Ulogujte se / Kreirajte profil

Važne knjige koje smo čitali ljeti

Rasli smo u vrijeme kada su u modi bile ozbiljne knjige. Trebalo bi se samo, sredinom sedamdesetih, osvrnuti oko sebe po plažama u Podaci, Drveniku, Makarskoj ili Trpnju, i pogledati što čitaju sve te mlade žene, radnice i samoupravljačice, čija nam bedra zaklanjaju posljednje sunčeve zalaske. Eto, recimo, viša kontrolorka u Službi društvenoga knjigovodstva, razvedena tridesetpetogodišnjakinja, inače majka autora ovoga članka, upravo drugi ili treći put čita Selimovićev roman “Derviš i smrt”. Godina je 1977, još uvijek nije moderno smatrati kako je sunčanje nezdravo, pa se ona prži pri posljednjim stranicama jedne mudre i poučne parabole o totalitarizmu i osobnoj izdaji, s kojom se, kao i toliki drugi u njezinoj generaciji, svakoga ljeta tako intenzivno identificirala. “Derviš i smrt” omogućavao joj je da vlastiti život, osobna stradanja i razočaranja, projicira na nešto tako ozbiljno. Utješno je zamišljati svoju u sudbini derviša. Bila je to savršena terapija za godišnji odmor, pa ju je zato svake godine ponavljala.

Ljeto ili dva kasnije i sam sam tu istu knjigu, isti primjerak, nosio na ljetovanje u Drvenik. U desetak dana sjedenja ispod bora, i zamišljenog zagledanja prema pučini, Sućurju i svjetioniku na hvarskoj punti, pročitao sam svoga prvog “Derviša”. To je taj gušt čitanja na moru: nakon svake velike rečenice čovjek se može zagledati u daljinu. Drugo je to nego se svako malo zapiljiti u zid samoposluge ili u žuti kran na gradilištu. Osim toga, na moru čovjek ima vremena, jer ništa osim sunčanja, ili sjedenja u hladu, i povremenog zaranjanja ispod modre površine (da se dobro pročiste uši), tu ionako nema smisla. Nigdje se knjige ne čitaju s takvom koncentracijom kao na godišnjem odmoru uz dalmatinsku obalu. Pogotovu ako je ljeto predratno i još uvijek je život uredan, i postoje neki redoviti rituali.

Recimo, 1989. na Korčuli, za vrijeme prvoga i posljednjeg kampiranja u životu, zadnji put sam pročitao “Pesmu” Oskara Daviča. Imali smo taj roman u školskoj lektiri, čitao sam ga i tada, i još jednom poslije, ali nikada mi ta velika priča o Vekoviću i o Mići Ranoviću, o revolucionarima, ilegalcima i o mutnim i teškim ljubavima nije bila tako jasna i vidljiva, kao tada na Korčuli. Knjige koje je imalo smisla čitati one su koje čovjek pročita nekoliko puta, u različitim životnim razdobljima. Da još idem po ljetovanjima, da su ostala takva vremena, sigurno bih opet čitao “Pesmu”. Podsjeća me na ljude kojih više nema, iako su, hvala Bogu, živi, i na mene kojeg više nema, iako sam, da zlo ne čuje, jako dobro.

Znam, to nije iz ove priče, ali među brojnim knjigama koje sam pročitao u JNA, služeći u Kninu i na Lastovu, najvažniji i najupečatljiviji bio je Joyceov “Uliks”, posuđen iz kasarnske biblioteke. Okus te knjige je okus voćne kocke i ekstrudiranog dvopeka iz “Suvog dnevnog obroka broj 2”. Taj mi se okus poslije vraćao kada bi netko tvrdio kako je riječ o teško prohodnoj, zahtjevnoj i dosadnoj knjizi. Meni je na Lastovu, u toj čudnoj ustanovi koja mi se činila kombinacijom zatvora i ludnice, “Uliks” bio savršeno zabavan. I još nešto što je izvan priče o ljetnim knjigama: u ratu, u Sarajevu, prvi sam put pročitao Krležine “Zastave”. Kažu da u tom furioznom višeknjižju ima viškova, nefunkcionalnih dijelova i nepotrebnih epizoda i digresija, ali ako se čita kroz tutnjavu topova i minobacača proizvedenih upravo od onoga duhovnog materijala u koji se autor “Zastava” razočarao, pa se onda i dao na pisanje, tada doista nikakvih viškova tu nema. Kada bi me, ne daj Bože, poslalo na višemjesečno ljetovanje na Jadranu, među sve te Madžare, Nijemce, Čehe i Hrvate, možda bih upravo „Zastave“ ponio sa sobom. Između rata i godišnjeg odmora, između turizma i izbjeglištva, ionako ima više sličnosti.

Na svoje posljednje predratno ljetovanje, godine 1990, ponio sam na more svih šest tomova Borgesovih Sabranih djela. Ne pamtim točno što sam u ta dva tjedna pročitao, jer niti sam čitao po redu, niti samo iz jedne knjige. U sjećanju su mi ostali stvarni i lažni dokumenti, pozivanje na autoritete različitih vrsta, poezija koja je katkad zvučala kao urezana u nadgrobnik, veličanje hulja i pronalaženje zanimljivih osobina u ljudima koji uopće nisu zanimljivi, te jak osjećaj – koji sam mislio istražiti, ali me je prošla volja – kako postoje veze između Borgesa i Corta Maltesea, i to ne samo one što ih je eksplicirao Hugo Pratt. Tog ljetovanja čitao sam Borgesa da ne bih sudjelovao u razgovorima onih kojih više nema (iako su živi) o tome kako bi se trebalo otići, što prije i što dalje. Dok čita Borgesa (eto, recimo, bliske sličnosti s Cortom) čovjeku se učini kako je otišao već jako daleko.

U onih nekoliko poslijeratnih ljetovanja, koja su, uglavnom, bila obilježena jakim frustracijama, jer bih se osjećao kao stranac u vlastitome životu ili kao turist kojega žele prevariti i opljačkati zli i tradicionalno gostoljubivi domaćini, opet sam pokušavao čitati knjige koje sam ranije već pročitao. Tako sam jednog mučnog i – s povijesne distance gledano – sasvim mazohističkog kolovoza na Zlarinu čitao Rushdievu “Djecu ponoći”. Desetak godina kasnije sam po zagrebačkom, frankfurtskom i bonskom aerodromu, te u zrakoplovima nad srednjom Europom, čitao “Sotonske stihove” i vrlo živo imaginirao pad aviona u kojem se nalazim ili otmicu u kojoj sudjeluju islamski teroristi. Želio sam shvatiti kako se osjećaju svi ti ljudi, zapadnjaci, bijelci i kršćani, koji po svim aerodromima i zrakoplovima ovoga svijeta premiru od straha pred turbanima, tamnom bojom kože, bradama i košuljama bez ovratnika. Ali koliko god imao jaku moć zamišljanja i uživljavanja u tuđe živote i razloge, nikako se nisam uspio uplašiti. Naravno, ne zato što sam bolji čovjek od drugih, niti što sam sasvim lišen rasističkih predrasuda, nego zato što se iz nekoga razloga ama baš nimalo ne plašim aviona. Upravo zato upozorenje: ako se bojite letenja, neka vam ne pada na pamet da u zrakoplovu otvorite “Sotonske stihove”.

Netko je negdje napisao da je Salman Rushdie jedan od onih velikih pisaca koje nitko nije pročitao. To, naravno, nije istina, ali nije ni bez vraga, jer nešto govori o promijenjenim čitateljskim modama. Naime, sa svojim zakrivljenim, bajkovitim, hiperreferentnim i izrazito gusto ispisanim svjetovima Rushdie je idealan za jedno ozbiljno ljetovanje iz sredine sedamdesetih, kada su se na plaži čitale uglavnom ozbiljne knjige. Tko želi biti malo staromodan – a vjerujte, ništa nije tako rafinirano mondeno kao staromodnost – neka pokuša ovo ljeto s Rushdiem. I to “Djeca ponoći” ili “Sotonski stihovi” ili “Sram” ili “Clown Shalimar”, koji još nije doživio hrvatski, ali ga se može čitati u srpskome prijevodu.

Osobno govoreći, kada bih baš i morao ovoga ljeta izigravati turista, ponio bih sa sobom Solženjicina: “Arhipelag Gulag”. Jednostavno zato što ga upravo čitam. No, to me podsjeti na ljeto 1984, nekoliko tjedana pred odlazak u vojsku, i na Blace kod Stona. Bilo je užasno vruće, a čitao sam  Štajnerovih “7000 dana u Sibiru”, i bilo mi je hladno i neprestano sam bio gladan. Eto, to je efekt odistinski velike književnosti. Ako je u knjizi minus pedeset, pije se kipjatok umjesto čaja i dobiva se dnevno sljedovanje od tristo grama kruha, čitatelju ne može biti vruće na srpanjskome suncu.

Miljenko Jergović 11. 08. 2017

Važne knjige koje smo čitali ljeti

3 komentara na tekst Važne knjige koje smo čitali ljeti

  1. Душко Јевтовић

    22/08/2017 at 11:51

    Као и важне књиге које смо читали љети, и овај есеј (продубљен осећањима и сећањима) оставља свој укус у нама, притајен у дубини душе и већ живи као успомена и несвесно нам помаже.
    Писање о утисцима и утицају уметности такође је уметност и аутор је осветлио истоветна осећања, звук и боју у сваком од нас, читалаца, који смо на летовању читали “књиге које је имало смисла читати” поново, у “различитим животним раздобљима”.
    Различита доба живота вољену књигу осветљавају другачијом светлошћу, коју је искуство утиснуло у нас, па поновно читање личи на сусрет са драгим пријатељем кога нисмо дуго видели, а у међувремену смо се обоје променили.
    Рецимо, читајући поново књигу “Двадесет хиљада миља под морем” уочио сам племенити поступак на који раније нисам обратио пажњу. Наиме, када је изгледало да ће се у подморници угушити због недостатка ваздуха, значајном, светски познатом научнику, два пријатеља пружају једину гас-маску, говорећи (цитирам по сећању): “Договорили смо се да је дамо вама. Узмите је. Ваш живот је вреднији од нашег”. А научник им одговара: “Ништа није вредније од живота доброг човека”.
    Овај део књиге Жила Верна достојан је да се нађе у “Примерима чојства и јунаштва” војводе Марка Миљанова.
    Миљенку Јерговићу желим да настави да пише чланке и књиге којима ће нас надахњивати.

  2. Vilogorski

    22/08/2017 at 16:20

    Kulturno,duhovno i religijsko bogatstvo koje je imala Titova Juga je bio fenomen političke umešnosti voditi tada tu zemlju, posle katastrofe drugog svetskog rata. To je bila prethodnica EU.Znamo li kakve smo šanse i kapacitete te zamlje bahatošću i glupošću porušili?

    Od Krleže, Meše, Andrića, Crnjanskog, Kiša i mnogih drugih plodnih pisaca, činio je duhovni JU prostor druge polovina 20-og veka jedinstvenim i neponovljivim stapajući se u skladnu harmonijsku celinu prožetu Istočnim, Zapadnim, Srednje Evropskim duhom koji nije poznavao granice.

    Za tako mali vremenski interval od nekih 50-ak godina uspon kulturnog života je bio zadivljujući. Sa setnim mislima se vraćamo Vremenima koja su prohujala u nepovrat. Nadam se samo za mog života.Hoću da verujem da je to samo trenutni defekt istorijske zle sudbine naroda sa ovih prostora.Jer istorija se može ponavljati u ciklusima.Kada se usijane glave ohlade i na ove prostore stupe neki novi klini, neopterećeni mitomanijom i megalomanijom imaće referencu da ponovo pokušaju.
    Ostaje mi samo nada raspeta, od Đevđelije do Triglava. Od subotice do Košara a možda i dalje.
    Praštanje je najveći i najteži Božiji dar.

    Nema loših naroda ima loših ljudi.

  3. Pingback: Miljenko Jergovic: Važne knjige koje smo čitali ljeti – SBPeriskop

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *