosti kreatora naših sudbina.

Narodni poslanik 1

Pretpostavljam da niko nakon komunističkog režima nije očekivao moralnu hipokriziju ovakvih razmera, ali jebi ga, svaka kriza je proces, baš kao i bolest; ona sazreva lagano i čak se ne može identifikovati, nit odstraniti, dok ne dosegne određenu magnitudu. Pitam se da li je moral priprodna tvorevina, nezavistan od pravila ljudi ili je sav nekakv artefakt, veštači produkt disciplinovane mašte, artefecijelno suzbijanje zla u ljudima? Da li Bog isključivo promatra one predestinirane na velika dela ili i one koji su predodređeni zlu i dobru podjednako, ili iskjučivo onog lika što se krsti u gradskom autobusu koji projuri kroz crveno svetlo ostavivši za sobom, u prašini, monumentalnu arhitekturu obližnje crkve, to jest one koji jednostavno nisu sposobni za komprehenziju tih totalitarnih pojmova koji razvlače i rotiraju univerzum. Po dobroj staroj baba-serinoj floskuli: „Bog čuva pijane i lude”, al izgleda da glupake prosto obožava! Šta ja uopšte radim u busu?? Ali nemojmo udaljavati s teme; činjenica je da svaka moralna radnja počiva na egoizmu. Ako uzmem u obzir da je najviša zapovest hrišćanskog morala koja se uzima kao maksimum svake druge ljubavi:

„Ljubi bližnjeg svoga kao sebe samoga!”,.

dolazim do zaključka da je moral propovedati zasigurno lako, al zasnivati ga… E tu nastaju problemi… Zašto građanski zakoni ne bi propisivali čovekoljublje, možda bi onda mnogobrojni došli do katarze i uvideli da nepreispitani život, kako je na to Platon u Apologiji ukazao, ne vredi živeti… Pitam se da li su karakterniji, ineligentniji ljudi moralniji? Utom autobus pristaje na stanicu, ja silazim za onim što se krstio telefonom,  čije je odelo sačinjeno od zbirke restlova od kojih se ni poštena kuhinjska krpa ne bi mogla sačiniti. Samouvereno odkopčavajuči dugme s štas sakoa poče se penjati uz stepenice Parlamenta, gledajući ga, oko njega i Rosandićevih gorostasa zamišljam koreografiju baletskih prizora čiji je cilj više pohotljivost nego estetsko uživanje. Posmatrajući njegovu razularenu dozu samopouzanja, zamišljam ga kako bespoštedno plaća piće, dozivajući konobara zavičajnim akcentom, svim onim jurodivim stvorenjima, i shvatam da nije džabe Dante izdajnike smestio na najdublje dno pakla gde se zadržava i sam Satana. Zamislite samo taj plagirani srpski spin off nadrealizma: Džukele igraju tabliće u ćevape!!! Ako je istinut onaj ključ po kom svoj rad i postignuća treba smatrati celovitim plodom svog postojanja, onda bih u najmanju ruku mola reći da su u problemu ili eventualno totalno dezinformisani. Nastavljam dalje razmišljajući o tome da ako se već našoj iliterarnoj deci uvodi dualni sistem obrazovanja zašto se i njima eventualno ne bi paralelno s obukom o državnom abortusu propagirala veronauka… Ipak građansko im ne treba nisu dovoljno talentovani da flomasterom crtaju svoje frustracije, ko mi odlikaši beogradske gimnazije, što je nekoć bila ženski zatvor… Možda bi mogli izvući neku pouku svetog apostola Pavla, koji je propovedao Korinćanima:

Svakoga će djelo izaći na vidjelo; jer će dan pokazati, jer će se ognjen otkriti, i svako djelo pokazaće oganj kao što jest.!?.

Bespoštedna anarhija koja je nosila utopističko ime Jugoslavija je predodredila odsustvo ukusa ovog doba. U Srbiji je, danas, dovoljno biti član smučarskog saveza ili lekar koji je na sebe preuzeo ulogu voditelja, perfidno ubijajući svoje pacijente, polako, al sa stopostotnim učinkom, a ne onako naglo na hladnom, čeličnom stolu, i već si smatran intelektualcem. Baš kao i oni što su prva generacija Beograđana pa se smatraju domorocima kiteći se „žalom“ za „onim Beogradom“, oni što svoje korene vrlo svesno impregniraju u svoje „domicilne“ opštine, šireći zabunu i brišući svaki smisao granica i pojma grada. Uzevši to u obzir, kako onda i da začudi toliko visok procenat prostaštva u Skupštini?! Parrhesia koju je izrodila iluzorna demokratizacija društva dopustila je da ljudi tečnih karaktera vode bezumnu većinu nizbrdo duhovnom lestvicom bezumlja. Renesansa balkanskog primitivizma, mesto uzdignuća itekako bogate kulturne baštine istog, dovela je u prvi plan skup estradnih bućkuriša, ministrovala bivše sportiste s holesterolom, favorizujući isključivo one koji su nakon dvomesečnih kurseva stekli sumnjive ali osvežavajuće „profesure“.  A narod, on je stoka:

trudimo se radeć svojiem rukama kad nas psuju, blagosiljamo; kad nas gone, trpimo; kad hule na nas molimo: postasmo kao smetlište svijeta, po kojemu svi gaze dosad..

Narodni poslanik 2

Budale su čak svesne da ništa na i u istinu ne mogu govoriti, već da je za istinu poriv i cilj… Al šta nam je činiti kad nadležni ne mogu obuhvatiti ideju da je prolongirano postojanje odabranih samo odraz njihove pohotljivosti a naše naviknutosti… Bar jednom da prosvetli iz guzce u glavu i već smo pobedili; jer božanstveno je to Aligijeri promislio:

Glupaci se više dive i vole sve ono što im se zavijeno i sa maglovitim rečima kaže..

Pripremajući ispit pročitala sam kako je Gete, pišući svoju Ifigeniju, boravio u Veneciji i tamo video jednu fresku prenesenu na platno, koja vrlo čudno prikazuje Bogove kako sede u oblacima za zlatnim stolovima, na zlatnim stolicama, a ispod njih u mračnim dubinama, osramoćeni i nagrđeni, odbačeni gosti. Tako i ovi s deističkim kompleksima nas bezubu sirotinju promatraju iz svojih loža za koje ne plaćaju učešća i poreze. Zaista se čini da oni koji veruju bi trebali uvideti da je njihov Bog svu mudrost ovog sveta pretvorio u ludost. Oportunistički huškači razdora bi trebalo da poslušaju mudar savet sa Korinta:

Molim vas, braćo, imenom Gospoda da svi jedno govorite, i da ne budu među vama raspre, nego da budete utvrđeni u jednom razumu i u jednoj misli (…) Dalje, braćo, radujte se, savršujte se, utješavajte se, jednako mislite, mir imajte! I Bog ljubavi i mira biće s vama..

Ipak, opasno je da se mi s ove strane ringa poredimo s onima koji sami sebe hvale, jer poredeći sami sebe sa sobom i meriti sebe sobom oni gube na smislu, ne razumeju… Lepo Volter u Kandidu kaže da svako treba da obrađuje svoj vrt, jedini problem što su naši životi njihovo igralište.

Dva dana nakon mog bespotrebnog lutanja i promišljanja, na ulaznim vratima vračarske šestospratnice osvanula je umrlica s neistinitim podacima ožalošćene porodice one matore…

Za P.U.L.S.E: Sandra Lokas

Jedan komentar na tekst Upotreba Šopenhauera u svakodnevnom životu (VII)

  1. zorica

    22/10/2016 at 01:56

    ahaha SANDRA LOKAS tako kratko i slatko najbliže istini,jaoj divni ste

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *