Ulogujte se / Kreirajte profil

Ustreljena Merlinka u Rimu

WARHOL,Fondazione Roma Museo, Palazzo Cipolla, Rim, 18.04-28.09.2014.

U rimskoj palati Cipolla, od 18. aprilado 28. septembra 2014. godine, na postavci pod nazivom Vorhol (Warhol), izloženo je više od 160 radova Endija Vorhola (Andy Warhol, 1928-1987), izumetničke zbirke američkog kolekcionara i industrijalca Pitera Branta (The Brant Foundation), koji je, zajedno sa Bonamijem (Francesco Bonami), kuratorom jubilarnog 50. Venecijanskog Bijenala i kustos navedene izložbe.U pitanju su radovi, kako ga Italijani nazivaju,padre della Pop Art Americana, koji su od oktobra do marta 2014. godinebiliprikazanii u Milanu, u prostoru Palazzo Reale, u gradu u kojem je Vorhol doživeo svoju poslednju izložbu, kada je prikazana njegova Poslednja večera, budući da je 1987. godine preminuo u bolnici, nakon rutinske operacije žučne kese.

Brantova kolekcija uključuje širok spektar Vorholovih radova, od naslovnih strana časopisa i početničkih, javnosti malo poznatihcrteža (Vorholov crtež Kembel supe iz 1967. godineprvo je delo koje je ovaj kolekcionar uopšte i nabavio, po ceni od 500 američkih dolara), preko konzervi paradajz supe, kutija Brilo praška za pranje veša, Brillo kutija (1964) i serije polaroida koji do sada nisu prikazivani u Evropido poznatih serigrafija kao što su Cveće(1964), Znak dolara (1881), Liz#5 (1963), Vorholov autoportret(1966),Poslednja večera(1986),Kembel supa (1962), Električna stolica(1963), Mao(1972)i – čuvenaUstreljenaplava Merlinka (Shot Blue Marylin, 1964), na kojoj jei nakon restauracije vidljivabela tačka na sredini Merlinkinog lica – oštećenje od metka koji je u platno ispaljen 1964. godine.

Ovo platno je Brant nabavio za samo 5, 000 američkih dolara, budući da ga je kupio mnogo ranije no što će radovisina slovačkog emigranta Varhole, ilustratora i dizajnera iz Pitsburga, koji njujoršku karijeru započinje reklamama za Vog i Harpers Bazar, postati remek-dela u istoriji slikarstva, mnogo pre no što će Vorholovi radoviući u top 10 najprodavanijih umetničkih dela svih vremena (Osam Elvisa)i na aukciji u Njujorkudostići cenu od 100 miliona dolara (Silver Car Crash). Iako Brant u svojoj kolekciji posedujedela Edvarda Munka ili Džefa Kunsa, Ustreljena Merlinka, je i dalje, ako je suditi po njegovim izjavama u američkoj štampi, jedino delo koje bi sa sobom poneo na pusto ostrvo. Portret poznat u literaturi kao Bullet hole Marilyn ili Shot Light Blue Marilyn (1964), oštećenjem, koje je po odluci Vorholove Fondacije ostalo vidljivo i nakon restauracije seća na atentat kojise1964. godine dogodio u Vorholovom studiju Fabrici (The Factory studio) na Menhetenu, fabričkom loftu koji je Vorhol počeo iznajmljivati za svega 50 američkih dolara mesečno, u kojem je umetnicaDoroti Podber (Dorothy Podber), prijateljica Vorholovog fotografa Bilija Nejma (Vorholov saradnikkoji je aluminijumom prekrio betonske zidove i grede u Fabrici i koji je u nju uneo čuveni kauč na kojem su snimani Vorholovi filmovi, čovekkoji je pune četiri godine živeo u u crno obojenom toaletu Fabrike, bez ijednog prozora), ispalila četiri pucnja iz revolvera u četiri serigrafije Merlin Monro. U Fabrici se toga dana nalazilo četiri identična portreta Merlin Monro, sa pozadinama različite boje – ranjavanje je izbegla jedino tirkiznaMerlinka, dok je ona sa svetlo plavom pozadinom,završila u vlasništvu Pitera Branta, zahvaljujući kojem je i ponuđena javnosti u Rimu.

Postoji nekoliko interpretacija navedenogatentata, od toga da ga je sam Vorhol odobrio misleći da Doroti samo želi da fotografiše Merlinke (višeznačan glagol shoot u engleskom jeziku ujedno znači i fotografisati i pucati) do verzije po kojoj je umetnica bez pitanjaušetala u Fabriku obučena u crnu kožu i sa belim rukavicama, skinula sa rukerukavice, izvadila maleni revolver iz tašnice i ispalila hice u četiri sito-štampe iz serije Marilyns, koje će od tada,zbog rupe na čelu, u javnosti postati poznate kaoUstreljene Merlinke (The Shot Marilyns). Navodno je, nakon što je Doroti Podber napustila Fabriku, Vorhol samo zamolio Bilija Nejma da više ne dovodi tu ženu.

Pucanj u Merlinke, na žalost neće biti jedini atentat u Fabrici. Četiri godine kasnije, Vorhola je pokušala da ubije Solanis Valeri, koja se potom predala policiji kojoj je neuspeli atentat objasnila rezignacijom jer je Vorhol nije angažovao na filmu kao i željom da se oslobodi prevelikog uticaja koji je on nad njom imao. Bilo je očigledno da je aura kempa i harizma Endija Vorhola uticala na živote ljudi kojima se umetnik okružio.Ostalo je zabeleženo da se ta noćna ptica 60-tih, kretala u pratnji od najmanje šestoro osoba koje su se borile za njegovu naklonost,što je njemu neobično prijalo. Ali, sve do atentata koji je na njega izvršen, ljudi su u Fabriku, u kojoj je vladala radna atmosfera (Vorholovi pomoćnici su radili serigrafije, Vorhol, kojeg su krišom nazivali Drela, se šetao i radio ispravke, sve je pomalo ličilo na kancelariju, studio, andergraund klub ali se odvijao i život) slobodno dolazili i odlazili.

Likom Merlin Monro, koju će kanonizovati kao pop-art ikonu, Vorhol je postao opsednut nekoliko nedelja nakon njene tragične smrti, avgusta 1962. godine. Koristeći postupak koji bi se mogao definisati citatom, stvorioje svojevrstan omaž mrtvoj divi – nekoliko desetina njenih portreta, na osnovu foto-predloška – snimka nastalog na snimanju filma Nijagara iz 1953. godine (A. Corda), zahvaljujući kojem je kasnije,uz pomoć foto-šablona i intervencija, stvorioseriju sitoštampi i dela u različitim medijima.

Smatra se da je Vorhol uradio oko hiljadu portreta – slavnih pripadnika džet-seta poput Žakline Kenedi Onazis ili Mika Džegera, ali i običnih ljudi koje je radio po narudžbi za 25 000 američkih dolara. Uprkos tome, Vorholovi radovi su danas visoko cenjeni budući da je ovaj svakako najpoznatiji predstavnik pop-arta (Linhejštajn, Oldenburg…), napravio prevrat u fotografiji, portretu, grafičkoj umetnosti, reklami i štampi, revoluciju u poimanju umetničkog dela time što je, poput Dišana, nasuprot predstavi o genijalnom umetniku i njegovom unikatnom umetničkom delu ponudio priču o umetniku običnom konzumentu koji stvara multiplikate sa komercijalnom i utilitarnom vrednošću; što je svakodnevne predmete i slavne ličnosti – objekte sa atributima banalno, potrošno, potrošačko,masovno, proizvedeno ili glamurozno, kanonizovao u umetnost. Tako su zahvaljujući njegovom radu odrednice tipa masovna produkcija, fetišizam, komercijalna umetnosti, bez pejorativne konotacije ravnopravno ušle u terminologiju savremene umetnosti.

Urbani mit o Vorholu, o njegovoj ideji o svakom dostupnih 15 minuta slave i njegovoj Fabrici, u kojoj su cirkulisaliandergraund umetnici, slavne ličnosti i “pomagači” (Malanga, B. Nejm) koji su za njega izrađivali serigrafije, skulpture i snimali filmove imeđu kojima se, sa imidžom neelokventnog i antiintelektualnog posmatrača, s kompleksima impotencije, apstinencije i homoseksualizma kretao on – ikona pop-arta (Endi se u Fektoriju kretao spontano, ali kraljevski, kao Luj XIV pop kulture, i uživao u ceremonijama svakodnevnog života na svom dvoru), i dalje je veoma živ, zahvaljujući novinskim tekstovima, predavanjima, monografijama, filmovima i izložbama poput ove, koja se u prostorima Palazzo Cipolle može pogledati sve do kraja septembra.

Za PULSE Ljiljana Maletin

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *