Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Вера и знање

Истина је да Бог не постоји, али ако ти идеја о постојању Бога помаже и буди усхићење, онда је Бог у теби рођен. Дубоко поштујем оне који знају, али су ми и врло драги они који верују. На путу вере те чека подсмех, а на путу знања осуда. Увек је тако.

Појединац је јединица светине и несвесни носилац беживотне традиције, а Човек је нешто друго. Човек је спона између Висине и Дубине. Развој је пут трансформације од појединца до Човека. Развој се може угрозити, а човекова вредност никако. Могу да кажем, и истина је, да си бесконачно драгоцено биће, али то ништа не значи кад тога ниси свестан. Имати бесконачну вредност не значи имати и бесконачну важност. Колико је потребно неговати осећај вредности, толико је потребно обазривости са осећајем важности.

Непливачи не скачу са моста. То је занимљиво.

Понекад је најбоље решење обуставити сваку потрагу за решењем.

Лако је симпатисати туђе дете, треба волети своје.

Око свести се скупљају манипулатори, а око знања профитери.

Интуиција или карактер? Интуиција дозвољава свакој ситуацији њену специфичност и непоновљивост, и на основу тих квалитета осмишљава своју стратегију. Карактер, потпуно супротно, сваку ситуацију дочекује унапред програмираним ставом. Кад год се укаже прилика, интуицији дајем предност. Такав ми је карактер.

Нека те претичу, не дај да те обилазе.

Мудрост је Знање о томе да никад ниси оно што мислиш да јеси.

Живот једне лажи подразумева мноштво других лажи. Тако лагање постаје стил живота, а све почиње толико безазлено да је немогуће и одредити где је почетак.

Трудим се да прекинем говор кад осетим да уместо разлога износим бедне изговоре! Разлика није лако уочљива, али између образлагања и правдања постоји суштинска разлика. Иза образлагања стоји свест, а иза правдања је страх.

Тама се види, али се не види садржај у тами. Осветљено се види, али се светлост не види.

Идеја слободе није исто што и Слобода идеје… Слободна воља је парадокс. Воља не познаје Слободу. Она је слушкиња. Над вољом могу да господаре идеја, ум, сврха, жеља, намера, страх, ауторитет… Воља се увек појављује као воља за нешто. „Ја сам безвредан и неким постигнућем морам да прибавим себи вредност“ – то је основна поставка воље. Слобода није напредовање у вољи. Слобода је искакање из воље. Што је дистанца од воље већа, то је Слобода размахнутија. Али, пази, не може се воља елиминисати, и не треба да се елиминише – није поента у томе. Покушај елиминације воље је акт воље. Треба бити непоистовећен са својом вољом. У ствари, већ јеси непоистовећен, само је потребно дистанцирање; већ јеси Слобода, али ти фали спознаја.

Један део мене признаје да сам шизофреничар, остали неће ни да чују.

У времену се вечност мучећи се забавља, а у вечности се време одмара.

Надање је велики пораз Духа. Боље је бити потпуно неспособан него бити способан само за надање.

Догме из детињства одређују човекову судбину, а оне настају када клица интелекта прихвати оно о чему не може да расуђује… Ум је магацин интелекта, а шизофренија опирање ума у загрљају Слободе. Када су догме у уму сувише снажне, шизофренија може да прерасте у епилепсију. Наравно, говорим о јединственом типу шизофреније и епилепсије из којих произилази врхунска креативност. Мислим да је овде од пресудног значаја поменути речи Ф. М. Достојевског који је боловао од Достолепсије:

Веровати да нема ничег лепшег , дубљег, симпатичнијег, разумнијег, одважнијег и савршенијег од Христа, и не само да нема, него с ревном љубављу кажем себи да не може ни бити. Штавише, ако би ми неко доказао да је Христ изван истине и када би истина била изван Христа, ја бих радије остао са Христом него са истином. (Достојевски, у писму госпођи Фонвизиној 1854.)

Скрашеност је насушна потреба Лепоте.

Кад си срећан – буди срећан колико год можеш! У тим тренуцима не тражи потврду у чињеницама, а ни разумевање околине.

Гладноме није досадно.

Новац је добар слуга, али одвратан господар. Највећи јадници су људи којима је новац циљ, а не средство. Ако носиш поцепане ципеле због недостатка новца – то и није толико проблематично. Много је жалосније ако носиш поцепане ципеле због новца. У том случају, поклони свој новац! Живећеш исто, само ћеш бити растерећенији.

Да ми се испуне све жеље – то је само једна моја жеља.

Никоме не суди! Никога не жали!

Када се мисао окрене против мислиоца, свако мишљење од лошег чини горе.

На акцију одговори акцијом, а не реакцијом. Реакција је туђом вољом покренута твоја енергија, те је од самог зачетка осуђена на пропаст. У најбољем случају се може извући Пирова победа.

Живот је тајна даривања. Кад ништа нећеш да поседујеш, све ти се нуди и даје.

Ако већ имаш разбојника у кући, закључана врата су отежавајућа околност.

Да нема Садашњости и будућност бих провео у прошлости, а прошлост сам углавном провео у осуђивању прошлости и замишљању будућности.

Жеља је знак слабости и неспремности. Да си спреман, не би желео, већ би се десило само од себе. Сабран Дух и подешено тело представљају темељ Здравља, а Здравље нема жељу.

То што твој максимум други не примећују, па и ниподаштавају, није уопште разлог да одустанеш од свог максимума. Проблем је у томе што под максимумом обично разумемо рад до изнемоглости, а истина је потпуно другачија: врло често максимум лежи у ситницама за које мислимо да нису вредне помена. На каменчићу почива планина. Целим својим бићем верујем да свако ко добије људско тело може да постане Човек. Међутим, на време сам испекао занат: вера јесте племенита, али Снагу чува искуство.

Моје речи не ослобађају, оне само могу да те охрабре да ступиш на пут Слободе. Нико не зна шта ћеш Ти доживети, пут је за сваког другачији. Сасвим је могуће да су неки моји записи већ постали бивше истине. Ја нисам ауторитет, а нико то и не треба да буде. Човек је малено створење кроз које неометано пролази Слобода.

.

Za PULSE / Slobodan Panić

(Iz knjige ”Marijin Spokoj”, istoimenog autora)

vaseljenika.wordpress.com

Jedan komentar na tekst Вера и знање

  1. Драган

    17/08/2015 at 23:45

    Нисам тражио овај текст. Зато ми се и догодио, подсетивши ме на мене самог. Трагам, наравно, тихо, и кад мој ум мисли да у томе не учествује. Трагање у мени, заправо у сваком, одвија се стално. С времена на време, деси се тако, на том путовању, понеки овакав знак, један од оних знакова по којима се, најчешће ненадано, препознаје трагање.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *