Koristeći mitske obrasce za dublje psihološko osvetljavanje duše savremenog čoveka, Džems Džojs u prividno hiperrealističkom stilu piše homerovsku paralelu za moderni svet. Sled događaja koji vodi u avanturu omogućuje pojedincu da proživi svoj život.

Ovozemaljsko vreme je u svojoj prolaznosti samo senka onog večnog i nepromenljivog, pa zato i svaki događaj nosi pečat te dublje odrednice koja se doseže u epifaniji kao doživljaju uzvišenog treutka u kome stvari otkrivaju duševnu suštinu svog postojanja. Osvetliti taj doživljaj isijavajuće suštine znači odgovoriti na izazov njegove umetničke transpozicije u odgovarajući estetski izraz. Za Džojsa je takvo značenje imao i njegov sudbonosni sastanak sa Norom, pa je i dan tog njihovog susreta izdvojen iz prolaznog vremenskog toka i pretvoren u romanesknu trajnost, dobio u „Uliksu“ svoju epifanijsku auru.

Umetnost epifanije označava, u stvari, okončanje jednog tragalačkog lutanja koje kao odiseja sadrži različita iskustva. Zato je i uspelo umetničko delo sinteza niza epifanijskih iskustava. U danu u kome se dešava celokupna radnja „Uliksa“, lutanje Leopolda Bluma lavirintom Dablina uslovljeno je egzistencijalnim i životnim suprotnostima uzvišenog i frivolnog, mitskog i svakodnevnog, svetog i profanog, duševnog i telesnog, koji se na jednom višem planu iskazuju kao međusobno komplementarni činioci božanskog jedinstva.

To jedinstvo je oličeno i poslednjom rečju kojom se završava Džosov roman. Reč “da“ koju izriče Moli Blum ima znatno veću semantičku težinu od svog uobičajenog i banalnog značenja, jer upućuje na božanski princip afirmacije života kojim se iskazuje uzvišenost samog postojanja. Zato njegovo prihvatanje kroz patnju i radost, bol i zadovoljstvo, znači približavanje samom arhetipskom središtu koje omogućuje naš životni preobražaj. Imajući u vidu važnost i značenje svih životnih realija, lutanja i sitne dogodovštine Džojsovih junaka u ambijentu urbanog svakodnevlja postaju nova mitska stvarnost.

Pojedini istraživači bili su skloni da relativizuju i potcene mitsku osnovu Džojsovog romana, smatrajući da autor kojim slučajem nije istakao u naslovu svog dela Odisejevo ima (Uliks) i da sam nije ukazao svojim prvim tumačenjima na paralele sa pebanjima u Homerovom epu, savremeni čitalac ne bi mogao da prepozna tu vezu. Međutim, upravo se u toj neprozirnosti mita i krije njegova prisutnost u životu savremenog čoveka koji nesvesno živi određene mitske obrasce.

Pokretanje zaustavljenog vremena

Obrazovan na klasičnoj tradiciji i eksplicitnim porukama prošlosti, čovek ne prepoznaje u svojoj trivijalnoj svakodnevnici one dublje duhovne konotacije. Taj tragični nesporazum sa duhovnom tradicijom uzidan je u temelje hrišćanstva, jer očekivan kao Car, i Mesija koji je došao nije prepoznat u liku Bogočoveka. To neprepoznavanje simboliše duhovnu naprslinu u čoveku savremene civilizacije. Zarobljen ispraznošću svojih fascinacija o onome što smatra važnim, on je sprečen da iza prividne ispraznosti uobičajenog života sagleda ono suštinsko. Očekujući uvek nešto više, značajnije i sjajnije, zaboravlja na značaj efemernog u kome je sakrivena suština uzvišenog.

Uzimajući mit kao dublju strukturnu odrednicu uobičajenog životnog događanja, Džojs će u Odiseju otkriti arhaičnu „mašinu za zaustavljanje vremena“. Ovaj obrazac je transponovan u roman kojim je autor zaustavio 16. jun 1904. godine da bi u koordinatama njegove vremenske totalnosti univerzalnost ljudskog iskustva. Zaustavljanje vremena i pomenutog dana značilo je njegovo pokretanje u jezičkoj ravni romana čiji je tekst organizovan kao mit novog duhovnog iskustva.

Jedan od bitnih aspekata tog iskustva iskazuje se u potrebi traganja za ocem i nasleđenim karakterom koji omogućuje otkrivanje sudbine. Mit o Odiseju koji se prepoznaje u životnom putu Džojsovih junaka u „Uliksu“ ukazuje da su elementi klasičnog mita delovi neprepoznatog scenarija savremenog čoveka čiji se život i odvija pod uticajem te slepe, neosvešćene sile koja ima značenje sudbine. Ukoliko je saznanje da je tradicionalni mit povezan sa životom današnjeg čoveka, onda se i pričom o Odiseju ukazuje na inherentni smisao ljudskog postojanja koji svaki pojedinac mora otkriti kao temelj svog autentičnog života.

Mitologija je zato dubinska duhovna vertikala i svojevrsna mapa dosadašnjeg iskustva za poznavanje našeg psihološkog sveta.

Džojsov monomit

Desakralizacija klasičnog mita učinila je neprozirnim njegovo prisustvo i prepoznatljivost u svakodnevnom, uobičajenom i banalnom. Međutim, poslednje oličenje prizora iz klasičnog mita odvija se upravo u centru savremenog velegrada koji je sličan mitskom lavirintu.

Koristeći mitske obrasce za dublje psihološko osvetljavanje duše savremenog čoveka, Džojs u prividno hiperrealističnom stilu i piše homerovsku paralelu za savremeni svet. Sled događaja koji vodi u avanturu omogućuje pojedincu da proživi svoj život prolazeći kroz životne krize iz jednog stadijuma u drugi. Sa tog stanovišta on je, u stvari, akter jedne velike univerzalne mitske priče koja se priča u svim vremenima i svim tradicijama.

Ta priča je, prema autoru „Uliksa“ monomit i govori o avanturi kao polazištu čovekovog životnog i duhovnog utemeljenja u neposrednom iskustvu čiji se ishod iskazuje njegovim preobražajem. Budući da se sva iskustva modernog čoveka mogu razumeti kao svojevrstan ritual inicijacija u duhovni život, avanture kroz koje on prolazi imaju dimenzije herojstva kojim se mitske priče i dovode u neposrednu vezu sa njegovim duhovnim i emocionalnim životom.

Za tog čoveka koji mit shvata i doživljava kao arhaičnu priču o bogovima, otkrivanje da živi u neprepoznatoj mitskoj realnosti predstavlja važnu egzistencijalnu činjenicu. Nesumnjivo je da je samo čitanje Džojsovog „Uliksa“ svojevrsni inicijacijski ritual koji shodno interesovanju otvara „vrata percepcije“ i otkriva mitske dimenzije u pojavnom i svakodnevnom životu. Izlišno je isticati da će posvećeni čitalac ovog romana nakon sklapanja njegovih korica doživeti kao najviši dar svoje novo duhovno rođenje.

Bojan Jovanović

Joyce’s Schema for Ulysses

Crne linije = Bloom; Crvene linije = Dignam’s funeral procession; Bele linije = Wandering Rocks; Beli brojevi = Wandering Rocks subsections

Objasnjenje:

B&W tacka: O’Connell Circle at Glasnevin (Hades)
Narandzasta  tacka: 7 Eccles (Calypso, Ithaca, Penelope)
Zelena tackat: Barney Kiernan’s (Cyclops)
Koralne boje tacka: Ormond Hotel (Sirens)
Crvena tacka: Freeman’s Journal (Eolus)
Crna tacka: Cabman’s shelter (Eumeus)
Ljubicasta tackat: Bella Cohen’s (Circe)
Krvavo crvena tackat: Davy Byrne’s (Lestrygonians)
B&W tacka: National Library (Scylla & Carybdis)
Bela tackat: Holles Street Maternity Hospital (Oxen of the Sun)
Plavo-zelenkasta tacka: Sandymount Strand (Proteus)
Plavkasto-siva tacka: Sandymount Strand (Nausikaa)
Bela & zlatna tacka: Martello Tower (Telemachus)
Braon tacka: Deasy’s school (Nestor)

Ovu  mapu Dablina, radi boljeg snalazenja i razumevanja knjige, nactao je Nabokov. Poznato je da je Nabokov obožavao Dzojsovog Uliksa i da je sa osobitim uzivanjem drzao predavanja studentima.

  Džojs, Književnost