Ulogujte se / Kreirajte profil

Valter Benjamin: Kapitalizam kao religija

Kapitalizam se može posmatrati kao religija, to jest, kapitalizam u suštini nastoji da odgovori na iste brige, strepnju i nemir na koje je ranije pokušavala da odgovori takozvana religija.

Dokazivanje religiozne strukture kapitalizma – ne samo neke religiozno uslovljene strukture, kao što je mislio Veber, već suštinski religioznog fenomena – i danas odvlači mnoge u beskrajne, uopštene rasprave. Ne možemo precizno iscrtati mrežu u koju smo upleteni. Ipak, posle izvesnog vremena, možemo je bolje sagledati.

2015_42_walter_benjamin

Ali, već sada možemo uočiti tri karakteristike religiozne strukture kapitalizma:

Prvo, kapitalizam je čisti religiozni kult, možda najekstremniji koji je ikada postojao. U njemu, sve dobija smisao samo kroz direktan odnos prema kultu: on nema neku posebnu dogmu, neku posebnu teologiju. On utilitarizmu daje njegovu religioznu nijansu.

Ta konkretizacija kulta povezana je s drugom karakteristikom kapitalizma:neprekidnim trajanjem kulta. Kapitalizam je obožavanje kulta sans réve et sans merci (bez sna i bez milosti). U njemu nema „vikenda“, nijednog dana koji ne bi bio njegov praznik, u najstrašnijem smislu, utoliko što svakog dana, svaki vernik mora predano izvoditi celu svetu pompu.

Treće, to je kult koji naglašava osećanje krivice. Kapitalizam je verovatno prvi slučaj kulta koji počiva na krivici, a ne na iskupljenju. Tako se taj religiozni sistem naglavačke baca u bujicu šireg kretanja. Ogromno osećanje krivice, koje ne može naći iskupljenje, okreće se kultu, ne zato da bi se oslobodilo krivice već da bi je učinilo opštom, da bi je zakucalo u svest i na kraju, i iznad svega, uključilo i boga u tu krivicu, da bi ga konačno zainteresovalo za iskupljenje. Prema tome, iskupljenje se ne može očekivati od samog kulta, niti od reforme te religije – koja mora zadržati neke stabilne oslonce – ali ni od njenog poricanja. U korenu kapitalizma kao religioznog pokreta – do samog kraja, do konačnog inficiranja boga osećanjem krivice – nalazi se težnja za osvajanjem sveta obuzetog očajem, koji je zapravo njegova potajna nada. Odatle istorijska posebnost kapitalizma: religija više nije obnova bića već pre njegovo potpuno uništenje. Od tog širenja očaja, čija bi religija trebalo da obuhvati ceo svet, očekuje se spasenje. Transcendentnost boga se urušila, ali on nije mrtav. On se povukao u sudbinu ljudi. Taj prolazak „planetarnog čoveka“ kroz kuću očaja i apsolutno usamljenički karakter njegovog puta jeste onaj etos koji opisuje Niče. Taj čovek je Übermensch, Natčovek, prvi koji je spoznao kapitalističku religiju i počeo da je ostvaruje.

Četvrta karakteristika (religiozne strukture kapitalizma) jeste da njen bog mora ostati skriven i da mu se može obratiti tek kada njegovo osećanje krivice dostigne vrhunac. Kult se obožava pred nezrelim božanstvom, pri čemu svaka slika, svaka ideja ugrožava tajnu njegove nezrelosti.

893c4fdc824f051f07606f44d5d60e5a_M

Frojdova teorija takođe se nalazi u vlasti sveštenika tog kulta. Njena ideja je duboko kapitalistička. Potisnuta, grešna mašta, kao analogija kapitala – što bi tek trebalo rasvetliti – kojem pakao nesvesnog mora plaćati kamatu.

Ta religiozna kapitalistička misao se na veličanstven način razrešava u Ničeovoj filozofiji. Ideja o Natčoveku ne izmešta apokaliptički „skok“ u preobraćanje, iskupljenje, pročišćenje ili pokajanje, već u naizgled neprekidno, ali ipak rastrzano, isprekidano intenziviranje. Zato su intenziviranje i razvoj neuskladivi s načelom non facit saltum(„priroda ne pravi nagle skokove“; prim. prev.). Natčovek je stigao na odredište, a da se nije morao promeniti; to je istorijski čovek koji se direktno uspeo na nebesa.

Niče je tvrdio da religiozno osećanje krivice izvire upravo iz tog provaljivanja u nebesa, iz njihove sve potpunije humanizacije i da se tako održava. Slično tvrdi i Marks: nepreobraženi kapitalizam postaje socijalizam s prostom i složenom kamatom, kao funkcijama krivice (treba uočiti demonsku dvosmislenost tog koncepta).

Kapitalizam je religija svedena na čist kult, bez dogme. Kapitalizam se razvijao parazitski na telu zapadnog hrišćanstva – ne samo kalvinizma, već, kao što bi trebalo pokazati, i ostalih ortodoksnih hrišćanskih struja – tako da je na kraju istorija hrišćanstva postala istorija njegovog parazita – kapitalizma. Treba uporediti svetu ikonografiju raznih religija i onu s novčanica različitih zemalja; uočiti duh koji govori kroz njihovu ornamentaciju.

Zabrinutost (strepnja): mentalna bolest svojstvena kapitalističkoj epohi.Duhovna (ne i materijalna) beznadežnost siromaštva, vagabundizma – prosjačenja – monaštva. Stanje toliko beznadežno da postaje krivica. „Zabrinutost“ je indeks te krivice zbog osećanja beznadežnosti; ona izvire iz straha od gubitka nade, koja potiče od zajednice, ne od individualno-materijalnog.

Hrišćanstvo iz vremena reformacije nije podstaklo pojavu kapitalizma (Weber) već se pre i samo pretvorilo u kapitalizam.

Metodološki bi bilo korisno prvo istražiti na koje je sve načine novac tokom istorije usvajao elemente mita – sve dok od hrišćanstva nije preuzeo dovoljno mitskih elemenata da bi stvorio sopstveni mit.

Veza kapitalizma s dogmom o prirodi znanja – koje je zbog svog karaktera za nas u isti mah oslobađajuće i ubistveno. Krajnji ishod je oslobođenje i ruiniranje znanja.

Našem razumevanju kapitalizma kao religije može doprineti i ako zamislimo da je prvobitni paganizam morao poimati religiju ne kao neki „viši moralni“ interes, već na najneposredniji praktičan način – da je sigurno bio svestan svoje „idealne“ ili „transcendentne“ prirode, kao i današnji kapitalizam, ali da je na nevernike ili pripadnike druge vere u svojoj zajednici gledao isto kao što moderna buržoazija gleda na one koji ne zarađuju.

walter_benjamin

Valter Benjamin (1892 – 1940.), nemački filozof i književnik
fragment 74, Kapitalismus als Religion (1921)
Prevod: Aleksa Golijanin

AkuzatiV

TwitterGoogle+

3 komentara na tekst Valter Benjamin: Kapitalizam kao religija

  1. Душко Јевтовић

    13/06/2016 at 14:54

    Обично се комунизам сматрао врстом религије, због супротстављања хришћанству и обећавања “будућег земаљског царства” уместо Царства Божјег.
    Зато овај чланак делује отрежњујуће и “буди из дремежа” јер скреће пажњу на скривену истину – да је капитализам такође религија и то мрачна да мрачнија не може бити, попут најкрволочнијих паганских култова. Јер у капитализму – сви су жртве, пошто су сви преварени, а ништа није сигурно и трајно.
    Изрази “посвећеност”, “преданост (послу)”, “верност (компанији)”, химне предузећу које су певају на почетку и на крају радног времена и слични потврђују квазирелигијску садржину која маскира експлоатацију у доброчинство и прост уговорни однос између послодавца и радника “научно” приказује као неопходну везу рада и капитала. Постављање камена темељца за неку халу или погон добија значење изградње храма који ће усрећити све људе у ближој и даљој околини.
    Из овога можемо извући поуку, да ће као што је пропао комунизам – пропасти и капитализам, а да ће човечанство изградити праведнији поредак, у коме ће људска личност моћи да се развија слободно.

  2. saschaEin

    13/06/2016 at 23:53

    ni religija nije religija, a kamoli kapitalizam …

    RE-Logein!

    je ONO što nedostaje rasutom i posvađanom svijetu
    Duhovno
    sa samim sobom u svađi i s drugima smo,
    sve je dato kao dogma (mnijenje) i to nije problem
    re-Logein je problem
    upravo istinska religija, koja je individualna pa je socijalno i politički možda i nenemoguća
    SABRANOST sa sobom i Bogom.
    Čini mi se.

  3. Katarina Ristić Aglaja

    23/06/2016 at 02:07

    Postojali su i ogranci protestantizma koji nisu imali veze sa monstrumom kapitalizma niti su ga kreirali: protestantski nekomformisti, koji su se početkom 19-og veka suprotstavljali izvitoperenim kalvinistima, radu dece u fabrikama i trgovini crnim ljudima. Imali su mrežu tajnih akademija sa centrom u Bermingenu, u Lunarnoj Kući Soho. Njihov član je – između ostalih – bio i Darvin. S njima se desio zaokret od čitanja / tumačenja teksta Biblije u čitanje / tumačenje teksta Prirode. &. Takođe – unutar kalvinizma – postojala je odcepljena paralelna struja koja je tumačila Lajbnicovu teoriju o predestinaciji kao nešto što u sebe uključuje prostor za slobodnu volju. Pelagijus je bio teoretičar iste. Njih je matična reformatorska crkva proganjala do te mere te se nije oficijelno znalo da oni postoje, ali su oni podzemnim kanalima sprovodili svoj rad kroz misionarsko predanje i pisanje. Među njima bilo je i veoma mladih žena – reformatorskih spisateljica čije su knjige bile spaljivane od matične crkve, ukoliko bi bile otkrivene. Tako da su u nekim slučajevima njihove plemičke porodice prebegle na druge kontinente gde su s ubeđenjem nastavljale svoj misionarski rad.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *