Ulogujte se / Kreirajte profil

Vatra kao život i smrt u delu Branka Miljkovića u svetlu “Psihoanalize vatre” Gastona Bašlara

M.Rothko

M.Rothko

“U proplanku svojih očiju
Pokaži pustošenja ognja njegova dela nadahnutog
I raj njegovog pepela.”

Pol Elijar

U poeziji neosimboliste Branka Miljkovića nesumnjivo kao glavni arhetipski simbol, praelement stvaranja, javlja se Vatra, i to ona Heraklitova, “večna vatra koja se s merom pali i s merom gasi”, Vatra kao jedan od četiri Empedokleova elementa, Vatra u kojoj je Empedokle sagoreo bacivši se u samo središte vulkana. Vatra je element koji uništava materiju od koje nastaje, ona “jede svoje roditelje”, ona je ljubav, toplo ognjište, slika divljeg čoveka koji posmatra Vatru i divi joj se, pokušava da je obuzda i zatvori u ognjište jeste jedna od prvih pojava o kojoj je čovek razmišljao, ali je Vatra i element koji sagoreva biće iznutra onda kada ne može da se ispolji kroz ljubav ili strast, uništavajuća sila u samoj unutrašnjosti koja spaljuje tkivo, ali i sagoreva zlo (prastara slika ratara koji pali svoju njivu da bi je očistio od nečistoće, da bi Vatrom zlo pretvorio u dobro).

M.Rhotko

M.Rhotko

Gaston Bašlar se u svom delu “Psihoanaliza vatre” bavi prastarom potrebom čoveka da objasni poreklo vatre – potrebom ratara, naučnika, divljaka, ali i pesnika, koji je, onda kada je divljak nestao ili pobegao u šumu zauvek, ratar uz pomoć naučnika objasnio vatru (ali da li je objasnio njen uzrok?), ostao možda jedini tragač za poreklom Vatre, jedini preostali alhemičar u čijoj (pod)svesti Vatra još uvek oblikuje pesničku reč i sliku. Vekovima su pesnici tragali za Vatrom, elementom sa najjačom protivurečnošću u samoj svojoj suštini, simbolom Ljubavi i Smrti, Stvaranja i Razaranja – Gabrijel D’Anuncio, prema vestima jednih novina u Rimu iz 1937. godine, na samrtnoj postelji poslao je poruku: “Ja sam od sada star i bolestan i stoga požurujem svoj kraj. … Prezirući smrt između dva čaršava, iskušavam svoj poslednji izum”, izum koji se sastojao u tečnosti u koju bi pesnik zaronio u trenutku kad bi se samrtni čas približio, i koja bi u trenu razorila tkivo njegovog tela. Ideja vatrene tečnosti, ili Vatre kao sile koja u trenu razara samu suštinu života, ali i čitavo telo, ista je ideja koju je Empedokle imao na umu skakući u užarenu lavu – on je “svojom žrtvom potvrdio svoju snagu i nije priznao svoju slavost” (G. B.) Njegova Vatrena smrt bila je kosmička smrt, jer je sa njim kao misliocem i izgoreo i ceo svet koji je stvorio. Kako i sam D’Anuncio kaže, a Gaston Bašlar citira:

“Dobro je samo ono što ne umire, a za nas
Ne umire samo ono što umire sa nama”

Branko Miljković je, stoga, samo jedan u nizu pesnika koji je pevao i umirao u isto vreme, izgarajući u sopstvenoj Vatri duha, Vatri koju Gaston Bašlar naziva Zovom lomače, slikom koja se razvija još u periodu kada dete posmatra cepanicu koja gora u Vatri na kojoj baka ili majka spremaju ručak, Vatri u peći koja pucketa, Vatri koju dete jede sa ručkom koji je spremljen, i Vatri koja, jednom pojedena, večno gori kao slika, i progovara iz pesnika kroz sanjariju, i naposletku reč. Miljković je Vatri posvetio i naslov svoje ključne zbirke, “Vatra i ništa”, gde je Vatra biće, a Ništa ne-biće, Vatra je svetlost u praznini koja kod Miljkovića nije prazna. Kako sam Miljković kaže, “Sve što nema vatre u sebi, sagori”, što je na prvi pogled paradoksalno, ali ukoliko se vratimo prvobitnom mišljenju, pa i prenaučnom mišljenju čoveka koji Vatru još uvek posmatra kao fenomen koji treba objasniti (mi je danas ne posmatramo tako, ali objašnjenje Vatre možda još uvek ne postoji van poezije), hladno telo je telo u kojem je Vatra kondenzovana, u kamenu je Vatra koja je štedljiva, ali je upravo ta štedljiva Vatra ona koja večno gori i ne izgori – objašnjenje hladnoće koje ne negira Vatru, već je samo umanjuje ukorenjeno je u čovekovoj neverici da postoji biće bez Vatre, ili, ukoliko razbijemo metaforu, biće bez ljubavi. Zato nam Miljković i poručuje da bez Vatre kao Ljubavi, kao Strasti koja je manifestacija Ljubavi, biće sagori u sopstvenoj hladnoći.
U pesmi “Osećanje sveta”, u stihovima:

“I tako starimo ja i moj plamen
I tako se opijamo svojim životom i pepelom”

Branko Miljković

Branko Miljković

Miljkovićev plamen je onaj plamen samog života koji izgara, ali se kod Miljkovića taj ostareli plamen opija samim životom – kao Vatra koja se u prirodi hrani svojim tvorcem, hrani drvetom koje ubija, tako i se i sam život hrani životom i tako ga pretvara u pepeo, talog. Ali iz pepela se kod Miljkovića rađa još jedan simbol Vatre, ptica Feniks:

“Ledena ptica vatre je jedino znanje
O kamenu koji žvaće svoj pepeo
O pepelu koji ugovara novu nadu
O nadi iz koje ona uzleće napuštajući je”

Feniks kao simbol ponovnog rađanja, metaforički i same Ljubavi, jer “ako zapalimo kada volimo, to je dolkaz da smo voleli kada smo zapalili” (G. B.), simbol samoobnavljanja, koja “vraća pozajmljeni plamen i pepeo ne huli”.

U istoj pesmi, “Balada”, “zvezde se rasprskavaju kao metafore”, zvezde kao večita Vatra koja se hrani sama sobom, i kao i za metaforu, da bismo posegnuli za suštinom, moramo ići u samo središte i metafore i Vatre, koja se rasprkava, ali se uvek vraća svom prvobitnom plamenu i iz njega se razgoreva (i u njemu sagoreva).
Vatra je i iskra koja pali svet, i mala količina vatre dovoljna je da gori ceo svet (pesnički, telesni, duhovni) – što predstavlja opet prapotrebu čoveka da koncentrisanom manjinom izrazi beskraj – ljubav u malom poklonu, mržnju u bočici otrova…

U poslednjim stihova pesme “Osećanje sveta”:

“Al’ nepokretna reč brzo iscrpe svoj smisao
A cvet ustupi svoj nežni koren zvezdi”

imamo ponovo prastaru sliku biljke koja gori i koja dodirom veliki deo svoje vatre prenese na drugo telo – cvet osetnica se, prema verovanju, nakon dodira razboljevao i obesio bi svoje lišće i granje, ali bi vremenom vratio snagu crpeći Vatru iz vazduha oko sebe, što je i više nego jasna metafora obnavljanja Ljubavi i Života (što nas vraća na Feniksa).

M.Rothko

M.Rothko

Valjalo bi ukazati i na mit o Prometeju koji je ukrao vatru, motiv “kradljivca vatre, nimalo umiljatog” koji se javlja i kod Miljkovića, ali ideja o čoveku koji krade Vatru duboko je ukorenjena u seksualnosti same Vatre – naime, Gaston Bašlar nastanak vatre trenjem kamenja ili drveća objašnjava trenjem kao izrazom seksualne želje – prvi čovek je protrljao dva kamena da bi stvorio Ljubav, a ne zato što je video da šuma gori. On je meso skuvao da bi ga sprečio da truli, uvek u njega Ljubav da ne bi uvenulo, da bi se lakše progutalo – zato je i Prometej možda slika “pre moćnog ljubavnika nego umnog filozofa, a osveta bogova je osveta ljubomornih”, a ideja kradljivca vatre može biti ukorenjena i u potrebi za znanjem, za pesmom – svaki dečak je krišom od oca palio u jarku granje, ne zato što je želeo da vidi Vatru, već je želeo istu spoznaju koju je i otac imao kad mu je rekao da se ne igra Vatrom, a “čovek je u radosti, a ne u muci, pronašao svoj duh” (G. B.)

Kod Miljkovića se javlja i intimna Vatra koja potom pali njegovu poeziju, koja postaje Svetlost same pesme, Vatra koja će spasiti ili uništiti svet, Vatra koja obnovljena može sačuvati i sam život.

“Čudni dijalog između vatre i ptice
Obećava pticu čarobniju vatru pametniju
Ako pronađu zajednički jezik
Ptica i vatra mogu da spasu svet”

M.Rothko

M.Rothko

Svakako da je Vatra u Miljkovićevoj poeziji nedokučiva, i ovo je samo pokušaj da se sagleda iz nekoliko perspektiva, jer, kako Bašlar govori:

“Čim neko osećanje naraste do tonaliteta vatre, čim se izloži, u svojoj silovitosti, u metafizikama vatre, možemo biti sigurni da će ono nagomilati masu suprotnosti.

Nemoguće je izmaći ovoj dijalektici: biti svestan da goriš, znači hladiti se; osetiti snagu, znači smanjiti je; treba biti snaga ne znajući.

2 komentara na tekst Vatra kao život i smrt u delu Branka Miljkovića u svetlu “Psihoanalize vatre” Gastona Bašlara

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *