Ulogujte se / Kreirajte profil

Večni izazov Bitlsa

Prava revolucija šezdesetih bila je revolucija u glavi.

1653880_802268893119961_2042991495_n

Najplemenitija misija umetnika ogleda se u mogućnosti da kroz njihov rad prepoznamo trunku važnosti svog života. Recimo, zašto su Bitlsi tako veliki? Odgovora ima mnogo, jedan znam u singl ploči tako nežne poruke „I Wanna Hold Your Hand”. Upravo tom pesmom čupavci iz Liverpula su pokorili Ameriku i ostatak sveta, a Indexi, utemeljivači sarajevske pop škole, ubrzo im uzvratili svojim hitom „Pružam ruke”. Postali su tako jugoslovenska činjenica jer je Davor neodoljivo pevao „ruke moje neko će da uzme, tog trenutka ja ću biti sretan”. Reč je o pravim singlovima iako ih niko neće uvrstiti među najbriljantnije pesme ikad napisane. Ali njihov značaj se ogleda u tome što pogađaju srž i odražavaju duh jednog doba. To je ono što smo tada svi maštali. Ne diplome ili titule, ne beskrajni seks, brak koji će trajati sto godina, ni vespu, fiću ili kuću od milion nečega. Ne! Sve što smo kao tinejdžeri želeli bilo je da nekog držimo za ruku ili da naša pružena ruka nekom stvarno treba. I usreći. Takva osećanja u godinama odrastanja teško su se mogla sakriti. Zato, i danas verujem da svaka uspešna pesma u poslednjih pola veka kreće od recepta „I Wanna Hold Your Hand” kao što svaka velika ljubavna priča počinje uzbudljivim trenucima držanja nečije ruke.

531497_627533213938913_1783059026_n

Bitlsi su bili prvi i zato je oduvek teško objektivno ih gledati. Njihov se rad sada vrednuje razumnije nego što je naše srce bilo u stanju to da čini šezdesetih. Stvarajući pred nama oni su menjali način na koji se uopšte stvara i tako izmenili i opšta očekivanja kako treba stvarati. Svaka budućnost u umetnosti delimično je posledica postojanja Bitlsa. Tu se krije prava mera njihove važnosti. Nema te mašte da ispriča kako bi svet izgledao bez Bitlsa. Ni kako bi zvučao. Njih ne volimo zbog intelektualnog sadržaja pesama, jer su kasne šezdesete otvorile mnoge osetljive pa i slobodnije teme, već više zbog inspiracije koju su širili. Kršeći stara pisali su nova pravila i živimo u posledicama tog procesa. I tada je, kao i sada, originalnost bila u opasnoj blizini besmislenog, trivijalnog i prolaznog. Ne za najbolje!

734105_488743917841895_1856757929_n291954_371897362915864_1100221082_n

Teško možeš voleti muziku a da ne priznaš: nemoguće je biti veći od Elvisa, promeniti stvari koliko Bitlsi, bolje pisati od Dilana, virtuoznije svirati od Hendriksa ili biti originalniji od Led Cepelina. Najkorisnije je u njihovim primerima pronaći ličnu inspiraciju. Prava revolucija šezdesetih bila je unutrašnja revolucija osećaja i pretpostavki: revolucija u glavi! Malo koga nije dotakla. Rezultat su promene koje su mnogo dublje od bilo koje političke mene. Bila je to revolucija običnog čoveka iznutra čiji se manifest sa svim porocima i vrlinama, gubicima i dobicima, konfuzijama i lucidnostima, nigde ne može bolje čitati nego u kontekstu prostora koji su zaposeli Bitlsi.

th05

Upravo zato je težnja „uzeti tužnu pesmu i učiniti je boljom” izvan običnih muzičkih sposobnosti, a drskost da od nestale pesme napraviš svoj kreativni koncept jeste san koji nije lako dovesti sprovesti u stvarnost. I tako dolazimo do Rubber Soul Projekta. Ne šestog albuma Bitlsa, nego do misterije oko pesme Rubber Soul koja se nije našla na toj niti bilo kojoj drugoj ploči slavnih Liverpulaca. I kao što su Džona, Pola, Džordža i Ringa u naše živote uneli najbolji, čuvali najbolji i na njih podsećaju najbolji, tako su ovu tajnu počeli da razrešavaju posebni. Pesme Bitlsa prvi su svirali danas istaknuti umetnici, doktori, inženjeri i naučnici, zbog njih muzikom i kulturom počelo da se bavi na stotine najtalentovanijih jugoslovenskih devojaka i momaka a, evo, opet uspomenu na jedan potpuno novi način obogaćuju ličnosti dokazane u drugim dometima ljudskog duha. Oko Rubber Soul Projekta pune dve decenije okupljaju se muzičari, pisci, dizajneri, filmadžije i multimedijalni kreativci posebnog kova. Od profesora Rastka Ćirića, Nebojše Ignjatovića, Đorđa Petrovića, Srđana Koljevića i pokojnog Dinka Tucakovića, SF pisca Gorana Skrobonje, preko muzičara Miroslava Cvetkovića, Saše Loknera, Čede Macure, Damnjana Dašića i Marka Ćalića do strip crtača Igora Kordeja i Saše Jankovića, inženjera zvuka. Svi oni, pecnuti čarolijom koju su Bitlsi izazvali i načinom kako su prešli preko barijera vladajućih ukusa, zbili su radoznalost i talente oko „intelektualnog izazova” bez ikakvih materijalnih pobuda.

29695678763225238_oFJ0Xujy_c

Svoju maštu su razvezaliu katalogu navodno izgubljenih pesama Bitlsa. Više od dve decenije stvaraju, snimaju i predstavljaju originalnu verziju muzike koju velika četvorka, recimo, nikad nije uspela ili stigla da snimi. To nije mala ili naivna zajebancija. To je kreativni izazov zahtevniji od imitiranja, poduhvat što podrazumeva kompetentnost, maštovitost, hrabrost i poštovanje prema autorima koji su jednom zauvek poremetili svaku logiku i zadužili sledbenike da slobodno hodaju čudesnim lavirintima muzike. Rezultat svega se ogleda u upravo objavljenom impresivnom boks izdanju Rubber Soul Project koji sadrži dva CD-a, DVD, dve knjige… i skladište mašte.

Petar Popović

“Blic “

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Večni izazov Bitlsa

  1. Душко Јевтовић

    11/08/2016 at 13:05

    Нисам прочитао истинитији приказ о Битлсима, лепоти њихове музике и променама којима су обогатили свет и нас у њему. Зато желим да се надовежем одломцима из романа “Унутрашњи видици”, који сам овбјавио 2011. године, који изражавају размишљања младића који је средином седамдесетих имао 20 година.
    “Читао је Достојевског и слушао је Битлсе. Напајао се мислима и звуцима као да је сваки дан био на планиснком врху и удисао чист ваздух висина изнад облака свакодневнице. Читање сабраних дела Достојевског почео је са “Злочином и казном”, а слушање Битлса – преслушавањем антологијских дуплих албума “Битлси, 1962-1966” и “Битлси 1966-1970″.
    Једноставне и полетне, ране пресме Битлса плениле су младошћу и енергијом. Радост је пулсирала у њиховим младалачким гласовима. А онда су током 1965. и 1966. Битлси створили песме које су промениле популарну музику: Help, Yesterday, Ticket To Ride, Norwegian Wood, Nowhere Man, Eleanor Rigby…”
    Развили су свој таленат и почели да стварају песме које су говориле о нама, о љубави, напуштености, навици, очајању… Мелодијама које су постале огледало тишине и тескобе у души усмеравали су светлост на нас и у нас, а ми, разбацани у свим деловима света, потврђивали смо да нас спаја иста љубав, да патимо кад је немамо довољно и да смо очајни ако смо је лишени у потпуности. Проничући у срж напуштености, Битлси су изнели на светлост страх, немоћ и огољену пустошност света по којој се усамљени појединци врте не успевајући да се сретну.
    “Сад знам колико рупа може стати у Алберт Хол” реченица којом се завршава песма “Дан у животу” и албум “Клуб усамљених срца наредника Пајпера” говори о томе колико се људи може сместити у то престижно место британске аристократије и парадирати таштином – празнином која у сваком од њих зјапи као рупа. Ташти људи, себични људи су рупе у којима љубав нестаје, воља трули, а живот престаје. Такви људи су гласноговорници лажи; они прокламују да све почиње “великим праском” и завршава се смрћу.”
    Мада су запажања Петра Поповића целовита и изражавају срж уметности Битлса, сматрам да наведени одломци нису сувишни јер показују преламање њихових песама у једној души.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *